Objektivom po Srbiji - Manastir Tresije, nadaleko poznato utočište u potrazi za duhovnim mirom

Od Sopota samo uspon ka Kosmaju. Ne strm, ali podugačak uspon.
To su prve impresije kada se pođe u pohode čuvenom manastiru Tresije i ostave za sobom poslednje gradske ulice i semafori.
Čitav taj deo puta kao da nas lagano priprema da nas odjednom, čak naglo moglo bi se reći, suoči sa svom lepotom i grandioznošću jedne od najlepših srpskih duhovnih oaza.
Nekome možda prvi pogled i neće baš oduzeti dah, ali će taj pogled dugo zakovati za sebe, onako miran i dostojanstven, skroman a istovremeno i raskošan...
Manastir Tresije.

Manastir koji je pokrovitelj kulturnih manifestacija i istovremeno domaćin Ilindenskog vašara.

Nije malo, uopšte.

Nije često da se toliko verska zajednica približi svom narodu. 

Manastirska priča nije bila laka kroz istoriju.

Moguće da je upravo zbog toga i toliko snažna veza ovog manastira sa narodom.

Meštani čak umeju videti i čuda.

Lik Bogorodice na manastirskom zidu...

Vekovi utkani u te zidove pamte i razaranja, spaljivanja, ali i obnavljanja do današnjih slavnih dana.

Pokrovitelji obnove bili su i starešine manastira Rakovica, ali i kraljevska loza Karađorđevića  preko princeze Jelisavete, te svakako brojni meštani koji su se uključivali u obnove svoje bogomolje spram svoje ekonomske ili fizičke snage.

One koji su ga kroz istoriju rušili, palili i pustošili, nema potrebe nabrajati.

Na koncu konaca, uvek su to isti...

Danas je uočljivo da je najnoviji dizajn manastirskog kompleksa uveliko prilagođen turističkim posetama. Veliki parkinzi adaptirani i za autobuse, savremena suvenirnica, te diskretno sugerisani smerovi kretanja tokom obilaska uređenim stazama ukrašenim ružičnjacima, definitivno su pokazatelj koliko manastir čuva u sebi prošlost, ali joj ne dozvoljava da ga zarobi.

Svaki korak je zapravo takav.

Lep, opušten i prija podjednako i vernicima i tek običnim posetiocima.

Za one koji žude za duhovnim blagom kojim će oplemeniti vlastito biće, veruje se da mogu dobiti i mnogo više od toga. Mnogi dolaze ovde i radi izlečenja telesnih oboljenja a ne samo zarad zaceljenja duhovnih rana. I duboko veruju u to.

Lagani pokret sa tri spojena prsta, uobičajen, tradicionalan ali i obavezan prilikom ulaska kroz manastirsku portu, i odmah zatim oni isti prsti grabe aparat, a oči traže najlepši kadar. Ah, najlepši..?
Ma, svaki je kadar najlepši za sebe na ovakvom mestu.

Foto album - Helikopteri, lebdeti i leteti, ima li šta lepše?

Svojevremeno upoznam penzionisanog pilota na nekakvom nedeljnom roštilju, predstave mi ga šapatom kao namćora, neugodnog sagovornika i verovatno hvalisavca, ali ja uglavnom računam na vlastiti prvi utisak i ne obraćam puno pažnju na takve najave. Elem, usred razgovora iz koga ja ne nalazim nijedan dokaz za sve navedeno o njemu, upitam ga na čemu je leteo, a on kaže: I na avionima i na helikopterima.
E, eto ga, laže! Uhvatih ga... Pa kako, pobogu, kad može ili jedno ili drugo? Upitam sa slavodobitnim osmehom.
Pa, tako...poznato je da je helikopter mlađa letelica od aviona i kada smo primali prve helikoptere u jedinice, morali smo mi odabrani piloti da odemo na obuku za helikoptere, a zatim sam karijeru završio na helikopterima.
Eto...ispadoh glup. Pa, tačno je tako.
Danas kada god se spomene helikopter, velika je verovatnoća da mi ta anegdota padne na um.
I zato, evo malo i helikoptera ulobljenih objektivom. Na stajanci, a u letu ćemo u nekom drugom članku.