Objektivom po Srbiji - Bajina Bašta, biser na Drini, u jednoj od njenih krivina

Može se do Bajine Bašte iz više pravaca.
Niz Drinu.
Uz Drinu.
Preko Drine.
Svakako uz pomoć Drine...
A može i preko planine.
Tuda ja volim.
Preko Tare ili preko Debelog brda.
Težak put, kojim god da kreneš, ali prelep.
Osim u zimu.
Dešavalo mi se da se nameračim motorom.
Razmišljam da li da oblačim jaknu ili da idem samo u prsluku.
Srećom, krenuh kolima.
Srećom...
Jer, Debelo Brdo je promenilo sve.
u Bajinoj Bašti niti sunca, niti toplote.
Tako i jeste. Kao dva sveta, Drina gradi svoj mikrosvet i to treba poštovati.
Bajina Bašta tako funkcioniše.
Poštujući Drinu.

Drina je i naziv hotela u centru.
Nije slučajan nimalo.
Dominira ovaj hotel mestom, jednako kao i Drina čitavim krajem.
Izbeći se ne može, poštovati se mora...
Malo mesto.
Mesto za predahnuti, udahnuti i uzdahnuti.
Mesto i za prenoćiti.
Mesto i za produženi vikend.
Mesto odakle se uspešno može osvojiti Zapadna Srbija i Podrinje celo.
Eto, to je to mesto koje se zove Bajina Bašta, koje je naseljeno konstantno već sedam milenijuma, kažu. Sa sredine devetnaestog veka čuje se i za današnji naziv.
Navodno je neki viđeniji Turčin ovde imao svoju baštu...a zvali ga Baja.
Mada...najznačajnija kulturna baština Bajine Bašte jeste Manastir Rača, smešten na izlasku ka Tari.
Iz trinaestog veka, vele.
Taj se Drine nagledao i Tare nadisao.
A opet, kad se dođe sa Debelog Brda, počinje se priča sa dubokim uzdahom, jednog od simbola Bajine Bašte, simbola nasred Drine...

I manastir Rača, pomenuti vekovni čuvar kraja...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Hadik u Futogu, od Habsburških plemića do budućih agronoma, dom za svako doba

Pa, prema legendi, beše to ovako nekako...
Rat Austrije sa Pruskom..
Jedan odvažni vojskovođa napreduje ka Berlinu.
Sa, prema legendi, kampanjom od svega par stotina vojnika.
Nezadrživo.
Ulazi zaista u Berlin, zaposeda ga, i predaje zahtev za novčani otkup.
Svojoj meceni, Carici Mariji Tereziji, na poklon donosi sto pari najfinijih rukavica koje mu tokom noći sašiju tada čuveni berlinski majstori ovog zanata.
Uzevši otkup i rukavice, kreće sa trupama nazad, ali u smislu karijere zapravo daleko, daleko napred.
Prema toj legendi, vojskovođa, potonji Feldmaršal Hadik, doneo je svojoj carici zapravo 200 komada desnih rukavica koje su time bile neupotrbljive, ali Berlin u koji su se vratile Pruske trupe, nije bio raspoložen za reklamacije...

Rat je bio čudan, naravno, čim su se tolike udaljenosti i smene dešavale u nekoliko dana, ali ponajpre znači da ipak nije bio krvav.

I, na neki način, svima je bio uspešan. Zanimljivo gledanje na nešto što po prirodi stvari može iznedriti stanje u kome niko nije pobedio, a, eto, ispadoše oba protivnika pobednici.

I, jedan vojskovođa zacrtao je njime sebi karijeru dostojnu najvećih vojskovođa.

Gradio ju je na ratu, a video je dalje u miru.
Konačno, ovaj vojskovođa na posedu koji je prethodno pripadao askurđelskoj porodici Čarnojević, posle kupovine tog poseda, gradi sebi dvorac.
U Futogu...

Malo mesto uz Dunav, negde na putu od Novog Sada ka Bačkoj Palanci, dobilo je tako dvorac kakav je do tada na ovom potezu postojao sam u Čelarevu. Velelepno rezidencijalno zdanje u tom mestu, pod nazivom Bezeredi, moguće čak i pod uticajem upravo Hadikovog dvorca, zamenilo je dotadašnji Mali dvorac.

No, dvorac u Futogu započeo je svoj poprilično zanimljiv život, i nikako se nije zaustavljao.
U dvorcu su se obrele i neke istorijske ličnosti, od prestolonaslednika Franca Ferdinanda koji mu je sa svojom suprugom Sofijom gostovao par dana pre svog ubistva u Sarajevskom atentatu, pa do Fon Makenzena kao zatvorenika u podrumskom zatvoru.
I, sve je to, nekako, prošlost..
Pa ipak, ova raskošna rezidencija iz osamnaestog veka krije i budućnost.
Danas je ona školska zgrada mladim poljoprivrednicima, kao i dom za njihovo stanovanje u sklopu pripadajućeg imanja.
Za Vojvodinu, to je svakako budućnost.
Parkom okružen, a na najboljem mestu u Futogu, ovaj dvorac pleni prolaznikovu pažnju u trenu.

Ne, zaista ovo nije funkcionalna arhitektura za izvođenje nastave.
Možda mu je buduća namena ipak adekvatnija.
Muzej.
Da. To je već viđen koncept.
Pa ipak, do tada, ovo će ostati dom nekih prvih ljubavi, nekih prvih nestašluka, i nekih prvih ozbiljnih školskih diploma...

U bogatom vrtu sa zadnje strane, danas se učenici šetaju između nastave, uče i preslišavaju, i teško je zamisliti za njih lepši ambijent zapravo.

U delu pomoćnih prostorija danas je smešten i Dom za smeštaj učenika, dok su i ostale pomoćne prostorije namenjene održavanju imanja, ali i funkcionalnosti nastave i smeštaja.

Sa te strane posmatrano, reč je o jednom veoma dobrom i čak funkcionalnom rešenju, no ovakva istorija i arhitektura, zaista vapi za jednom trajnom kulturnom namenom, možda ne samo muzejskom, već i kakvom multimedijalnom, jer se taj koncept sve češće sreće kod nas.

Do tada, zvuk školskog zvona i dalje će održavati dvorac živim.