Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

недеља, 23. септембар 2018.

Utvrđeni Balkan - Ljubljanski grad, simbol Ljubljane, ali i Slovenije, ponosno uzdignut i sve lepši sa godinama

Utvrda.
Naravno.
Nekada davno, doduše...
Zamak utvrđen i opasan zidinama.
Bliži opis, da.
Plemićka rezidencija?
Može. U svojoj bogatoj agendi, Ljubljanski grad ima itekako upisanu ovu ulogu.
Rezidencija vladara je jedna od njegovih najlepših uloga. Sa moje strane gledano, svakako.
Nije najlošija.
Zatvor je njegova najlošija uloga po meni.
Ipak, najlepša je po mom skromnom mišljenju ona današnja.
Uzdignut ponosnije no ikad iznad Ljubljane, danas prihvata više od milion posetilaca godišnje i tiho im priča svoju priču. Kada nema velikih istorijskih bitaka, ume da zavara pomisao kako je ta priča dosadna. A nije. Samo je treba pažljivo slušati. I gledati. Uživati je svim čulima.
Popeti se žičarom na vrh nije jedinstveno u svetu, ne.
Ipak je poseban ugođaj.
Odčekati red da se kupe karte ne mora biti baš naivna operacija. Zavisno koliko je drugih u isto vreme sa istom idejom pred biletarnicom.
Ni čekanje na ukrcavanje u staklom optočenu kabinu ne pomaže baš kod frustracije kupovinom karte.
Pa ipak, kad se pokrene gondola, sve prestaje.
Otvara se predivan pogled na Ljubljanu koji nas prati nadalje na svakoj zidini.
A zidina ima, baš ima...


I nekako je sve različito.
Zanimljivo.
Slikovito. Nekako čak i netipično. I ne fale one velike istorijske bitke.
Ne znam, na momente mi se čini da su dizajneri sadržaja koji nas očekuje ovde postavili sebi imperativ da nikako ne zafale velike bitke...
Ne smeta.
Naprotiv. Sadržaja ima toliko da sam verovatno pod najsnažnijim utiskom truda da se sadržaj digne na ovakav nivo. Istorije ima i bez bitaka. Vidi se multimedijalno na više mesta.
A kome ni to nije dovoljno, zidine i lagumi pružaju sjajnu pozornicu da se raspali vlastita mašta i zamisli sve ono što naša podsvest instiktivno vezuje za ovako impozantne zidine.



Žičara je najnoviji put da se stigne na vrh Ljubljane. Oduvek se moglo laganom šetnjom, ili vožnjom do parkinga. U svakom slučaju, pogled je nešto što treba upisati u vlastiti CV duhovnog blaga svakoga od nas, a pogled počinje već na žičari.



Peron, ako tako mogu da se izrazim, za žičaru je ne manje impozantan.









Okreneš se i pogledaš, na koju god stranu, pun pogodak.
Ko ne razume šta je win-win opcija, e to je pogled sa zidina.







Da, nađe se i top u postavci, naprosto ne ide baš srednjevekovni zamak ovakve veličine bez topa ali postoji i izložba posvećena arhitekti koji je potpuno rekonstrusao ovaj zamak posle silnih urušavanja, zemljotresa i drugog, te mu dao današnji izgled.









Razne druge izložbe, radionice i suvenirnice zaista drže pažnju i najprobirljivijih posetilaca.





Bunari, lagumi, tamnice...
I sve to uz multimedijalni prikaz.








I konačno, mislim da je pobednik u izuzetno jakoj konkurenciji ipak pogled sa zidina.
Neprevaziđen...








E sad, kakvim stepenicama se stiže do gore, i to regulisano perfektno u oba smera, to je poseban utisak svakoga ko je bacio pogled niz stepenice.




Kako pojedini delovi zamka potiču još iz Rimskog doba, logično se uklapaku neke od najlepših postavki.
















Pa ipak, ni savremeniji oblici umetnosti nisu mogli ostati po strani u ovako podrobnom i sveobuhvatnom prikazu slovenačke istorije i kulture kakva je dizajnirana unutar zidina.