Kaže legenda da nekada u Šumadiji, negde blizu Aranđelovca, ali i još bliže današnjeg Lazarevca, prolaziše jedan put koji je od Kraljeva vodio ka Beogradu.
I baš tuda negde, u blizini puta proticaše i jedna reka, bezimena, neznane širine i dubine.
Stanovnici okolnih kuća tu su napasali stoku, grabili vodu za kućne potrebe, no imena joj nisu nadevali nikako.
A moguće da su joj Turci, koji su vladali ovim krajevima u kasnijem srednjem veku, nadenuli kakvo ime na svom jeziku, no do danas nikakav trag o tome se nije zadržao.
A Turaka je ovde bilo često, najčešće su prolazili u karavanima ili individualnim zapregama, trgujući po raznim gradovima.
U ono doba, gde je bilo bogatih Turaka, tu je bivalo i hajduka.
Barem od Đurđevdana do Mitrovdana, kako su legenda i narodna pesma definisale hajdučku sezonu...
I ti hajduci bejahu poprilično aktivni i opasni, presretali su i otimali sve što je delovalo vredno, i tek su poneki ubogi stanovnici prolazili glatko i bez otimanja, jer hajduci nisu nameravali otimati od sirotinje.
Naša legenda dalje kaže da su obeshrabreni Turci jednom prilikom zaustavili izvesnu babu koja je poprilično redovno prolazila ovim putem, tegleći na grbači vunu sa svojih ovaca, do vunovlačara, na češljanje.
Lukavi Turci prisiliše tada tu babu da među vunu sakrije i njihove dukate, ne bi li tako pronela preko opasnih mesta njihov imetak koji bi oni potom pokupili kada je nađu u sigurnoj zoni.
Koliko je puta ova varka uspela, nije poznato čak ni iz legende, ali je poznato da samo jednom nije uspela.
Tom prilikom neko od hajduka je nešto posumnjao, te uzeo i protresao malo vreću na babinoj grbači, a kada se začuo zveket, stvari su postale još sumnjivije. Vreća je bačena na pod, rasporena, i kada su iz nje zacaklili skriveni dukati, uzalud behu babine molbe i preklinjanja.
Hajduci, osetivši se prevarenim upravo na svom milosrđu, okamenili su srca, te babu kao prokazanog i dokazanog izdajnika i turskog saradnika, baciše u onu reku u kojoj baba potonu.
I reka dobi ime.
Danas je to potok, dakako, ali potok veličinom, a reka imenom - Babina reka.
I danas taj potok prolazi kroz imanje Živkovića, a jedan je zajazio potok da od njega načini jezero, i najlepši ukras etno kompleksu koji je nad njim podigao.
Pa šta je to danas sve u kompleksu Babina reka?
Pre svega, reč je o mestu dobre hrane i ambijenta.
I sve je podređeno tome, ovde, tek apartman ili bungalov koji može biti na raspolaganju za noćenje, ali odmah je jasno da nije fokus na tome, jer nema sadržaja koji bi ohrabrio goste da dođu namenski na boravak ovde.
Sve je ovde podređeno jednom savršeno provedenom danu u kome će se smenjivati gastronomski užici, sa vanredno maštovitim ambijentom, u kome dominiraju etno motivi, uklopljeni sa skulpturama koje ukrašavaju gotovo svaki kutak tog ambijenta.
Shodno tome, prvi objekat izgrađen ovde nije ugostiteljskog karaktera, već je reč o muzejskom objektu. Postavka etno detalja uistinu uveliko prevazilazi taj namenski objekat, i teško je naći nešto što nije ukrašeno kakvim etno, ili umetničkim detaljem, uz obavezno cveće i ukrasnu floru kojima se posebno neguje i dekoriše čitav kompleks.
Jezerce nas dočekuje na ulazu, a ko odoli da preko jezerca uđe u kompleks, može ostaviti vozilo na prostranom parkingu, te sa te strane ući, ali bez sumnje propustiće jedan poseban ugođaj koji jezerce okruženo tradicionalnim poljoprivrednim alatima kao eksponatima, pruža.
Srećom, kada je reč o utiscima, ma šta propustili, svuda postoji i nova prilika za popravni.
Podovi popločani tradicionalnim materijalima poput starog crepa, dekorativnog kamena, ali i drvenih krugova, samo će upotpuniti utiske, ma u kojoj od nekoliko restoranskih celina odlučimo da se prepustimo gastronomskim užicima.
Da, radi se o restoranskim ambijentalnim celinama, iako je centralni restoran opremljen moćnim i neodoljivim kaminom, ono na šta se prvo pomisli kada se odlučujemo da dođemo ovamo.
Planiranje je jedno, a situacija na licu mesta nešto sasvim drugo. Srećom...
Jer, da nije tako, verovatno ne bi niko recimo seo u veliku staru burad u kojima su uređeni stolovi i klupe za sedenje, iako pod uticajem vremena, danas ovde komotno mogu sedeti samo deca koja se ovde slikaju i guraju na klupama na brojnim organizovanim izletima i ekskurzijama.
Autobusi koji uspešno pronalaze put u ovamo, moraju se probiti između brda i nekih fantastičnih krajolika koji sakrivaju etno selo Babina reka, ali ono što im nikada ne nedostaje, to su upravo dečiji osmesi zadovoljstva i graja koja prati njihovo ushićenje. Motivisani time, lakše savladavaju krivine koje su prilagođene ipak automobilima, a manje dugačkim autobusima.
Bazen sa fontanom, mobilijar za decu, ukrasne figure i baštenski patuljci, sportski tereni ili Klupa večne ljubavi, pa zatim i Bunar želja, točak sreće ili kapija kroz koju kad prođeš, treba da se zaljubiš, samo su deo neskavidašnjeg maštovitog dekora koji se smestio ovde već petnaestu godinu, i nakon decenije priprema, zaživeo pod nazivom Etno selo Babina reka....
Deo toga je na fotografijama ispod, ali...svakako nije sve. Pa, uživajmo onda i u tome, dok ne odemo da se lično uverimo u sve.
