Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

среда, 30. септембар 2020.

Objektivom po Srbiji - Zabran, najlepše što Sava nudi Obrenovcu skriveno u izletničkoj šumi

 Iako je opšte uverenje da se Obrenovac nalazi na Savi, to nije geografski precizno...a ni tačno.

Istina je da ima do Save da se našeta ili navoza biciklom...Kolubara je već dosta bliža odrednica kada pričamo o Obrenovcu i rekama.

Nešto više od kilometra udaljena je i najlepša tačka susreta Obrenovčana i Save.

Izletište Zabran do koga se stiže vožnjom ili šetnjom niz Kolubaru na njenom poslednjem kilometru pre nego što se u potpunosti prepusti Savi. Skoro baš na tom istom Zabranu.

Zabran znači...pa, recimo, šumarak, gustiš, možda i omanja šuma. Danas je sve to samo dekor za jedno sjajno izletište. U hladu uređene šume nikla su organizovana mesta za roštilj. Drvene pečurke sa klupama koje apostrofiraju izletnički karakter ambijenta kakav je danas obrenovački Zabran. Avantura park u potpunosti dizajniran u skladu sa prirodom koja ga okružuje. Trim staza kojom se samo poželeti može šetnja, rekreativno ili čak takmičarsko trčanje.

Izbijanjem na desnu obalu Save, neposredno pored ušća Kolubare u moćnu reku, smestili su se čamci, splav restoran, ali i ponton za kupanje. Naravno, sve nadalje je plaža.

Rustikalni stil ležaljki, suncobrana pa i tuševa naprosto privuku čoveku pogled...a po jakom suncu, premišljanja nema. Prava plaža je pred nama, nesumnjivo, ona privlačna, plaža na kojoj se može provesti itekako ugodan dan. U pozadini su se u šumarku smestili kapacitetni parkinzi, restorani ali i mnogo mesta za boravak u hladovini kada je sunce prejako.

Verovatno zato i ne čudi što mnoštvo ljudi prođe pored sjajnog bazenskog kompleksa na samom ulazu u Obrenovac, ali pored koga i počinje šetnja do ugođaja zvanog Zabran.

Svakako je da su neki napravili sebi i vikendice u vidu splavova nešto uzvodnije, i to neke od njih sa itekakvim stilom, što je verovatno dovelo i do ugostiteljeske ponude, izuzetno jake kako se krene dalje uzvodno uz Savu. Shodno svemu tome i bogatstvo sadržaja ne čudi. Gotovo svega bude kao i na moru...

Šetnja šumom i stazom koja vodi uzvodno, dovešće nas i do Zabrežja, te plaže zvane Perilo koje je u sličnom stilu izletišta poput Zabrana ovog leta okupilo dosta graje, smeha i lepog provoda. Pejzaži koje ume da pruži Sava u toj šetnji, umeju se urezati dosta duboko onome ko ume da ih prepozna.




Zabran nije daleko. Za onoga ko želi jedan prelep dan, to je praktično iza ugla.

Svojevremeno sam izabrao da budem domaćin jednoj sjajnoj grupi novosadskih bajkerki i bajkera upravo ovde, iako to tada nije bio baš ovakav Zabran kao danas.Svejedno, ugođaj je bio odličan, na stranu naše druženje koje ga je samo uveličalo, ali ja ću se uvek sećati gostoljubivosti ovog izletišta koja je meni pomogla da budem dobar domaćin za roštilj u prirodi.

Da li sam sve ispričao?

Ne, nadam se da nisam...i nadam se da sam ispričao tek dovoljno.

Fotografije će dodati još ponešto, uzdam se u to, ali konačno se pravi utisak može steći ipak tek kada se stigne tamo. Svaki pejzaž koji sam ja video, možda i uslikao, drugačiji će biti kada bude opipljiv, kada bude tu negde nadohvat ruke. A pejzaži su takvi da se u njima može uživati bukvalno na svakom koraku, za onoga ko ume, zaljubiti se kod skoro svakog stabla, za onoga ko treperi uz nekoga, ili obnoviti ljubav za onoga ko već zna...koliko ljubav vredi.















Čamac ume da izgleda i drugačije, zavisno od očiju koje ga vide...




























понедељак, 28. септембар 2020.

Objektivom po Srbiji - Jegrička, priča o vodi koja u trenutku kroz prvi pogled uđe u čoveka i ostane, ili priča o najlepšem spoju čoveka i prirode

 U kratkim crtama teško je reći šta je to tačno Jegrička.

Svakako je u pitanju reka u Bačkoj. Naravno, u pitanju je i rezervat prirode.

Kratke crtice mogu ponešto objasniti ako želim samo da odgovorim na pitanje koje sam nedavno dobio.

Ponešto...samo ponešto.

Sve ostalo je teško objasniti. U par crtica, nikako.

Posebno to zbog čega se često vraćam tu.

Nisam pecaroš, ne. Njima je zaista prelepo tamo, ali ja zbog toga ne idem. 

Pa opet, kada ugledam zvonike u Žablju, znam da je tu. Osmeh je već na licu...ili kada iz pravca Zrenjanina dolazim, i tek što ostane Aradac iza mene, tu je most, prvo onaj preko Tise, a odmah potom i preko Jegričke...i dalje idem uz nju.

Stada...potom jata...teško je ne zastati.

Priroda kao da se nameće bez obzira na ljudsku ruku koja je uredila i peščanu plažu.

Drvene molove za pecaroše mahom...

Dok ne doplove prvi labudovi, ili uzlete negde iz trske ždralovi, rode ili čaplje.

Naizgled nezainteresovani za sve nas na obali.

I sva ta lepota odjednom je tu. Okupira misli.

Oduzima sve što smo doneli sa sobom. Prekida razgovor koji smo vodili telefonom do tada, prekida misao sa kojom smo se spustili nadomak obale. Ostavlja bez reči.

I donosi taj veličanstven trenutak kada odćutimo  složno uglas...

...sve dok neko prvi ne kaže - Pa ovde je prelepo...

To je Jegrička, reka koja nije u svom originalnom koritu, reka koju nisu gazile vojske da bi je učinile slavnom. Reka kojom nisu brodarile lađe natovarene solju ili rudom, reka koju nije opevao nijedan slavni pesnik.

Jegrička je jedan komad prirode podaren samo onima odabranima koji budu umeli da na nekoj od njenih obala ukradu svojih sat vremena uživanja, da otkriju lepotu između lepeta krila labuda kojima para površinu vode dok tobož pokušava odmaći svom paru koji ga verno sledi tek koji tren iza, i tihog šuma trske koja se lenjo povija pred nevidvljivom rukom laganog povetarca. Da otkriju lepotu skrivenu između lepeza školjke koja odnedavno prazna leži na obali čekajući nečiju ruku da je sa gotovo strahopoštovanjem uzme, a možda i prisloni uz uvo očekujući nešto da čuje.

Lepota i priroda.

To su one kratke crtice kojima bi se mogla možda opisati Jegrička.

Možda, ipak samo - možda.


I tako, Jegrička teče sporo, pravim laloškim ritmom, skoro pa lenjo.

Čeka. Stalno čeka nekog novog da je otkrije.

I uzvraća. Ko joj posveti sat vremena, dobiće od nje mesece, a oni srećniji i godine sećanja.

Najsrećniji od nas sva ta sećanja pretoče u podsećanja...i bajka traje. Pune se baterije daleko brže nego što lenja Jegrička teče.

A teče ipak. Mada se to ne vidi na prvi pogled, jer više deluje kao da je dotekla baš tu i rešila da ostane...