Narodna pesma kaže kroz usta Knjeginje Milice:
Više volim s tobom poginuti, neg' ljubiti na sramotu Turke.
I, kako god bilo, pesma je veličala ono što je narodu trebalo, i verovatno je tako najbolje i da prihvatimo, ali ono što je istorija potvrdila, jeste da su upravo iz zidina koje su ovde stajale posle sloma nemanjičke srednjevekovne srpske države, krenuli poslednji organizovani oružani otpori na megdan nadirućoj mračnoj sili sa istoka. Vizantija nesposobna da se uhvati u koštac sa turskim osvajačima, nastojala je da sačuva ono nešto primorskih poseda nad kojima je imala kontrolu, dok je bugarska država praktično već nestala pod naletom kopita i jatagana koji su polako preuzimali Balkan. Srpska država, ispostaviće se, poslednja je stajala na putu ka Evropi Turcima. Nesloga pre svega među srpskim velikašima bez centralizovane uprave, a potom i brojni sukobi oko teritorija sa Ugarskom na severu, te Vizantijom na jugu, učinili su srednjevekovnu srpsku državu protivnikom nedoraslom jednoj od najvećih osvajačkih armija koju je Evropa videla. Pa ipak, opasnost je bila tu, pred vratima.
Murat ante portas. Balkanska verzija najstrašnijeg iskušenja na kome se našlo nekada najmoćnije romejsko carstvo, obrelo se pred podeljenom srpskom vlastelom.
Uprkos tome što je skoro dve decenije ranije, još moćnija sprska oklopnička armada surovo poražena na reci Marici, a dinastička loza Nemanjića potom i zamrla, upravo u Kruševcu je Knez Lazar Hrebeljanović smogao snage i dalekovidosti da pokuša da okupi one koji su na vreme uvideli opasnost od Turaka, da krenu u susret neprijatelju, u sudbonosnu bitku na Kosovu.
Vreme od Maričke bitke, srpska krupna vlastela iskoristila je za okupljanje oko Lazara Hrebeljanovića, dok je on u skladu sa svojom kneževskom titulom koja je stradanjem Cara Uroša i njegovog kovladara Kralja Vukašina Mrnjavčevića, zapravo bila najviša u tom trenutku u rascepkanoj državi, preduzeo niz ozbiljnih koraka pripremajući se za nove turske prodore.
Izgradio je nekoliko utvrđenja na putu kojim se očekivao prodor, a većina ih je kraće ili duže vreme odolevala turskoj najezdi ponajpre u periodu nakon kosovske bitke.
Kruševac, kao prestonica, takođe je u tom periodu dobio tvrđavu, u odnosu na ostale utvrde iz tog doba, veoma veliku. Nema pouzdanih podataka da li je Knez Lazar iznova zidao bedeme ili je nadograđivao neko postojeće prethodno utvrđeno područje, što je najčešće bila odlika nemanjićkih vladara, ali po konačnom preuzimanju utvrđenog grada, Turci su mu nadenuli ime Šaren grad, zbog različitosti materijala kojim je zidan i nadzidavan. Kada je reč o neobičnosti materijala zidanja ili nadzidavanja, pre svega se misli na oblutke koji do tada nisu korišćeni u fortifikacijskim objektima. Lazarev naslednik Stefan, tek će početkom petnaestog veka preseliti prestonicu u Beograd, ali ni to neće bitno umanjiti značaj ovog utvrđenog grada, štaviše, baš se tu Despot Stefan Lazarević i sastao sa sultanom Mehmedom prvim.
Tvrđavski kompleks danas predstavlja pre svega veliku parkovsku površinu sa više ulaza, pa iako ne može da parira sadržajem i pogledom akcentovanom parku Bagdala, u centru je grada i ima svoje itekako vredne sadržaje.
Ono što se odmah ističe, jesu ostaci Donžon kule.
Iako nije izvršena potpuna rekonstrukcija, jedno od savremenih rešenja za pružanje uvida kakva je nekada bila, jeste i tabla sa optičkim pomagalom kroz koje mogu da se vide konture nekadašnje najsnažnije kule utvrđenja. Rešenje viđeno i na drugim mestima, ali lepo i korisno. Sve dok ne dođe do potpune rekonstrukcije kojoj se svi nadamo.
Pored srednjevekovnih zidina i Donžon kule, odnosno njenih ostataka, ovde se nalazi i jedan kuriozitet, te je u jednu zgradu smešten i muzej, i gimnazija, što predstavlja jedan sjajan primer približavanja nacionalne kulture uzrastu sazrevanja kada je to od ključnog značaja. Samo jedan iole dublji pogled na taj spoj kulture i obrazovanja, tako fizički blizak, otkriva povlašćenu notu onih koji svoja kulturuloška svitanja stiču tu, na samom izvoru vlastitog porekla. Jedan hodnik i jedna vrata dele ih od tog nacionalnog blaga pohranjenog u muzeju, tik do njihovih učionica.
Crkva Lazarica poseban je detalj, i zaslužuje svu pažnju posetioca. Crkva koju je Knez Lazar Hrebeljanović podigao kao pridvornu crkvu u svojoj prestonici, Kruševačkom gradu, posvećena je jednom, a podignuta u čast drugom Stefanu. Sveti prvomučenik Stefan beše Stefan kome je posvećena crkva koja se danas jednostavnije naziva Lazaricom, a Lazarov naslednik, i prvorođeni sin Stefan, potonji knez, a potom i despot, beše taj drugi Stefan kome je u čast podignuta ova crkva, sa kojom, uz manastir Ravanicu, počinje takozvani Moravski stil gradnje.
I, upravo ispred ove crkve, osveštana je srpska vojska koja je odatle krenula u kosovski boj, pravo u istoriju.
Crkvu od parka dele veličanstvene dveri kroz koju vodi pristupna staza, pa makar što nikakvog bedema unaokolo nema, posetioca naprosto vuče nešto da upravo kroz tu kapiju uđe i pokloni se vekovima koje Lazarica čuva u svojoj nevelikoj porti, zvoniku i samoj crkvi.
Spomenik utemeljivaču loze i osnivaču grada, knezu Lazaru, u svom novom ruhu, tačnije, modernijem stilu, taman se nalazi na granici da odudara ili da priliči okolini. I, mislim da je upravo to jedna od definicija avanngardne umetnosti bilo kog tipa - da je na granici. Da nije kič i neukus, da nije odudaranje, ali da jeste skretanje pažnje na umetnikovu viziju.
Šetnja kroz Kruševački grad je ono što se očekuje od jednog parkovskog dizajna. Veliki broj klupa, kandelabra i staza, ali i česmi i drveća sa debelim hladom, učiniće šetnju ovim parkom lepšom i primamljivijom. Centralizovan položaj parka unutar grada učinio je Tvrđavu tranzitnom pešačkom saobraćajnicom, ali to je zaista jedan normalan status stečen iz praktičnih razloga, no pejzažno i urbanističko uobličavanje, učinili su park i mestom za uživanje, pa makar i samo prolazili kroz njega na putu ka svojoj destinaciji.
Konačno, utisak je takav da je stara srednjevekovna tvrđava na dobrom putu da dosegne neke nove bitnosti, ne one za koje je namenjena nekada davno, već neke savremenije, lepše i na svaki način poželjnije od prvobitnih odbrambenih važnosti.
Нема коментара:
Постави коментар