Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

уторак, 15. јун 2021.

Objektivom po Srbiji - Tikvara, jedino naše jezero koje je Dunav napravio sam, pomeranjem svoga toka

 Krajnji zapad države.

Jedno od onih mesta koja uživaju blagodeti najlepše državne granice - one koju pravi reka.

Dunav, da.

Širok Dunav, milina ga za videti neposredno između Iloka i Bačke Palanke kako se mirno šepuri u svoj svojoj impozantnosti i snazi.

Gotovo lenjo, kao da ne obraća više pažnju na predivno jezero koje je za sobom davno ostavio, na radost brojnih generacija kupača ne samo odavde, već i mnogobrojnih turista koji su sledili tragove čuvenja jedne ovako lepe letnje zgode koja vrlo uspešno menja ili dopunjuje more koje nam leti treba ponajviše.

Pored beogradskog jezera, Ade Ciganlije, koja je ipak savsko jezero, na ovom, dunavskom, još je jedino kod nas moguće odgledati organizovane sve sportove na vodi.

Naravno, uz takav kapacitet ne čudi što se ovde smestila i čuvena škola kajaka, te u nju svraća i poznata Dunavska regata, težeći da svojim učesnicima ponudi najlepše dunavske sadržaje među koje, bez imalo sumnje, spada i Tikvara.

E sad...Tikvara.

Da ne nagađamo mnogo zbog čega baš takav naziv, ali ovaj prostor je oduvek bio ribolovni ambijent, te su čamci u kojima se čuva živa riba zapravo kumovali i nazivu ovog prirodnog bisera, a docnije i Parka prirode što je i zvanični današnji status celog kompleksa.

Kompleks je zapravo nešto što uveliko pak prevazilazi samo jezero, ali ono i dalje ostaje njegov najznačajniji resurs.

Par čardi, par plaža....tribine, marine, jata bezbrižnih labudova, pataka...te ko zna koliko različitih vrsta životinja, ptica, biljaka...

Opet...i ko zna koliko posetilaca, šetača, kupača, ili samo gastronoma. 

Ko zna koliko sportista, ili samo rekreativaca u koketiranju sa sportom.

Ili...tek onih koji bi prošetali svoje najmlađe prelepim šetališnim ambijentom koji stamene i visoke krošnje štite od sunca, ali i ponekog pljuska čak.

Da, Tikvara je zaista nešto daleko značajnije od jednog popodnevnog kupanja, ili jutarnjeg treninga što je mnogima i najčešća dnevna rutina.

Tikvara je, pre svega, jedan mali izlog Raja.

Onakvog Raja koji se može zamisliti tek u nekim zrelim godinama.

Onog gde ima puno ljudi uvek, ali gotovo nikada previše.

Onog Raja u kome ima svega potaman, a ničega ne fali...ako umeš uživati.

Tikvara je važna destinacija. Veoma važna.

Nalazi se na ukrštanju puteva vlastite zrelosti i sposobnosti sagledavanja lepote prirode.

I da, tu negde se smestila Tikvara. 

I taj osećaj kada staneš na obalu i pogledaš, pa kažeš u sebi - e, to je to!

I, naravno, diskretno se okreneš da vidiš da nisi preglasno izgovorio te reči u sebi...da nije ko čuo ipak.





Most u daljini kojim se ide u Ilok, označava kraj ovog malog Raja.

Tamo je realnost.

Preko mosta se ide ako se mora, čak je i Ilok, čini mi se, sa sve svojim sjajnim arhitektonskim rešenjima srednjevekovne buržoaske zaostavštine, lepši kada se u njega gleda sa Tikvare.

Most je zapravo realnost. I neka je...

Ostalo je bajkovita Tikvara koja kao da je pomerena nekoliko stepeni u odnosu na realnost.

Baš poput one zemlje iza ogledala.

Velika i mala plaža.

Plaža Popovo.

Kameni stubovi mosta u čijim senkama su patke i labudovi pronašli svoj zaklon.

Slamnati šeširi na plaži Rio koju Dunav ume poplaviti, čisto da se zna ko je tu ko...

Labudovi. Oni labudovi koji baš na ovom mestu formirahu svoje najveće evropsko stanište.

I ponovo obrisi puškarnica sa iločkih dvorskih kula koje opseda konstantno ova lepota Tikvare, gotovo podjednakim intenzitetom čak i zimi kada se sve zabeli.

Tu su i bazeni i sportski tereni i drugi objekti, tu zapravo svega ima.

Za onaj slučaj da neko savlada tu tajnu veštinu kojom se uspe umoriti od Tikvare, te mu zatrebaju i dodatni sadržaji.

Veštinu koju ja nikada nisam savladao....i, ne žalim zbog toga nimalo.


















































понедељак, 07. јун 2021.

Objektivom po Srbiji - Kosjerić, mesto koje čuvaju Maljen i Povlen, a osvežava i umiva reka Skrapež

 Zapadna Srbija je pojam koji je odavno prerastao državne granice po svom čuvenju, ali i privlačnosti obiljem i raznovršnošću sadržaja.

Priroda koja je bila više nego darežljiva u ovom području, učinila je nekakvom magijom i stanovnike ovih krajeva sebi bliskijim, i svesnijim da samo u sprezi mogu uživati i napredovati.

I, tu negde i naziremo priču o Kosjeriću, mestu koje su opasale neke od najlepših planina ove zemlje, a prosekao gotovo savršen tok reke i u kome danas žive ljudi apsolutno svesni onoga što im je priroda podarila, te rešeni da zajednički sa prirodom ubiru još dugo plodove tih darova,

Praktičnijim očima viđeno, to znači da su Kosjerci pokazali da su sposobni da stvore savršen balans između industrije stvorene u dijapazonu od cementare, preko hemijskih i tekstilnih proizvodnji, pa sve do metaloprerađivačke industrije nadaleko čuvene opreme za grejanje, te brojnih etno domaćinstava od kojih neka kao da su sišla direktno sa stranica neke od najlepših bajki.

Ilustracije radi, upravo na jednom od takvih domaćinstava sam jeo verovatno najlepši ajvar koji je napravljen toliko prirodno, da bez trunke konzervansa u sebi ne bi izdržao put do Beograda po toplom danu, i na svoju veliku žalost nisam se uspeo pohvaliti njime u mom okruženju, već se, eto duže od decenije naslađujem tim ajvarom u svojim sećanjima.

Dakako, sećanja su sećanja, a život vuče stalno na neka nova, te Kosjerić zapravo nikako ne može ostati samo jedno sećanje. Kosjerić je jedna riznica sećanja i uspomena koja se stalno puni, pri svakom novom dolasku.

Nevelika varoš. Jedva nešto oko četiri hiljade duša, mir i tišina na gotovo svakom koraku.

Kud god da skreneš pogled, planinski pejsaži.

Oni najlepši...

Šume, zelenilo i ona mistika koju samo planinsko okruženje ume svojom scenografijom da stvori.

Nekako, podjednako snažan utisak ostavlja i gotovo savršen tok reke Skrapež kroz mesto.

Ne, nije to kej poput već viđenih, impozantnih šetališta, i ne...nisu to ni oni fantastični mostovi koji umeju da obeleže milione uzdaha zaljubljenih u samo jednom pogledu na njih.

Ne, nije to baš takav tok reke...ali je nekako na mene svaki put ostavio najsnažniji utisak.

I, kad god pomislim na Kosjerić, prvo se setim reke, a potom i zelenih vrhova oko grada, a onda kreće da struji kroz mene i gostoprimstvo okolnih etno domaćinstava koje, srećom, još uvek nisam u potpunosti iskusio. Kosjerić je zapravo uvek moja velika asocijacija na prirodu, onu koja nije netaknuta, ali je odnegovana taman toliko da svi uživamo u njoj.



Kosjerić je, istorijski posmatrano, jedna zanimljiva stranica.

Etimološki takođe.

Ne postoje precizni podaci o naseljavanju ovog područja, ali se njegova istorija sagledava najlakše kroz njegovu geografiju, te položaj koji se nalazi na ukrštenim trasama trgovačkih puteva, posebno od pada srpskih krajeva pod tursku vlast. 

Etimologija nam govori da je mesto nazvano po svom navodno prvom stanovniku koji je došao iz Kosijera u Crnoj gori sa svoja tri sina, te ga danas Kosjerci vide kao začetnika grada. Antonije Kosijer je stoga dobio i spomenik u samom mestu, baš kao i brojni drugi koje su Kosjerci smatrali zaslužnima da dobiju svoje biste i obeležja.

Da, Kosjerić je u mojoj percepciji i grad spomenika. U nekim ranopopodnevnim satima se ume videti u šetnji gotovo jednak broj stanovnika i spomenika, volim da se našalim kada pričam o tome.

Etimologija kazuje da je Kosjerić izvorno nastao od Kosijera, ali se negde u putu zagubilo, valjda, i jedno slovo. I na tu se temu našalim, no sve ostalo vezano za ovo mesto je stvarno i ozbiljno, i danas rezultira jednim od najkompletnijih shvatanja prirode i simbiotičkog viđenja vlastitog okruženja koje sam ja doživeo u Srbiji.

Ima tu i istorijskih smernica, posebno kada se uzme u obzir da su neka značajnija naseljavanja počela u vreme pred nacionalno buđenje te pripreme i potom same borbe za oslobođenje od Turaka. Naime, u to vreme su već razvijene okolne varoši Valjevo i Užice, i to predstavlja čak i smetnju sličnom razvoju Kosjerića. U privrednom smislu nekako su ta vrata bila zatvorena sve dok pruga koja spaja Beograd i Bar nije prošla ovuda, i onda je i u privrednom smislu započeo razvoj mesta ka nivou na kome je danas.

Pa ipak, najbliži mi je utisak da je blizina jednog raja prirode na visoravni Divčibara imao najveći uticaj na opredeljenje Kosjeraca da prihvate prirodu i najpre kroz nju vide svoju budućnost.

I, to je svakako budućnost koja meni makar, ponajviše širi usne u osmeh kada na nju pomislim.

Živeti sa prirodom, i živeti od prirode. 

Generacijama unazad, za još brojnije buduće generacije.

Neka je alal Antoniju Kosijeru, te svim onima koji su ovu viziju imali, gradili, negovali.

Nama ostalima ostaje da svratimo, vidimo, zažmurimo, pa naučimo...