Objektivom po Srbiji - Ergela Kelebija, tradicija uzgoja lipicanera u jednom fantastičnom svetlu

 Priča mora biti da je počela jako davno.

Verovatno se njen inicijator danas teško toga može setiti, ali neke godine bi se ipak mogle smestiti, zarad faktografije, ako to za jednu priču može biti važno.

I, nije da nije važno. Nikako.

Upravo - naprotiv.

Gotovo tri decenije jedan rekreativni kompleks ovakvog sadržaja i profila zapravo mora biti sposoban da opstane, jer ulaganja su velika. Ponekad su ulaganja tek malo manja od očekivanja, i gazdovanje jednom ovakvom idejom, ko zna koliko puta je bilo na iskušenju.

Stoga, ma koliko da ne možemo znati koliko je stara priča u glavi osnivača Ergele Kelebija, ta 1993. godina zapravo simboliše realizaciju, jer baš te godine je i nastala ova ergela.

I, tačno je to taj trenutak kada je svoju priču njen tvorac podelio sa ostalima, dovevši prvo lipicanere iz poznatih uzgajivačnica širom nekadašnje velike države.

Od tada su sve brojke počele da rastu. Rastu tako da bi možda i do kraja ovog čitanja mogle biti zastarele...

Ideja koja je prvo realizovana sa jednom glavnom štalom i tek nekoliko boksova pored nje, više se nego udvostručila do danas.

Prostor na kome je sve započelo, do danas se uvećao za više od deset puta, ali čemu današnja priča o brojkama, kada ona, sudeći po zamahu koji ovoj priči i danas puni jedra, kraj teško da se može nazreti, te bi i same brojke, ma kako impresivne, svakako delovale i pomalo suvišno.

Srećom, ova priča se ne mora u brojkama samo pričati, jer postoji još toga toliko lepog i privlačnog, da prosto nije čudo što solidnog kapaciteta parkinzi, bivaju puni. Brojnim posetiocima nije predaleko ova svojevrsna bajka, na svega par desetina metara od granice sa Madjarskom, tik pred granični prelaz smeštena.

Stoga ćemo ovu priču i ispričati upravo onakvom kakva ona zaista jeste, ne kao priču sa zaista impresivnim brojkama, već kao priču satkanu od vizije, upornosti i zavidnim brojem sadržaja.

Priča zapravo može početi bilo gde. Početak može biti jezerce sa letnjikovcem, ali može biti i sedlo sa ašom i dizginama kraj klupe, može da počne i uz ogradu manježa gde ždrebe prvi put zagalopira uz majku, a može početi i na fijakeru, recimo, kraj jednog od jezera na velikom imanju.

Za razliku od početka, završetak priče je daleko neodređeniji. 

Može se završiti, mada ređe, na prolasku u izlaznom smeru kroz impozantnu kapiju kakva i dolikuje ovako moćnom kompleksu, ali češće se završi tek negde po prolasku kroz Suboticu u povratku, ili, što je najčešće, tek nekad...kad dozvolimo to sebi. Kad nas svakodnevne obaveze odvoje od ove bajke od nekoliko sjajno provedenih sati.

Da, kada god počela, ova priča će se završiti tek kada joj to dozvolimo.

Dotle ćemo i dalje šetati kraj jezerca, ili sedeti u hladu rascvetalih krošnji, diviti se konjima i kobilama u svojim boksevima, dok kraj nas teatralno paradiraju prelepa grla sa svojim jahačima iz ovdašnjeg kluba koji je Ergela ugostila još pre petnaestak godina.

Možda ćemo se i zadržati uz omaleni zoo vrt u kome gospodare autentične ćurke koje uglavnom samo na televiziji viđamo, i to sve dok kitnjasti paunovi ne rašire svoje perje otimajući pažnju posetilaca...a, možda ćemo, sa decom ili bez dece, uživati u sjajno ambijentalno uklopljenom mobilijaru za decu gde je glavna atrakcija mini zip line.

Mogli bismo odšetati do muzeja kočija, ili kraj nekog od brojnih padoka posmatrati konje u nesputanom trku, a mogli bi i prezalogajiti, pa čak i prenoćiti ovde..

Ipak, ono što ne bismo mogli...već bismo morali, jeste da se prijavimo, sačekamo da nas prozovu i kažu da je naš fijaker stigao, te da nas čeka da se ukrcamo.

Da, vožnja fijakerom ipak je najveća atrakcija, i ono što ponajviše čini neizvesnim kraj ove priče...jer, upravo zbog vožnje fijakerom, ova priča ume da traje danima i kilometrima daleko od Ergele i dalje.

Vožnja može da se obavi po velikom imanju, i to je već samo po sebi sjajno. Traje taman toliko da se naviknemo, ali i nauživamo, no postoje i programi vezani za fijaker koji izlaze i van ograda ergele, te obilaze razne atrakcije u blizini, i to napominjem baš zato, da ukoliko neko želi da se maksimalno nauživa pri dolasku u ovu bajkovitu ergelu, najpre prostudira ponude, osmisli sebi provod, i tako pripremljen dođe da svoje baterije napuni maksimalno.

Ma kako nekome zvučalo daleko, daljina zapravo postaje relativna pred onim što nas čeka na ergeli.

No, koga ipak slomi ta daljina, svako će imati osmeh u makar uglu usana, kada pogleda fotografije ispod....fotografije koje, verujte na reč, ne mogu dočarati ugođaj, ma kako ispale...

Objektivom po Srbiji - Manastir Sisojevac, sedam vekova vere, ljubavi i istorije iza manastirskih dveri sakrivenih

Sedam vekova možda ne zvuči puno nekome.

Konačno, i kod nas u zemlji ima dosta toga starijeg, antičkog, a i dalje vidljivog, upotrebljivog.

Pa ipak, ako se zapitamo kojih je to sedam vekova obeležilo postojanje ovog manastira, shvatamo da se radi o veoma teškom vremenu za jednu pravoslavnu bogomolju.

Nastanak se vezuje za raspad srpske srednjevekovne države, u vreme kada je čitava Evropa počela da shvata šta predstavlja prodor nove i neumoljive sile sa istoka, koja je deceniju pre nastanka manastira, porazila silu srpskog viteštva, ali i vojne moći, te narednih godina polako osvajala zemlje koje se više nisu mogle uspešno braniti.

U to vreme, vera je bilo jedino što se moglo suprotstaviti dobu mračnome koje nadolazilo, i narod je posle poraza mača i štita, svoje poslednje utočište nalazio upravo u svojoj veri.

Veri, koju nova sila ne samo da nije priznavala, već je smatrala neprijateljem, te pljačkala, pustošila i palila svaki hram te vere na koji je nailazila.

Da, pred manastir Sisojevac nadvili su se teški oblaci, već po njegovom nastanku.

Njegov prvi ktitor, po kome je i dobio ime, beše jedan od monaha Sinaita, poštovanih kao učenih, načitanih i posvećenih monaha, kojima je širenje vere u srednjevekovnoj srpskoj državi, verovatno najveće zaveštanje koje su ostavili.

Taj monah beše monah Sisoje, a smatra se da je selo u kom je živeo dobilo naziv Sisevac baš po njemu, dok se za manastir to daleko pouzdanije zna.

Sveti Sisoje Sinait, učinio je od poverenog mu imanja, pravoslavnu bogomolju koju danas znamo kao Manastir Sisojevac na obali reke Crnice, u podnožju Kučajskih planina, čije prvo pominjanje datira još iz 1398. godine...

Čuda se, kažu, ovde dešavaju. Nisu zapisana, bar ne još, ali prema manastirskim sveštenicima, biće tu materijala za zapisivanje, a potom i pripovedanje. Pretežno lokalno stanovništvo doskora, a potom i sve veći broj posetilaca iz svih krajeva države, veruje da parovi koji ne mogu dobiti decu, ovde mogu naći pomoć Više sile uz molitvu, no jednako sa njima, mnogi traže i razna isceljenja, duboko uvereni u moć koju kriju zidine kojima je opasan ovaj manastir.

Sa druge strane, ono što jeste sigurno, je to da se zaista pri prilasku manastirskom kompleksu, oseća onaj mir kakvo čovekovo duhovno biće očekuje i priželjkuje.

Manastirski konak, a pre svega crkva, plene odmah po prolasku unutar zidina, no ništa manje ne privlači ni prekrasno uređeno dvorište ili bunar, tepih od poljskog cveća i podšišane trave...

Unutrašnjost crkve očekivana. Živopisan ikonostas, arhitektura, sve govori o posvećenosti graditelja i upravitelja, koji su tokom vekova za nama, učinili da danas imamo ovako lepu i očuvanu kriptu sa duhovnim blagom.

Valjalo je i očuvati kroz nesrećne mračne godine pod turskim ropstvom, bilo šta.

Sveti Sisoje, koji je sahranjen u manastiru, bio je obožavan u narodu, te je manastir bio u većini praznika mesto okupljanja naroda, a jedne, istoriji neznane godine, na sam Đurđevdan, prema narodnom predanju, upadoše Turci nenadano, te pobiše silan narod, a devojke u pokušaju da spasu makar čast, poskakaše u reku, a poneka povuče za sobom i svog napadača. Navodno je reka i dobila ime Crnica jer ju je taj događaj obukao u crninu.

Koliko je istinito ovo predanje, ne bih špekulisao, obzirom da se pod nazivom Črnica ova reka pominje i u periodu pre Turaka, ali ono što znamo jeste da bi ovakvi opisi zaista mogli simbolisati teška vremena kroz koja je manastir prolazio, da bi potom i zapusteo, a kasnije ponovo oživeo.

Danas možemo videti rekonstruisan prelep manastir, kao sve veći i verski, ali turistički dragulj ovoga kraja, na nešto više od stotinu i pedeset kilometara od Beograda.

No, i pored toga, i danas se odmah oseti neka gostoprimljiva mirnoća, nesvakidašnji osećaj povezanosti sa nečim...nečim višim, a možda i nečim davnim..kako ko to doživi...ali, za svakoga sa nečim bližim sebi, štagod to bilo...posle ulaska kroz ove dveri.

Ponekad se i ovakva slika može nazreti...u pomislima, naravno, da je nekada možda moglo biti i tako.

Odsustvo boja, dominacija kontura i nijansi...oblaci i protok vremena.

Možda...