Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

среда, 09. август 2017.

Objektivom po Srbiji - Takovo, mesto na kome je Srbija po drugi put ustala na Turke

Prvi put je, početkom devetnaestog veka, narod u Srbiji ustao oružjem protiv turskog zuluma u Orašcu i narodono predanje a i zvanična istorija beleže to doba kao vreme krvi.
Vreme krvi, baruta i suza.
Godine i godine nepokornosti, bitaka, teškog života, gladi...
Naravno, zastave, odlikovanja, marševi, sve je to scenografski u prvom planu, retko ko ratovanje opisuje pravim sinonimima. A i kad ga takvim opiše, uglavnom ga niko ne sluša.
Ili ne čita.
A na kraju i ne pita.
Jer niko ne voli invalide, zapuštenu zemlju, prosjake veterane u poderanim uniformama, sredovešne majke u večitoj crnini, spaljene kuće... Ne, zastave, odlikovanja i parade su lepše.
Prvi ustanak se završio porazom.
Sve što je iza njega ostalo, istorija jedva dotiče a narodno predanje i ne poznaje.
Drugi put su poraženi ustanici odlučili da sa jasnim ciljevima dovrše ono što su želeli, da steknu slobodu i samostalnost, oružjem, ali i pameću.
Drugi put su uspeli. Malo su oslobodili oružjem, malo pripretili vatrom prvog ustanka koja se Turcima nije dopala, malo se predali ali uz svoje uslove, malo stekli prvo autonomiju, a zatim, korak po korak, proširili je do nivoa slobode i samostalnosti.
Malo u mišicama, više u glavi.
A sve je počelo u Takovu, svega par godina od sloma prethodnog ustanka.


Takovski grm.
Takovski hrast.
Mesto gde su se junaštvo, iskustvo i mudrost udružili sa jasnim ciljem.
Danas je to spomen područje šireg kulturnog ali i sportskog značaja u malom mestu u srcu Šumadije, u Takovu. Jednostavna varoš i prelep kompleks. Dočekalo je da do njega stignu i najvažnija državna obeleđavanja i manifestacije, a dočekalo je da do njega stigne i auto put. Možda je sve to prema istorijskom značaju trebalo i ranije, ali dobro je i ovako.
Hrast se dugo držao, a posađeni su i novi hrastovi.
Jedna lepa šetnja, nekoliko minuta posvećivanja misli onima koji su ovde stvarali buduću državu i prelep osećaj na kraju izleta.
Pesnik ili samo neko vičniji rečima možda bi i bolje to opisao, stoga ćemo dalje kroz Takovski kompleks fotografijom.



Krajolik u okolini...




Jednom sasušenom hrastu nimalo ne smeta što se pod njim odvija turnir za najmlađe fudbalere, naprotiv. Kao da oživi iako lišća davno više nema.






 







 

















петак, 04. август 2017.

Objektivom van Srbije - Arena u Puli, od gladijatorske do filmske pozornice

Koloseum u Rimu je najveći, neumnjivo.
Od oko 200 sličnih koloseuma i arena koje su podigli stari Rimljani tokom svog zlatnog doba, šesti po veličini smestio se u Puli, poznat i kao Amfiteatar ili Arena u Puli.
Građen u slično vreme kada i najveći, Rimski, ovaj koloseum je pravljen sa istom i dejom i namenom: da zabavi narod. I tu stižemo do najbitnijih osobenosti ovog spomenika tek nešto mlađeg od Naše ere.
Naime, za razliku od Najvećeg, ovaj u Puli i danas služi zabavi naroda i to ne samo kroz obilazak, već i kroz brojne manifestacije primerenije savremenom dobu od surovih borbi do smrti.
Koncerte, pozorišne predstave, filmske projekcije i druge manifestacije ugošćava danas ova Arena, a najpoznatija od svih je je filmski festival koji od sredine pedesetih godina predstavlja jedan od najznačajnijih festivala na ovim prostorima. Nagrada je simbolično nazvana - Arena.
Iako danas najbitnija osobenost ovog u odnosu na druge rimske koloseume, stalna namenjenost zabavi nije i jedina.
Tako je Pulska Arena opasana olucima koji, koristeći se konfiguracijom terena obzirom da je Arena na padini, imaju namenu skupljanja vode u četiri cisterne. Ta voda je u cisternama obogaćivana parfemskim uljima, da bi se tako mirišljava raspršivala po publici i davala posebnu čar provodu posetiocima Arene.
Da, malo jeste kontradiktorno da se vratiš mirišljav sa borbe u kojima je krv puštena bez imalo milosti, ali kako kaže latinska poslovica - o tempora o mores!
Čudna vremena, čudni običaji. Nama tadašnji svakako, a kako li bi njima izgledali ovi savremeni, ne znam.


U svakom slučaju, verovatno najbitnije i najprepoznatljivije jednog od (meni lično) najlepših gradova, svakako je Arena. Pula se njome sasvim sigurno diči i po njoj se prepoznaje.
Teško je pored ovakve građevine upisati u svoju turističku agendu još nešto tako značajno, odnosno bar podjednako značajno po čemu bi se grad odmah prepoznavao.
Arena je danas domaćin brojnih kulturnih manifestacija, u njoj se gleda balet, vrhunska gluma, održavaju se koncerti o kojima se dugo piše i gledaju se filmovi za pamćenje. Sve to u građevini dvomilenijumske starosti.
Nije loše, zar ne?