Objektivom van Srbije - Velika plaža, Ulcinjski adut sa kojim se sprema za rekorde

Izuzetno poznata i posećena Tvrđava u Ulcinju sa jedne strane, a na drugom kraju gotovo planetarno čuvena Ada Bojana, i opet je ovo podneblje dovoljno uspešno u zanimljivostima čak i između takvih atrakcija...

Da, upravo tako. Zanimljivosti ima još. a nije reč o Porto Milena atrakciji, a ni o Ušću Bojane, već o nečem između. Jedna od najdužih plaža u ovom delu Jadrana, peskovita, valovita, i vrlo jedinstvena na više načina.

Ono što treba odmah razjasniti je da na ovoj plaži nema plivanja. Mislim, možda i ima, ali se do eventualnog plivanja toliko izmori čovek, da teško da mu bude do plivanja posle.

Plitko do unedogled.

More, pesak i sunce. Samo to, gde god da pogledaš.

I tako nekih trinaest kilometara...od kada sam upoznao ovo obilje peska opisano kao prirodni fenomen, nekako se izgubio jedan, onaj četrnaesti kilometar, ali jasno je da je sada i merenje drugačije. Zapravo, od i do tačke za merenje, danas valja preciznije definisati jer to nalažu savremena marketinška pravila. Verovatno je tu negde rešenje zagonetke četrnaestog kilometra, koja i nije preterano zanimljiva.

Naprotiv, skoro sve drugo je daleko zanimljivije.

Recimo, okolina...plaža, ako uzmemo dužinu kao osnovnu meru, jeste dugačka pomenutih trinaest kilometara, ali prosečna dubina, ako to uzmemo kao drugu meru, od vode do šumice u pozadini, je oko 60 metara. To ostavlja itekako dovoljno prostora za svakoga da pronađe sebi ne samo mesto za sunčanje, već i da ne gazi pritom na tuđi peškir. Neke procene govore o cifri od 150000 posetilaca kao o kapacitetu plaže, i to onom realnom, bez nekog posebnog guranja.

Pomenusmo malopre i šumicu.

Scenografija od četinara takođe ima svoju dubinu, ali i gustinu. Tu se zaista može skloniti od vrućine, ali i zaigrati neki oblik sporta u hladovini, a gotovo svaka od tih šumica krije i svoj parking. Većina parkinga je neuređena u potpunosti, ali sasvim prihvatljive strukture za normalno parkiranje. Pritom, većina ovih parkinga je besplatna, a to je reč koja polako ali sigurno odlazi sa svih današnjih obala mora...

Može se zaključiti da ima svojih aduta ova privlačna varijanta ugođaja na moru, za veliki broj ljudi.

Ono što nije besplatno, jesu ležaljke i suncobrani, ali oni zauzimaju relativno mali prostor u odnosu na kompletnu silu ove plaže. I, stoga nije ni zameriti što se ponešto i plaća. Ponegde kao konzumenti pića u nekom od brojnih barova na obali, a ponegde neposredno dnevnim zakupom.

I kada smo već kod tih brojnih kafića, uglavnom kafići nose imena delova plaže na kojima su pozicionirani, ili...je to ipak obrnuto?

Stoga i ne treba da čudi što imamo brojne plaže sa nazivima poput Ivana, Tropicana, Coco...ali jedan od naziva je nekako zaslužio par reči više.

Reč je o plaži Copacabana.

Naime, čitava Velika plaža poznata je i kao Copacabana u Brazilu, jer peščanim ambijentom podseća na ovu svetski poznatu, ali tri puta kraću plažu. I, eto, neko se setio da marketinški otcepi za deo plaže koji zakupljuje baš ovaj naziv, a naravno, nikakvih prepreka nije imao za to, jer je odomaćeni, ali ne i zaštićeni naziv za Veliku plažu bio Ulcinjska Kopakabana,

A taj pesak je nešto zaista posebno. Toliko je fin, izvaljan moćnim talasima bez kojih ne bismo ni prepoznali ovu plažu, talasima koji u plitkoj vodi prave brda i doline pod površinom, pa se može desiti da voda zapljuskuje pupak, i dok se ježimo i pravimo grimase izdižući se na prste kod prvog ulaska u vodu, ostajemo zaprepašćeni prizorom gde nekih dvadesetak metara dalje od obale, neki stoje u vodi do kolena i iščekuju udar talasa sa osmesima na licu. Kažu i da je ovaj pesak lekovit, posebno kod reumatizma, ali slana voda i topao pesak su svakako formula koju vole reumatski načeti delovi tela, pa možda treba gledati pomenutu lekovitost više na taj način. 

No, ko mari zapravo...sve dok prija.

Istina, negde bliže Porto Mileni nalazi se i podvodna hrid interesantna roniocima, a svedok sam interesantnih ulova baš na tom mestu, nekih kamerom, a nekih podvodnom puškom, što govori o značaju ove hridi koja je u potpunoj suprotnosti sa naizgled jednoličnom peščanom i plitkom Velikom plažom.

Štaviše, nešto više od kilometra u odnosu na hrid, leži olupina jednog od većih brodova svog vremena, koji je u Prvom svetskom ratu najverovatnije ovde naleteo na minu, te naseo na dno jedva nešto preko deset metara, a danas je prava poslastica za ronioce.

I, ono što mnoge pokreće ka upravo ovoj plaži, jeste Kajting koji se sa Ušća Bojane vremenom preselio baš na Veliku plažu i zasada se odomaćio ovde, predstavljajući atrakciju i za obične kupače koji uživaju gledajući ove surfere na vetru.

Ja volim ovu plažu. 

Tesko da bih je promašio na bilo kom dolasku na crnogorsku obalu Jadrana.

Naravno da postoje i sitnice koje kvare ugođaj, a svi koji me znaju setiće se da je tu pre svega reč o saobraćaju i opterećenju praktično jedine saobraćajnice kojom se stiže na odabrani deo plaže, ali te sitnice ne uspevaju da mi pokvare nikada ugođaj koji za sada nadmašuje sve prepreke.

Ne, nisam ljubitelj gledanja u praznu pučinu, neodređene horizonte i izmaglice u daljinama, jer sam u životu imao i sreće i nesreće da se nagledam prelepih delova Jadrana pre svega kojima scenografiju gotovo uvek zatvara nekakav pejzaž pre nego što pogled izbije na horizont, ali ovde mi ni to ne smeta.

Nekome će svakako prijati, a nekome će možda biti i višak u agendi godišnjeg odmora, te ne bih nikoga eksplicitno pozivao na ovaj komad obale, ali iz mog teksta i fotografija verovatno će većina čitalaca pronaći za sebe onu odluku - posetiti ili preskočiti.

Objektivom po Srbiji - Skriveni kutak na Kopaoniku, Metođe i gejzir usred rajskog pejzaža

Dođeš u određeno životno doba u kome su mnoge kockice već posložene, u doba u kom je sve manje euforije, a sve više onih mirnih osećaja da su stvari baš takve kakvima ih i doživljavaš, i nekako deluje sve stabilno. Sve što si video, čuo doživeo.

I u nekom trenutku si svestan da već odavno, nažalost, ne treba da pitaš nekoga da li je nešto pročitao. Ili pogledao neku predstavu pozorišnu, iz različitih razloga. 

A onda mu se obratiš pitanjem da li je pogledao neki film. 

Kultni film. Recimo, ponajpre domaći film.

Film iz koga su replike postale deo našeg svakodnevnog govora, gotovo slenga.

A taj neko odgovara...čekaj, jel' se tu beše radi o....ili...mislim da sam gledao....

Ma ne, nisi gledao. Ili si uzalud gledao. Postoje filmovi koje ne možeš gledati samo jednom. 

Nema smisla. Naprosto, takvi su da je normalan životni standard pogledati ih uvek. 

Iznova. Iz sredine. Na delove.

Nevažno. Samo, ne možeš ne-biti siguran jesi li ga gledao.

Na more možeš otići samo jednom u životu, recimo....ali, ne možeš plivati samo jednom u životu. 

Tu se skriva suština, i tu negde joj forma ustupa svoj prostor i stvari su onako, nekako posložene.

Tako je i sa Kopaonikom.

Moćna planina. Najveća koju ovde imamo. Gotovo nepregledna...

Može se otići na Kopaonik, da, i upisati to u svoju životnu agendu kroz objave na društvenim mrežama, ali...

Kopaonik nije planina na koju možeš otići, i čekirati to tek tako.

Možda i najveća moć Kopaonika je upravo ona privlačna snaga kojom zove na novi dolazak.

Ne, to nije vraćanje, ne. Možda se neko i vraća Kopaoniku, ali većina nas odlazi na tu planinu ponovo. 

I, ponovo. Baš kao i kultni filmovi iz kojih razmenjujemo replike u svakodnevnom razgovoru.

Niti je dosta jednom kada vidiš, niti je dosta jednom da odeš. Ne. Jer, jednostavno nije...

A u čemu je razlika između vraćanja i ponovnih odlazaka?

Pa, u tome što se povratkom srećeš sa nečim viđenim, takvim kakvo je, a ponovni dolasci uvek donose nešto novo. Gotovo kao da prvi put ideš.

Upravo tako i Kopaonik svaki put ima nešto novo, osim za skijaše, jer njih ne mogu ovde da umetnem. Oni imaju svoj fokus i cilj, njima je Kopaonik alat zapravo. 

A Kopaonik se ne otkriva kad je pod snegom, kad je beo..

Za to je ipak potrebna druga boja. Zelena, recimo. Ili žuta u svojim bezbrojnim nijansama....

Ukoliko tako doživimo Kopaonik, on je zaista u stanju da nam bude svojevrsna hrana za dušu i telo, uvek nekako nov, a uvek nostalgično vezan za onaj petak kada okrećemo ključ u bravi vozila i krećemo tamo.

Zato, upravo kao i kultne filmove iz kojih koristimo replike, ako samo jednom odeš na Kopaonik, nećeš ga videti, sve misleći da jesi. 

Nije to do nas, to je do Kopaonika.

Sa tri glavna pravca se možemo dočepati vrhova ove moćne planine, i to iz pravca Kraljeva ili Raške, penjući se kroz Jošaničku banju, zatim onim najčešćim, preko Kruševca i Brusa, i onim najređim iz Niša, Prokuplja, Kuršumlije preko Brzeća.

Ova druga dva se susreću i nastavljaju ka vrhu otvarajući fantastične prizore usput.

Nepregledni vrhovi koji se izdižu iznad sumaglice koja ih poput šalova obmotava, nešto je što se retko gde može pronaći. Za Kopaonik je to očekivano, da.

Ipak, moćna planina ima i dosta neočekivanog da ponudi.

Upravo ovim putem, u jednoj izrazitoj krivini, od kada posećujem ovu planinu, nalazi se rampa na početku jednog puta od tucanika. Nije baš odmah uočljiva, ali ako znaš da je tražiš pogledom, očas posla se nađe.

Naspram nje je obično po nekoliko automobila parkirano u samoj krivini, a sada je probijen i put iznad same rampe, zbunjujući nagoveštaj da je neko ipak odlučio da stavi svoju tapiju na komad ovog savršenstva prirode u kome se nalazimo.

No, da ne odmeandriramo u nekim drugim pravcima, ostanimo na putu od tucanika zatvorenim rampom, jer ovde počinje jedno od sakrivenih i neočekivanih čuda ove planine.

Put koji širinom dozvoljava mestimično čak i mimoilaženje vozila, zdravorazumski je opredeljen samo za pešake. Pešačka tura nije naivna za one koji muče muku sa pešačenjem, ali je zato prelepa. 

Put ima svojih laganih uspona i silazaka, nekoliko, ali se uglavnom silazi, jer pozicija koja je poznata kao odmorište ili plato, solidno je niža od same rampe od koje smo krenuli.

Zavisno od doba godine, a pre svega od količine vode koja se sjuruje niz obronke planine, maltene svaki čas nas pored puta zaustavljaju brojni potočni slivovi i vodotokovi, uglavnom sprovedeni ispod puta, ali ponegde je moguće da ćemo malo preskakati preko bare koja se ume stvoriti na putu.

Odmorišta ima nekoliko, klupa za sesti i uživati u odmoru i pogledu, ali svakim korakom, i svakim pogledom, postajemo svesni ozbiljnosti nagrade koja nas čeka.

Silaskom dublje u šumu, vodotokovi se uglavnom grupišu oko jednog većeg potoka, što je prvi znak da smo stigli do tog platoa ka kome smo se zaputili. 

Plato se otvara sa nekoliko uređenih setova za sedenje, baš kao na pravom izletištu.

Ponovo zavisno od doba godine, jer sam ovde dolazio u različita doba, na tom platou ume da nikne gotovo praistorijska džungla paprati i drugog niskog rastinja sa ogromnim lišćem.

I zatim, preko drvenog mostića naniže, eto i gejzira.

Čudo kopaoničko...čudo hladne vode koja dobacuje i do pet metara uvis.

Možda samo po sebi ovo čudo i nije vredno truda, ali trud je čitavim putem nagrađen lepotom na svakom koraku.

I, sada su pred nama dva puta.

Nastavimo li nizbrdo, uskoro ćemo se izuzetno asketskom stazom sa gotovo zastrašujućom strminom sa jedne, a liticom sa druge strane popeti do narednog čuda, svetilišta u steni posvećenom Svetom Metodiju, ili ćemo se vratiti nazad, ipak nespremni i za taj napor.

Šteta je vratiti se, ali razumljivo je da nekada mora i tako.

U svakom slučaju, kompleks koji je prerastao u Park prirode usred Nacionalnog parka, poznat je pod nazivom Metođe. 

Mesto na kome voda izvire iz stene oslikane Bogorodičinim likom, mesto na kome voda izvire iz napuštenog rudarskog okna, mesto na kome voda izvire iz zemlje odskačući nekoliko metara uvis.

Mesto posle kog izviru najlepša sećanja ponikla u katarzičnoj spoznaji da Kopanik tek čeka da ga otkrijemo.