Na neki način kontroverzna ideja o turističkom razvoju istočne Srbije oslonjena na, pre svega Staru planinu, mnogima zvuči kao još jedna propala investicija, potpuni ili skoro potpuni promašaj ili čak kao više puta viđena pljačka zajedničke imovine...možda je sve to, ili barem nešto od toga tačno, ne znam, ali ono što znam je da zaista ne treba nikada kuditi konja kog nismo jahali. Uzjahati Staru planinu, i to posebno na Babinom zubu, možda je i krunski dokaz ove stare narodne izreke. Naprosto, kada čovek ispočetka vidi, a vrlo brzo zatim i doživi Staru planinu, shvati da bi dalje držanje ove lepote skrivene od najšire turističke javnosti možda i najpre bila promašena investicija ili čak - pljačka zajedničke duhovne imovine. Može li Babin zub da nam baš toliko promeni razmišljanje?
Naravno, samo treba probati...
Staru planinu doskora su pohodili samo oni srećnici koji su živeli u njenoj blizini, lovili i eventualno skijali, ili naprosto uživali u pejzažima...a da su pritom mogli da za ta zadovoljstva žrtvuju očajan dvadesetpetokilometarski put ka vrhu Babin zub, kao i mnoštvo drugih stvari. Najproblematičniji je smeštaj, jer je EPS-ov hotel premalog kapaciteta, slično kao i Planinarski dom, a ostalih objekata jednostavno - nije bilo. Sada se gradi pravi hotelski kompleks koji će komotno stati na crtu Kopaoniku, ili nedovršenom Crnom vrhu, kompleks koji bi mogao da preporodi turizam, a možda i privredu istočne Srbije zaista. Kažem da bi mogao, rukovodeći se iskustvom jer to će i dalje zavisiti od brojnih faktora, ali ako se pita priroda, krajolik, brojne panorame, lepota prirode i slično, uspeh je zagarantovan.
Put je u izgradnji i obećava. Ipak, ono u čemu ne odskudeva je lepota pejzaža kroz koje je prokrčen, a u koju su uključene i omanje egzotike kakav je, recimo, vodopad!
Kada u daljini ugledaš taj čuveni Babin zub, nekako lakše savladaš preostale kilometre. Ne znam, barem je meni tako bilo...
Konačno, Midžor je tu da podseti ko je Veliki brat, onaj koji sa visine petstotinjak metara izan visine Zuba, posmatra dešavanja. Scena koja se ne propušta nikako...
EPS-ov hotel i Planinarski dom do sada su bili jedina mogućnost boravka u predivnom ambijentu Midžora i Babinog zuba, koji se, hmmm...pa, baš tako - nadvio nad sam hotel poput starog stražara.
I još jednom nas Midžor posmatra...
Kada se odlučimo da se uspentramo na sam Zub, prvo sa čime se susretnemo su travnati i cvetni ćilimi koji se pružaju kilometrima unaokolo, a iz njih tek povremeno izviri poneki zub...pritom mislim na visove kakav je i Babin zub.
Kada kažemo da pogled puca, jasno je da želimo da naglasimo sposobnost mesta sa koga posmatramo da otkrije mnogo toga. Ipak, ponekad taj izraz naprosto ne može da opisše širinu pogleda pod nama...e tako je i sa samog Zuba.
U daljini...ili dubini, dim prašine koji za sobom ostavljaju radne mašine dok grade najveći naš turistički grad punom parom. Ne znam hoće li to promeniti privredu kraja, ali prirodu sasvim sigurno hoće. Ipak, toliko toga je na raspolaganju da možda nećemo uspeti ni primetiti, tolika su prostranstva Stare planine.
Naravno, samo treba probati...
Staru planinu doskora su pohodili samo oni srećnici koji su živeli u njenoj blizini, lovili i eventualno skijali, ili naprosto uživali u pejzažima...a da su pritom mogli da za ta zadovoljstva žrtvuju očajan dvadesetpetokilometarski put ka vrhu Babin zub, kao i mnoštvo drugih stvari. Najproblematičniji je smeštaj, jer je EPS-ov hotel premalog kapaciteta, slično kao i Planinarski dom, a ostalih objekata jednostavno - nije bilo. Sada se gradi pravi hotelski kompleks koji će komotno stati na crtu Kopaoniku, ili nedovršenom Crnom vrhu, kompleks koji bi mogao da preporodi turizam, a možda i privredu istočne Srbije zaista. Kažem da bi mogao, rukovodeći se iskustvom jer to će i dalje zavisiti od brojnih faktora, ali ako se pita priroda, krajolik, brojne panorame, lepota prirode i slično, uspeh je zagarantovan.
Put je u izgradnji i obećava. Ipak, ono u čemu ne odskudeva je lepota pejzaža kroz koje je prokrčen, a u koju su uključene i omanje egzotike kakav je, recimo, vodopad!
Kada u daljini ugledaš taj čuveni Babin zub, nekako lakše savladaš preostale kilometre. Ne znam, barem je meni tako bilo...
Konačno, Midžor je tu da podseti ko je Veliki brat, onaj koji sa visine petstotinjak metara izan visine Zuba, posmatra dešavanja. Scena koja se ne propušta nikako...
EPS-ov hotel i Planinarski dom do sada su bili jedina mogućnost boravka u predivnom ambijentu Midžora i Babinog zuba, koji se, hmmm...pa, baš tako - nadvio nad sam hotel poput starog stražara.
I još jednom nas Midžor posmatra...
Kada se odlučimo da se uspentramo na sam Zub, prvo sa čime se susretnemo su travnati i cvetni ćilimi koji se pružaju kilometrima unaokolo, a iz njih tek povremeno izviri poneki zub...pritom mislim na visove kakav je i Babin zub.
Kada kažemo da pogled puca, jasno je da želimo da naglasimo sposobnost mesta sa koga posmatramo da otkrije mnogo toga. Ipak, ponekad taj izraz naprosto ne može da opisše širinu pogleda pod nama...e tako je i sa samog Zuba.
Нема коментара:
Постави коментар