U šetnji po Beogradu - Zimska bajka, i evolucija jedne misli o urbanom i naturalnom

Beograd koji pamtim, bio je jedan sasvim drugi Beograd. 

Zapravo, prvenstveno je to bio kraj u kom sam rođen, i iz kog mi potiče porodica, praktično svega nekoliko stanica bilo kojim autobusom koji prolaze u blizini, i to je to.

Svako pomeranje značajnije od tih par stanica, bilo je svojevrsno istraživanje sveta oko sebe, pa tako i Beograda. Danas to možda zvuči nerealno, ali i nekadašnja Železnička stanica bila je deo tog istraživanja, a kamoli ona druga, Dunav stanica. Imao sam neke rođake tamo, i te posete su bile prave - rođačke. Iako sam išao kod svojih vršnjaka, ti odlasci su uvek odisali nekim šarmom putovanja. Avanture, na neki način. 

Planiranog i izdvojenog vremena, rezervisanog baš za taj-i-taj dan.

Da, Železnička stanica je u mojoj dečijoj svesti tako percipirana.

Dečački dani, a naročito srednja škola, proširili su još više vidike i preneli ih na grad koji se širio.

Moja svest je sve više prihvatala činjenicu da mi Železnička stanica nije daleko više, da je svega par stanica više od onih par stanica koje su u mojoj glavi činile moj grad kao detetu. Potom su došli prvi motorići, pa i ozbiljniji motori. Daljine se možda nisu smanjile jer se do nekih naselja išlo i poprilično pustim, do tada neurbanizovanim krajevima, ali su postale primamljivije. Metri su zaostali za kilometrima na listama prioriteta, a grad sam otkrivao sa sve većom radošću. Potom sam ga, usred tog otkrivanja, i napustio.

Povratak, dosta godina kasnije, iako sam redovno dolazio bar nekoliko puta godišnje u međuvremenu, doneo je i neke nove percepcije u moju svest.

Ono čega, začudo, nikada nije bilo, jeste ta nostalgija za starim slikama grada sa kojom često rađamo u sebi otpor prema nečem novom, nečem drugačijem. Sve sam nekako doživljavao kao normalno, bez obzira da li sam se slagao sa tim novitetima ili ne.

I nekako se godinama nakon mog povratka u Beograd, formirala u meni pomisao na - ledinu.

Livadu, pustaru, neuređeni ali zeleni pojas usred grada.

Počeo sam da primećujem ledine. Ponekad čak i one koje više nisu imale po sebi zelenilo već železničke pragove, napuštene polusrušene objekte, smeće po nekada davno asfaltiranim i zapuštenim parcelicama namenjenih ko-zna-čemu.

Kada je otvoren jedan tržni centar na jednoj od ledina, prvi put sam se našao u dilemi da li je možda ipak korisnije bilo da to bude ledina, a ne još jedna potrošačka klopka kojih je, smatrao sam, ionako već bilo isuviše u gradu i zemlji koji teško da su proizvodili dovoljno, naspram onoga što su trošili...

No, taj tržni centar je svima dodao jednu lepu crtu koju sam smatrao osećajem dostojanstvenog držanja koraka sa svetom. Osećaj šetnje kroz kompleks postao je dominantno lep, a osećaj da je livada mogla ostati livada umesto ovako nečega, napustio me je tiho na nekom od elevatora kojim sam se penjao ili spuštao na sledeće nivoe. I, tada sam tek počeo da sagledavam ledine nekim drugim očima.

Danas je još jedna ledina zasijala pred mojim očima dovoljno snažno, da premotam unazad svoj film o pogledima na ono što sam smatrao naturalnim i suprotstavljao ga urbanom, i ne sluteći kako ću i urbano u onom svom gradu sa nekoliko autobuskih stanica dijametrom, videti kao naturalno.

Život je ponekad zaista raspoložena lola i zabavljač, i jedne večeri sam se svojim kolima uputio do one nekadašnje Železničke stanice da vidim spektakularno mesto za gradsku novogodišnju zabavu, sa razlikom što sam ovaj put daleko bolje morao planirati i odlazak i povratak, nego što sam ikada to do sada morao.

I, nije više bilo reči o nekoliko stanica. Da, četiri puta više kilometara je sada nanizalo silne stanice koje više i ne primećujem jer ne koristim autobuse, a posebno one nekadašnje.

Sam sam sebe vremenom odvlačio sve dalje i dalje od gradske džungle, ali me onaj šaljivdžija od života uredno uspeo vratiti na one gotovo iste koordinate sa početka priče. Upravo naspram onog stana u kome su živeli moji rođaci, danas se smestila veličanstvena atmosfera novogodišnjih i zimskih veselja uklapajući skoro sve elemente za koje smo znali, sa onima koje smo prvi put mogli videti i osetiti.

Na jednom jedinstvenom prostoru podeljenom tematski na više ambijenata, uspešno su se smestili i klizalište, i mini ringišpil, praznične saonice, kuvano vino sa crvenim ogrtačem od čoje preko sebe, a ruku ispruženih nad vatrom, koncertna bina i svojevrstan poligon sa trčanjem po nekakvom pobrđenom terenu, ali i dedamrazijada sa sve fotografisanjem koja uključuje i patuljke pomoćnike ali i belog medveda...i, ko zna šta sve još nenabrojano...

I, baš tako organizovan taj prostor usred velikog gradilišta koje znamo kaoBeograd na vodi, ponovo je pomerio moju percepciju one ledine koju sam ovaj put još jednom predefinisao u glavi.

Ledine koja je tu, postoji, i neće to zauvek biti, ali sada može da bude i mesto jednog ovakvog događaja.

Jednog ovakvog ambijenta. Jednog vremena u kome će se na njoj više smeha čuti nego da se na njoj bilo šta izgradi u budućnosti. A, izgradiće se, bez sumnje.

I uvek će se nekom dopadati, a nekom neće. I uvek će neko misliti da je trebalo bolje. I uvek će to biti oni koji ništa i ne prave. Ali uvek će biti i onih koji će žaliti za ledinom. Kolosecima bez smisla, vagonima bez lokomotiva, putnika i bilo kakve veze sa bilo čime...ali, uvek će postojati i mogućnost da su svi oni u pravu.

I moja se svest o tome menjala. I možda nije otišla u pravom smeru, ali meni je skroz nekako pri srcu pomisao da mi se sviđa ova nekadašnja ledina, posebno sada pred Novu 2024. godinu.

Ledina na kojoj se slavi, smeje, uživa. 

Ledina sa smislom.

Ledina koja počinje tu, a završava na reci. Sada dostupna svima koji žele da uživaju u pogledu na Promenadi koji možda nije najbolje što se moglo, ali danas to makar možemo i premeravati. Nekada nismo mogli.

Nije bilo ničega sem ledine sa šinama...

Da, zavoleo sam ovu ledinu iako mi je danas četiri puta dalja, ali je suštinski daleko bliža. I da, ponosan sam na svoju zrelost da to shvatim i priznam samom sebi, a potom i uživam u njoj nekih sat, dva...

Objektivom po Srbiji - Manastir Sukovo, mesto koje odiše dobrodošlicom u svakom smislu

Dve generacije, prema legendi, uzeše davno, u devetnaestom veku, učešća u podizanju jednog od najzanimljivijih manastira u Srbiji. Neko voljno, neko nevoljno, a neko iznuđeno.

Naravno, tako kaže legenda.

A legenda je tu da se prepričava, a ne da se njoj veruje ili ne.

I prema toj legendi, beše u okolini Pirota, negde na desnoj obali Jerme, deo imanja izvesnog turskog zemljoposednika. Dakako, sve je to zemlja koja se obrela u vlasništvu oduzimanjem, dodeljivanjem, kupovinom ili drugačije, ali je to zemlja kojom se i pre toga hodilo.

I hodilo, i živelo, a eto, i krstilo.

Vreme, potpomognuto meteorološkim prilikama, ali i socijalnim neprilikama u vidu prinudnih migracija, pljačkanja i drugih, učinilo je da u tom devetnaestom veku pred čiji se kraj sudaraju i donekle podržavaju legenda i dostupne nam istorijske knjige, tek u tragovima usmenog predanja ostane ideja kako je baš na tom mestu nekada davno već postojala bogomolja.

Ta bogomolja imala je zaborav od ljudi, ali ne i od neke više sile, i tu ova legenda postaje najzanimljivija.

No, da joj se vratimo ipak na početak, da bismo je lakše sagledali.

Neko davnašnje doba sredinom devetnaestog veka, zateklo je ove prostore još uvek pod vlašću Turske administracije, pa iako se osećao pritisak na oslobođenje svih krajeva uključiv i ovaj pirotski, prilike su bile takve da se u tim godinama sve više pojačavao zulum turskih osvajača nad stanovništvom. Dakako, Turci su se smatrali svojim na svome, gledajući na osvojene krajeve kao na svoju večitu svojinu, te se shodno tome i razvijala atmosfera vređanja, ali i ozbiljnijih maltretiranja. U jednom takvom ambijentu, u ovoj našoj legendi izdvojiše se dve generacije. Starijoj, koja nosi mudrost u toj legendi, i u kojoj se prepoznaje vlasnik tadašnji čitavog zemljišta na kome se nalazilo i Crkvište, mesto ovih događaja, i mesto današnjeg Manastira.

Taj vlasnik zemljišta, Sali - Beg, i na drugoj strani Jovan Pop, imadoše svako po jednog pulena iz naredne generacije. Sali Beg imade svoga sina jedinca Emina, oholog mladića sklonom nasilju i vređanju, dok je Pop Jovan imao štićenika neznanih roditelja, ali sa nekakvim darom koji ni samom Popu Jovanu nije bio potpuno jasan. Velja, kako beše ime tom siročiću koga je on gledao kao sina, smatran je za čudnovato dete, ali kulminaciju čudnovatosti, i trenutak kada se i sam Pop Jovan prelomio pred silom kojom je osta fasciniran, jeste jedno navodno Bogorodičino javljanje u vidu višeglasja koje je govorilo Velji da otkopa crkvu baš na tom mestu. 

Kako je Sali Beg u blizini imao kulu sa funkcijom letnjikovca ili vikendice, pretežno korišćenu za lov, u koju je često navraćao, primetio je jednom prilikom kako Velja čeprka nešto po toj zemlji.No, tek kada je i Pop Jovan poverovao navodno prisustvujući sceni obraćanja Bogorodice Velji, ono čeprkanje dečakovo preraste u otkopavanje koje je sada vršilo više meštana uz Velju.

Tu se nadmeno i oholo pojavi Emin, te vređanjem i pretnjama otera družinu koja je taman pronašla ikonu i kandilo kao dokaz da je tu zaista postojala crkva. Instant carma je odomaćeni savremeni izraz za nebesku pravdu koja se desi momentalno, te tako bi i sada, i prema legendi, Emin ničice pade na zemlju u grčevima i bolovima od kojih ga ne uspeše ni uspraviti, a kamoli mu više nekako pomoći.

Sali Beg kad iscrpi sva sredstva koja je imao pri ruci, u jednom momentu zatraži pomoć od Popa Jovana. I, Jovan ga ne odbi, već poče čitati molitve i ubrzo uminuše bolovi Eminovi, što Turčin ne samo da je smatrao čudom, već i neizmernom velikodušnošću.

Kažu da je svim prisutnima poljubio ruku, uključiv i Velju, te darovao zemljište, a potom i pomogao podizanje crkve, baš ove manastirske crkve kakvom je danas vidimo.

Tako veli ova legenda, zanimljiva u najmanju ruku kao i ovaj manastir koji skriva još neke intrigantne detalje osim legende o svom postanku.

Ti detalji su zapravo neke od fresaka kojima je oslikana unutrašnjost crkve.

Naime, jedan svetac nosi životinjsku glavu, a Bogorodica ima krila.

Dakako, svaka od tih fresaka ima svoje objašnjenje, ali ne samo jedno. Dakle, sve su to ipak samo pretpostavke, zanimljive, prihvatljive ili neprihvatljive, no i dalje samo pretpostavke. Činjenice su da su freske tu, veoma jedinstvene i poprilično neobjašnjene, ali ništa manje zanimljive od legende o nastanku manastira.

Ono što je možda manje zanimljivo je da je istorijski posmatrano, ovaj manastir imao sudbinu većine manastira nastalih u srednjem veku, odnosno da je više puta paljen i pljačkan, te da je sedamdesetih godina prošlog veka započela obnova. Obnovljena manastirska crkva, kao i manastirske prostorije poput konaka i ekonomskih zgrada, interesantno su raspoređene na gotovo neformalan način unutar kompleksa koji je prilično otvorenog izgleda i nema uobičajeni zid kojim bi se zaštitio od pogleda i drugoga.

Početkom dvadesetog veka Manastir je bio prepoznat i po uzgoju rasne peradi, na svojevrstan način čak i brendirane i cenjene. Tokom funkcionisanja u ovoj formi u kojoj je Sali Beg podigao sadašnju crkvu, manastir je služen i kao ženski i kao muški u pojedinim periodima. Do manastira se lako dolazi, za razliku od manastira Poganovo koji se takođe nalazi u dolini reke Jerme, prelaskom preko mostića, a prizor koji nas dočekuje je pravi prizor dobrodošlice. Uredno održavana i na umetnički način oblikovana flora koja okružuje i čini kompleks, izuzetan su prizor dok prilazimo crkvi i konacima.

Crkva smeštena ispod brda zvanog Carev Kamen, oslikana je jednostavnim motivima Strašnog suda, a poseban momenat je zajednička grobnica najznačajnijih ličnosti za postojanje manastira u ovoj formi, Popa Jovana i monaha Venijamina, kako je glasilo monaško ime kasnije zamonašenog siročeta Velje.

Da bismo u današnje doba razumeli pojam podizanja crkve iz perspektive nekadašnjeg vremena, neophodno je raščlaniti nekoliko procesa koji su umnogome zavisili od dobre volje onih koji su se kasnije nazivali ktitorima, mecenama, dobrotvorima i drugim sinonimima za zaslužne ljude.

Naime, kao i danas, moralo je postojati i zemljište na kome bi crkva ili manastir bili podignuti, a to nije bila samo zemlja za gradnju i pristupne puteve, već i okolna, takozvana ekonomska zemlja, od koje bi se manastirsko osoblje moglo svojim radom ili davanjem u najam, trajno izdržavati.

Potom je neophodno i onomad dobiti dozvole, a ovaj manastir je putem Sali Bega dobio i carski ferman kojim se dozvolila obnova manastirske crkve. Veoma često ovo su bile dve najveće prepreke koje su najčešće i odlučivale o sudbini manastira i pre njegovog podizanja.

Potom smo imali projektovanje, gradnju i materijal, a tu je već išlo lakše jer su se crkve sasvim solidno podržavale iz samog naroda, te je obično jedan ktitor donirao materijal, a meštani svoj rad i zidarsko umeće.

Nakon završetka i osvećenja crkve, vremenom je na red dolazio i najzahtevniji deo, oslikavanje živopisa, ikonopisa i uopšte unutrašnjosti. O složenosti ove etape najjasnije govori podatak da su i najpodržaniji crkveni projekti zahtevali vremensku distancu od nekoliko godina da bi bili i oslikani.

I danas je nemali broj crkava neoslikan, čeka se na to i danas poduže.

Ukoliko sve to imamo na umu, verovatno će nam biti jasnije koliko je složena i sudbina ovog Manastira Sukovo u kome je zidana crkva na crkvi, a da se pritom u jednom momentu više nije ni znalo za koju su crkvu temelji prvobitno postavljeni.

No, ono što danas pruža ovaj manastir, vredno je truda da se kroz jednu od najlepših rečnih dolina dođe do mesta na kome sve odiše dobrodošlicom i skladom u duhovnom miru.