Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

петак, 30. април 2021.

Objektivom po Srbiji - Vodopad u Gostilju, savršen primer kako netaknuta priroda i turizam mogu pod ruku

 Behu to neka druga, davna vremena kada su se po kućama raštrkanim po zelenim pašnjacima rađale znamenite ličnosti i stasavale u one koji ne bi da se uklapaju u svet, već bi da ga menjaju. 

I tako, nekome nije bilo dosta da usred njegovog sela izvire na Vrelu potok, ili da je na samo nekoliko minuta vodopad preko dvadeset metara visok, sa čitavim spletom manjih slapova u jednoj od najlepših domaćih šuma...te je taj neko pošao u svet, da menja svet.

U ovom malom uvodu, centralna figura je Dimitrije Tucović, poznati socijalista sa kraja devetnaestog, te početka dvadesetog veka koji je, uprkos svim svojim idealima, poginuo braneći zemlju pod režimom koji je žudio promeniti. Mesto dešavanja su istočni obronci zlatiborske planinske regije i selo Gostilj, mesto u kome je rođen.

Zapravo, nije se mnogo toga ni promenilo s početka ove naše priče.

Selo je i dalje tu, ali više ne broji ni punih tri stotine duša u stotinjak kuća, ali onaj izvor usred sela danas je brend Zlatibor Vode, a selo je postalo i turistička destinacija, te danas u svojoj agendi ima i bazen i lokalne restorane u etno stilu, ali najznačajnije turističko obeležje je svakako vodopad.

U međuvremenu Dimitrije Tucović je kao velikan ovog mesta svoju večnu spomeničnu slavu dobio na Slaviji u 250 kilometara udaljenom Beogradu, a prelepi pašnjaci, šume, obronci i praskanje nabujalih voda oko vodopada, sve intenzivnije stiču svoju turističku slavu.

Nije loše, ne...iako ako se uzme u obzir i protok vremena, trebalo je i ranije.


Zlatiborskim obroncima caruju šume, naravno, i jedna od najprepozatljivijih karakteristika ovoga kraja i jesu šume i relativno zaravnjen pejzaž, ali kada se ovoj slici dodaju i vode, priča postaje nekako zaokružena i kompletna.

Gostiljski potok neposredno pred svojim ušćem u Katušnicu, reku koja u svojoj jagnjećoj koži izaziva idiličnu sliku većim delom godine, ali kada se razgoropadi ume odneti i visoke zidane mostove, gradi jedan od najviših vodopada kod nas. Veoma bogat vodom, vodopad kreira i pejzaž na putu ka ušću, koji u svojih stotinjak metara formira brojne slapove, ukrašene mahovinom. Naravno, obavezni prirodni mostići preko krečnjačkih stena na trenutke čine da nas slika povede u maštu o nekom čarobnom, izgubljenom ili sakrivenom svetu, ali svako malo nas poneka klupica za odmor ili uživanje, trgne i vrati u stvarnost.

Da, čovek se potrudio da pripremi vodopad za turiste.

Infrastruktura koja počinje pre svega relativno dobrim asfaltom ma iz kog od nekoliko pravaca dolazimo, najbolja je preporuka za dolazak. Posebno je važno što je put ka vodopadu veoma dobro označen, ali i što prateći turistički sadržaji, što smeštajni, a što sladokusački, čine ovakav izlet privlačnim za skoro svakoga.

I na kraju, ali ništa manje bitno, kapacitetni parking, te igralište za najmlađe na samom platou iznad vodopada, učiniće da baš svima ovakav odlazak u prirodu bude zanimljiv.

Staza betonirana sa odmorištima i stepenicama, te svakako i klupicama za odmor ali i uređenim mestima za selfi ili obično fotografisanje, jedno je od najznačajnijih stvari koje je čovek ovde uredio mešajući se u prirodu. I to, usudim se reći, izvanredno. Skoro u potpunosti neporemećen sklad prirode sada je lako dostupan svakome ko poželi da udahne svežinu kapljica koje se razbijaju u vodenu prašinu survavajući se sa preko dvadeset metara visine, a potom se sastanu u vodu koja peni brzajući ka svom ušću brojnim kaskadama.

Ne, nije Nijagara, nije ni Viktorijin vodopad...ali tu je, na par sati vožnje sa bilo koje strane.

I zato je, barem nama...bolji.

Vodopad u Gostilju je uvek savršena preporuka za nešto lepo, možda ne nešto što oduzima dah, ali nešto što da udahnjuje za dugo, dugo vreme posle odlaska odatle...