Iako je većini nas na pomen banjice...pa, čak i Banjice, prva asocijacija deo grada u Beogradu, zapravo je ovaj pojma deminutivni oblik, umanjeni pojam jedne banje.
Banjica.
A, banja koja je toliko mala da je zapravo nestala i pre negoli je nastala u opšteprihvaćenom poimanju jedne banje, jeste Rgoška banja.
Banja koja, eto, ipak nije ispala banja u pravom smislu, naziv je dobila prema selu u čijoj je neposrednoj blizini, selu Rgošte. Za Istočnu Srbiju ovo nije nimalo neuobičajen naziv sela, ali najbliže veće mesto je jedan od najlepših gradića centralnog dela Srbije, Knjaževac.
Orjentir kao obližnje veće mesto, ali ne samo to. Na svega nekoliko kilometara koji dele grad od ove minijature od milošte u narodu nazvane Banjica, smestio se i istoimeni bazenski kompleks, tako da su veze između Banjice i Knjaževca izuzetno snažne, praktično se jedno po drugom prepoznaje.
I upravo zato je negde u senku Banjice, pao i naziv Rgoška banja.
No, radi se o istoj lepoti prirode i umešnosti čoveka da je eksploatiše na zaista dugi rok.
Banjski potencijal je otkriven početkom dvadesetog veka, pretpostavlja se, kada se i formiraju prva skromna banjaska kupatila, koristeći se jednim od brojnih izvora uz tok Svrljiškog Timoka. Banjski potencijal je otkriven, ali nije prepoznat. Bar ne još uvek.
Jer, kada se pumpa zabode u zemlju na manje od metar dubine, ona izbacuje toplu vodu, ali za sada se samo bazenski kompleks Banjica koristi tom činjenicom.
To nikako ne možemo videti kao prepoznat potencijal.
No, taj fenomen da nam potencijali ostaju na nivou potencijala i da se nikada ne iskoriste, itekako je prepoznat u Srbiji, poodavno. Izuzetno malo se koristi ovakva hidrološka pojava sa brojnim izvorima, nekih uz Svrljiški Timok, a neki i ispod površine, i to je uslovilo da ova, za sada nesuđena banja, postane lokalno izletište sasvim solidne posećenosti, ali i ambijent u kome je gotovo stotinu godina od otvaranja prve kafane ovde, te uz to i prvim investiranjem u taj biser prirode, danas ovde nikao i savremeni otmeni resort kompleks, apsolutno ne remeteći sveukupnu celinu.
Na neki način time je i zaokružen spektar zadovoljstava na koje se može računati na ovom mestu.
Besplatno brčkanje u nevelikom bazenu sa besplatnim ležaljkama i mobilijarom, ili nešto luksuzniji doživljaj za koji valja provući hrabro platnu karticu, svako može sebi da odabere.
I, kako vole ovde da kažu....nije da ne može da se bira.
Kada sam pominjao otkrivanje banjskog potencijala, i vremenski to vezao za početak dvadesetog veka, nisam se ogradio da mislim na unekoliko masovniju posetu koja otvara vrata razmišljanju o komercijalizaciji u pravcu pravog banjskog kompleksa.
Sama topla voda, koja možda nije imala konstantnih dvadesetosam stepeni kao danas, grejala je i rimske vojnike koji su za sobom ostavili i kupatilo koje je danas, istina, u ruševnom stanju, ali i takvo svedoči o starosti ideje da se iskoriste blagodeti ovog područja u terapeutske ili samo rekreativne svrhe.
Iz nejasnih istorijskih izvora može se pretpostaviti da je ovaj prirodni dragulj i u tursko doba korišten u iste svrhe. Dakako, u to doba svakako je bilo nerealno za očekivati da neko prepoznaje šire razmere ovakve priče i pravi nekakvu banjsku infrastrukturu, te nam taj početak prošlog veka možda u tom smislu ponajviše i figuriše. Ali, avaj.
Dalje od potencijala nismo se na ovom mestu pomerili, što nas ne bi trebalo sprečiti da uživamo u čarima ove tople vode opasane zidanim i betoniranim stazama za šetnju, kao i okolnom prostoru za uživanje na suncu.
Tu su sada i tuševi, kao i suncobrani, ali i mesta za druženje sa zasvođenim stolovima i klupama.
Simpatično, u najmanju ruku.
Ne sumnjam da bi kakav namćor našao još sijaset nekih zamerki ali verujem da bi se usred tog nabrajanja i zakeranja i sam zaustavio i...ušao u tu vodu konačno.
Na suprotnom kraju u odnosu na tog imaginarnog namćora ne bi bilo teško pronaći i one koji sa oduševljenjem prepričavaju uporno neku priču o izvesnom čoveku koga su na kolima doveli ovde, a posle dve, tri nedelje u zavisnosti od verzije i pripovedača, odšetao na vlastiti pogon. Na nogama, što bi se reklo...
Ono u šta sam ja u ovom svom pripovedanju o Banjici knjaževačkoj, ili Rgoškoj banji siguran, a vezano za kola i pešačenje, jeste da iako je iz pravca Zaječara put gotovo savršen sa novim asfaltom i nezahtevnom konfiguracijom, kada sam stigao kolima, jedva sam čekao da se prošetam ovuda. Što se tiče te pomenute legende u kojoj je neko došao kolima, a vratio se peške...pada mi na um, pomalo neugodno, da nekom ukradu kola dok je ovde...te ga sačeka takva sudbina. 😁
Šalu na stranu, pored navedene konstantne temperature vode, u toj vodi je analizama pronađeno i dosta minerala tako da je verovatno za ponešto i lekovita, ali i dalje je ono što ovom mestu daje posebnost, zapravo naglašena jednostavnost.
Onaj osećaj kada shvatiš da nisi ništa planirao, i tek onako kažeš svojoj srodnoj duši - uzmi peškir i kostim, idemo malo na Banjicu.
Ili, još jednostavnije....hajde, idemo malo na Banjicu....jer, ima tih situacija kada i peškir, a pogotovu kostim budu oni detalji koji namrtvo ubiju jednostavnost priče koja je pretila na momenat da bude ona prava.
Ona koja se samo desi kad odlučiš da ukradeš još poneki osmeh u tom danu, tom vikendu, tom vremenu koje imaš pred sobom tada...
Нема коментара:
Постави коментар