Objektivom po Srbiji - Manastir Tresije, nadaleko poznato utočište u potrazi za duhovnim mirom

Od Sopota samo uspon ka Kosmaju. Ne strm, ali podugačak uspon.
To su prve impresije kada se pođe u pohode čuvenom manastiru Tresije i ostave za sobom poslednje gradske ulice i semafori.
Čitav taj deo puta kao da nas lagano priprema da nas odjednom, čak naglo moglo bi se reći, suoči sa svom lepotom i grandioznošću jednog od najlepših srpskih duhovnih oaza.
Nekome možda prvi pogled i neće baš oduzeti dah, ali će taj pogled dugo zakovati za sebe, onako miran i dostojanstven, skroman a istovremeno i raskošan...
Manastir Tresije.

Lagani pokret sa tri spojena prsta, uobičajen, tradicionalan ali i obavezan prilikom ulaska kroz manastirsku portu, i odmah zatim oni isti prsti grabe aparat, a oči traže najlepši kadar. Ah, najlepši..?
Ma, svaki je kadar najlepši za sebe na ovakvom mestu.

Foto album - Helikopteri, lebdeti i leteti, ima li šta lepše?

Svojevremeno upoznam penzionisanog pilota na nekakvom nedeljnom roštilju, predstave mi ga šapatom kao namćora, neugodnog sagovornika i verovatno hvalisavca, ali ja uglavnom računam na vlastiti prvi utisak i ne obraćam puno pažnju na takve najave. Elem, usred razgovora iz koga ja ne nalazim nijedan dokaz za sve navedeno o njemu, upitam ga na čemu je leteo, a on kaže: I na avionima i na helikopterima.
E, eto ga, laže! Uhvatih ga... Pa kako, pobogu, kad može ili jedno ili drugo? Upitam sa slavodobitnim osmehom.
Pa, tako...poznato je da je helikopter mlađa letelica od aviona i kada smo primali prve helikoptere u jedinice, morali smo mi odabrani piloti da odemo na obuku za helikoptere, a zatim sam karijeru završio na helikopterima.
Eto...ispadoh glup. Pa, tačno je tako.
Danas kada god se spomene helikopter, velika je verovatnoća da mi ta anegdota padne na um.
I zato, evo malo i helikoptera ulobljenih objektivom. Na stajanci, a u letu ćemo u nekom drugom članku.