Da, tamo gde je sve počelo, baš kako i sam naslov kaže, tamo su danas ostaci originalnog, i zidine obnovljenog manastira posvećenog Svetom Nikoli, nedaleko od manastira Presvete Bogorodice, nedaleko od tadašnje prestonice budućeg Velikog Župana Stefana Nemanje.
Na mestu na kome će kasnije nići Kuršumlija, na reci Toplici, osnivač buduće najveće kraljevske i jedine srpske carske loze, započeo je svoj veliki duhovni posao koji će kasnije često kombinovati sa svojim državnim obavezama. Iako će istorija zabeležiti drugi jedan manastir, Đurđevi Stupovi, kao zadužbinu koju je prvu podigao Veliki župan, te se možda u neku ruku može smatrati da je tek od tada svoje duhovne kombinovao sa svojim državničkim obavezama, sa ove vremenske distance lakše se vidi da je Stefan Nemanja imao viziju koju je sledio sa zvaničnom titulom ili bez nje, a gradnja zadužbina savršeno se uklapala u tu viziju.
Danas nemamo slaganja oko toga koja je crkva, odnosno manastir najpre sagrađen, ali zato pouzdano znamo ponešto u čemu je Manastir Svetog Nikole bio prvi.
Naime, prvi vernik blagosloven kao vernik Srpske pravoslavne crkve po dobijanju njene samostalnosti, ovde je blagosloven, i to od strane Svetog Save, odnosno Rastka Nemanjića. I, kada pričamo u zadužbinama Nemanjića, upravo je u ovom manastiru prvi put organizovana prepisivačka delatnost od svih zadužbina koje su gradili. Obzirom na vreme nastanka Manastira, nijedno ni drugo ne deluju čudno, štaviše, deluju vrlo logično, ali napomenuh to jer bar u nečemu imamo slaganja oko nečeg - prvog.
No, prvi ili ne, nekako je manje bitno kada se vernik ili tek namernik na svom proputovanju, obre ispred ovog manastira. Ne, nisu vekovi koji se nekako iskradu pred posmatrača u pitanju...zapravo su daljine, i pogled na mesto koje je vremenom izniklo tik ispod manastira, sledeći krivinu reke Toplice pod njim.
Ipak, već sledećeg trenutka eto i tih vekova koji dopru uz tih dah vetrića kog nikad ne nedostaje na manastirskom uzvišenju, i ti vekovi kao da na neki način šapuću neke nerazumljive stvari, zbrkane konture vremena nekada moćne države koja se ovde razvijala.
Nekom šapuću o ratovima, a nekom o krštenjima i pričestima, nekom šapnu o osvajanjima, a nekom o bosim nogama koje gaze tek pobrano grožđe. Valja umeti čuti, pa taman koliko ko ume da oslušne, toliko i čuje.
Ponekad vetrić zaćarlija veselo i nagovesti da je ovaj manastir bio veoma važan, te da je bio čak i centar nekih administrativnih crkvenih područja, a ponekad ume taj vetar i da tupo zatuli o tome kako je baš zbog ovog manastira koji je podigao, Stefan Nemanja dospeo u sukob sa svojom braćom u kome jeste pobedio, ali....svoju braću, ne nekog tipičnog neprijatelja i dušmana.
No, štagod taj vetar pričao, odnosno, štagod mi čuli zatvorenih očiju na platou ispred Manastira, to će nas u prošlost vratiti, ali nju neće izmeniti. A ta prošlost je nekada vapila za promenom, a nekada se osetila tako ponosnom, poput onog perioda kada je tek nakon izgradnje manastira, Stefan Nemanja sebi i dvor sagradio nedaleko odatle. Potom se oko dvora i dveju sagrađenih manastirskih crkava, razvilo malo-pomalo i naselje.
Izdaleka posmatrano, u naselju su dominirali olovni krovovi crkava, te su usled odsjaja tih krovova na suncu, mesto prozvali Bele crkve. Jedna veličanstvena era započela je odmah po nastanku, za ovaj manastir.
I ta era je trajala, da, ali taman otprilike koliko i najduža dinastička srpska loza.
Možda ne kao direktne izdanke loze, ali na neki način možemo i poslednje srpske Despote Stevana i Đurđa videti kao neki konačni završetak loze Nemanjića, iako je zapravo preciznije reći srednjevekovne srpske države. To vreme predstavlja zlatnu eru ovog manastira, iako se veoma malo zna o Manastiru u periodu Despotovine, te se samo nagađa o tome. Česte i teške borbe na ovom području svakako nagoveštavaju sve težu sudbinu čitavog kraja, uključiv i duhovne objekte poput ovog.
Posrednim saznanjima nagoveštava se u skromnim istorijskim izvorima da je manastir u nekoj formi funkcionisao, nešto po pominjanju crkvenih velikodostojnika sa ovog područja (u to vreme Belocrkvanskog područja), a nešto prema plaćanju poreza koje je zabeleženo.
Ipak, krajem sedamnaestog veka u Velikoj seobi Srba, konstatovano je da je tada Manastir već zapusteo, iako se ne može zaključiti kada. Zapustelost manastira potrajala je, a kao neminovan propratni efekat desila se devastacija, najpre od strane turske vojske, kada su poskidali olovne krovove sa crkava da bi, prema predanju, od njih pravili kuršume. I, eto zgodnog povoda da mesto podno i u blizini devastiranih manastira, koje je nastajalo u to doba, nazovemo Kuršumlijom. Da li je baš tako bilo, teško da možemo znati, ali da su manastiri razgrađivani zarad vojnih potreba, u to sumnje nema. Posebno u Srpsko-Turskim ratovima krajem devetnaestog veka kada su čak obe sukobljene strane razvlačile manastirski materijal zarad ukopavanja, fortifikacije ili logističkih potreba poput gradnje pekare za vojsku.
Kako god da je bilo, manastirska slavna vremena odavno su u to doba nestala, nametalo se samo pitanje koliko duboko može utonuti Manastir dok ne bude nestao u potpunosti.
Sudbina je drugačije htela, te je donela obrt u kome su u istraživanjima i obnovi koja je je i donela današnji izgled i značaj Manastira, otkriveni i brojni fragmenti nekadašnjeg slavnog vremena manastira, a pre svega fragmenti episkopskog dvora, konaka i drugog.
Danas je ovaj manastir koji je podigao prvi, a potom ga dograđivali i dovršavali njegovi naslednici, što se tiče dinastije Nemanjića, mesto gde je sve počelo.