Pojmovi poput prvog i drugog poziva, a potom i onog najherojskijeg, trećeg poziva, izvorno su vezani za vojničku terminologiju. Prema ideji svog nastanka, ti pojmovi su trebali da označe spremnost i obučenost jedne vojske, kao i vreme za njeno stavljanje u punu spremnost u slučaju rata. Prvi poziv su uvek predstavljale jedinice popunjene vojnicima koji su na redovnom odsluženju vojnog roka. Nekada se to zvala i stajaća vojska, dok se danas smatra profesionalnom vojskom, no svakako su to ljudi koji su od ponedeljka do ponedeljka u uniformi i pod oružjem, spremni da na sebe prime prvi udar i iznesu zadatke odbrane položaja dok ne pristignu pojačanja.
Upravo ta pojačanja koja pristižu, mobilišu se od stanovništva koje je odslužilo svoju osnovnu obavezu i danas u mirnodopsko doba rade svoje poslove i žive daleko od uniforme, oblačeći je tek ponekad, na vojnim vežbama. Ovo su jedinice drugog poziva i one su najbrojnije i po završetku mobilizacije postaju udarne jer se popunjavaju vojnicima u svom najsnažnijem životnom dobu. Od brzine njihovog stavljanja u gotovost su često zavisili i ishodi ratova, ali kada dođe vreme da se spomene takozvani treći poziv, najčešće to znači da se više ne brani teritorija već - čast. Naime, trećepozivci su stanovnici koji su završili svoj radni vek, čije iskustvo jeste možda najznačajnije, ali fizička snaga svakim danom postaje sve manja. I, uz njih i dečaci nedozreli za službu u prvom pozivu...Upravo je jedan puk trećepozivaca u jednom ratu branilo svoj grad na koji su nasrnuli pukovi bugarske vojske u Drugom Balkanskom ratu 1913. i to čak šest tih pukova. U samo dva dana za koliko su prodrli u Knjaževac uspeli da naprave tolika zlodela da su i najiskusniji zanemeli kada su dva dana kasnije ušli i povratili varoš. Trećepozivci nisu odstupili, ostali su zauvek na tim položajima. Sve strahote koje nisu uspeli da spreče, takođe će zauvek ostati ovde, u jednom od najlepših gradova Srbije na obali Timoka, a na području čak tri Timoka.
Kada bih iz bogate istorije Knjaževca izvlačio jedan trenutak koji bi opisao ovo mesto i ljude koji su ga stvarali, to bi bio ovaj trenutak. Dan kada je treći poziv ostao na položaju štiteći svoja ognjišta, istovremeno rame uz rame štiteći i svoje bake, i svoje unuke, nečiji pradeda i nečiji praunuk koji nisu odstupili.
Srećom, ratovi su samo delimično činili istoriju ovog gradića na istoku Srbije, dok su ostali delići ove slagalice predstavljali onaj lepši, napredniji deo priče o Knjaževcu.
Pruga koja je povezivala Niš i Knjaževac početkom prošlog veka je nakon Velikog rata postala svojevrstan motor razvoja, ili je bar tako izgledalo. Nažalost, Veliki rat je uskoro dobio još strašnijeg naslednika na tronu najsmrtonosnijih, pa je i privredni, ali i kulturni razvoj celog kraja ipak zastao za neko vreme.
No ipak, kožarska industrija će kasnije prerasti u moćnu konfekcijsku i industriju obuće, a ciglana koja je punom parom radila zapravo je bila ključna prilika da se Knjaževac proširi i postane značajan gradski centar u ovom delu zemlje. Vinski podrumi će takođe vremenom postati moćan kombinat vina i sokova, a u spomen na to slavno doba danas imamo i jednu sjajnu kulu, Džervinovu kulu koja se pozicionirala i kao simbol industrije vina i sokova.
Iako je još u praistoriji ovde zabeležen određen broj životnih zajednica, prave vrednosti kraja prepoznaje i rimska antička infrastruktura koja je kroz utvrđenja koja se i danas istražuju. U vreme rimske vladavine današnji Knjaževac se naziva Timacus Minus, izvedeno od naziva reke Timok, odnosno nekoliko reka koje nose ovaj naziv, i od koje danas i imamo pojam Timočke Krajine.
Tursko doba doneće i nove značaje, ali i naziv za ovo mesto, i kao Gurgusovac. Upravo taj naziv predstavlja i najvažnije, ako je to uopšte važno, nasleđe proisteklo iz ovog perioda.
Zapravo, dugo će Knjaževac ostati granična zona između srpskih i turskih borbenih linija koje nisu mirovale tokom većine devetnaestog veka tokom dva srpska ustanka i dva srpsko turska rata, te će ga jednom prilikom turska vojska srušiti gotovo u potpunosti.
I, baš vezano za zlu sudbinu koju su ovom mestu krojili Turci tokom svojih vladavina, kao i za njegovo oslobađanje i pripajanje Kneževini Srbiji, nastalo je i njegovo današnje ime.
Knjaževac je ime izglasano u čast oslobodiocu Knjazu Milošu Obrenoviću koji je nakon pripajanja matici, spalio zloglasno tursko mučilište i zatvor Gurgurovačku kulu, a sa njom i naziv mesta Gurgurovac poslao u istoriju. A kako i zašto je postao uopšte Grgurovac, to je već u domenu legendi. Prema jednoj, za to je odgovoran jedan Grgur, najstariji sin Despota Đurđa Brankovića koji je najverovatnije podigao obližnju crkvu, dok druga legenda kao krivce za naziv navodi vrstu divljih golubova koji su obilato nastanjivali dolinu, no ima i drugih legendi.
Pa ipak, još čitav jedan vek i nekoliko smrtonosnih ratova, Knjaževac će morati da sačeka do svog pravog prosperiteta tokom druge polovine dvadesetog veka.
Danas je veći deo industrijskih simbola tog privrednog razvoja nestao, iako je vinogradarska grana uspešno preživela i kao privatizovana stekla nove perspektive. Neka nova vremena su nametnula nova pravila i za sada se privreda nije pronašla značajnije u Knjaževcu, ali najveća, prema mom skromnom mišljenju, razvojna šansa ovog kraja je turistička priča.
Nedavno obnovljeni putevi u ovom delu države omogućavaju prilaz Knjaževcu veoma brzo i komforno, i veoma je važno što se zapravo danas lako može doći ovde iako je Knjaževac i dalje udaljen nešto preko 250 kilometara od prestonice recimo, ali ja danas taj put prevaljujem jednako brzo kolima, kao što sam nekada motociklima, i to uz dozu adrenalina koju je generisala hrpa rupa i zakrpa, pre svega na putu od Zaječara do Knjaževca. Istina, nagrada je sledila u vidu uspona na Tresibabu, na putu ka Nišu, što samo vozači motocikala mogu potpuno razumeti, ali na vidikovcima na tom putu svi umemo uživati bez obzira na broj toškova pod nama.
Put je osnova, ali ne i razlog za posetu Knjaževcu, pa tako rado nabrajam druge povode, pre svih sam nesvakidašnji predivni ambijent u samom centru koji je neočekivanom arhitekturom i bojama u stanju da izmami osmeh i najvećim svetskim putnicima koji su videli i Veneciju, Amsterdam, Bremen i druge svetske bisere. Mostovi, šetališta sa obe strane, parkovi i trgovi, prepoznatljivi folklor poluužurbanog stanovništva koje se kreće svukud i istovremeno nikud bitno, kao i sjajna gastronomska ponuda po restoranima, zaista su najveći turistički adut Knjaževca.
Iskreno, najčešće obedujem u jednom restoranu, pre svega zbog ambijenta gde okružen egzotikom drveta banane i mirisom oleandara uživam u obroku nad samom rekom, ali probao sam specijalitete i na drugim mestima. Da, i to je vredno dolaska, definitivno.
Obilazak samog grada lepo je nastaviti i posetom dvema kulama, Džervinovoj i Gurguravačkoj, ili se može poneki kilometar prevaliti do Banjice, neobičnog banjskog ambijenta na obali Timoka. Posete srednjevekovnim bogomoljama u okolini, ali i arheo parku, te rimskom utvrđenju takođe su značajni za agendu koju pred sebe možemo staviti, čime bismo verovatno uspeli da se nauživamo u prečniku od svega nekoliko kilometara od fantastičnog gradskog jezgra skockanog na obalama reke, kakav se možda može još samo u Valjevu videti.
Za onoga ko bi se odlučio na višednevni boravak ovde, ponuda je zaista više nego impresivna, naročito za ljubitelje prirode. Knjaževac je zaista blizu nekih od najvažnijih i najčuvenijih bisera istoka države, pa je tako Stara planina na svega par desetina kilometara odavde, ali u sličnom dometu se može naći i veći broj atrakcija poput Sokobanje, Felix Romulijane i Zaječara, te nekih manje poznatih ali ne i manje atraktivnih lokacija kakav bi bili vodopad Bigar ili planina Ozren sa svojim vodopadom Ripaljka i drugim.
No, ostanimo još malo u samom Knjaževcu, a verujem da će fotografije ispod pojasniti mnogo toga...
Нема коментара:
Постави коментар