Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

недеља, 26. април 2020.

Srbijokaz nas vodi - Jugozapadna Srbija, Uvac, Zlatar, Golija i drugo sa bazom u Ivanjici

Globalno zlo nazvano korona virus koje nas je prikovalo u svoja četiri zida, donelo je i nešto dobroga. Naučilo nas je da cenimo podrazumevane standarde u kojima uživamo.
Kretanje, pre svega.
Putovanja.
Obzirom da ove godine teško da će mnogi napuštati državu u svrhu putovanja na godišnji odmor, rešio sam da izađem nekim molbama iz svoje uglavnom najbliže i najdraže okoline u susret, te da na osnovu vlastitih impresija i iskustava predložim itinerere u kojima bismo se najbolje upoznali sa Srbijom koja nam, na kraju krajeva, uvek stoji na raspolaganju. 
Zanimljiva, atraktivna, odmerena za većinu i - prelepa.
Kroz rubriku Srbijokaz nas vodi, pokušaću da približim, a možda i povedem na put čitaoce sa idejom petodnevnog mini odmora (pet noćenja, pet punih dana za užitak), aktivnog i prilagođenog za većinu, bili oni parovi u najširem dijapazonu starosti, bili porodice sa decom ili samo pojedinci željni upoznavanja Srbije.
U rubrici Vikend Srbijokaz - šifra, ću ponuditi ideje o kraćim putovanjima vikendom. 
Putovanja su predložena sa idejom vlastitog prevoza jer je zaista teško izvesti većinu njih javnim prevozom. Itinereri počinju i završavaju u Beogradu iz praktičnih razloga isključivo.
Neki od korisnih linkova mogli bi biti informacije o putarinama, zatim stanje na putevima kao i pregršt drugih linkova na kojima se možemo obavestiti o vremenskoj prognozi i nekim servisnim informacijama, kod kojih bih naglasio linkove ka lokalnim atrakcijama koje nameravamo obići sledeći itinerer jer je važno znati da li nešto radi baš kada nameravamo doći, kao i cenu ulaznice, radno vreme i slično.
Stoga, srećan nam svima put kroz Srbiju, sledeći Srbijokaz kao naš domaći putokaz.

Put u Jugozapadnu Srbiju kao mesto gde bismo proveli deo, ili pak čitav godišnji odmor, ponovo nas vodi autoputem Miloš Veliki. Udaljenost koja je pred nama između Beograda i Ivanjice, predstavlja nekih 220 kilometara, ali krećući se autoputem većim delom puta, računamo da bismo mogli stići za nekih 3 sata vožnje, ne uključujući stajanja. Sa nekim prirodnim zastajanjima, sasvim je realno da ukoliko krenemo iz Beograda posle završenog posla, oko 17h, na odredište stižemo oko 20.30 što nam omogućava da ovu rutu isplaniramo kao nulti dan. U povratku predlažem delimično izmenjenu  i nešto kraću ali zahtevniju rutu kretanja, ali o tome u petom danu. Kako je odabrana ruta delom ista kao i u Srbijokazu o Zapadnoj Srbiji i Tari, iskoristićemo instrukcije upravo odatle.
Uključenje na autoput Miloš Veliki trenutno je u visini Jakova ili Mislođina, i od tada brojimo nešto više od sat vremena do isključenja kod Preljine, desetak km od Čačka.
Put nas vodi preko nekoliko kružnih tokova po obodu grada, ali ne možemo pričati o klasičnoj zaobilaznici jer je prepuna semafora, a jedan od njih vodi i put čuvene Guče, što nas upozorava da ukoliko planiramo put u vreme festivala u Guči, računamo i na dosta više pažnje obilazeći Čačak. Malo strpljenja i prelazimo pravcem ka Užicu i ulazimo u Ovčarsko kablarsku klisuru, te prilazimo prvom mestu koje ne bi trebalo propustiti, odnosno valjalo bi se ovde odmoriti uz eventualno osveženje. Međuvršje je mesto na kome je branom formirano jezero, a nekoliko restorana na obali, ali i na vodi nude sasvim prijatan ugođaj. Dalje put vodi kroz prelepe predele same Klisure, a potom i dalje, pored Sevojna, pa sve do Požege. Ovde se odvajamo na preglednoj raskrsnici prateći putokaze za Ivanjicu i Arilje. Podjednako zanimljivim putem, proći ćemo pored Arilja čiji obilazak ostavljamo za peti dan. Konačno, u planirano vreme očekujemo da stignemo, raspakujemo se i smestimo u odabranom smeštaju. Sasvim solidan izbor smeštajnih kapaciteta zadovoljiće najveću većinu nas.

(karta se može povećati prema potrebi klikom na sliku)

Ustajanje bez forsiranja, jer pred nama je prvi dan sa jednom od najvećih prirodnih atrakcija Srbije.
Zamisao za ovaj dan je da se obiđu Menadri Uvca, kao i Sjeničko jezero. 


U ovom momentu mislim da je prilika da pobliže objasnim neke nedoumice vezane za sam Uvac. Pregradnjom reke zarad dve hidroelektrane, praktično su formirana tri jezera ali i čuveni meandri. To znači da se putem za, recimo, Crnu goru prelazi preko Uvca, te se može istim putem stići i na obale Zlatarskog jezera (jedno od tri koje formira Uvac), ali se tim putem ne može doći do najatraktivnijeg dela reke, do meandara. Upravo prvog dana ćemo se zaputiti putem kojim je to moguće, dok ćemo trećeg dana obići i ostale lepote koje ova reka pravi u svom toku.

(karta se može povećati prema potrebi klikom na sliku)

Prateći put označen na karti, ili naprosto put prema Sjenici preko Golije, posle nekih 80-ak kilometara stići ćemo do obale Uvačkog, odnosno Sjeničkog jezera. Ovde napuštamo put pogodan za komfornu vožnju, ali usporavanje nam neće teško pasti jer je krajolik više nego čudesan. Vrlo brzo ćemo stići i do mesta gde ostavljamo vozilo, kamp iz koga se kreće ili pešačkom stazom, ili brodićem kojim je moguće obići i pećine. O cenama, terminima i aranžmanima treba se raspitati u upravljaču ovom prirodnom lepotom Specijalnom rezervatu prirode Uvac. Meandri viđeni sa najpoznatijih fotografija zapravo se ne mogu videti ili slikati u ovoj turi, obzirom da su urađeni drugim tehnikama (dron i slično) koje zahtevaju daleko više od pešačenja koje traje oko sat vremena do vidikovca Molitva, ali će svakako i uspomene i fotografije biti nezaboravne. Naravno, ovde je i kraljevstvo najpoznatijeg stanovnika, Beloglavog supa koji se često može videti tokom šetnje do vidikovca i nazad.


Povratak je takođe prema odabranom načinu dolaska, osim u slučaju da smo došli brodićem a želimo se ipak vratiti peške. Po povratku do kampa, preuzimamo vozilo i krećemo se nazad ka asfaltnom putu potpuno istom rutom. Tom prilikom preporučujem i laganu šetnju ili boravak na Sjeničkom, odnosno Uvačkom jezeru. 


Na mojoj fotografiji je jesenja ranojutarnja idila u momentu podizanja magle sa jezera, no prizori koji nas u leto očekuju, definitivno su drugačiji. Plavlji i zeleniji.
Povratak u smeštaj je identičnim putem, preko obronaka i kroz šume Golije.

Drugi dan prema ovom itinereru posvećen je duhovnom bogaćenju koje se nalazi na korak od nas. Ukoliko nas je naporna šetnja prethodnog dana izmorila, ovog dana ćemo je daleko manje imati. Prateći označeni put, na polovini puta dugog oko 40 kilometara, prići ćemo obali reke Studenice koju više nećemo ispuštati sve dok ne stignemo do Manastira Studenica. Na jedan od najznačajnijih srpskih manastira ne treba ni trošiti reči, a kome ne bude dovoljno duhovnog mira koji ovde može udahnuti u sebe, na povratku sa vrlo malo skretanja sa puta sledeći putokaze za Donju i Gornju Savinu isposnicu, dopuniće svoje putovanje drugog dana.

(karta se može povećati prema potrebi klikom na sliku) 

U Studenicu se stiže iz Beograda drugim, kudikamo manje zahtevnim putem, ali sa sasvim druge strane. Ipak, krajolici kojima Golija počasti, nešto su zbog čega vredi preći svaki kilometar tog puta, poput nekog od isposničkih hodočašća, ali znatno komfornije i prijatnije.


Povratak je istim putem, oko sat vremena vožnje može nam dati priliku da ostatak dana posvetimo samoj Ivanjici i odmoru uz sumiranje utisaka.

Trećeg dana ćemo napraviti veći krug koji ćemo završiti u Sjenici koju bismo obišli u povratku. U odlasku bismo išli kraćom rutom od sedamdesetak kilometara, preko sela Prilike u kome je svojevremeno otvorena prva domaća zemaljska satelitska stanica. Konačno, stižemo i do brane koja formira Zlatarsko jezero
Naša prva destinacija ovog dana. Odmor i uživanje. Nešto dalje putem ka Zlatiboru naići ćemo i na sjajne predele Uvca sa sasvim drugačijom lepotom, a nedaleko odatle je i zimsko hranilište Beloglavih supova, 



Hranilište je više za odšetati i videti nego za prikazati fotografijom. Povratkom nazad, odnosno magistralnim pravcem ka Kokinom brodu, stići ćemo i na Zlatar.
Prelepa planina, sa nekoliko zaista vrednih obilaska tačaka. 


Zlatarom se mogu puniti naše baterije danima, zaista, ali proći ga a ne obići etno selo Vraneša, bio bi neoprostiv propust. Skretanje sa puta je dobro označeno, a odličan put nas vodi do tamo i vraća nazad. Sir koji potiče baš sa ovih pašnjaka nadaleko je čuven.
Naša ruta za povratak je duplo duža od dolazne. Postoje za to ozbiljni razlozi, turističke prirode, dakako. 
Vodi nas dalje planirana ruta kraj Nove Varoši pravo u Sjenicu.


Plavom bojom je označena dolazna, a crnom povratna putanja za ovaj dan. Ukoliko procenimo da nam Nova Varoš možda nije dovoljno zanimljiva za obilazak, Sjenica će to zasigurno biti.
Centar je nešto što nećemo zaboraviti, a celokupan živopisni stil gradnje, funkcionisanja i života generalno, ono je zbog čega vrediti prošetati ovom varošicom.


Put nas u povratku vodi našom već voženom rutom nazad u smeštaj kroz šume Golije. Ovaj dan će uzeti dosta vremena, celodnevni je predlog, te ga valja početi što ranije.

Zbog svega što smo odradili prethodnog dana, četvrti dan bi logično bio svojevrstan dan odmora, dan za šetnju po gradu ili gradskoj okolini koja je više nego privlačna, ali je moguće i zaputiti se nedaleko na Goliju, te uživati u mirisima šume koja je jedini kod nas od Unesco-a proglašeni Rezervat biosfere. Kupalište Naper nedaleko od grada, ali i bazeni svakako mogu biti jedan od izbora. U svakom slučaju svojevrsne slobodne aktivnosti ovoga dana, uključiv i odmor. Uveče pakovanje i kompletna moguća priprema za polazak.

Peti dan počinje ranije ujutru. Kretanje put Arilja

(karta se može povećati prema potrebi klikom na sliku) 

Nije daleko, ali pri vrhu spakovanih stvari preporučujem i opremu za kupanje. U ovoj varoši postoji navodno osam plaža na Rzavu, iako je četiri uređeno za svačiji ukus. Mesto gde se pored jednočasovne lagane šetnje, može provesti i još poneki ugodan sat na plaži, onaj pravi letnji. 


Rano poslepodne je zgodno vreme za nastavak putovanja, a naročito ako se odlučimo za izmenjenu rutu za povratak. Tačka u kojoj se odlučujemo je na samoj raskrsnici sa magistralnim putem koji vodi sa Zlatibora. Velika raskrsnica kod Požege na kojoj možemo na desno, putem kojim smo i došli, a možemo i avanturistički da se zaputimo i pravo, tangencijalno na Požegu. Zanimljiv put će nas dovesti do Kosijerića koji vredi obići svakako, te napraviti i malu pauzu tu.
  


Naša mala pustolovina vodiće dalje kroz šumovite prelepe pejsaže, a od jednog momenta vozićemo paralelno sa kanjonom reke Gradac. Približavajući se Valjevu, mogli bismo svratiti i obići manastire Lelić i Ćelije, prelepe bogomolje u nestvarnom ambijentu prirodnih lepota valjevskih planina. 



Ukoliko nam i pored ovih obilazaka želja bude za još kojim minutom odmora, u Valjevu se zaista može itekako uživati. Obzirom da se dalje putovanje nastavlja već opisanim putem u Srbijokazu o Zapadnoj Srbiji, poslužiću se tim opisom i sada. Krećemo popularnim duplim trakama koje prosto zovu na prekoračenje nerealno niske maksimalne brzine, ali montirana kamera vratiće nas očas posla na pravu meru. Ubrzo izlazimo na standardni magistralni pravac dosta dobro projektovan i održavan i njime vozimo do pred nekih šezdesetak kilometara od Beograda, tačnije do mesta Nepričave. Ovde se odlučujemo hoćemo li se uključiti ponovo na autoput Miloš Veliki ili nastaviti put Lajkovca i Ibarskom magistralom do Beograda. Ovde već svako treba da sledi svoj komfor i da spram toga donese odluku.

Nadam se da je ovaj predlog itinerera od pomoći.
Iako je avanturista zapravo autor ovog itinerera i neznano puta ga je prošao sa većim ili manjim odstupanjima, siguran je da ga je nemoguće skratiti a da se time ne amputira neohodna doza zadovoljstva koju proizvodi ova ruta vrlo uspešno. Sa druge strane, moguće ga je produžiti, čak mislim da je za prosečnog putnika sedam do deset dana prava mera. Naravno, tada se može još ponešto i uključiti, ali ovaj predlog je pravljen sa idejom da se godišnji odmor u Srbiji razbije na dva, a možda tri različita itinerera i užitka.
Ukoliko nekome ova stranica posluži kao inspiracija, te se odluči da spakuje kofere u ovom pravcu, ja sam prezadovoljan i od srca mu želim srećan put i fantastičan provod.

субота, 25. април 2020.

Objektivom po Srbiji - Ivanjica, od starih Rimljana do prestonice tepiha, krompira i montažnih kuća

Ne, nisu ovde Rimljani bili prvi, nikako...
Istorija poznaje Dardance koje su potisnuli Tračani.
Njih kasnije poteraše Iliri.
Ove su, opet, pokorili Rimljani.
Posle ponestade i Rimljana ovde...
Doduše, najviše su tragova za sobom ostavili baš Rimljani.
Čak je u Beogradu i jedan spomenik nekog od rimskih starešina iz ovih krajeva.
Istina, nedaleko od Ivanjice postoji i Rimski most...ali on se tako samo zove.
Nije iz antičkog vremena.
Konačno, Sloveni su negde i došli ovde baš da ostanu.
Oni su sve nadalje i uradili.
Osnivali su svoje naseobine na prostoru Ivanjice.
Birali svoje Župane.
Moguće čak da su i slavi krompira udarili temelje.
Doduše, samo ime Ivanjica pominje se na samom početku šesnaestog veka tek.
Turci na ovim prostorima se povlače tek kada Knez Miloš pripaja Ukazom Ivanjicu Srbiji.
Lukavi i bogati trgovac u kneževskoj odori, imao je u ovom kraju raznih hektara njiva, oranica i imanja, te ih je po prisajedinjenju prodavao.
Upravo zahvaljujući tome i poče da se razvija varoš.
Crkva, pa naselje oko nje.
Pa požar.
Pa ispočetka onda.
I tako stigosmo do današnje Ivanjice koja je poznata po svom krompiru.
Poznata po tepisima.
Poznata i po prvoj zemaljskoj satelitskoj stanici u velikoj bivšoj državi.
Poznata i po nadaleko poznatim montažnim kućama.
Poznata i po reci Moravici, planinama Javor i Golija.
I...od svega toga, možda je i najveća specifičnost ovog gradića od nešto više od desetak hiljada žitelja, upravo to što je na neki način ovde pomireno naizgled nepomirljivo.
Gotovo nasuprot jedno drugom, nalaze se spomenik Draži Mihajloviću i borcima partizanskih jedinica i komunističkih uverenja.
I jedni i drugi su iz Ivanjice.


Od opipljivijih blagodeti, sama Ivanjica raspolaže brojnim smeštajnim kapacitetima od kojih su neki smešteni i na najatraktivnijim lokalitetima. Vodopadu, recimo.
Korzo, gradsko šetalište, svakako je nešto što Ivanjici predstavlja društvenu žilu kucavicu mesta.
Stadion, biblioteka, bioskop i ostali objekti zaokružuju infrastrukturu društvenih i kulturnih tokova Ivanjice. Branislav Nušić je kroz svoju Gospođu ministarku izgovorio čuvenu rečenicu progonstva: Viđen si za Ivanjicu...i uselio njome upravo u Ivanjicu manifestaciju komediografskih ostvarenja pod nazivom Nušićijada.
Naravno, u okolini je i jedna Golija, pa Javor...pa i pećina, jezerce, manastiri, spomenici...pa mostovi, kameni. Jedan od njih je i najveći jednolučni na Balkanu, stariji od veka...
Ima zašto da se dođe.
Itekako ima.