Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

субота, 07. септембар 2019.

Objektivom po Srbiji - Vodopad Ripaljka, ćudljivo umeće prirode u srcu Srbije

Vodopadi u Srbiji nisu retkost.
Nikako.
Postoje različiti podaci o njihovom broju.
Postoje i različiti podaci o njihovim performansama.
Svakako da se različitost tih podataka mora shvatiti za ozbiljno, jer uglavnom nije reč o greškama već o samoj ćudljivost ovih čuda prirode.
Sezona koja obiluje vodom je ono što čini vodopad primamljivim, ali ga i definiše uopšteno, uključiv i baš te performanse.
Neki od njih van te sezone čak presuše.
Nema ih...
Pa ipak, neki od vodopada su i pod zaštitom države.
Takav jedan je i Ripaljka.
Na putu od Niša ka Sokobanji, najznačajniji je momenat koji će nas naterati da se zaustavimo.
Zaustavimo, da...
...ali i da se napešačimo.
Pešačenje po Ozrenu je svakako izuzetan događaj.
Krstarenje kroz fabriku kiseonika.
Planina i šuma.
Kombinacija koja nekima čini sve u životu, nekima definiše većinu slobodnih vikenda...
Nekima određuje pobliže ideju godišnjeg odmora...a nekima ostane nažalost san.
Put ka Ripaljki je upravo to.
Nizbrdo.
I odmah prisećanje da će povratak biti uzbrdo...
No ne mari.
Nagrada se iščekuje.
Svakim korakom, svakim udisajem.
Svakim usputnim pogledom koji ispunjava plavetnilo prošaranog neba i zelenilo okoline.
I...konačno, kada se oseti već da je nagrada blizu...onda su moguća i razočarenja.
Odjednom parkirani automobili.
Muzika.
Miris pečenja...
Vikendom posebno.
U miru i tišini prelepe planine smeštena je i bolnica kojoj apsolutno treba takvo mesto da bi bila uspešna u lečenju. Posete, kafana koja ih ugošćava i put kojim se dolazi automobilom dotle..
Ume da razočara pomalo.
Pa ipak, ovo razočarenje lagano pada u drugi plan kako se nastavi stazom na kojoj ima poneka oznaka za vodopad.
Više nije daleko.
Tipično je da je na sve strane isprepletano korenje drveća koje je odlučilo da nastavi da raste iznad zemlje. Zanimljiv detalj...
I konačno...klupice, tabla...
Vodopad je tu.
U svoj snazi svoje ćudljive prirode.
Gotov prazan...ekvivalent snage oluka dobrih desetak minuta posle jake kiše.
Pogrešna sezona očito...koja je obećavala..


Nažalost, i ovo se dešava.
Nema baš mogućnosti da se ovo predupredi.
Iako su zaposleni u javnom preduzeću stajali na putu, sada tako dalekom i visokom, isključivo da bi sprečili putnike da se spuštaju par kilometara kolima, nikome od njih nije ni palo napamet da kaže da je vodopad u ovakvom stanju...ili da postoji i drugi put do bolnice...ili bilo šta što bi učinilo razočarenje manjim.
Internet i neko obaštavanje putem tog medija koji je još u povoju i nije dovoljno razvijen da bi se njime komuniciralo? Oh ne...nikako. Poneka tabla sa putokazom je maksimalni domen tehnološkog napretka u komunikaciji sa posetiocima.
A sve ostalo...
...pa, eto, na fotografijama je...verujem da postoji potencijal da se zamisli kako bi izgledalo da je sezona koja je svuda donela vodu, ipak pravilnije pogođena...



















Нема коментара:

Постави коментар