Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

уторак, 18. јануар 2022.

Objektivom van Srbije - Dioklecijanova palača, veličanstven i jedinstven trag o jednoj kontroverzi antičkog sveta

Kada ubije vepra...odnosno, apera, po latinski...jedan dečak skromnog porekla, verovatno od oca oslobođenog roba, postaće car. Naravno, dečak rođen u Saloni, nije to odmah saznao od jedne proročice da će postati car, već tek kada je otišao u Legiju i postao vojnik na više tadašnjih rimskih bojišta, sve dok nije dogurao do jednog od najviših zapovedničkih položaja u vojsci.

Dečak, skraćenim imenom Dioklecijan, postao je vojnik putem koji je bio prepunih kontroverzi koje istorijsku faktografiju i numizmatiku i danas ostavlja zbunjenima i bez jasnih objašnjenja.

No, u svakom slučaju, sada već vojnik koji je koračao ka svojoj sudbini, uzdajući se u proročanstvo koje ga je polako opsedalo, Dioklecijan je nastojao da u svakom lovu on bude taj koji će ubiti vepra...odnosno, apera.

Ipak, sudbina se igrala na samo sebi svojstven način.

Vojni zapovednik već, koji je ispratio nekoliko careva, našao se u prilici da isprati i poslednjeg pre nego što je kucnuo njegov čas da preuzme presto. Naravno, još jedna istorijska kontroverza i nedoumica vezana za ubistvo cara kakve su pratile turbulentno doba carevanja početkom prvog milenijuma, zapravo je okupila tadašnji vojni vrh rimske vojske. U momentu kada su se glasno zapitali kako je tačno poginuo car, Dioklecijan je teatralno isukao mač i ubio perfekta koji je učestvovao u tom ubistvu, i teatralno ga proburazio pred svima. Povikom, on je to učinio, zapečatio je njegovu sudbinu, verujući da je ispunio svoju, jer...ubijeni perfekt se zvao Aper.

I, moguće da je ipak proročica bila u pravu.

Jednoglasno je od strane vojnog vrha okupljenog u tom momentu proglašen carem.



Novopečeni car je nastavio sa kontroverzama odmah po stupanju na presto.

Uredio je državne finansije u veoma uzdrmanom carstvu. Sproveo vojne reforme u carstvu u kome su vojnici smenjivali careve pogubljenjima.

Apsolutistički je vladao podelivši vlast sa savladarem, kao i njihovim savladarima, te uveo tetrarhiju u kojoj su carstvom vladala četiri cara od kojih je jedan od njih bio i njegov zet, te vladao iz palate danas poznate kao Felix Romuliana

Istoričari se ne slažu oko njegove navodne okrutnosti, ali postoji i priča o Aleksandrijskim pobunjenicima koji su toliko uspeli da prošire svoj bunt, da je Dioklecijan posle pobede nad njima, naredio da se pogube najviđeniji od pobunjenih. Pritom, njegov bes je bio toliki da je naredio da se ubiju svi stanovnici, sve dok krv pogubljenih ne bude dosezala do kolena njegovog konja.

Prema legendi, konj kada to začu, opkleknu u lokvi krvi na kolena, čime je Dioklecijan bio zadovoljan i naredio prekid pokolja pobunjenika. Stanovnici kasnije podigoše njegovom konju kao znak zahvalnosti, spomenik.

Istninita ili ne, tek ova priča je zapravo samo još jedna od onih koji produbljuju kontroverzu o caru koji je navodno najokrutnije progonio hrišćane, te su neki od najpoznatiji među onima koji su platili glavom taj progon, bili i Sveti Đorđe i Sveti Dujam, odnosno Sveti Duje, po kome je danas poznat najviši zvonik upravo u palati koju će Dioklecijan podići sebi u Splitu, u koju će se povući kada je procenio da je vreme za to.

Palata je danas veličanstven spomenik istorije, i to ne samo antičke, već i sedamnaest vekova tokom kojih se ovde pomerao centar društvenog života, ali i razvoja ovog velikog grada.

Decenijama unazad, ovo zdanje podeljeno na podrumske i nadzemni prostori, je dom mnogim turističkim i komercijalnim sadržajima, od atraktivnih devojaka i mladića u antičkim odorama i uniformama, pa sve do kulturnih dešavanja poput koncerata ili performansa.

Suveniri, ali i brojni butici i restorani, konobe, pa čak i stara Pjaca uz savremenu pijacu, kao i mnoštvo ljudi koji sa osmesima na licima zuje laganim hodom popločanim i uglačanim ulicama, sve je to deo ambijenta koji sa svoje spoljne strane predstavlja savršenu scenografiju za čuvenu Splitsku rivu.

Sve je to nešto....nešto bez čega je teško prihvatiti da nam je život bio u potpunosti ispunjen...ako to nismo doživeli.

Dioklecijanova Palača je daleko više od istorijskog spomenika, daleko više od doma jednog antičkog cara, daleko više od simbola najvećeg grada Dalmacije.

I, tek kada staneš na taj Peristil...ili zakoračiš kroz Zlatna vrata, počneš da shvataš šta je to.

Jer, za svakoga je drugačije, svakom je to nešto drugo...ali svakom je ipak nešto više od palate, spomenika ili carskog doma...






















среда, 12. јануар 2022.

Objektivom po Srbiji - Stopića pećina, fantastična igra svetla i prirode, harmonija bez kraja

Koliko čovek zaista može ulepšati prirodu, nekako je pitanje koje svako malo, mi koji volimo putovanja, postavimo sami sebi.

Odgovor uopšte nije lak, ali ni jednostavan.

Daleko je lakše odgovoriti na pitanje koliko čovek može prilagoditi sebi lepotu prirode, sačuvati je, pa i prikazati onakvom kakva je.

Videli smo svi to dosta puta, no nekako se samo po sebi nametne s vremena na vreme i pitanje, koliko zapravo čovek lepotu prirode može dodatno uvećati.

Možda se na Zlatiborskoj visoravni, na obroncima tog čudesnog platoa, na putu prema čuvenom Sirogojnu, ali i vodopadu u Gostilju, može pronaći odgovor.

Jedan dovoljno dobar odgovor u koji ćemo zakoračiti kroz grandiozan ulaz od 35 metara širine i čitavih 18 metara visine.

Stopića pećina, jedna od takozvanih rečnih pećina, jer njome protiče delom svog toka i Trnavski potok, dodajući joj jedan šmek koji samo voda ume da podari, spremna je za otkrivanje svojih lepota, prilagođavanje tih lepota posetiocima, i konačno, ulepšavanje lepote ljudskom rukom i tehnologijom.

Iako je zapravo prilagođen, ali i prema mom skromnom mišljenju ulepšan, samo mali deo deo pećine, i sa tako malim delom pred nama je danas već duže od jedne decenije, jedna od najlepših pećina u Srbiji.

I, možda taj podatak da je pred nama duže od jedne decenije nekoga može da zbuni, ali svakako je ipak reč samo o periodu od kada je otvorena za posetioce, dok je već na samom početku dvadesetog veka otkrivena i dokumentovana, ponajviše od znamenitog Jovana Cvijića.

Dakako, pećina je daleko starija, i baš taj podatak možda i ostavlja mogućnost da vremenom otkrije pred istraživačima i neke tajne, no za sada nam nudi svoje neobične lepote koje apsolutno vredi videti, ali i doživeti.

Jer, videti je samo jedan od elemenata celokupnog doživljaja sa kojim konačno napuštate posle obilaska ovu fantastičnu pećinu.


Nadmorska visina jedne pećine je preko 700 metara...pa čoveka navodi na pomisao da je pećina negde visoko.

Istina je da se do pećine itekako ima spuštati, i sam spust uz dugačke stepenice deo je tog doživljaja o kome pričam.

Impozantan spust, poput dramatične najave nečeg ogromnog, narastajućeg, kao u najlepšim dramskim delima odigranima na daskama koje život znače.

I, upravo to se i dešava.

Pred nama je konačno ulaz koji već sam po sebi može ostaviti bez daha.

Toliko je velik taj ulaz...i, toliko toga najavljuje.










Svetlo i boja.
Čak i igra senki može lako biti nadmašena samo dobro odabranim svetlom.
Boje pod različitom svetlošću mogu biti varljive, nestvarne, nerealne, ali i netačne, no jedno je sigurno - biće prelepe.
Dizajner koji se usudio da pokuša da lepotu prirode apostrofira, ali i nadogradi, ovde je, čini se, napravio sjajan posao. Ne znam o kome se radi, niti sam se raspitivao, ali zaista se divim urađenom.
Sistem staza u kome se smenjuju betonirane čvrste staze, mostići i stepenice, vodiće nas kroz ove lepote bezbedno, bez potrebe da preterano pazimo kuda hodamo, i sa mogućnošću da sva svoja čula zapravo podredimo upijanju lepote oko nas koja nas svakim korakom sve više pleni.









Pet celina koje čine ovu pećinu teško ćemo primetiti i u glavi posložiti bez pomoći nekog stručnog vodiča, ali svaki element pećine koji vidimo, umeće da nam ispriča svoju priču bez problema.
Ukoliko budemo imali sreće, pa dođemo kada je voda u potoku zaista visoka, a vodotok pun, ugledaćemo i gotovo deset metara visok vodopad kao jednu od atrakcija pećine.
No, i ako ne bude tako, onaj doživljaj koji nosimo iz pećine, biće dovoljno bogat, jer nikoga neće ostaviti ravnodušnim zaštitni znak ove pećine, a to su bigrene kade.
I, koliko god da deluje važno, ne moramo unapred znati da je bigrena kada zapravo prirodno načinjeno korito za akumulacijske pećinske vode, jer ćemo to shvatiti već pri prvom pogledu na njih.
Boje će se smenjivati, dubine i širine razlikovati, ali kaskadna struktura i formacija u kojoj će nam se predstaviti ove kade, svakako je nešto što će kompletirati u potpunosti naš doživljaj.
















Tišina je nešto što se u pećinama obično podrazumeva.
Ponekad sama od sebe, a ponekada zbog kućnog reda da ne se ne remeti populacija slepih miševa, no u svakom slučaju tišina je nekako podrazumevana u pećinama.
U Stopića pećini sa šumom protičuće vode dobijamo i novu dimenziju, dimenziju klokota, bućkanja, udara vode o vodu i prskanja po udaru u stenu.
I zato je videti pećinu samo deo tog doživljaja, važan deo, ali ipak samo deo.
Da, pećina je svuda oko nas, od silaska, preko ulaza, pa sve do klokota vode i fantastičnog prelivanja svetala kojima je ćovek uspešno ulepšao prirodu i njenu lepotu.
Dar koji je prihvaćen, pažljivo pripremljen, i na kraju mu je dodata prefinjena mašnica za kompletan ugođaj.
Tu, na nepunih dvadeset kilometara od centra Zlatibora i svih čuda kojima nas ta planinska visoravan ume počastiti.