Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

недеља, 30. јануар 2022.

Foto album - Tešnjar, čaršija koja savršeno čuva duh devetnaestog veka u svim vekovima ispred sebe

Čaršija je pravi naziv za ovo šetalište u centru Valjeva.

Moguće da danas čak i ne postoji kod nas bolji primer čaršije, jer su ovakve ulice, a naročito ambijentalne celine, odavno izmenile svoj šmek, prilagođavajući ga apetitima savremenog potrošačkog društva.

Čak i najpoznatija ulica koja datira izvorno iz ovog vremena, čuvena beogradska Skadarlija, očuvala je do neke mere svoju boemsku konotaciju, tek koketirajući sa izvornom stranom svog postanka, u vidu delimične arhitekture i kaldrme. Duh čaršije zamenjen je duhom starogradskog hedonizma, pića, jela i muzike, a naglasak je ostao na boemskom delu društvenog života.

No, Tešnjar je nastao kao prevashodno trgovačko i zanatsko jezgro Valjeva, smešten uz desnu obalu Kolubare, naspram mesta gde su posečeni istaknuti srpski velikaši u istorijskoj prevari poznatoj kao Seča knezova, a koja je izazvala i Prvi srpski ustanak u Orašcu par nedelja kasnije.

Dugačka ulica, ali nedovoljno široka, stešnjena između obale reke i brda, verovatno je upravo zato i nazvana Tešnjarom, što je ubrzo postao naziv za tu, i nekoliko manjih ulica koje se pod pravim uglovima spuštaju u nju sa brda.Negde, kažu, oko dve stotine objekata.

Poneki objekti su urušeni, retko koji je održavan i danas, a većina njih traži obnavljanje fasade.

Pa, ipak, svojevrsna patina na ovom biseru iz bogate domaće riznice vekovima pravljene, su možda baš i ti objekti, baš u tom stanju, koji su menjali namenu, da, ali nikada nisu remetili zatečenu arhitekturu i prostorno uređenje.

Šetnja desnom obalom Kolubare, jedinstven je osećaj, iako je u poslednje vreme u tom smislu, upravo leva obala Kolubare preuzela primat šetališta.

No, tu je bilo i drugih faktora koji su pomogli da se centar društvenih dešavanja preseli na drugu obalu, a pre svih ekonomski razvoj grada u kome su dućandžijski stil trgovine i zanatstva naprosto nestali pred konfekcijskom i industrijskom plimom novih trendova, sve do savremenih šoping molova koji danas neprikosnoveno vladaju trgovinom.

Pa ipak, svaki korak ovom kaldrmom, može nam doneti dah jedne ere iza nas.

Svaki pogled i svaki udisaj punim plućima, neizmerno vrede na Tešnjaru.



Salap.

Nekada je svako jezgro društvenog života imalo svoj salapdžijski šmek, rutinu koja se volela i onu bez koje ne bi ni postojao praktično društveni život.

Salap je zapravo vreo napitak poreklom iz Turske, napravljen prema ideji najčuvenijih, kafe ili čaja, sa namerom da se servira kao vruć napitak. Da bi se sačinio jedan kilogram salapa koji se poput esencije koristio za dalju proizvodnju napitka, kažu da je potrebno čak hiljadu cvetića ove biljke.

Društveni život varošica i gradova pod snažnim orjentalnim uticajem na prostorima na kojima je dominirala turska vlast, a među kojima je svakako i Valjevo, bio je nezamisliv bez salapdžija koji su na leđima nosili svoje dvodelne kanistere. U jednoj komori je obično bio salap, u drugoj vruća voda.

Čim bi neko na ulici popio napitak, odmah se ispirala njegova čaša tom vrelom vodom, i pohod bi se nastavljao. Kako god danas, u eri maski i distanci doživeli ovakav postupak, taj manir je bio društveno prihvaćen u to doba i negovan sve do pojave poslastičarnica koje su preuzele monopol nad prodajom slatkih napitaka i kolača.

Time su zamrli i ulični Cuker pekari, prodavci koji su u svojim najlepšim nošnjama nudili na poslužavniku kolače, uglavnom u vremenu posle ručka, duž cele čaršije, što je bilo unosno u gradskom jezgru koje je vrvilo od trgovaca, zanatlija i njihovih mušterija.

Pre podne se, dakako, prodavalo i pecivo, kifle, zemičke i slično, i pravilo se stalno, a ne samo rano izjutra, jer je i potražnja za njima trajala praktično sve do vremena ručka.

Ćevapdžije su nastupale u vreme večere.

Miris pečenog ukusnog mlevenog mesa privlačio je i one gladne jela, i one željne užitka da pojedu ovaj specijalitet u samoj čaršiji, tik pred početak nekomercijalnog dela društvenog života samog Tešnjara.

Da, sa padom mraka, Tešnjar je postajao šetalište za ašikovanje, druženje, a pre svega šetnju.

U to vreme umorni trgovci i zanatlije se spremaju ili su već pošli na počinak, a devojke i momci su se upoznavali, družili, zaljubljivali i stidljivo zamišljali šetnje sa rukom u ruci.

Tešnjar je sa padom mraka odevao svoju najromantičniju odoru, i praktično nikada nije spavao.










Razvoj Tešnjara kao dominantne društveno ekonomske celine, poprilično se oslanjao i na Valjevski pandur, jednu vrstu sajma koji se organizovao jednom, a docnije i dva puta godišnje.
Vreme je učinilo svoje, sajmovi su premešteni na adekvatnija mesta, ali Tešnjar je dobio i svoje Večeri, manifestacijski festival pozorišnog, flmskog ali pre svega kulturnog karaktera.
Konačno, Ivkova slava ekranizovana je upravo kadrovima iz ovog autentičnog ambijenta, koji je i drugim filmskim ostvarenjima poslužio kao kulisa, pa je zaista primereno da se deo filmskog, pozorišnog i kritičarskog miljea okupi na ovom mestu u jednoj zanimljivoj manifestaciji baš u doba kada je Tešnjar najlepši.





Tešnjar se detaljno može slikati samo kada nema ljudi, obzirom na mnoštvo koje svakodnevno ovde nalazi sebi posla ili zabave.
To je jutro, uglavnom neradno jutro, nedeljno, no tada je dozvoljen ulazak vozila za snabdevanje.
Naravno da to malo smeta u prikazivanju autentičnosti ambijenta, ali je makar izvesno da je u drugim delovima dana zabranjen saobraćaj.
A, i to znači za jedan ovakav ambijent.








Kuća jednoga Kneza iz doba Prvog ustanka, danas je poznatija ipak po kafani koja funkcioniše u njenom prizemlju.
Na samom je kraju...ili, pak, početku ove neodoljive kaldrmisane promenade, i ma kako gledali na stvari, kuća je danas živa zahvaljujući prilagođavanju društvenim potrebama.
Možda ne bi trebalo da bude tako, ali je veliko pitanje da li bi jedna muzejska postavka mogla da takvoj jednoj kući obezbedi dug život i društvenu ulogu, poput ove koje joj je obezbedila kafana Kod Sarača...ili, Sarač, kako se danas zove.



уторак, 25. јануар 2022.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvor Pejačevića u Jarkovcima, dvorac Moja volja

Petnaest metara ovako, petnaest metara onako.

Sa koje god strane da ga obiđeš, toliko se pružaju zidovi ovog oronulog zdanja.

Letnjikovac, odnosno kuća za odmor, porodici Grofa Marka Pejačevića, sudbinski je vezan za žene čije je želje i volje ispunjavao Grof koji im je bio otac i suprug.

Dvorac nije zamišljen kao dvorac, jer su u centru Rume u kojoj su živeli i upravljali svojim imanjima poznati veleposednici Pejačevići, imali svoj veliki dvorac, upravo onako kako je to i priličilo vlasteli iz devetnaestog veka u vreme najveće moći Austrougarske carevine.

Štaviše, letnjikovac je nastao kao ispunjenje želje bolesnoj ćerki, udaljen od gradske gužve, okružen šumom i tišinom, na kraju glavne ulice u selu Jarkovci.

Odakle onda uopšte to zdanje zovemo dvorcem Pejačevića?

Etimologija nam nije preterano od pomoći u klasifikaciji vezano za vile, letnjikovce ili dvorce, kada je Srbija u pitanju. Struktura, vizuelni doživljaj, ali pre svega značaj i uticaj na lokalno stanovništvo, zapravo su gotove sve letnjikovce kod nas na neki način preimenovali u dvorce, ponegde i kaštele.

U slučaju zdanja u Jarkovcima, letnjikovac je dospeo u centar dešavanja unutar plemićke veleposedničke porodice kada je porušen njihov dvorac u Rumi radi urbanističkog širenja centra grada.

Tako je iz dva ugla posmatrano, jedan letnjikovac sagrađen na molbu bolešljive ćerke, postao dvorac.

I, istorijske zagonetke koje su se postavljale pred nesuđeni dvorac, ovde se nisu završile.

Naprotiv, upravo su najveće zagonetke baš tada i nastupile.

Kockarski sto, zelena čoja, batleri koji prazne pepeljare nervoznim ili euforičnim kartašima i kibicerima, sve je to scenografija za jednu od najvećih zagonetki ovog dvorca.

Karta je pala, i sa njom je otišao i dvorac u tuđe ruke.

Tu, za stolom sa zelenom čojom, i tu su rođene i zagonetke o ulozi druge žene u sudbini dvorca na kraju glavne ulice u Jarkovcima.

Da li je upravo ona prokockala dvorac ne uspevši da pročita protivnika, ili loše prikrivši vlastiti blef, ili je pak za kartama bio Grof Marko, legende upletene u zagonetku nisu nam jasno stavile do znanja.

Prema jednoj dvorac je izgubio on, a grofica ga je naterala da odigra još jednu ruku, pa za njom i celu partiju naglasivši da je to njena volja da on pokuša da povrati dvorac.

Prema drugoj, pak, ona je sa rečima "Moja volja!" sela za ovaj sto, a nakon loše odigrane partije, karte je preuzeo njen suprug, iskusniji igrač, te povratio dvorac u njihovo vlasništvo.

Zagonetka koja je poput rusaljke obgrlila legende, ni danas nije razjašnjena, no možda je upravo čar u tome - da svako sebi odabere onu koja mu je draža.


Dvorac je danas na obali Jarkovačkog jezera, nedaleko od Inđije, i njegov puni potencijal nije iskorišćen, barem ne u potpunosti.

Objektivnija je ocena da ovaj dvorac tek čeka neke svoje dane nove slave, iako mu je gotovo dvestagodišnja istorija itekako puna slavnih dana u kojima je bio i dom, i učionica, i mesto za slavlje.

Dom je bio jednoj učiteljici i njenoj ćerki, dok je u isto vreme bio i učionica đacima od prvog do četvrtog razreda, no pre toga je bio i dom slepim devojkama, i to tako dobro organizovan, da je zapravo svaka od njih mogla da se kreće sama dobro organizovanim stazama okruženim šumom.

Danas je jedno od najzgodnijih mesta za ovekovečiti i čak krunisati neku veliku ljubav, scenografija koja krasi onaj čin kada mladić zaprosi i poljubi devojku pod velom, i tako lepa uloga mu možda i najlepše pristaje.

Da li vredi potegnuti ovde da bi se video ovaj dvorac?

Svakako ne, barem ne većini ljudi, jer dvorac ipak očekuje jedna ozbiljna rekonstrukcija, ali tek po definisanju njegove buduće namene, ali ipak...

Vredi doći na jezero, prošetati se ovuda, baciti pogled na okolne njive, te možda i ubrati poneki klip kukuruza za voljeno biće sa kojim deliš tu šetnju, a potom se zaputiti dalje, ka Keltskom naselju, ili možda sjajnom mini zoo vrtu Koki, te nastaviti dalje do Inđije i njene promenade, ili možda u šoping u Fashion park.

Da, jedan ispunjen dan, izlet u različite sfere interesovanja, ali zaista kompletiran i zaokružen upravo ovim dvorcem.

Svakako vredi potegnuti do dvorca tada!

Moja volja...je u ovom slučaju sintaksa koja označava želju jedne devojke, ali i odluku njenog oca da joj je ispuni...kao i želju majke i supruge da to zdanje rizikuje...ili ga povrati posle tog rizika...ali Moja volja svakako je sintaksa vezana za ovaj dvorac i danas.

Jer, zapravo je bila moja volja da ovaj dvorac posetim, kao i volja da to podelim sa nekim, moja volja da ispunim nekom želju da ovaj dvorac osvane na ovim stranicama...i, svako od nas može uneti sebe sa svojom voljom da obiđe nekad ovo zdanje...ili ga makar isprati na ovoj stranici bloga.

Moja volja je zaista drugo ime ovog dvorca, sa koje god mu strane čitali to ime...




























уторак, 18. јануар 2022.

Objektivom van Srbije - Dioklecijanova palača, veličanstven i jedinstven trag o jednoj kontroverzi antičkog sveta

Kada ubije vepra...odnosno, apera, po latinski...jedan dečak skromnog porekla, verovatno od oca oslobođenog roba, postaće car. Naravno, dečak rođen u Saloni, nije to odmah saznao od jedne proročice da će postati car, već tek kada je otišao u Legiju i postao vojnik na više tadašnjih rimskih bojišta, sve dok nije dogurao do jednog od najviših zapovedničkih položaja u vojsci.

Dečak, skraćenim imenom Dioklecijan, postao je vojnik putem koji je bio prepunih kontroverzi koje istorijsku faktografiju i numizmatiku i danas ostavlja zbunjenima i bez jasnih objašnjenja.

No, u svakom slučaju, sada već vojnik koji je koračao ka svojoj sudbini, uzdajući se u proročanstvo koje ga je polako opsedalo, Dioklecijan je nastojao da u svakom lovu on bude taj koji će ubiti vepra...odnosno, apera.

Ipak, sudbina se igrala na samo sebi svojstven način.

Vojni zapovednik već, koji je ispratio nekoliko careva, našao se u prilici da isprati i poslednjeg pre nego što je kucnuo njegov čas da preuzme presto. Naravno, još jedna istorijska kontroverza i nedoumica vezana za ubistvo cara kakve su pratile turbulentno doba carevanja početkom prvog milenijuma, zapravo je okupila tadašnji vojni vrh rimske vojske. U momentu kada su se glasno zapitali kako je tačno poginuo car, Dioklecijan je teatralno isukao mač i ubio perfekta koji je učestvovao u tom ubistvu, i teatralno ga proburazio pred svima. Povikom, on je to učinio, zapečatio je njegovu sudbinu, verujući da je ispunio svoju, jer...ubijeni perfekt se zvao Aper.

I, moguće da je ipak proročica bila u pravu.

Jednoglasno je od strane vojnog vrha okupljenog u tom momentu proglašen carem.



Novopečeni car je nastavio sa kontroverzama odmah po stupanju na presto.

Uredio je državne finansije u veoma uzdrmanom carstvu. Sproveo vojne reforme u carstvu u kome su vojnici smenjivali careve pogubljenjima.

Apsolutistički je vladao podelivši vlast sa savladarem, kao i njihovim savladarima, te uveo tetrarhiju u kojoj su carstvom vladala četiri cara od kojih je jedan od njih bio i njegov zet, te vladao iz palate danas poznate kao Felix Romuliana

Istoričari se ne slažu oko njegove navodne okrutnosti, ali postoji i priča o Aleksandrijskim pobunjenicima koji su toliko uspeli da prošire svoj bunt, da je Dioklecijan posle pobede nad njima, naredio da se pogube najviđeniji od pobunjenih. Pritom, njegov bes je bio toliki da je naredio da se ubiju svi stanovnici, sve dok krv pogubljenih ne bude dosezala do kolena njegovog konja.

Prema legendi, konj kada to začu, opkleknu u lokvi krvi na kolena, čime je Dioklecijan bio zadovoljan i naredio prekid pokolja pobunjenika. Stanovnici kasnije podigoše njegovom konju kao znak zahvalnosti, spomenik.

Istninita ili ne, tek ova priča je zapravo samo još jedna od onih koji produbljuju kontroverzu o caru koji je navodno najokrutnije progonio hrišćane, te su neki od najpoznatiji među onima koji su platili glavom taj progon, bili i Sveti Đorđe i Sveti Dujam, odnosno Sveti Duje, po kome je danas poznat najviši zvonik upravo u palati koju će Dioklecijan podići sebi u Splitu, u koju će se povući kada je procenio da je vreme za to.

Palata je danas veličanstven spomenik istorije, i to ne samo antičke, već i sedamnaest vekova tokom kojih se ovde pomerao centar društvenog života, ali i razvoja ovog velikog grada.

Decenijama unazad, ovo zdanje podeljeno na podrumske i nadzemni prostori, je dom mnogim turističkim i komercijalnim sadržajima, od atraktivnih devojaka i mladića u antičkim odorama i uniformama, pa sve do kulturnih dešavanja poput koncerata ili performansa.

Suveniri, ali i brojni butici i restorani, konobe, pa čak i stara Pjaca uz savremenu pijacu, kao i mnoštvo ljudi koji sa osmesima na licima zuje laganim hodom popločanim i uglačanim ulicama, sve je to deo ambijenta koji sa svoje spoljne strane predstavlja savršenu scenografiju za čuvenu Splitsku rivu.

Sve je to nešto....nešto bez čega je teško prihvatiti da nam je život bio u potpunosti ispunjen...ako to nismo doživeli.

Dioklecijanova Palača je daleko više od istorijskog spomenika, daleko više od doma jednog antičkog cara, daleko više od simbola najvećeg grada Dalmacije.

I, tek kada staneš na taj Peristil...ili zakoračiš kroz Zlatna vrata, počneš da shvataš šta je to.

Jer, za svakoga je drugačije, svakom je to nešto drugo...ali svakom je ipak nešto više od palate, spomenika ili carskog doma...