Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

среда, 15. децембар 2010.

Objektivom po Srbiji - Dunav, moćna i tiha alaska tajna od Bezdana do Prahova

Da Dunav više kilometara napravi kroz Srbiju nego što bismo mi napravili od Subotice do Vranja, teško je prihvatiti. Najseverniji i najjužniji naši veći gradovi podeljeni su zaista sa manje kilometara...i to skoro stotinu kilometara manje nego što ih Dunav napravi umivajući obale Srbije. Zaista impozantno, većina nas bi pala na kvizu na ovom pitanju, verujem...Ipak, tako je. Ova ogromna reka zapljuskuje skoro šest stotina kilometara naših obala svakodnevno, hraneći mnoga usta pritom, ali i lečeći poneku dušu svojom lepotom. Moju dušu svakako leči. Mnogo volim Dunav, uvek na mene deluje smirujuće, pa čak i kada je valovit, vetrovit i izazovan. Uvek deluje sa istim efektom na kraju.



Mora nam je ponestalo, ali Dunav nismo osmotrili još uvek valjano. Neki verovatno jesu, ja nisam i zadovoljan sam zbog činjenice da ma koliko ga svake godine obilazio na raznim mestima, još ga se skoro neću zasititi, dugo ću još imati šta da istražujem novoga. Odavno više ne plovim i teško da bih to ponovo radio, to vreme je iza mene, ali zato volim da vozim uz Dunav, da sedim na njegovim obalama, da uživam u vetriću, kriku galebova i zalascima sunca. Da, i u kreketu žaba uživam na Dunavu, to je interesantno...ne znam zašto, ali volim na Dunavu, eto, i neke stvari koje inače ne volim.



Ne pecam takođe već odavno, ali ja pecanje nikada nisam ni voleo previše. U svakom sam slučaju više pecao nego što sam to voleo, ali tako je tada valjda trebalo da bude. Ne znam. Sada volim da gledam pecaroše kako sede u čamcima, na obali, kako ćutke zabacuju štapove ili kako tiho rondaju dok vade mreže.  Oni baš žive od Dunava i to je prava stvar za videti. Zapravo retko kad vidim da je neko izvukao ribu ali mi nije važno kad bolje razmislim, volim da vidim kako love ribu i puštam ih da sami uživaju u uspehu svog lova. Taj deo mi nije toliko važan...


Iako tačno znam šta ču videti kada izbijam na vidikovac iznad samog Golupca i redovno sam spreman na taj prizor, mislim da me uvek baš taj prizor na neki način zatekne. Uvek je tu, isti, a uvek i nekako drugačiji...ili mi se to ipak samo čini. Štagod bilo, mene ispunjava i vredi potegnuti tih 130 kilometara da bi se zatekao ovakav prizor. Ipak, kad bolje razmislim, to uopšte nije jedino mesto na Dunavu na kome već tačno znam kako će izgledati a opet me iznenadi. Ne, takvih mesta ima puno. Naročito ako nađemo tajne stepenice do same vode.

















Veličina  Đerdapskog jezera je fascinantna ma koliko puta da čovek baci pogled. Najveće jezero u Srbiji kao podatak možda govori nešto, ali utisak može da se stekne samo na nekoj od obala jezera. Ponekad, kad sunce uprži u rano popodne a dan još uvek nije dosegao svoju najveću godišnju dužinu, imam utisak da je ovo ipak more. Neke od fotografija koje sam napravio podsećaju me redovno na to.











Nikad dosadno...sa rumunske strane u Đerdapskoj klisuri ima itekako šta da se vidi...glava pa još Decibelova...isklesa Rumun da bi mi mogli sa ove obale da se divimo umetnosti. Lep gest, nema šta. Naravno, ima još štošta interesantnoga, i to u svako doba godine.























Teško je reći da li je pši Dunav, njegova flora ili fauna. Teško se odlučiti između svitanja i sutona, teško je birati obale ali najteže od svega je rastati se od Dunava. Olakšavajuća okolnost kod rastanka je u tome što ću ga ponovo istraživati, posmatrati, fotografisati iz svih uglova i što nema šanse da mi dosadi. Kupio me odavno, ali trajno...izgleda mi... Dok se ne vratim ponovo sa aparatom, znam da će ga čuvati sav živi svet, i biljni i životinjski. To "čuvanje" ume da bude skroz simpatična priča, još kada je čuvar veran, eheeej..

Нема коментара:

Постави коментар