Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

петак, 27. јул 2012.

Foto album - Skakavac na maloj fokusnoj daljini...

Nekadašnji hit i dvosmisleni stihovi: Skakavac joj zaš'o u rukavac i dalje umeju starijim generacijama da se zavuku pod usne kojima promrljaju te stihove čim neko spomene ovog čudnog insekta. Pa šta, insekt k'o insekt, moglo bi se reći. Naravno, može i tako da se gleda, ali ja sam odlučio da malko drugačije pogledam na skakavca. Naravno, ne na svakog skakavca, već na skakavca pozera, onog koji voli moj objektiv. A poze su...procenite i sami, ali meni deluje kao da su to poze ljudskog bića ponekad:


Priču o skakavcu ljudi će ispričati na različite načine, nekome je to štetočina, neko ga ne voli iako ne zna baš tačno zbog čega, neko ga ignoriše uglavnom e neko i uživa posmatrajući ga. Nekome je on najava nevolje, neko ga vidi kao mamac k'o stvoren za udicu, a neko ga vidi kao manekena za objektiv. E, taj zadnji sam ja. Pa, da se ne zagubimo u raznoraznim pričama, prepustimo se fotografijama i svim skakavcima koji su nekada stali pred moj objektiv, a slika je vredela objavljivanja. Jedna mala retrospektiva mog druženja sa dotičnim skakutajućim insektom :)
























уторак, 24. јул 2012.

Objektivom po Srbiji - Krupajsko vrelo, izvor...uživanja

Negde usred Homolja sakrio se, kažu, najlepši kraški izvor u Srbiji. Već godinama planiram da odem do tamo i uvek se nešto drugo ispreči. Šteta, pomislim, i poprilično čvrsto sebi obećam da stavim visoko na listi prioriteta ovo vrelo.
Naravno, pojma nisam imao kolika je šteta sve dok nisam otišao i uverio se iz prve ruke koliko sam do sada propuštao...


Zadnjih dvestotinjak metara je bez asfalta. Alergičan na tu učestalu i uznemirujuću u mojim godinam pojavu puteva bez asfalta, duboko sam uzdahnuo napuštajući asfalt. Prašina, neka crvenkasta...traktor...nešto istresaju u reku? Bolje da ne znam (ispalo je da nije ništa strašno od svega toga nije bilo, ali tada...).
Srećom pa su već parkirana kola i motori, odmah posle nekih sto do dvesta metara. Dobro je.
Dalje ćemo peške.




Zalazimo u omanji kompleks, nismo baš ovo očekivali. Lepo je uređeno a da pritom nije narušen ogroman akcenat na prirodu.







Toči se voda sa izvora...ne pitah da li je lekovita...nije ni bitno, sigurno bi mi rekli da jeste, samo nema dokaza. Uvek je tako, ali ja ionako svaku vodu kja ne potiče sa gradskog vodovoda doživljavam kao lekovitu. I jedino takvu i pijem osim flaširane :)



Bazen su domišljato osmislili u krivini reke, a da pritom i reka ima svoju čar...




Vodopad niotkud, naizgled...i ničim izazvan :)














Konačno, tajna vodopada je otkrivena - sve je to zbog jednog fantastičnog pastrmskog ribnjaka, jednog od zaštitnih znakova ovog kraja uopšte. O ribnjaku u zasebnoj temi koju definitivno zaslužuje.




Šlag na torti je svakako samo vrelo, jezerce ispred pećine pored koga sam doživeo i uslikao nešto što ni na televiziji nisam video. O tome ću jednom prilikom...Utisak je fantastičan i pored malo penjanja koje me nije baš veselilo zbog problema sa kolenom dva dana starih. Vredelo je svakog koraka i svake bolne grimase sbog tog koraka. Predivno.













I, dođe kraj. Odlazimo. Bilo je super. Nesvakidašnje iskustvo u srcu Homolja. Negde na putu Krepoljin - Despotovac čovek može doživeti nešto što će ga držati dugo, a još ako to i uslika, onda će ga držati još dugo, duuugo...