Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

субота, 31. јул 2021.

Objektivom po Srbiji - Deliblatska peščara, gotovo magično čudo prirode tamo gde ga najmanje očekujemo

Priroda se umela poigrati na najlepše i najčudesnije načine, i nekako to nikome više ne predstavlja neku senzacionalnu vest, naravno.

Čak i u Srbiji, tu nadohvat ruke, prelepa čuda prirode su više obaveštenja, negoli senzacija o kojoj se priča, ali i pored toga, nemoguće je ostati ravnodušan na sve ono što je priroda u Srbiji učinila.

Možda nisu sva ta čuda na svetskom nivou, poput Đavolje varoši, slažem se, ali to ne znači da manje oduzimaju dah već pri prvom pogledu, a kamoli u kompletnom uživanju u tim čudima.

I tako, usred Panonske nizije, preciznije usred Vojvodine, odnosno Banata, priroda se na preko tri stotine kvadratnih kilometara poigrala prvi put još u ledenom dobu, i dizajnirala osnove danas najveće evropske kontinentalne peščare.

Deliblatska peščara, ili Banatski pesak, nije nastala tada, ali osnovne konture jeste dobila u ledeno doba. Ipak, druge vremenske prilike koje su se poigravale peskom koji je u osnovi tla na čitavom području a naročito vetrovi, strašna košava po kojoj je čitav južni Banat poznat, formirali su vremenom dine. Kada kažemo dine, padaju nam na pamet prvenstveno one pustinjske, peščane, ali ne i ove koje su vremenom obrasle stepskom i drugom vegetacijom.

Ispresecana sa dva pusta napuštena rečna korita, Deliblatska peščara skriva u sebi neke od najlepših dragulja Banata.

Sa jedne strane jezero Kraljevac, pa kroz središnji deo preko izletišta Čardak, pa sve do nestvarnih bajkovitih prizora Zagajičkih brda....tek, Deliblatska peščara je zaista jedno od najlepših dela prirode kod nas.



Deliblatska peščara je pre svega ambijent za pešačenje. Ispresecana je brojnim stazama na kojima u pešačenju uživaju mnogu, neki solo, neki u paru, a neki i u većim grupama.

Zašto je tako?

Pre svega jer se Peščara ne može samo videti, ona se mora doživeti.

Onaj osećaj kada odjednom iz silne ravnice uglavnom obrađenih polja, odjednom zađemo u šumu, i u hladu koji se neočekivano nadvio sa svih strana, pred nama se otvori jedan sasvim novi i drugačiji svet.

Pesak je ispod nas, znamo, ali sve je zeleno, ne vidimo ga.

No povremeno ga i nađemo, iskrsne niotkud, tek da nadvisi ravnicu sa dina koje sežu i do dve stotine metara nadmorske visine sa kojih se pruža pogled na pravi mali raj.

Pesak služi tek da podseti od čega je sve počelo, ali uz sam pesak moguće je obresti se i u hladu krošanja napuštenog korita Nere, visokih toliko da se jedva nebo nazire.

I ne, zaista je preobiman zadatak nabrajati sve one pejzaže kojima će nas Peščara obradovati ako je budemo doživeli. Dosta stilske arhitekture i dvoraca se na obodima Peščare gradilo, poput najupečatljivijeg od njih, dvorca Bisingen. I danas je tako, jer grandiozna zdanja i dalje niču, sve motivisana žudnjom da Banatski pesak što bolje dožive, makar i samo vikendicu tu imali.

Dakle, zato se ona ne može tek samo videti, već se mora doživeti.

Automobil je zapravo poslednje sredstvo ako želimo da doživimo Banatski pesak, jer pre kola bismo svakako više uživali u terenskom motociklu ili kvadu, ali detaljnije doživljavanje bi još bolje klizilo biciklom.

I, kao što već rekoh - peške.

Na ovoj stranici deluje kao da se to može i fotografijom, ali pouzdano znam da ne može tako. Ne iz fotelje, ne samo fotografijom.

No ako ove fotografije nekome budu dovoljan putokaz da se zaputi u ovu magičnu oazu svega usred ravnih polja i njiva Banata, znaću da su i fotografije možda moćan alat za upoznavanje Deliblatske peščare.

Stoga, prelistajmo ih malo...pre nego što osvane ono jutro kada sebi kažemo - krećem tamo!
































недеља, 25. јул 2021.

Objektivom po Srbiji - Muzej kamena i kuća čaja, i to postoji...i sjajno izgleda

Šta bi tačno moglo da poveže kamen i čaj?

Moguće da bismo, uz izvestan mentalni napor i mogli da pronađemo neke nategnute poveznice, ali...i dalje bi ostalo nategnuto.

Nekakav lep pejzaž...recimo...pa ono...kamen kao stvoren za sesti na njega i popiti čaj blaženo zagledano u daljinu i dubinu tog pejzaža.

Pa, možda bi ovako nešto i bila neka poveznica, maštom inspirisana i privlačna...ali muzej...i kuća...to je malo teže smestiti u poveznicu.

Zapravo, poveznica vodi kroz divljine Južne Amerike čak, kroz kilometre neistraženih pećina, ali i preko brojnih svečanih foajea i sala koje su vodile do slike jednog od najeminentnijih stručnjaka današnjice za slepe miševe, čoveka koga danas prepoznaju jednostavno kao Pecu, legendu mioničkog kraja. To možda zvuči i kao značajna pohvala, ali zapravo je svojevrsna nepravda, jer rad ovog čoveka je, na brojne načine, u najmanju ruku zaslužio da bude i nacionalna legenda.

Peca je nacionalni brend.

Osporavan čak kao prek, ponekada isključiv, a posebno na područjima u kojima je ekspert, ali ona tanka, najobičnija linija kojom merimo vreme koje smo proživeli, i ispod koje se nalazi upravo ono što jesmo uradili, dok su iznad nje svi naši proživljeni dani, nerealizovane ideje, sprečeni planovi i zadaci od kojih smo odustali...baš ta linija daje onu finu kadencu na kraju jednog životnog muzičkog komada.

Ispod te linije, kod Pece je toliko puno, da je porodica koja ga je ne samo podržavala i živela uz njega u uslovima kada jedan vanredno ambiciozan i stručan čovek pokušava da ne samo ostvari, već i proširi spisak ambicija, morala da sebi pronađe neke dodatne linije ispod kojih bi se našla i njihova dostignuća.

Porodica obilata naučnim radovima ali i doktoratima, zapravo je sebi morala da pronađe neku svoju novu meru uspeha, jer su doktorske disortacije u ovoj porodici, nekako u već hodu prevazišli.

Tako je uz Muzej Kamena koji je Peca oformio, nikla i Kuća čaja koju je njegova ćerka Ivona dizajnirala, te zaokružila oreol jedinstvenosti doživljaja koji danas postoji samo na imanju Petrović, 

U selu Paštrić, nadomak Mionice, a tek nešto dalje od čuvenih Vrujaca, smestila se ova fantastična i nadasve rustikalna priča o kamenu i čaju, i njihovoj neobičnoj poveznici.



Preneti značaj kamena kroz istoriju, ali i današnjicu novim pokoljenjima, veliki je i značajan zadatak.

I, nimalo lak. Naravno, zavisno od uslova u kojima se taj zadatak odvija.

Pa ipak, ima li lepšeg i prirodnijeg ambijenta za jednu muzejsku postavku ovog tipa nego na selu, na mestu odakle se poteklo...

Jer, kada rešimo da napravimo jedini Muzej voštanih figura u zemlji, onda sama lokacija nije preterano bitna, to je priča koju i urbana scenografija savršeno podržava, 

Istini za volju, kada formirate jedini akvarijum u državi, možda je bilo adekvatnije smestiti ga negde uz vodu, ali je sjajno što ga nečijim entuzijazmom ipak imamo, makar i u zgradi fakulteta.

To se najbolje vidi kada dođemo nadomak Despotovca da bi videli jedinu izložbenu postavku minijatura manastira i kuća u zemlji, koja se veoma lepo uklapa u rustikalni ambijent u koji je smeštena, pa je otud i idealno mesto za smeštaj jedinog Muzeja kamena, upravo selo, upravo tamo gde se kamen najviše i cenio i koristio.

Istom logikom, tu je mesto i za Kuću čaja, ali i za prvu banku autohtonih gena i semena domaćeg voća i povrća, kao zajedničko porodično delo ove neobične i zaista fantastične porodice.

Teško je odlučiti se šta je lepše.

Još teže odlučiti šta nedostaje...sem možda većeg opšteg razumevanja svih nas za ovakve poduhvate.

I još poneke putokazne table , naravno, unificirane i možda na neki način dizajnirane da i sami putokazi vode do ove jedinstvene riznice znanja, truda, strpljenja i entuzijazma.

I na kraju, šoljica čaja u izuzetnom letnjikovcu, i onaj blaženi pogled zagubljen u dubini fantastičnog pejzaža koji puca u svom punom sjaju pred nama...