Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 31. октобар 2019.

Fokus na događaju - Grožđebal u Vršcu, tradicija kojoj ne se može odoleti

Kada sam imao...pa, recimo da sam bio tinejdžer...teško je setiti se preciznije...pamtim neke scene.
Neke scene koje su mi kasnije izgledale smešne...
I, ne samo jednom...već su vremenom postajale još smešnije.
Jedna od njih je svakakoneka u kojoj se igram...negde na nekom od igrališta na moru a neke stare žene, uglavnom obučene u crninu, komentarišu kako je neko umro.
Ne, nisam znao ni te žene, ni pokojnika, ali..
Upita jedna..a koliko je imao godina?
Šezdeset treću uzeo pre mesec dana..
Auh...pa, mlad čovek...šteta...
Mlad...? Kako mlad sa toliko godina..?
Čudio sam se tada...i svaki sledeći put kada sam se setio, bio sam sebi smešan.
Jer...kada bih se toga setio u svojim tridesetim...pokojnik o kome su pričale tada nekako mi je bio sad ipak malo mlađi...
U četrdesetima...kad se samo setim...još smešnije...jer tada mi je starost zvučala kao nešto bliskom osamdesetima, a šezdesete...pa, srednje doba u najboljem slučaju.
Međutim, u pedesetima šezdesete izgledaju kao najbolje godine koje tek dolaze.
Starost se odlaže.
I sad, kako onda shvatiti da jedan karnevalski vikend u gradu na istoku Banata ima punih šezdesetdve godine..?
Kao najbolje godine ove priredbe..?
Nadajmo se...ali nadajmo se i samo da će još dugo, dugo...
Dani berbe grožđa.
Zvaničan naziv najstarije manifestacije na ovim prostorima.
Dakako, najstarije turističke...
Put vina.
Grožđe...
Kobasice, vino, pečenje...marcipani i slatkiši...
Mažuretkinje.
Vinska društva u svojim odorama.
Karneval...
Jedan od najlepših gradova Srbije.
Vršac.
I jedinstveni događaj kada iz aviona malim padobranima pada grožđe na potpuno zakrčene ulice.
Onaj dan u godini kada Vršačka kula klizne u drugi plan...
Da...onog dana...je sve u Vršcu.
U neposrednoj blizini Vršca su tog dana Beograd i Budimpešta...i tog dana je nešto dalje ka periferiji Pariz...Brisel...London...Petrograd.
I još tamo negde dalje od centra...veliko more. Okean...
Tog dana je Vršac ipak centar svega...


I tako...jedan od lepših događaja u jesen...donosi i grožđe sa neba.
I razne đakonije iz zemlje...i sa zemlje.
I donosi jedno nesvakidašnje popunjavanje praznih prostora u i oko duše...
Naprosto...postoje neke destinacije na koje se mora stići...više puta.
I postoje dešavanja koja ne smeju proći mimo nas.
Naravno...ako poželimo da ispunjeni legnemo uveče.
Da ispričamo nekom mlađem da postoji mesto...
Da ispričamo onima koji ne znaju da se u jesen održava...
Da legnemo uveče umorni od raznobojnih slika Vršca u vreme Grožđebala...