Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 31. октобар 2016.

Objektivom po Srbiji - Arilje, od pamuka do malina, pa onda i do svetske slave

Mislim da ne preterujem kad pomenem svetsku slavu.
Razmislio sam par puta, ali definitivno su ariljske maline svetski brend, negde uz one iz Poljske i Čilea, i teško je da oni koji se bave preradom ovog voća nisu čuli za Arilje.
Tekstil?
Pa da, kao što postoji Silikonska dolina u kojoj nastaju računarske magije već decenijama, ovde smo u prilici da upoznamo Pamučnu dolinu.
Ariljski veš je dobio bitku sa jeftinim turskim i kineskim vešom još devedesetih godina, kada je to bila borba Davida i Golijata. Danas imamo na rasplaganju u radnjama razni običan veš, razni firmirani veš i jedinstveni Ariljski veš.
Eto, zato mislim da nisam preterao sa naslovom.
A Arilje to mirno i skoro nezainteresovano posmatra.
Čeka da tu negde prođe jednog dana i autoput za Crnu Goru.


Čačak ili Ivanjica, koga put na koju stranu odvede i to je, uglavnom, to.
Sjajna crkva na starim zidinama, prelep park i sportska dvorana, šetalište...Svega pomalo.
Život je usporen na neki način i to možda i omogućava da se punim plućima udahne miris predivne prirode koja okružuje ovu Pamučnu Dolinu.
U svakom slučaju, kad se dođe iz velikog grada i ubrzanog ritma života, kroz Arilje se šeta laganim korakom i širom otvorenih pluća.
Da se napune baterije.
E, za tako nešto nije lako naći bolje mesto od ovog.


Opštinsko zdanje i odmah nasuprot njemu apsolutno nemaštovito i besmisleno išarana česma. Šteta...


I onda nastupaju smislenije boje na simpatičnim fasadama na šetalištu.




Daleko uspešnija upotreba boja na javnim površinama, veoma simpatično.





















Sport u gradu stanuje u ovoj Sali uglavnom:













петак, 21. октобар 2016.

U šetnji po Beogradu - Šetnja bez povoda, u sećanje na oslobođenje grada...recimo...

Dakle, povod za šetnju koju sam ovekovečio nije Dan oslobođenja, ne, povod je verovatno neki svakodnevniji, prizemniji a u isto vreme i uzvišeniji - prosta potreba da se prošetam i vidim kako danas izgleda Beograd.
Iako možda xvuči da sam nepotrebno uzdigao ovakav povod iznad, recimo, Dana oslobođenja, shvatam da je današnji tempo života i rada zaista takav da se mora čovek dobro uzdići iznad svakodnevne ludnice u kojoj živimo, da bi samo zato žrtvovao neki sat svog dana samo da bi pogledao kako mu izgleda grad.
Zvuči komplikovano dok se ne proba, onda se brzo shvati..,
Ipak, jednako je teško samo iz tog razloga žrtvovati deo svog dana samo da bi se video grad.
Bez posebnog povoda, mislim da je baš to ključno za današnje vreme, jelte...
Kako god, Beograd je tu, na ovim stranicama sem posebnog povoda osim, kao što rekoh, možda Dana oslobođenja koji je povod za objavljivanje zapisa sa te šetnje, ali ne i same šetnje koja se desila jođ proletos.


Pamtim na ovim ulicama i defilee, parade, demonstracije, kiše, grudvanja, prebrze vožnje, zaljubljivanja, pretrčavanje ispred kola bez posebnog razloga, plakatiranje i cepanje plakata... U ponekom momentu jave se ove slike, u sledećem trenutku neke druge slike.
Sve su to slike starog Beograda. One duboko u nama.
Ponekad pomislim da sam ovom gradu dužan one silne godine koje nisam proveo ovde, kao da se osećam krivim što sam ga napustio uopšte...
Danas se osećam u njemu kao nešto na pola puta između domaćeg i gosta jer me sadašnjost čini više gostom dok prošlost i sećanja jasno bubnjaju da sam domaći ovde...budućnost je nejasna, logično.
Dok ne vidim šta ću biti Beogradi i on meni u budućnosti, podelićemo neke momente sa ovih slika povodom Dana oslobođenja.




Jedan od nekoliko aviona u centru grada...svaki sa svojom svrhom i simbolikom, dakako.



Bajrakli džamija sa pratećim objektima, jedan od najsnažnijih simbola vekovne istorije grada i kulturološke i verske širine uma koji srećom još uvek preovlađuje.



...i istorijski spomenik sa sjajno uklopljenim hedonističkim markerima urbanog načina života danas - ambijentalno uklopljen restoran koji nudi deo starog, deo novog, deo kulture i umetnosti, i to sve ua istim stolom.











Murali koji srećom sve više potiskuju savremeno besciljno i neumesno šaranje kojekakvih grafita na svakom slobodnom, i po mogućnosti tek okrečenom zidu...









I Slavija, dok je još ima u ovakvom ruhu...














Pored parka Manjež koji danas poprima obrise najsnažnije simbolike tolerantnog načina razmišnjanja, izviruje jedno zdanje koje je mnogima od nas formiralo subkulturu koju i danas nosimo u sebi. Umeće sviranja solo i orkestaralno klasike i snažnu potrenu za tom muzikom, najveći broj nas duguje specijalističkom muzičkom obrazovanju, ali savršenu sposobnost da se u isto vreme vole punk, alternativa i slični muzički pravci definitivno dugujemo pojmu SKC-a.
Njegovo Veličanstvo SKC u svom današnjem sjaju...












Slično SKC-u, i nekadašnji dragstor u Nušićevoj vezao je sećanja puno generacija za sebe neraskidivo. Danas to nije to, ali nije ni potrebno jer...danas svi živimo na manje od kilometra od prodavnice ili trafike koja radi bar do 22h, ne sedimo više ispred dragstora tobože jer smo zakasnili, a da zapravo nemamo u džepu baš šta da potrošimo ako stignemo pre 22h. Nema potrebe za time jer danas imamo pametne telefone čija pamet kao da je u obrnutoj proporciji sa pameću korisnika, danas nemamo koga šta da pitamo jer znamo za Google uz svo dužno poštovanjem jedinom Guruu znanja današnjice... Pa ipak, srce ubaci još poneki otkucaj kad prođem ovuda ili vidim ovakvu sliku.




U prvom planu je stari spomenik arhitekture, jođ uvek dobrodržeći, dok u drugom planu niče nešto što će staviti u treći plan sve ono što moj objektiv sada tvrdoglavo trpa u prvi plan.
Pa, dok se to ne desi, neka malo i starog Beograda.




Nove su table, figure, satovi i šahisti. Neki, doduše.
Ostalo je staro, teško da bi to neko mogao da promeni.
Šah na Kališu za penzionere je jedan od simbola Grada.
Čak i kad se obeležava Dan oslobođenja...






I onda nazad do Donjeg grada pa kući. Puno srce, puna kartica, prazne baterije u aparatu ali pune one u sebi.
Prepune.
Da izdrže do nekog novog punjenja.