Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 31. август 2017.

Fokus na događaju - Kanaderov humani let u borbi protiv vatrene stihije

Požari su nam postali realnost u letnjem periodu na obalama. Gori Hrvatska, gori Crna Gora.
Nije više vest, nekako je više iščekivanje kada će...
Tužno.
Vatra guta sve, toliki trud, toliko dobroga, toliko lepoga.
Kad pomislimo da smo se uzdigli visoko, vladamo tehnologijom i pomeramo dojučerašnje granice svakodnevno, ta pošast nas nekako vrati na mesto.
Vatra i voda, bes protiv koga smo i dalje nemoćni.
Ironija je tim veća jer nam je upravo vatra i dala kontrolu nad ostatkom sveta i dovela nas kao vrstu na vrh lanca ishrane.
Ali, eto...
Pred vatrom smo ponovo toliko mali.
Mali ljudi u uniformama sa šlemovima i sa ogromnim srcem.
Mali avioni ogromnog srca koji jurišaju na vatru dokle god mogu, gotovo bey prestanka.
Da, mali ali najvažniji avioni.
Kanaderi kako ih jednim imenom svi zovu.


U Hrvatskoj je gorlo čitavo leto.
Ne, nisu samo kanaderi, tu su i AT modeli, tu su i helikopteri, tu su cisterne, tu su i druga voyila, a videli smo čak i jednog starog Fiću. Bio je na raspolaganju.
Pre svega tu su ljudi. To su borci protiv vatrene nemani, bilo da su na kopnu ili u vazduhu. Ne prestaju, ne odustaju.
Vatru nisam slikao iz pijeteta prema onima kojima je progutala imovinu ili ih čak zavila u crno, ali nekoliko fotografija kanadera kako lete i grabe vodu bi trebale da nas sve podsete kako postoje mali avioni sa velikim kapacitetom za vodu i neshvatljivim kapacitetom za srce i sve što u njega staje - hrabrost, saosećanje, istrajnost i nepoznavanje granica u svemu tome.






















уторак, 29. август 2017.

Objektivom van Srbije - Senj, ponositi čuvar tradicije i na najburovnijem delu Jadrana

Najburovnijem?
Loša formulacija jer ne znam da li tu baš ima najviše bure, ali poznatije zasigurno nema na Jadranu.
Ni strašnije...
Senjska bura, Senjski uskoci.
Strašni i moćni Velebit darovao je Senju tradicije i imena koji su ga i učinili poznatim.
Kada se bura stropošta niz surove velebitske litice, malo šta joj može odoleti na moru na koje odmah udari. Malo šta i na kopnu ponekad odoli.
Pa ipak, Senj odoleva vekovima.
Senjska bura je najstrašnija asocijacija na Velebitski kanal, ali ne i jedina.
Slišno buri, niz litice su se spuštali gotovo istom bryinom i snagom i Uskoci.
Boriti se protiv Turaka nekada je bilo izuzetno opasno, najčešće pogibeljno, a kada to radiš sa hladnih i nemilosrdnih litica, na momente i beznadežno.
Uprkos tome, Senj je postao aocijacija upravo za te uskoke, kao i za buru.
Strašna Senjska bura.
Strašni Senjski uskoci.
Kula Nehaj i danas svedoći o tim vremenima.

 
Okrenut sebi i turizmu, danas je Senj u potpunosti iskoristio geografski položaj koji mu omogućava da ugosti i one koji bi kroz Velebit došli iz Like ili tog pravca uopšte, kao i sve one koji i danas, i pored autoputeva, koriste staru dobru Jadransku magistralu.
Teško je proći a ne stati.
Teško je kad staneš, ne diviti se ovoj nekada jedinstvenoj tvrđavi koja se poput preobražaja gusenice u leptira, pretvorila u idilično mesto za godišnji odmor.
Da, teško je kad zastaneš na sladoledu, ne prošetati se ulicama gostoljubivim, a onda je još teže ne zaljubiti se u Senj i ostati koji dan.
A drugo je lako...