Mlad neki manastir....mogli bi reći neki manastiri koji vekove broje tako lako, i nije im dovoljna jedna ruka...ona neka zamišljena, neka manastirska nevidljiva ruka sa prstima...
Jer mladim manastirom i moramo smatrati manastir koji još ni dva puna veka nije odbrojao.
Štaviše, i u sklopu tako relativno kratkog postojanja, veći deo gotovo da nije ni postojao...
Manastir koji je nastao na mestu jedne brvnare.
Crkve brvnare, svetinje skromnog kapaciteta po svakom osnovu, pa čak i veka trajanja...
Jer i crkva brvnara i manastir su nastali u devetnaestom veku, s tim što je crkva izgorela, a svetovne dužnosti prema svom narodu preuzeo je manastir koji danas znamo kao manastir Svete Petke u Berkasovu, zanimljivom selu na samo zapadu Srema.
Najzanimljivije je što dođeš do nekog kraja sela, staneš...
Stojiš, a ispred su samo šumoviti brežuljci u koje pažljivo gledaš ne bi li uočio kakav zid, kakvu arhitekturnu liniju. ili makar kakav znak da se ovde u kasno srednjem veku nalazio utvrđen dom nekih vladara, jednog despota štaviše, koji je iz te utvrde ne samo vladao ovim krajevima, već bio i jedan od ktitora obližnjeg manastira Privina glava.
No, od tih znakova utvrđenog grada, tih zidina ili ma čega što bi bar pogrešno navelo na pomisao i nadu...ništa.
Samo tiha i pitoma fruškogorska šuma, brežuljci koji se kupaju u letnjem suncu i koje samo povetarac osveži, sve dok neka najezda oblaka na kratko izbaci sa scenografije.
Seoska crkva je takođe zanimljivost.
Da nije usamljena i bez gotovo ikakvog dvorišta, te da nije na raskrsnici u samom centru sela, čovek bi lako po njenoj impozantnosti pomislio da je to manastir...
I da....tek kada se stigne do Manastira, ponovo se vrate slike i zbunjenosti...šta je tačno manastir, dok info tabla ne razreši sve dileme.
Da, ovaj skromni plavi manastir je zapravo taj ženski manastir koje sa ponosom nosi ime Svete Petke!
A zašto i crkva brvnara, i zašto manastir pored onakvog kompleksa poput Privine glave, i izuzetne seoske crkve?
I zašto baš ovde....baš na kraju sela...kao i većina atrakcija ovde.
Sami kraj, kraj nizbrdice, kraj puta, kraj radoznalosti...
Omaleni parking i uopšte skromni posed oko manastira, pa i sama manastirska zdanja, govore i o pobožnoj i asketskoj prirodi monahinja koje danas vode računa o svemu ovome, ubrzano podižući svoj dom u koji su doselile čak iz Sjedinjenih američkih država krajem prve decenije ovog veka.
Upravo njihov dolazak je udahnuo i novi život u manastir koji je odavno u ovim krajevima poznat po svojim čudima, pa će tako i većina stanovnika obližnjeg Šida kome i manastir administrativno pripada, prepoznati manastir u Berkasovu kao manastir čuda.
Koliko je za tako nešto zaslužna legenda o gluvonemoj čobanici koja se ovde u vreme velike suše te godine, molila Bogu da napoji nekako njene ovce, i kojoj se nepoznati glas obratio sa rečima da sutradan donese ikonu svoje slave i da se nad njom pomoli za spas svojih ožednelih ovaca, teško je danas proceniti.
Prema toj legendi, ikonu Svete Petke, koja beše devojčina slava, donela je devojka i provela dan u molitvi nad njom, a narednog dana baš na tom mestu, pojavio se izvor koji je nepresušan i dan danas, i upravo je to mesto na kome je verovatno bila i ta brvnara crkva, kao i današnja manastirska crkva.
Izvor nije samo ovce spasao, već je i devojci povratio moć govora čim je otpila prve gutljaje sa njega, a uz raazne zapise o čudotvornim isceliteljskim moćima samog izvora, u manastiru postoji i mermerna ploča koja govori o zahvalnosti izvesnog Dubrovčana koji je takođe ovde isceljen od svojih muka.
Koja je od ovih legendi istinita, ili makar ima zrna istine, teško da ćemo ikada znati, no lepo je čuti svakako...
Ono što je simptomatično u vezi sa ovim manastirom, jeste da su ga obeležile suštinski žene.
Počev od hrabre hrišćanke Svete Petke Trnovske, preko čobanice iz legende, pa sve do monahinja koje su sa drugog kontinenta dospele da ovde pronađu svoj sveti i lični dom u kome u malim staklenicima, i oko njih poljoprivrednim aktivnostima održavaju manastir živim, aktivnim i ekonomski prilično nezavisnim, sve te žene su zaslužile svoj trenutak divljenja u kome su prepoznate od muškaraca koji su priskakali vremenom u skladu sa svojim mogućnostima.
Tako danas možda ne znamo ko je ktitor same manastirske crkve, ali znamo i ko je bio najverovatnije pokrovitelj u vreme nastanka, znamo i ko je oslikao danas crkvene zidove, znamo i ko je obnovio potkraj prošlog veka manastirski kompleks, a znamo i ko je podigao savremeni konak i drugo.
I sve to na kraju jednog sela, na kraju jednog puta, a zavisno od strane gledanja, i na kraju jedne države...i možda baš to i daje dodatne boje na sliku koja se čoveku stvara sama pred očima dok stoji podno manastirske kapije i gleda u uredne bele zidove sa karakterističnom nežno plavom bojom i o nečemu o čemu se manje zna nego što bi trebalo...
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.