Objektivom po Srbiji - Kikinda u susret Novoj godini, tradicionalno i jedinstveno

Kada nešto odlučiš da napraviš, to je već nešto.

Zavisno od ličnosti onog ko odlučuje, neki će se složiti i da je pola posla time već odrađeno, mada postoji mnogo toga što tek nakon odluke iziskuje ogromne napore.

Pa ipak, ta odluka je prvi korak bez koga se neće ništa ni desiti.

I, recimo da si napravio ono što si naumio, i uspelo je, više-manje, onako kako si očekivao i planirao.

Dopalo se okolini.

Pa, hajde da ponovimo to onda, što da ne.

Već sledeći put ima dosta više onih koji će priskočiti, reklama je čudo, kada su videli uspeh prvog puta, svi bi želeli biti deo sledećeg.

I to tako ide onda, svojim tokom nekim, do možda trećeg, četvrtog ili petog ponavljanja, a zatim polako dolazi do zamora materijala. Zahtevnost organizacije, finansijska zavisnost i kompleksnost onoga što organizuješ, odrediće u značajnoj meri opstanak toga kroz vreme koje dolazi.

Na koncu, biće tu uvek onih kojima sve nešto nije dobro, nije po meri, onih koji će uvek reći da nešto ne valja, i uvek će znati šta si trebao da uradiš, a koji iza sebe imaju jedan beskonačno prazan list na kome su upisali svoje životne radove na temu nekog opšteg dobra.

I to ubija volju, definitivno.

I tako smo stigli do tačke koja je možda i najteža.

Održati kontinuitet, a da se značajnije ne ugrozi kvalitet.

Da, to je ona tačka u kojoj valja pronaći u sebi onu dodatnu energiju za koju nekada ni sam ne znaš, i izgurati tad, kada je kriza. Jer, već sledeći put je ponovo lakše....

Ne odustati.

I zato, kada negde saznam da se nešto održava već trinaesti put zaredom, ja samo svoj najdublji naklon tako nečemu mogu da pružim.

U tri reči rečeno:

Kutija želja. Kikinda.

Tradicija novogodišnje čarolije za mališane koja nije posustala.

I Kikinda se itekako presvukla u praznične tonove u čast novogodišnjih čarolija i magija.

Prvih pet godina, manifestacija je, najverovatnije, imala eksperimentalnu formu, ali je potom zaštićena kao intelektualna svojina, i time i zvanično stekla status jedinstvenosti.

A šta je to tako neobično, reklo bi se na prvi pogled, pa dele se pokloni, nije to nešto tako baš jedinstveno...

Samo što je koncept svega malo drugačiji, i bitno se razlikuje da opravda epitet jedinstvenosti.

Hajde da zamislimo kako Deda mraz, u pratnji Snežne Kraljice, na fijakeru kojim upravlja devojčica od pet godina, stigne ispred Gradske kuće čak dva puta. Jednom da donese i postavi Kutiju želja, a potom i drugi put da 'proveri' da li su njegove paketiće dostavili svi njegovi pomoćnici do dečijih domova.

U tu kutiju želja deca uzrasta od jedno do deset godina mogu da ubace svoje zapisane želje, s tim da na omotima svojih pisama sa željama čitko ispišu ime i adresu, a zatim će se čarolija dešavati...

Još ne znam podatke za ovu godinu, ali prošle godine je pristiglo čak šest hiljada pisama, pa je moj duboki naklon ovakvoj organizaciji koji sam pominjao, sada još dublji.

I nekako ostaje da lebdi ono pitanje....da li je deci koja žive i odrastaju u tako lepom gradu poput Kikinde, gradu sa najlepšom ulicom, ali i mnogim drugim lepotama, moguće to odrastanje učiniti još lepšim...

Da, itekako je moguće.

Grad koji su okitile sove, odomaćile se u njemu i ništa im ne smeta, pa čak ni novogodišnja rasveta tik ispod njihovih grana, baš taj grad je našao nove načine da oplemeni odrastanje svojih mališana.

Grad u kome petogidišnjakinja doveze fijakerom Deda mraza i Snežnu Kraljicu, na mnogo je načina sebe prevazišao.

Grad u kome njegov najstariji stanovnik Kika svedoči o praistorijskim životinjama, dok u isto vreme brojnim muralima ali i terakota skulpturama grabi krupnim koracima ka budućnosti savremenog grada, to je grad čuda za mališane, ne samo ovog novogodišnjeg prazničnog doba, već i dvanaest prethodnih, i ko zna koliko budućih.

Grad kome se samo mogu, po ko zna koji put, najdublje pokloniti.

Ona najlepša ulica nije okićena novogodišnjim svetlima. Okitiće se za par meseci svojim najlepšim ruhom, i zauzeti ponovo svoje mesto na pijedastalu najlepših ulica.