Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

субота, 31. октобар 2015.

U šetnji po Beogradu - Noćna laganica od Kališa do Konja, štraftom...i putanjom zaboravljenih naziva i izraza

Iako ni nalik značajno kao nekada, pozove nešto na stare staze s vremena na vreme. Ređe danas toškove nego nekad noge, dozovu k sebi ponovo kalemegdanske kaldrme, široki frontovi Knez Mihailove, Trga Republike pa ma kako ga danas zvali...
Ređe i sa manje žara nego nekada, ali odazovem se s vremena na vreme i pođem. Prija.
Danju ili noću...nije svejedno, ali užitak mada je drugačiji, nijednom ne izostane. Kad svarim probleme gužvi u centru i nerviranja oko parkinga, tu sam negde gde sam nekada stasavao sankanje na padinama Kališa, zidine Zoološkog, uz flipere u Rupi, viršle iz crvenog kioska na Trgu, dobacivanja i očijukanja na Štrafti od Plavca do Zagreba, pored Snežane i Košave. Danas su to drugi termini, novi a ustvari još stariji, Grčka kraljica i Ruski car su se vratili na svoja mesta ali Plavi jadran i Zagreb su ostali tu negde iza mene...
I drugačijim očima, naravno, danas...pa opet, kao da je sve tu baš kako treba. I novi stari nazivi, i novi izlozi, novi svirači, žongleri, studenti i zaljubljeni parovi...


Šetnja kao i uvek počinje na Kalemegdanu, Kališu koji je danas ipak prevazišao svoj detinjasti nadimak, baš kao i mi koji smo ga nekad tako zvali. Ne smeta, ne...















































I atko, laku noć moj davni Beograde, do nekog sledećeg pohoda u detinjstvo i momačke uspomene...

субота, 24. октобар 2015.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Kraljevska vinarija u Topoli, aristokratski doživljaj proizvodnje pića Bogova

Tehnološko čudo koje su predvodili Amerikanci sabravši neposredno iza rata svu raspoloživu svetsku pamet na ove ili one načine u svoje naučne kapacitete, na drugoj strani sveta počeli su da fizički umanjuju Japanci. Manje dimenzije, veća upotrebljivost i iskoristivost koji su za posledicu imali sveukupno toliko veću efikasnost, činili su japanskom rukom dodirnute proizvode praktično novim, revolucionarnim proizvodima u dovoljno slučajeva da je čitav svet počeo da doživljava Japan kao vanserijski naprednu, tehnologiji i nauci u potpunosti predatu kulturu. Pa ipak, sredinom čezdesetih japanski car je na radio talasima javno objavio da je ljudskog, a ne kako se u njegovom narodu čvrsto i duboko verovalo, - božanskog porekla. Kralj je od krvi i mesa, Japan se, kako bi se danas reklo, smorio. Očigledno je da možeš ići paraleleno ekstremno daleko u dva dijametralno suprotna pravca.
Na domaćem planu poslednjoj ovdašnjoj dinastiji Karađorđević nije trebalo uopšte da poriče božansko poreklo. Ovde u to niko nije verovao (ako izostavimo neke istorijske marketinške fleševe vezane za floskulice o nebeskim narodima i slično, jelte), ali se ovde još dalje bilo i od japanske tehnološke efikasnosti. Veza između kralja i podanika u Srbiji se morala tražiti u nekim drugim sferama.
E pa u jednoj zaista narodnoj tradiciji, na ovim meridijanima se kralj potpuno izjednačio sa običnim čovekom. Pravio je vino. Cedio grožđe i pretvarao ga u nektar bogova.
Kako?
Pa malo aristokratskije, naravno.


U Topoli koju smo na ovim mojim stranicama gledali već u više navrata, uglavnom kroz upravo ostavštine kraljevske porodice, smestila se i Vinarija. Nedaleko od Mauzoleja na Oplencu u kom kompleksu je i kuća Kralja Petra I kao kasnijai monumentalnija zadužbina nego ona njegovog dede Karađorđa , smestila se i Vinarija neposredno okružena više puta obnavljanim vinogradima.
Kompleks vinarije ima muzejske elemente, ali i aktivni deo koji proiyvodi određene količine vina i danas. Nešto se čak može i kupiti iako objektivno kapaciteti zadovoljavaju uglavnom potrebe reprezentacije prestolonaslednika Aleksandra i njegove porodice, kao i ostale rodbine kojoj sveukupno pripada i vinarija.
U svakom slušaju, šetnja kroz nju na više nivoa je definitivno zanimnljivo polučasovno iskustvo.