Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

уторак, 29. јун 2021.

Objektivom po Srbiji - Belo Blato, i priča o kobasici od Tolstolobika, trski, beloblatskom jeziku i pijaci na kojoj se taj jezik nauči

 Ima jedno mesto u Banatu.

Mesto gde Begej postaje Tisa...

Naravno, ta mesta se uvek zovu ušća, sem kada nemamo nešto značajnije od samog ušća.

Kao u slučaju Belog Blata.

Reklo bi se, obično selo, tek nešto više od hiljadu ljudi, ali i sa brojnim nacijama. I svaka nacija je neki procenat. Kad bi se našle neke tri porodice od neke nacije koja ovde nije zastupljena, te se nastanile u Belom Blatu, odmah bi i njihovoj naciji pripao procenat. Mada, teško je naći neku naciju koje ovde nema.... Mađara, Srba, Slovaka, Bugara...a sve je počelo sa Nemcima... 

I svi pričaju jednim jezikom.

Da, tim beloblatskim jezikom. Tako kažu sami meštani. Izmešali su sve što znaju u jedan jezik i brzo ga nauče, uglavnom na pijaci, ali i kraj crkve, ispred dućana ili apoteke, započnu na jednom, nastave na drugom jeziku, začine sledeće pitanje trećim jezikom, a odgovor obavezno sadrži reči iz onog četvrtog.

I, svi se razumeju.

Za meštane Belog Blata, jezik je poput paprikaša po kome su poznati. Dodaju sve što imaju, pa to sa malo ljubavi dinstaju i kuvaju sve dok paprikaš sam ne počne da priča - bar pet jezika!

Nemaju plažu, nemaju kupalište, a toliko vode ih okružuje...jer, tu negde je Begej pri kraju svog puta, tu je negde i Tisa koja ga dalje nosi od Titela samo pod svojim imenom ka Dunavu.

I jezero Joca, kao deo spleta ribnjaka i jezera, ali plaže nigde.

I, kanda nikom ništa ne fali. Blizu je i Carska bara, a nedaleko odatle je i Zrenjanin, pa ako baš šta i zafali, skokne se do tamo, iako deluje da meštani ovde imaju sve što im zatreba.

Imaju svoju pijacu, svoje crkve, svoju školu.

Imaju i svoja sveta mesta na kojima se čuva i tiho krčka da bude što dugotrajnija i kvalitetnija multikulturalnost koja ih krasi i koja je i stvorila beloblatski jezik.

Prepoznata i van naših državnih granica, podržana državnim inostranim projektima, upravo je multikulturalnost iznedrila neke od atrakcija koje možemo videti u ovom malom mestu, najpoznatijem po trsci zapravo. Podsetnik na vremena prošla, za vremena buduća...kako kaže naziv na ovoj atrakciji gde jedan do drugoga pletu mrežu ribarsku, češljaju trsku i rade svakodevne poslove, personifikovani kroz likove u drvetu izrezbarene, svi beloblaćani od osnivanja davne 1866. godine do danas.



Dakako, nije to jedina atrakcija koje ovo banatsko selo može da ponudi, i etno kuća je tu.

Vodič kroz istoriju koja nije mnogo dirala ovo mesto, ali jeste njegove meštane.

Jer, kada iz siromašnog sela, bogato uglavnom trskom iz ritova u okruženju, mobilizacija i rat odnesu nešto manje od pedesetak momaka, a oni za sobom ostave nešto više od stotinu siročića, to svakako nije lepa stranica u razvoju jednog mesta. A, da je to bio samo jedan rat, ni po' jada, kako kaže narod.

Ratova, vojski i udovica povazdan je na ovim prostorima bilo.

Danas je priča sasvim drugačija. Živopisne kotarke od kojih se deo, istina, i raspada od zapuštenosti, te kuće nabijače koje više ne vredi ni popravljati, deo su one slike koja nije lepa, ali koju savršeno danas popravlja slika u kojoj se uz moderniju seosku školu, nalazi i kompleks etno kuće sa učionicom na otvorenom, te na svakom koraku maltene podsećanje da je kraj poznat po trsci koja se u potpunosti izvozi. Selo je nastalo od jednog velikog sela na ovom području, administrativnom odlukom austrougarskih vlasti, kojom je pored Belog Blata, na području nekadašnjeg vlastelinstva Lujza, nazvanog po ćerki toga veleposednika Lazara Lukača, osnovano još nekolika sela, te danas znamo da je pod nazivom Belo Blato, ovo mesto započelo svoj život davne 1866. godine. 

I, sada je vreme da malo slika preuzme primat od reči, te da zakoračimo malo kroz ovo banatsko selo trske, vlastitog jezika, kobasica od tolstolobika, te još nekih atrakcija koje zaslužuju i svoju posebnu stranicu.







Uz crkve, jedno od najvažnijih duhovnih mesta u selu, svakako je pijaca. Smeštena na samoj glavnoj ulici, kraj nje se najbolje uči i usavršava beloblatski jezik. Verujem da se prvo savladavaju reči tipa 'može li jeftinije', no, šta smeta...ta i to su reči koje treba savladati, a posle dođu i druge...








Centar kulture koji baštini vrednosti jednog mesta siromašnog plodnom zemljom možda, ali izuzetno bogatog duhom, multikulturalnošću i tolerancijom.
Figure koje predstavljaju svakoga od stanovnika, jer svi su oni bili sve to u nekoj od svojih generacija.






I onaj neodoljivi šor...
...koji odlazi negde....ili nigde...ali privlači i ne pušta pogled čoveku kada ga jednom zarobi.
Neobjašnjivo...





Škola i Etno kuća.
Kako se nekada živelo i kako će se živeti.
Još jedna od atrakcija koju vredi videti ovde.


























четвртак, 24. јун 2021.

Objektivom po Srbiji - Banja Vrujci, banja koja je i ratnicima rane lečila, a danas je sinonim za hedonizam

Još neka godina i eto veka kako jedna banja pred našim očima izrasta iz jednog zemljoradničkog otkrića lekovitih izvora, u savremeni wellness centar koji bi danas gotovo svakoga mogao zadovoljiti.

Oh, da. Banja Vrujci je ime koje danas malo ko u državi nije bar jednom čuo, i da pritom nije sve u superlativu izrečeno. 

Kažu da nije samo legenda to što reka Gornja Toplica nikada ne zaledi, ma koliko mala naoko bila, već da tu negde i leže brojni odgovori na pitanja vezana za lekovita svojstva, pre svega blata o kome svi znamo, ali ga nismo svi isprobali.

Još uvek, naravno...

No, i priča o blatu zapravo je samo jedno od brojnih zanimljivih poglavlja knjige na čijim koricama Banja Vrujci kao da pozivaju svakog proleća, a pogotovu leta, da otvore te korice.

Jer, iza tih korica kriju se i legende o tome kako je pobratim Miloša Obrenovića, Milan Toplica, zapravo sebi dodao ime zbog ove reke i njenih lekovitih svojstava, a tu je i svio sebi dvor, ali se kriju i priče o sjajno provedenim danima godišnjeg odmora u savremenim hotelskim smeštajima.

Iza ovih korica za onoga ko uporno lista stranice naći će se i objašnjenje zašto baš Vrujci postade naziv ove banje...jer, voda na svojim izbijalištima vri i puši se, a posebno kada je iole hladnije vreme.

No svakako je da se negde među stranicama koje korice sa nazivom Banja Vrujci drže na okupu, nalazi i priča o bazenima prilagođenima za sve. Bazenima koji su porasli od nekadašnjih muških i ženskih bazena sa po dvadesetak kvadrata, u bazene kojih se ne bi postideli ni najbolji svetski hoteli.

I upravo bazeni predstavljaju highlights ove knjige.

Baš u ove vrele dane u kojima je i daleko prizemnije osveženje u vodi ono što priželjkujemo svi većim delom dana....a Banja Vrujci su zapravo tu...stotinjak kilometara od prestonice.

Ma, ni toliko...


Istina, bazeni kao bazeni mogli bi i dosaditi.

Vikend, pa i produženi čak, mogao bi postati i dosadan da Vrujci ne nude zaista ogroman izbor alternativa za obogaćivanje boravka.

Jer, tu smo negde i nadomak Valjeva sa svim svojim lepotama i raznovrsnostima, ali i nadomak Divčibara koje kao da su satkane od najlepših elemenata prirode.

Najbliža je Mionica, ali na drugu stranu putem kroz neobuzdanu lepotu prirode planinskog okruženja, tu je i Kosjerić, a za one koji bi da okuse najelementarniji oblik simbioze čoveka i prirode u kome se oni jedno o drugom staraju, ni Rajac nije predaleko za izlet.

I, ne, tu svakako nije kraj predlozima kako obogatiti svoj boravak u Banja Vrujcima izletima ka predivnim lokacijama u okruženju. Spisak je svakako daleko duži, a na njemu posebno mesto zauzimaju i neki od najlepših manastira kakvi su Bogovađa i Lelić, a možda i pre svih Ćelije sa svim svojim bogatstvom okruženja, ali i sadržaja samog manastirskog kompleksa.

Pa ipak, i ako se ne mrdnemo nigde dalje, bazenski kompleks, ali i samo mesto koje je postalo veoma posvećeno turističkim vrednostima, moguće da će nam biti dovoljni za jedan lep, kraći odmor.

Mnoštvo vikendica svedoči i o celim letima provedenim ovde, mada ja ne bih išao tako daleko, barem ne još. I mada je sve prepuno tabli i putokaza za privatni smeštaj, ipak je tu nedavno našao i luksuzni hotel svoje mesto. Dakle, zaista vredno pažnje pri planiranju svog leta, ili nekog njegovog dela.

Sa ovom banjom se ne može pogrešiti. I na stranu to što je možda jedna od legendi i nekim delom istinita kada kazuje o konjima austrougarske vojske pri povlačenju koji su svi odvedeni sem jednog koji je bio toliko slab da su ga ostavili da krepa upravo tu pored izvora, a ovaj se posle čudesnog oporavka kasnije vratio gazdi. Bitno je da je danas čudo priuštiti sebi i tri vezana dana bez stresa, u miru ležaljke pod suncobranom, razmišljajući samo o tome u koji sad bazen uskočiti, i da li napuniti sebi balon sa vodom sa izvorske česme pa onda otići na neki od domaćih kulinarskih specijaliteta ili obrnuto...

Da, danas je to čudo, a sva ostala čuda su - tek legenda.

I zato, u nekom momentu, pravac Banja Vrujci po svoje vlastito čudo.