Objektivom po Srbiji - Manastir Sveti Nikola u Kuršumliji, tamo gde je sve počelo...

Da, tamo gde je sve počelo, baš kako i sam naslov kaže, tamo su danas ostaci originalnog, i zidine obnovljenog manastira posvećenog Svetom Nikoli, nedaleko od manastira Presvete Bogorodice, nedaleko od tadašnje prestonice budućeg Velikog Župana Stefana Nemanje.

Na mestu na kome će kasnije nići Kuršumlija, na reci Toplici, osnivač buduće najveće kraljevske i jedine srpske carske loze, započeo je svoj veliki duhovni posao koji će kasnije često kombinovati sa svojim državnim obavezama. Iako će istorija zabeležiti drugi jedan manastir, Đurđevi Stupovi, kao zadužbinu koju je prvu podigao Veliki župan, te se možda u neku ruku može smatrati da je tek od tada svoje duhovne kombinovao sa svojim državničkim obavezama, sa ove vremenske distance lakše se vidi da je Stefan Nemanja imao viziju koju je sledio sa zvaničnom titulom ili bez nje, a gradnja zadužbina savršeno se uklapala u tu viziju.

Danas nemamo slaganja oko toga koja je crkva, odnosno manastir najpre sagrađen, ali zato pouzdano znamo ponešto u čemu je Manastir Svetog Nikole bio prvi.

Naime, prvi vernik blagosloven kao vernik Srpske pravoslavne crkve po dobijanju njene samostalnosti, ovde je blagosloven, i to od strane Svetog Save, odnosno Rastka Nemanjića. I, kada pričamo u zadužbinama Nemanjića, upravo je u ovom manastiru prvi put organizovana prepisivačka delatnost od svih zadužbina koje su gradili. Obzirom na vreme nastanka Manastira, nijedno ni drugo ne deluju čudno, štaviše, deluju vrlo logično, ali napomenuh to jer bar u nečemu imamo slaganja oko nečeg - prvog.

No, prvi ili ne, nekako je manje bitno kada se vernik ili tek namernik na svom proputovanju, obre ispred ovog manastira. Ne, nisu vekovi koji se nekako iskradu pred posmatrača u pitanju...zapravo su daljine, i pogled na mesto koje je vremenom izniklo tik ispod manastira, sledeći krivinu reke Toplice pod njim.

Ipak, već sledećeg trenutka eto i tih vekova koji dopru uz tih dah vetrića kog nikad ne nedostaje na manastirskom uzvišenju, i ti vekovi kao da na neki način šapuću neke nerazumljive stvari, zbrkane konture vremena nekada moćne države koja se ovde razvijala.

Nekom šapuću o ratovima, a nekom o krštenjima i pričestima, nekom šapnu o osvajanjima, a nekom o bosim nogama koje gaze tek pobrano grožđe. Valja umeti čuti, pa taman koliko ko ume da oslušne, toliko i čuje.

Ponekad vetrić zaćarlija veselo i nagovesti da je ovaj manastir bio veoma važan, te da je bio čak i centar nekih administrativnih crkvenih područja, a ponekad ume taj vetar i da tupo zatuli o tome kako je baš zbog ovog manastira koji je podigao, Stefan Nemanja dospeo u sukob sa svojom braćom u kome jeste pobedio, ali....svoju braću, ne nekog tipičnog neprijatelja i dušmana.

No, štagod taj vetar pričao, odnosno, štagod mi čuli zatvorenih očiju na platou ispred Manastira, to će nas u prošlost vratiti, ali nju neće izmeniti. A ta prošlost je nekada vapila za promenom, a nekada se osetila tako ponosnom, poput onog perioda kada je tek nakon izgradnje manastira, Stefan Nemanja sebi i dvor sagradio nedaleko odatle. Potom se oko dvora i dveju sagrađenih manastirskih crkava, razvilo malo-pomalo i naselje.

Izdaleka posmatrano, u naselju su dominirali olovni krovovi crkava, te su usled odsjaja tih krovova na suncu, mesto prozvali Bele crkve. Jedna veličanstvena era započela je odmah po nastanku, za ovaj manastir.

I ta era je trajala, da, ali taman otprilike koliko i najduža dinastička srpska loza.

Možda ne kao direktne izdanke loze, ali na neki način možemo i poslednje srpske Despote Stevana i Đurđa videti kao neki konačni završetak loze Nemanjića, iako je zapravo preciznije reći srednjevekovne srpske države. To vreme predstavlja zlatnu eru ovog manastira, iako se veoma malo zna o Manastiru u periodu Despotovine, te se samo nagađa o tome. Česte i teške borbe na ovom području svakako nagoveštavaju sve težu sudbinu čitavog kraja, uključiv i duhovne objekte poput ovog.

Posrednim saznanjima nagoveštava se u skromnim istorijskim izvorima da je manastir u nekoj formi funkcionisao, nešto po pominjanju crkvenih velikodostojnika sa ovog područja (u to vreme Belocrkvanskog područja), a nešto prema plaćanju poreza koje je zabeleženo.

Ipak, krajem sedamnaestog veka u Velikoj seobi Srba, konstatovano je da je tada Manastir već zapusteo, iako se ne može zaključiti kada. Zapustelost manastira potrajala je, a kao neminovan propratni efekat desila se devastacija, najpre od strane turske vojske, kada su poskidali olovne krovove sa crkava da bi, prema predanju, od njih pravili kuršume. I, eto zgodnog povoda da mesto podno i u blizini devastiranih manastira, koje je nastajalo u to doba, nazovemo Kuršumlijom. Da li je baš tako bilo, teško da možemo znati, ali da su manastiri razgrađivani zarad vojnih potreba, u to sumnje nema. Posebno u Srpsko-Turskim ratovima krajem devetnaestog veka kada su čak obe sukobljene strane razvlačile manastirski materijal zarad ukopavanja, fortifikacije ili logističkih potreba poput gradnje pekare za vojsku.

Kako god da je bilo, manastirska slavna vremena odavno su u to doba nestala, nametalo se samo pitanje koliko duboko može utonuti Manastir dok ne bude nestao u potpunosti.

Sudbina je drugačije htela, te je donela obrt u kome su u istraživanjima i obnovi koja je je i donela današnji izgled i značaj Manastira, otkriveni i brojni fragmenti nekadašnjeg slavnog vremena manastira, a pre svega fragmenti episkopskog dvora, konaka i drugog.

Danas je ovaj manastir koji je podigao prvi, a potom ga dograđivali i dovršavali njegovi naslednici, što se tiče dinastije Nemanjića, mesto gde je sve počelo.

U šetnji po Beogradu - Mali Dunav, atrakcija toliko dobra, da za sada nema adekvatno dobrog naslova...

Odavno sam naslovio ovako, beznaslovno, reportažicu o jednom od najzanimljivijih prostora prestonice, sve se nekako nadajući da će me to podsećati da pronađem nadahnuće, te osmislim adekvatan naslov nekom prilikom, ali avaj. Inspiracije je nestalo, ili je za ovako fascinantan kutak sastavljen od prirode, istorije, geografije, biologije ali i drugih nauka, meni nemoguće pronaći naslov kojim bih bio zadovoljan.

Pardon!

Pronaći naslov koji bi opisao i najavio na adekvatan način, jednu ovakvu priču. Najpribližniji tome sam bio kada sam pomilsio na naslov koji bi otprilike glasio ovako: Svi na Mali Dunav! 

No, isuviše pristrasno, navijački, ako mogu da kažem, a nama ovde treba nečeg manje euforičnog, manje bombastičnog, a opet adekvatnog.

I, u tome i jeste poenta. Nisam umeo da razdvojim euforiju od objektivnog, a još teže od adekvatnog.

Eto, takav utisak je na mene ostavio kompleks oformljen kao Ogledno dobro Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Jedna prelepa priča nastala od neznano koliko drugih priča, nekih priča o snovima, nekih priča o vizijama, nekih priča o sudbinama, i nekih priča o svesti i odlučnosti da se napravi ovako nešto.

Jedna od priča počinje kasnije, dosta kasnije od prve priče o ovom mestu. No, svakako neće remetiti ništa, a neće izgledati ni preko reda ispričana, jer je i to jedna početna priča na svoj način.

To je priča o jednom davnijem Beogradu, priča u kojoj autor ovih redova kao dete sluša o nekakvom motelu Radmilovac, kako o njemu na samo sebi svojstven način, pričaju odrasli, uz silne dosetke, naslućivanja protkana autoritativnim tonom koji sugeriše da znaju, a ne da pretpostavljaju, i to se tako proteže u više razgovora koje upijaju dečije uši. Zapravo je taj Radmilovac neko egzotično mesto, ali za razliku od ostalih egzotičnih mesta u nekada velikoj državi, ovo je bilo negde blizu Beograda. Čak je i nekakav autobus išao tamo, doduše, autobus koji je imao tačne polaske, i koji je dovoljno retko išao da ga nisi mogao čekati tek tako na stanici kad naiđeš, kao ove druge koje smo koristili u gradu. Stoga je moja lična priča o Radmilovcu počela kao priča o motelu negde blizu Beograda, na putu ka Smederevu, i ja ga videti neću sve dok neko ne bude kolima vozio na tu stranu, pa mi ga pokazao. No, nije ni postojao neki razlog poseban da vidim to egzotično mesto, pored toliko drugih u velikoj državi koja su tek čekala da ih otkrijem, a još manje je postojao razlog da se iko zapita zašto se uopšte zove - Radmilovac.

I, time stižemo do one prave prve priče, hronolški posložene na prvo mesto. Ta priča seže još pre Drugog svetskog rata kada je jedan sudija i narodni poslanik, ali pre svega privrednik i industrijalac Milan Vukićević, kupio nedaleko od Beograda, u Vinči, silne hektare zemlje sa kojom čak precizno nije ni znao šta bi. No, važnije od svega je što je pretpostavio ko bi mogao to znati. Poljoprivredni fakultet se upravo na taj način smešta u ovu priču, te od svog darodavca, a potom i njegove žene Radmile, preuzima glavnu ulogu u ovoj priči.

Salaš nastao od kupljene zemlje, te preuređenih zgrada zatečenih na toj zemlji, i nešto dorađenog, imao je za svog prvog i poslednjeg upravnika upravo spomenutu Radmilu koja je svog supruga nadživela taman koliko je navedeni rat harao ovim područjem. Poratna dešavanja najoličenija kroz nasilne nacionalizacije i otimanja, na kratko su odvojila ovo područje od Fakulteta u kome danas postoji jedan muzejski deo pod nazivom Radmilovac, posvećen Milanu Vukićeviću, no ubrzo je imanje vraćeno Fakultetu i ono počinje sa radom.

Uzgoj raznih sorti od kojih su najpoznatije voćarske sorte, doveli su i do nastanka jedne potpuno nove sorte upravo ovde. Uz eksperimantelne stilove sadnje, razvijana je i posebna tehnika vinogradarstva, a jednog momenta je neko zaključio da prostora za dalja izučavanja ima još, te da se valja proširiti u tom smislu i na druga područja, pre svega uzgoj ribe. I, to je početak jedne nove priče...

I, nova priča, sastoji se od nekoliko starih i novih priča.

Prva je priča o potoku koji je proticao tuda. Ševarac se zvao, i to je stara priča o njegovom imenu. Zagađivanje od strane ljudi, protok vremena i malo atmosferskih prilika učinili su ga pogodnim za preimenovanje u - Šugavac. Ružna ali nova priča o njegovom imenu. Eto, toliko smo evoluirali u nekom kontra smeru od očekivanog, da je od potoka nastalo smetlište i leglo zaraza. Sve u svemu, bilo koja nova priča, koja bi tok evolucije naše svesti vratila u pozitivan smer, morala je dobrano da se potrudi i zasuče rukave.

Kultivisanje jednog takvog zemljišta je mukotrpan posao koji svakog dana ispočetka nudi izgovore za odustajanje, i veoma malo motiva za nastavak. Kasnije se taj odnos menja polako, i ekipa ljudi sa Poljoprivrednog fakulteta uspela je da posao koji je pokrenula 2006. godine, učini zabavnim i inspirativnim u dovoljnoj meri, da je danas pred nama višeslojni kompleks koji možemo videti kao izletnički, ali i turistički, naučno popularni ali i vrlo naučno specijalizovan, i pre svega kao nešto veoma, veoma jedinstveno.

Danas je pred nama kompleks u kome nas gotovo na ulazu dočekuje akvarijum sa primercima rečnih, pre svega dunavskih riba, ali i obilje veštačkih vodotokova, jezeraca, ostrva, ribnjaka, a zatim i mini zoo vrtova. Da, radi se o množini, ne o jednom mini zoo vrtu.

Korak u arheološko nasleđe moguće je napraviti i ovde, i to na jedan fantastičan način, krećući se kroz Naselje praistorijskog ribara u kome su, od pećinskog pa do blatom zidanog objekta za stanovanje, uz nekoliko prikaza sojenica i zemunica, prikazani svi oblici praistorijskog životnog prostora ribara na ovim područjima. Zastupljeni su elementi vinčanske, ali i kulture Lepenskog vira, što odgovara do sada istraženom arheološkom blagu Donjeg toka Dunava kod nas, a prikazi su više nego dobri i zanimljivi.

U nekoliko namenskih učionica, a zasebno u Naučnom kutku, stvoreni su uslovi za predavanja i stručna upoznavanja, i ono što pada u oči jeste nedostatak alkohola kao subkulture savremenog doživljaja izleta i hedonizma - nema kafane sa alkoholom. Kafu je moguće kupiti, pa odabrati gde da se popije, ali je još privlačnija mogućnost izbora gde baciti svoje ćebe i stopiti se u mislima sa gotovo savršenim ambijentom oko sebe. Kada smo kod izbora, i ostrva sa visećim mostovima do njih predstavljaju izbor, zavisno od toga jesmo li zainteresovaniji za muzej ribarstva na jednom od njih, ili presek evolucije čovečanstva na drugom.

Za decu je bukvalno Raj ovde. Mobilijar je naročito začinjen gusarskim jedrenjakom za penjanje, ali ko bi i zaplovio, može. Doduše, čamcima na vesla koja se zajedno sa pojasevima iznajmljuju za simboličan iznos. Zapravo, kada je novac u pitanju, sve je ovde ipak simbolično, što čini da u nekom momentu budu iznajmljeni i svi štapovi za pecanje, a jezera predviđena za to, postanu načičkana veselim licima onih koji zabacuju iznajmljene štapove i udice.

I, imao bih, iskreno, još dosta toga za kazati ali sam odustao...te ću nas dalje prepustiti fotografijama uz jedini moguć završetak teksta - obavezno posetite Mali Dunav!