Objektivom po Srbiji -Jarkovačko jezero, dva kilometra uživanja, za onoga ko to ume...

Ili...Ljukovsko jezero.

Kako ko voli da ga zove, neko po obližnjem selu Jarkovci, a neko po potoku koji je pregrađen branom da bi tu nastalo jezero. Pa ipak, kako god da ga zovemo, svi će u Inđiji i okolini znati da nam objasne gde je.

Naravno, jer i pored brojnih interesantnih detalja koji krase ovo mesto, neka četiri kilometra udaljeno jezero pogodno i za pecanje, ali i za kupanje, predstavlja nešto što zapravo zaokružuje ponudu u kojoj meštani, ali i gosti uživaju.

Iako mu je ta rekreativno sportska, pa i turistička uloga zapravo na neki način sekundarna, jer zapravo je navodnjavanje okolnih prostranih oranica, ali i potreba industrije u smislu tehničke vode, bila ideja vodilja kada se o jezeru razmišljalo, nama je danas itekako bitna ta druga uloga.

Nepunih dvesta metara dugačka brana, uspela je da od sredine sedamdesetih godina prošlog veka kada je podignuta, obuzda Ljukovski potok i akumulira njegov vodeni potencijal do te mere, da je dubina jezera upravo kod brane prema nekim  podacima čak deset metara, dok će se od mnogih čuti i cifre od pet do sedam metara, što ne menja mnogo na stvari.

Prosečna dubina jezera je između metar ipo i dva metra, što omogućava čitav niz zabavnih aktivnosti.

Širina jezera koja je pretežno oko tri stotine metara, naprosto mami na preplivavanje, ali i veslanje recimo, barem je mene inspirisao na tu pomisao gotovo svaki pogled na preku obalu.

Ipak, najimpozantnija od svih mera su dva kilometra koje je jezero zauzelo u svojoj dužini. Ova mera prosto postane neodoljiva kada se stane na bilo koje mesto na obali i pogleda se duž upravo te mere.

Gledano sa brane, pogled u jezero po dužini, ponudiće i jedan od onih pogleda za sećanje - pogled na Frušku goru, koji ima i veliki deo jezera u ravnici podno ove planine i Nacionalnog parka, ali nekako pogled u dužinu, a čak i oblik jezera po dužini, po meni će nadmašiti taj pogled na Frušku goru.

Mene je naprosto, na neki način, i kupila ta mistika koja zatitra na marginama slike koja se stvara dok stojim zagledan u jezersku daljinu, prateći pogledom porodicu labudova.

I, dakako, zavideći im ćutke...

Staze, bar one prave staze od nekog čvrstog materijala, zapravo nema.

Postoji put, prašnjav, a ne sumnjam i blatnjav, zavisno od vremena kada ga pohodimo, koji vodi delom uz vodu, a delom i kraj imanja pored obale, pa onda opet ka obali, ali taj put je pogodan samo za pešačenje.

Istina, prema kolotrazima koji su ostali iza onih koji su se hrabro, ili silom prilika, upustili u vožnju tim putem, ovde se koriste i automobili. Silom prilika kažem, jer taj put nas vodi i do nekoliko izgrađenih kućica koje se koriste za boravak na jezeru, a materijal je nekako trebalo i dovući tamo. No, za zadovoljstvo posedovanja vikend objekta i prirodne terase pred njim na ovakvom mestu, vredi malo i žrtvovati poneki amortizer, gumu i koji litar goriva. Većina tih kućica ima i svoj pristan za čamac, ili makar olakšan silazak u vodu i izlazak iz nje. Svaki od tih detalja u meni budi inspiracije na puno toga što voda nudi.

Ipak, ni čvrsti objekti pored same obale jezera nisu nimalo manje interesantni. Pogled na jezero koji se verovatno pruža sa tih kuća, uveren sam da je nešto što ne može da dosadi.

Među tim objektima je i jedan sazidan daleko ranije nego što se o jezeru i razmišljalo. U pitanju je dvorac Moja volja, koji bi imao i daleko veću vrednost i značaj da je kojim slučajem kraj njega bilo jezero, kako je to danas. Kako kaže legenda, baš ovaj dvorac je bio na najmanjem imanju Grofa Pejačevića, a pored ovog, imao ih je još devedeset devet, i sva je popio ili prokockao, no ovo je spasila jedna žena i njena volja, a celu legendu smo već objavili na linkovanoj stranici, pa da se ne ponavljamo sada.

Sve u svemu, čak i takav jedan dvorac, ovo bi jezero ulepšalo u ono vreme, možda čak i višestruko, i sasvim sigurno ovo imanje ne bi bilo najmanje vredno, kako legenda kazuje, da je tada bilo ovakvog jezera kraj dvorca.

Danas, u šetnji kraj jezera, lako je isprepletati u glavi maštom legende i neke moguće legende, kako bi to bilo tada, da je jezero postojalo. Iz takve maštarije bi nas razbudio samo poneki lepet krila čaplje koja poleće ili sleće na površinu jezera, ili pogled na labudove koji u porodičnoj šetnji gospodare jezerom ostavljajući za sobom simpatične male brazde....

Objektivom po Srbiji - Jošanička banja, i reke i planina, i naselje i lečilište

Frtalj. Neki će se prisetiti izraza, neki i značenja.

Nekima će biti skroz nov izraz, jer on se neprimetno izgubio odavno, baš odavno.

Pa ipak, jedan frtalj je jedna četvrtina nečeg, ili dvadesetpet posto nečeg....ili neka okvirna, pa čak i paušalna mera kojom želimo da kažemo kako nije baš da nemamo pojma, ali zaista ne znamo koliko je nešto...od nečega.

Upravo taj frtalj, odnosno okvirni frtalj, bi mogao biti lajtmotiv u jednoj priči o banji koja bi se mogla zvati planinskom samo zato što je premašila meru za planinu taman za - po frtalja. Okvirno, jelte...

Nadmorska visina na kojoj se smestila Jošanička banja je 550 metara, a to je taman desetak procenata iznad donje granice za visinu planine, a desetak posto je skoro taman polovina od frtalja...i, tako. 

A onda odjednom tri frtalja u Jošaničkoj banji. Okvirno, dakako. Jer, nekih 78 stepeni celzijusa koliko imaju najtopliji izvori u Jošaničkoj banji, jesu nešto više od tri frtalja one granice na kojoj voda ključa.

Dakle, ipak okvirno tri frtalja od ključale vode, ali ko još broji kad je voda toliko topla.

Da, sa tim podatkom ova banja spada među banje sa najtoplijim izvorima u zemlji. Nažalost, spada i u red nedovoljno ili makar nepotpuno iskorišćenih banja.

Konačno, dve reke, odnosno, ušće Samokovke u Jošanicu, već je samo po sebi preporuka za jedno mesto, i ako tome dodamo i još nekoliko detalja poput onog da je smeštena u podnožju Kopaonika, na jednom od dva glavna puta ka toj planini, ili kada pomenemo da odavde potiču i neke znamenite ličnosti iz srpske istorije, sa sve spomenicima, odnosno spomen sobama posvećenima njima, onda je sigurno jasnije koliko upravo ta sadašnja nedovoljna iskorišćenost, zapravo kreira jednu mnogo značajniju budućnost Jošaničke banje.

I, kada sam se već dotakao značajnih ličnosti koje su potekle odavde, a to su pre svega Patrijarh srpski gospodin German, i najskromnija heroina koja je hodala ovim predelima, Milunka Savić, da pokušam da na malo šaljiviji način zaokružim priču o frtaljima i Jošaničkoj banji.

Ako pričamo o najodlikovanijoj ženi vojniku, svakako valja nabrojati i njena silna odlikovanja, što domaća, a što strana od kojih je neka i po dva puta dobila, ali ako bismo da nekako ovde udenemo frtalje, onda možemo da izdvojimo jedno - Francuski ratni krst. Ovde imamo tačno četiri frtalja svih dodeljenih Ratnih krstova ženama na svetu, sabrana u ovom Milunkinom. A, četiri frtalja čine jedno celo...i to tačno, a ne okvirno. 

Da, Milunka Savić je jedina žena na svetu nosilac ovog visokog francuskog odlikovanja....sva četiri frtalja na svetu, pripala su njoj.

Ova skromna i nadasve hrabra žena, patriota i u isto vreme roditelj i rođenoj, ali i usvojenoj deci, svojim životnim delom zadužila je daleko više od svoje države, ali u Jošaničkoj banji su joj podigli spomenik kod samog ušća, koji su postavili na spomen kompleks u kome dominira spomen soba.

I, makar i deset puta veći da je taj kompleks, a objektivno je zaosta primeren i veličinom i dizajnom, sve skupa to ne bi bilo niti za frtalj onoga što je zaslužila žena koja je u rat krenula prerušena u muškarca da bi brata zaštitila, i koja je razotkrivena tek kad je ranjena.

Nakon tog prvog ranjavanja, odlikovanja i ožiljaka joj nije nedostajalo, jer je odbijala da bude bolničarka, hoteći samo pušku i prvu liniju fronta, baš kao što će u periodu posle rata ostati u svojoj zemlji da radi poslove čišćenja ne bi li prehranila rođenu i dve usvojene ćerke, umesto da u Francuskoj uživa vojnu penziju.

Kažu da nema dela tela u koji nije ranjena, a grudi koje su ubrzo postale premale da prime sva odlikovanja kojima su države pobednice Velikog rata nastojale da joj odaju počast, krile su srce toliko veliko, da se sve te države ne bi mogle sastaviti, i toliko srce nadmašiti.

I, tu se negde moram zaustaviti, jer koliko god bih svoga divljenja prema toj ženi izrazio tekstom i slikama spomen kompleksa, sve to ne bi bilo ni za po frtalja onoga što je ta žena uradila da zasluži takvo divljenje.

Kada ostavimo frtalje po strani, na kraju nam ostane samo Banja.

Dve reke koje su na svom sastavu tolike, da ne znaš na prvi pogled koja se u koju uliva, te grade li možda neku veću reku, umesto što jedna utiče u drugu. Te dve reke i par tradicionalnih kafana, odavno prepoznatih i naširoko poznatih po ukusnoj hrani, ambijentu i gostoprimstvu.

I, na istoj strani tog ušća, odnosno reke Jošanice, nalaze se i kupatila i bazeni. Obnovljen i rekonstruisan najatraktivniji deo Banje, obogaćen je i parkom sa mobilijarom za decu, ali i potokom koji ga sjajno dekoriše, a koji je izveden iz Jošanice, te sproveden uz jedan od izvora tople vode, dok se ne vrati u matično korito pred samo ušće. Kupatila, staro i novo, zapravo su staro i staro.

Obnovljena, potpuno funkcionalna, sa kadama i bazenima, razlikuju se danas osim po stilu gradnje, samo još po arhivskoj starosti, jer jedno je tursko, iz doba kada su ga upravo Turci koristili, dok je drugo iz doba vladavine utemeljivača ne samo savremene i oslobođene države, već i rodonačelnika banjskog načina života i lečenja u Srbiji.

Dakako, reč je o Milošu Obrenoviću, čoveku koji je krajem tridesetih godina prošlog veka davao na analizu u Beč pretežno, uzorke voda u svim kompleksima za koje se pretpostavljalo, ili iz tradicije znalo, da poseduju nekakvu lekovitu vodu. Tako je i Miloševa porodica lečena ovde, a kvalitet vode i banjski efekat koji je proizvodila, u Miloševo doba svrstalo je današnju Jočaničku banju rame uz rame sa Ribarskom i Brestovačkom banjom.

Danas, kada su perjanice banjskog turizma banje gradskog tipa, poput pre svih Vrnjačke banje, Sokobanje ili Banje Koviljače, ovaj podatak možda ne odražava značaj koji je spomenuta kategorizacija imala, jer valja uzeti u obzir da su u to doba i Ribarska i Brestovačka banja, uz Banju Koviljaču naravno, smatrane kraljevskim banjama, u kojima su konačili i lečili se vladari iz obe dinastije novog doba.

Kada pružimo korak iz istorijskih dešavanja u Banji i oko nje, dolazimo do onoga što nas ovde sada očekuje, i šta zapravo mi danas možemo očekivati od ove banje.

Da bismo zaokružili priču o Banji, preći ćemo na desnu obalu Jošanice, napustivši banjski kompleks i park sa šetalištem, a sa prelaskom reke, preći ćemo i put koji vodi na i sa Kopaonika. Upravo uz taj put, grupisan je veći deo naselja Jošanička Banja, i većina od hiljadu stanovnika danas, živi i funcioniše baš na ovoj strani, dok na drugu uglavnom pređu da pogledaju neku utakmicu na lokalnom fudbalskom terenu.

Istina, pored terena postoji i bazenski, kao i stari hotelski kompleks, tako da nije teren jedini razlog za prelazak na ovu stranu reke, ali do njega najkraćim putem vodi jedan zanimljiv mostić koji, ruku na srce, ne uliva baš poverenje, ali može se preći bez problema uz maaalko avanturističkog duha koji će taj prelazak probuditi.

Neophodna infrastruktura se nalazi na suprotnoj strani reke, ali ona je skromna, i primerena broju stanovnika. U tom delu naselja smeštena je i lokalna osnovna škola i Dom kulture. Nešto niže ka Ibarskoj magistrali, nalazi se i novi hotel sa savremenim hedonističkim resursima kakvi se samo zamisliti mogu. 

Svakako se postavlja pitanje, kada prođemo šetnjom sve ovo, šta dalje.

Ponoviti. Pa onda opet ponoviti. Šetnja uvek nekako ispadne zanimljiva. A kada i to dosadi, onda možemo da skoknemo do obližnje Raške ili se popnemo uz Kopaonik. Izbora ima dosta, samo je pitanje koliko nam se putuje na te manje izlete, ako smo od Beograda do ovde prevalili nepunih dvestapedeset kilometara. Nekom tada više prija šetnja, a neko bi da otkrije brojne zanimljivosti za koje valja još neki kilometar dodati na brojač.

Važno je ima između čega da se odlučuje, a ima...baš ima.