Objektivom po Srbiji - Knjaževac, jedan od najlepših naših gradova, nesvakidašnja arhitektura na obalama Timoka

Pojmovi poput prvog i drugog poziva, a potom i onog najherojskijeg, trećeg poziva, izvorno su vezani za vojničku terminologiju. Prema ideji svog nastanka, ti pojmovi su trebali da označe spremnost i obučenost jedne vojske, kao i vreme za njeno stavljanje u punu spremnost u slučaju rata. Prvi poziv su uvek predstavljale jedinice popunjene vojnicima koji su na redovnom odsluženju vojnog roka. Nekada se to zvala i stajaća vojska, dok se danas smatra profesionalnom vojskom, no svakako su to ljudi koji su od ponedeljka do ponedeljka u uniformi i pod oružjem, spremni da na sebe prime prvi udar i iznesu zadatke odbrane položaja dok ne pristignu pojačanja.

Upravo ta pojačanja koja pristižu, mobilišu se od stanovništva koje je odslužilo svoju osnovnu obavezu i danas u mirnodopsko doba rade svoje poslove i žive daleko od uniforme, oblačeći je tek ponekad, na vojnim vežbama. Ovo su jedinice drugog poziva i one su najbrojnije i po završetku mobilizacije postaju udarne jer se popunjavaju vojnicima u svom najsnažnijem životnom dobu. Od brzine njihovog stavljanja u gotovost su često zavisili i ishodi ratova, ali kada dođe vreme da se spomene takozvani treći poziv, najčešće to znači da se više ne brani teritorija već - čast. Naime, trećepozivci su stanovnici koji su završili svoj radni vek, čije iskustvo jeste možda najznačajnije, ali fizička snaga svakim danom postaje sve manja. I, uz njih i dečaci nedozreli za službu u prvom pozivu...Upravo je jedan puk trećepozivaca u jednom ratu branilo svoj grad na koji su nasrnuli pukovi bugarske vojske u Drugom Balkanskom ratu 1913. i to čak šest tih pukova. U samo dva dana za koliko su prodrli u Knjaževac uspeli da naprave tolika zlodela da su i najiskusniji zanemeli kada su dva dana kasnije ušli i povratili varoš. Trećepozivci nisu odstupili, ostali su zauvek na tim položajima. Sve strahote koje nisu uspeli da spreče, takođe će zauvek ostati ovde, u jednom od najlepših gradova Srbije na obali Timoka, a na području čak tri Timoka. 
Kada bih iz bogate istorije Knjaževca izvlačio jedan trenutak koji bi opisao ovo mesto i ljude koji su ga stvarali, to bi bio ovaj trenutak. Dan kada je treći poziv ostao na položaju štiteći svoja ognjišta, istovremeno rame uz rame štiteći i svoje bake, i svoje unuke, nečiji pradeda i nečiji praunuk koji nisu odstupili.

Srećom, ratovi su samo delimično činili istoriju ovog gradića na istoku Srbije, dok su ostali delići ove slagalice predstavljali onaj lepši, napredniji deo priče o Knjaževcu.

Pruga koja je povezivala Niš i Knjaževac početkom prošlog veka je nakon Velikog rata postala svojevrstan motor razvoja, ili je bar tako izgledalo. Nažalost, Veliki rat je uskoro dobio još strašnijeg naslednika na tronu najsmrtonosnijih, pa je i privredni, ali i kulturni razvoj celog kraja ipak zastao za neko vreme.

No ipak, kožarska industrija će kasnije prerasti u moćnu konfekcijsku i industriju obuće, a ciglana koja je punom parom radila zapravo je bila ključna prilika da se Knjaževac proširi i postane značajan gradski centar u ovom delu zemlje. Vinski podrumi će takođe vremenom postati moćan kombinat vina i sokova, a u spomen na to slavno doba danas imamo i jednu sjajnu kulu, Džervinovu kulu koja se pozicionirala i kao simbol industrije vina i sokova. 

Iako je još u praistoriji ovde zabeležen određen broj životnih zajednica, prave vrednosti kraja prepoznaje i rimska antička infrastruktura koja je kroz utvrđenja koja se i danas istražuju. U vreme rimske vladavine današnji Knjaževac se naziva Timacus Minus, izvedeno od naziva reke Timok, odnosno nekoliko reka koje nose ovaj naziv, i od koje danas i imamo pojam Timočke Krajine.

Tursko doba doneće i nove značaje, ali i naziv za ovo mesto, i kao Gurgusovac. Upravo taj naziv predstavlja i najvažnije, ako je to uopšte važno, nasleđe proisteklo iz ovog perioda.

Zapravo, dugo će Knjaževac ostati granična zona između srpskih i turskih borbenih linija koje nisu mirovale tokom većine devetnaestog veka tokom dva srpska ustanka i dva srpsko turska rata, te će ga jednom prilikom turska vojska srušiti gotovo u potpunosti. 

I, baš vezano za zlu sudbinu koju su ovom mestu krojili Turci tokom svojih vladavina, kao i za njegovo oslobađanje i pripajanje Kneževini Srbiji, nastalo je i njegovo današnje ime.

Knjaževac je ime izglasano u čast oslobodiocu Knjazu Milošu Obrenoviću koji je nakon pripajanja matici, spalio zloglasno tursko mučilište i zatvor Gurgurovačku kulu, a sa njom i naziv mesta Gurgurovac poslao u istoriju. A kako i zašto je postao uopšte Grgurovac, to je već u domenu legendi. Prema jednoj, za to je odgovoran jedan Grgur, najstariji sin Despota Đurđa Brankovića koji je najverovatnije podigao obližnju crkvu, dok druga legenda kao krivce za naziv navodi vrstu divljih golubova koji su obilato nastanjivali dolinu, no ima i drugih legendi.

Pa ipak, još čitav jedan vek i nekoliko smrtonosnih ratova, Knjaževac će morati da sačeka do svog pravog prosperiteta tokom druge polovine dvadesetog veka.

Danas je veći deo industrijskih simbola tog privrednog razvoja nestao, iako je vinogradarska grana uspešno preživela i kao privatizovana stekla nove perspektive. Neka nova vremena su nametnula nova pravila i za sada se privreda nije pronašla značajnije u Knjaževcu, ali najveća, prema mom skromnom mišljenju, razvojna šansa ovog kraja je turistička priča.

Nedavno obnovljeni putevi u ovom delu države omogućavaju prilaz Knjaževcu veoma brzo i komforno, i veoma je važno što se zapravo danas lako može doći ovde iako je Knjaževac i dalje udaljen nešto preko 250 kilometara od prestonice recimo, ali ja danas taj put prevaljujem jednako brzo kolima, kao što sam nekada motociklima, i to uz dozu adrenalina koju je generisala hrpa rupa i zakrpa, pre svega na putu od Zaječara do Knjaževca. Istina, nagrada je sledila u vidu uspona na Tresibabu, na putu ka Nišu, što samo vozači motocikala mogu potpuno razumeti, ali na vidikovcima na tom putu svi umemo uživati bez obzira na broj toškova pod nama.

Put je osnova, ali ne i razlog za posetu Knjaževcu, pa tako rado nabrajam druge povode, pre svih sam nesvakidašnji predivni ambijent u samom centru koji je neočekivanom arhitekturom i bojama u stanju da izmami osmeh i najvećim svetskim putnicima koji su videli i Veneciju, Amsterdam, Bremen i druge svetske bisere. Mostovi, šetališta sa obe strane, parkovi i trgovi, prepoznatljivi folklor poluužurbanog stanovništva koje se kreće svukud i istovremeno nikud bitno, kao i sjajna gastronomska ponuda po restoranima, zaista su najveći turistički adut Knjaževca.

Iskreno, najčešće obedujem u jednom restoranu, pre svega zbog ambijenta gde okružen egzotikom drveta banane i mirisom oleandara uživam u obroku nad samom  rekom, ali probao sam specijalitete i na drugim mestima. Da, i to je vredno dolaska, definitivno.

Obilazak samog grada lepo je nastaviti i posetom dvema kulama, Džervinovoj i Gurguravačkoj, ili se može poneki kilometar prevaliti do Banjice, neobičnog banjskog ambijenta na obali Timoka. Posete srednjevekovnim bogomoljama u okolini, ali i arheo parku, te rimskom utvrđenju takođe su značajni za agendu koju pred sebe možemo staviti, čime bismo verovatno uspeli da se nauživamo u prečniku od svega nekoliko kilometara od fantastičnog gradskog jezgra skockanog na obalama reke, kakav se možda može još samo u Valjevu videti.

Za onoga ko bi se odlučio na višednevni boravak ovde, ponuda je zaista više nego impresivna, naročito za ljubitelje prirode. Knjaževac je zaista blizu nekih od najvažnijih i najčuvenijih bisera istoka države, pa je tako Stara planina na svega par desetina kilometara odavde, ali u sličnom dometu se može naći i veći broj atrakcija poput Sokobanje, Felix Romulijane i Zaječara, te nekih manje poznatih ali ne i manje atraktivnih lokacija kakav bi bili vodopad Bigar ili planina Ozren sa svojim vodopadom Ripaljka i drugim. 

No, ostanimo još malo u samom  Knjaževcu, a verujem da će fotografije ispod pojasniti mnogo toga...

Objektivom po Srbiji - Manastir Bođani, definitivno jedan od najlepših manastira kod nas

Koliko smo spremni da žrtvujemo za svoje oči i vid, većina nas srećnika nikada ne spozna. 

Uvek su te cene visoke i stoga je dobro što većina to ne sazna, već uglavnom konzumiramo uobičajena pomagala ali ideja da smo naglo ostali bez vida, i ono na šta smo spremni ne bi li taj svoj vid povratili.

Zaista jedna teška pomisao.

Izvesni trgovac iz Dalmacije, imenom Bogdan, suočio se na svom proputovanju kroz tadašnju Ugarsku, upravo sa jednom takvom dilemom, negde u drugoj polovini petnaestog veka.

Prema legendi koja veoma moguće sadrži i elemente istine, tokom nekog od svojih trgovačkih putovanja u blizini Dunava koji je tada nekako baš ovuda tekao, čuo je Bogdan za nekakav čudotvoran izvor, te je naravno, odmah pomislio na svoj izgubljeni vid.

I kako dalje kaže ta legenda, Bogdan se umio u tom izvoru, a potom pomolio Bogorodici za vid. Tom prilikom se i zavetovao da će na tom mestu podići crkvu posvećenu upravo Bogorodici, ukoliko mu ona usliši molitve i povrati vid vodom sa izvora kojom se umio.

Sve što se dešavalo potom, je istorija u koju je prerasla legenda. 

Posao koji je naumio napraviti, nije bio nimalo jednostavan. Naprotiv, morao je preko jednog srpskog despota izmoliti odobrenje tadašnjeg kralja Matije Korvina za podizanje manastirske crkve i uspostavljanje imanja oko njega, a potom i otkupiti zemlju, i tek onda je gradnja mogla doći na red.

No, u davna vremena, zavet je nešto, eto, i značio. A zavet je bio nimalo lak.

Poput većine ovih predela, kraj je bio relativno pust, većih naselja u okolini nije bilo, a samim tim ni neimara, ili čak radnika bilo kakvog zanatskog profila potrebnog za izgradnju.

Štaviše, ni materijala za gradnju nije bilo u izobilju, u priobalju koje je pretežno obilovalo ritovima i močvarnim ambijentom, pa se nije gotovo ništa samo od sebe našlo na strani ktitora Bogdana.

Ništa, sem velike volje i snage vlastitog zaveta.

Dosta upornosti, istrajnosti i posvećenosti.

Cena vlastitog vida kao da je svakim danom postajala sve viša, dok manastir u svom prvobitnom obliku nije konačno zaživeo, ali njegovom ktitoru to verovatno nije bila previsoka cena za vlastiti vid.

Kraj, relativno slabo naseljen i marginalizovan, zahvaljujući gradnji manastirske crkve i imanja, dobiće na značaju u vremenima koja su dolazila, a vraćanjem velike reke u današnje korito, plodna područja postaće kultivisana i rodna.

U manastirskom kompleksu koji je nastajao i narastao, u jednom periodu će čak i Muzej funkcionisati, kao mera kojom se mogla odrediti i društvena i kulturna, pored svoje primarne duhovne, uloga ovog Manastira. 

Vremenom su se počeli ponajpre zbog službi, a potom i iz drugih razloga okupljati i razni ondašnji stanovnici kraja, te je tako nastalo i selo, koje će poneti naziv manastira oko koga je nestalo.

Bođani, od ktitora Bogdana.

Četiri crkve manastirske. Ova, u sadašnjem obliku, četvrta po redu, nastala je početkom osamnaestog veka.

No, manastir je obeležila brojka tri. Toliko puta je poharan i spaljen do temelja u ratovima koje je turska vojska u svojim osvajanjima vodila na ovim prostorima. Monasi su bežali u obližnje ritove, potom tamo umeli da podignu drvene crkve sve dok se ne steknu uslovi da se glavna crkva obnovi.

Dva je takođe broj koji je ovaj manastir vezao za sebe, i to kroz katastrofalne poplave. Dunav je menjao vremenom svoje korito, a i danas je sistem kanala koji povezuju veliku reku na ovom području, dokaz koliko je moćna sila reke izlazila van svoga korita kilometrima daleko.

Pa ipak, jedinica je cifra koja najbolje karakteriše ovaj manastir koji je nekoliko puta menjao svoje bratstvo u sestrinstvo, pa potom i obrnuto. Jedna, i veoma jedinstvena je bila vera u održanje ovog manastira, a nagrada za to je epitet jednog od najlepših naših manastira sa jedinstvenom tihom i dostojanstvenom atmosferom unutar ograde.

Prvi utisak je pomalo čudan, jer je definitivno reč o prostranom, uređenom uličnom parkingu kao delu pažnje koja je posvećena posetiocima, odnosno vernicima i poštovaocima koji ovde dolaze, a odmah potom prolaskom kroz manastirsku kapiju, utisak preuzima manastirski vrt.

Vrt je fantastičan, i njegova pročelna celina je upadljivo uređena za šetnju ili boravak među lejama oblikovanih živih ograda koje ograđuju leje sa cvećem.

Veoma lepe zgrade konaka i zajedničkih manastirskih prostorija u baroknom stilu zapravo okružuju crkvu koja se nalazi dublje unutar ovog parka, i svojom arhitekturom i fasadom, upotpunjuju utisak manastirskog vrta koji zašavši dublje u imanje, prelazi u jednu gotovo botaničku baštu vekovima negovanu u kojoj preko stotinu i pedeset biljnih vrsta, pretežno drveća sa raznih kontinenata, dominira i zaokružuje onaj prvi utisak u potpunosti.

Kažu da se vremenom samo sekvoja ovde nije primila.

U ovom ambijentu stvarala se legenda o čudima koja su podizala ljude iz kome, darivala potomstvo onima koji ga nisu mogli dobiti, pa čak je i kosa izrastala ćelavima prema toj legendi.

Nad čudotvornim izvorom sazidana je i oslikana kapela, i na neki način time je gotovo institucionalizovana legenda o čudima koja se dešavaju ovde, poput onog kada je jedan od najčuvenijih monaha i pustinjaka, starac Tadej, čitao molitvu za čoveka na štakama koji je potom napustio manastirski kompleks sam na svojim nogama, bez dodatnih pomagala ili pomagača.

Uz to, i sama Srpska pravoslavna crkva je uvrstila ovdašnju ikonu Presvete Bogorodice bođanske, među šest kanonizovanih čudotvornih ikona SPC. Ova ikona je u šesnaestom ili sedamnaestom veku stigla iz Rusije u Manastir, i pred njom se dešavaju čuda o kojima legenda govori.

No, legenda ili ne, postoje stvari koje su sigurne, a pre svega je reč o činjenici da se u ovom manastiru utisci brzo i nekako savršeno skladno smenjuju, donoseći posetiocu izvestan mir kroz nadahnuće i tihu euforiju koju narastaju. Jedan probrani koktel lepih utisaka i osećanja gotovo da sam po sebi sugeriše kako nije ovozemaljski, iako je jasno da je ovaj sklad nastajao vekovima, menjan i usavršavan u jednom tihom i svetovnom trudu monahinja i monaha koji su sa ljubavlju elemente tog sklada uredno slagali na ovom mestu.

Čudo koje je neporecivo, jeste upravo taj celokupni utisak, pre svega jednog izuzetnog iskustva stečenog posetom ovom manastiru. Ostala čuda mogu biti i samo legenda, ali ovo čudo će osetiti svako ko u svoju životnu agendu doda i jedan svoj mali lični poklonički pohod na jugozapad Bačke u potrazi za jednim od najlepših naših manastira.

Utvrđeni Balkan - Jug Bogdanova kula, kult braće Jugovića i najsnažnija legenda narodnog predanja o Kosovskom boju

U katastarskim knjigama nema šanse da saznamo čija je kula podno brda i tvrđave Hisar koja nadvisuje Prokuplje u jednoj interesantnoj krivini reke Toplice....naravno.

Šalu na stranu, mnoge novije stvari mi danas ne možemo, nažaost, da saznamo iz katastarskih knjiga koje bi trebale da su najvećim delom čak i digitalizovane, ali avaj. U praksi puno toga još nedostaje, no čak i da je na maksimalnom stepenu funkcionalnosti naš sistem zemljišnjih knjiga, teško da bismo i tada dobili jasan odgovor o ovoj srednjevekovnoj građevini.

Naravno, ako još uzmemo u obzir da se gradnja ove kule procenjuje na neki četrnaesti vek, a ima naznaka da je možda i starija, onda je priča još komplikovanija.

I analogno toj komplikovanosti, mi danas ne možemo sa sigurnošću tvrditi ko je sazidao i čija je zapravo ova kula bila na početku.

Kao i uvek, naći će se među nama i oni koji će sa sigurnošću reći da je reč o kuli starog Jug Bogdana iz koje je on sa svojih devet Jugovića, sinova u punoj snazi, krenuo u svoju poslednju i najslavniju bitku, u Boj na Kosovu. Da li je baš tako zaista i bilo, malo je verovatno, ali hajde da u ovom članku sklopimo malo oči i zamislimo da ipak jeste.

Jug Bogdana ne samo najbolje, već i jedino poznaju epske narodne pesme iz pretkosovskog ciklusa, kao jedinstven primer da je jedna žena izgubila devet sinova i muža, a ako su neki istorijski podaci dobro protumačeni, i zeta. Zapravo, najmoćnija i najpoznatija pesma o Jugovićima upravo i govori o smrti ove snažne žene, oličenja hrabrosti i patriotizma, i opeva njenu nepokolebljivost i u momentu spoznaje da je podnela najveću žrtvu koju jedna majka može podneti...pa još i devet puta odjednom.

Značaj ove poetske istorije za narod u celini svakako je neizmeran, ali zanimljivo je da i pored sveg tog značaja zapravo taj narod koji je i skovao te pesme i predanja, nije zabeležio jedan mali, ali suštinski važan detalj.

Mi ne znamo ni ime te žene, te heroine i tog otelotvorenja svih vrlina moralnog establišmenta kome se težilo u ova vremena. Valjda nije bilo važno...

No, hajdemo da se vratimo ipak na to doba generalno, te da pokušamo da rekonstruišemo atmosferu u kojoj je moguće ova kula i nastala. Vladarska dinastija Nemanjića koja je daleko najduže vladala srpskim prostorima, započela je svoj uspon sukobima sa Vizantijom, te su koristeći se njenim slabostima i buktećim građanskim ratovima, prigrabili popriličan deo teritorije i bogatstva države iz koje su praktično izdvojili svoju županiju, a potom i kraljevstvo, pa tako sve do carstva u svom zenitu pod Dušanom Silnim. Grabeći ove teritorije, preuzimali su i razna utvrđenja, očuvanija ili manje očuvana, i savremenoj arheologiji Nemanjići su poznati po upravo tendenciji da prerade, oprave ili adaptiraju već postojeće, nego da grade novo utvrđenje. Najnovija istraživanja upravo na ovom prostoru na vidikovcu na Hisaru pronalaze ostatke ranijih, najverovatnije kasnoantičkih fortifikacija na kojima su zidane nemanjićke tvrđave, prvenstveno ona na Hisaru, a sasvim lako moguće i upravo ova kula koja nam je tema trenutno. To dodatno usložava problematiku samog nastanka i neimara ove kule.

To je jedan od dva razloga zbog koga sam trenutno sklon da ovu kulu i dalje vidim kao kulu Jug Bogdana, deo Grada Jug Bogdana obzirom da se za njegovo ime vezuju i gradnja hrišćanske crkve ali i utvrđenja na Hisaru.

I, pošto smo ostali pri Jug Bogdanu kao makar nosiocu stanarskog prava, ako ne i onog koji je podigao ovu kulu koja bi formacijski, posmatrano u sklopu utvrđene celine Hisara verovatno mogli smatrati i vodenom kulom jer svojim niskim položajem pri reci moguće ima upravo ulogu zaštite vodoizvorišta za gornje slojeve utvrđenja, onda možemo zaključiti nekoliko stvari sa priličnom verovatnoćom.

Čak i prema srednjevekovnim standardima, i čak i ako je tačna pretpostavka da je sama kula imala zaista spratnu strukturu sa platformom uz koju bi ona bila možda i nekoliko metara viša u izvornom obliku, teško je videti ovde kako jedan par odgaja desetoro dece. Onih devet potonjih kosovskih junaka i njihovu sestru, knjeginju Milicu koju ista ta epska poezija prepoznaje kao Caricu Milicu, udovicu Cara Lazara, takođe stradalog u najčuvenijem boju. Jer ukoliko su istorijske poveznice pojedinih istoričara tačne, Jug Bogdan je zapravo direktan potomak loze Nemanjića, imenom Vratko Nemanjić koji jeste u ovo vreme živeo na ovim prostorima, i jeste bio tast Kneza Lazara Hrebeljanovića.

Pa ipak, uprkos svemu...koliko god da smo spremni da romanizujemo celu priču, teško je da se kod ove kule mogao spremiti čak i ispraćaj deset vitezova sa kojima i opremom, a kamoli da su ovde i živeli. Štaviše, nerealno je pretpostaviti da se ovakva građevina čak i mogla koristiti za život jedne porodice, čak i daleko malobrojnije. Jednostavno, ipak je reč o odbrambenoj fortifikaciji koja čak nije posedovala ni osobine tadašnjih donžon kula, predviđenih za odsudnu odbranu civila, odnosno gospodara i njihovih porodica i svite.

Stoga je daleko izvesnije da je reč o pomenutom delu fortifikacije u koje je čitavo brdo Hisar bilo uključeno, a ova kula je imala ulogu zaštite prilaska pijaćoj vodi, a možda i odbrane od napada preko reke.

Vezu sa utvrđenjem na vrhu brda nema direktnu, već se strmim putem dolazi do kote sa koje je uspon nešto blaži, ali traje predugo da bi se moglo brzo reagovati u slučaju napada kakvog.

I ako je tako vidimo, ponovo je na svoj način impozantna. 

Pronađeni predmeti i artefakti, kao i stil gradnje i materijali, sugerišu da je možda i starija od četrnaestog veka koji joj se većinski usvojenim stavom smatra kao vek nastanka, ali čak i da nije starija, deluje veoma solidno i stabilno. Gradnja kakvoj se danas zapravo može pozavideti. 

Došetati stazom do kule na svoj način predstavlja izazov za deo ljudi koji nisu baš u fizičkoj spremi da iskorače sa asfalta, ali daleko od toga da je neophodna alpinistička forma. Ipak, nagrada je značajna, nije uopšte mala. Što je leto više na izmaku, staza je kudikamo teža jer postaje i klizava od jesenjeg otpalog lišća koje prekriva mestimično blato, ali su zato boje krošanja nešto fantastično, dekor koji će ovaj mali izlet začiniti do veoma visokog nivoa na kome uživaju sva naša čula.

Šetnja od kule do reke je kratka i prelepa.

Baš kao što to i ume biti i sama reka Toplica na ovom mestu.

Povratak je obrnut od svega ovoga. 

Sve je uzbrdo, a i dalje klizavo. Nagrada se smanjuje do nivoa parkinga na kome smo ostavili vozilo, ali i pored toga utisak i dalje opstaje, gotovo nesmanjenom snagom.

Utisak da smo iskoračili u nesumnjivu viševekovnu prošlost, mitsku pozornicu zagrnutu legendama, i prožetu misterijama koje izbijaju iz svake šupljine na kuli. Utisak predivne i sakrivene prirode u koju se danas sklanjamo od sveta i buke jer želimo, a nekada se u tim vremenima možda sklanjalo jer se moralo...

Utisak je složen baš kao i ova priča, istorijska i arheološka nedoumica, nesumnjivo...