Pre dvadesetak i više godina, svake godine na putu za Kopaonik prođem kroz Kruševac, nekako ordinarno, ne posvećujući mu neku posebnu pažnju, ali uz obavezno stajanje na pauzicu jer posle dvosatne vožnje prija malo protegnuti noge u nekom urbanom ambijentu. I naravno, živopisna atmosfera neke blage užurbanosti utiče na raspoloženje, a zatim i na apetit, a kretanje rano izjutra čini da se ima i vremena za zadržavanje, i eto tog Kruševca svake godine u nekom lepom sećanju, ali onako...kao svojevrsna stanica na putu.
Zapravo, ovaj grad sam doživljavao najpre kao logistiku za putovanja u tom pravcu, povremeno i kao poslovnu priču, ali se uistinu nisam dovoljno zadubljivao u njega.
Danas sam svestan da sam ga podsvesno podrazumevao.
Umesto da sam ga razumevao, svakim dolaskom sve više.
No, vreme i interesovanja koja su me u nekom nastupajućem periodu okupirala, učinili su da počnem drugim očima da posmatram ovaj grad.
Jedan telefonski razgovor u kome mi je prijatelj koji se doselio pred ratnim nevoljama u Srbiju, i to baš u Kruševac, je onaj klik koji me ponutkao da počnem drugim očima da posmatram nekadašnje Lazarevo carstvo, u kome danas žive Čarapani...da, sve sam to znao da izgovorim, da pojasnim, ali da stavim nekakav kontraargument u tom razgovoru u kome je dominirao tužan i razočaran sagovornikov ton dok je pričao o skrajnutosti ovog grada, nisam uspevao.
Zapravo, izgleda da nisam ni gledao pravim očima, ma koliko puta da sam bio ovde...
I, sama od sebe nametnula se stvarnost koju više ne možeš ignorisati bez velikog truda da zatvoriš oči pred onim što oči gotovo izbija. Nažalost, ta priča o tome koliko Kruševac znači ostatku države, a posebno prestonici, bila je tačna. Predamnom je sada pri svakoj pomisli bio jedan drugi Kruševac.
Bio je to grad sećanja. Sećanja na lepa vremena, na doba kada je ovde radila značajna industrija, kada je užurbanost na ulicama bila protkana radnim obavezama, i kada je fluktuacija novca bila na daleko većem nivou, i taman toliko oslikavala i raspoloženje meštana.
Sagledan drugim, tek otvorenim i sada pomalo tužnim očima, Kruševac mi se nametnuo kao grad sećanja.
I tada sam počeo da razmišljam zašto sami meštani ne urade nešto za sebe, da li je moguće da im ne smeta da svakodnevicu koju ne vole, trpe iz dana u dan ne menjajući ništa.
Jer, čekati da država nešto tu uradi, u to doba se pokazalo najpogrešnijim...
Cveće po žardinjerama, česma, spomenik, popločana staza...sve sam počeo da primećujem u narednim godinama, a tako činim i danas. Doduše sve manje primećujem takve detalje, jer već neko vreme Kruševac se podvrgava značajnom fejsliftingu i postaje mesto izuzetno privlačno za posetiti ga, a kamoli za živeti u njemu. Detalji su se povećali, postali su krupniji, znamenitiji, vidljiviji.
Nekih novih spomenika, fontana, trgova, fasada, šetališta....svega sada ima, ali ne ostavlja sve podjednak utisak na posmatrača. Štaviše, ima i onih noviteta koji oduzmu dah onome ko je odavno poznavao ovaj grad.
Najznačajniji takav novitet se nalazi na krovu Kruševca, i nosi svoj turski naziv - Bagdala.
Božanski pogled.
To bi bio jedan od prevoda ove turske reči kojom su opisali, odnosno nazvali svojevremeno Turci brdo iznad grada Kruševca, i čim se popnemo na neko od uzvišenja i pogledamo naniže, jasno nam je zbog čega su baš tako nazvali brdo.
Izraz je u potpunosti opravdan pogledom koji se pruža sa gotovo svake tačke ovog brda, i verujem da je to razlog što je i opstao do danas.
Brdo je kroz istoriju imalo i svoje teške momente, na jednoj od padina tokom Drugog svetskog rata vršena su sistemska streljanja i sahranjivanja streljanih na lokalitetu koji je simbolično nazvan Slobodištem, te dodatno oplemenjem spomeničkim kompleksom sećanja na žrtve. Nakon te mračne epizode, brdo je ostalo tu gde je i bilo, ali sa sasvim novim ulogama. Tvoreći otpor bezobzirnoj gradnji, nekadašnje lokalne vlasti organizovale su ovaj prostor u jednu multifunkcionalnu platformu za sportska, rekreativna i kulturna dešavanja, i tu se očito nije stalo. Istini za volju, vreme pokazuje određene pauze u razvoju i dopunjavanju sadržajima, ali svakako je oduvek reč o jednom izuzetnom šetalištu i izletištu, koje je sada daleko bogatije nego pre.
Ako je očekivan spektar sadržaja nešto pod čim podrazumevamo terene za najpopularnije sportove, restorane sa baštama ili mobilijari za decu i teretane na otvorenom, onda čistim bonusom možemo smatrati sve ostalo. Klupe i staze jesu nekako podrazumevani, ali njihova brojnost, te današnja prisupnost parku sa svih strana, jasno sugeriše koliko je Kruševljanima bitan ovaj komad prirode sa nezamenjivim pogledom.
Ipak, postoje i jedinstvene stvari, a to su pre svega Park Srbija sa kolekcijom minijatura crkava i manastira Srbije, kao i jarbol za državnu zastavu visok 23 metra, sa impresivnim trostranim postoljem koje na sve strane obiluje nacionalnim i državnim simbolima. Postament veoma jedinstven i grandiozan, makar ga neki smatrali i preteranim. Replika Njegoševe kapele, takođe smeštena na ovom potezu sa koga puca možda i najlepši pogled na grad, na zanimljiv način zaokružuje celokupnu ideju unikatnosti i atraktivnosti Parka Bagdala.
I, dalo bi se još itekako pisati i pripovedati o ovom parku, ali jedno je sigurno - proći ovim krajem, a ne nauživati se nekih sat vremena na ovako lepom mestu, može se smatrati čistim gubitkom.
Time bi se ukratko moglo sublimirati sve napisano i sve izostavljeno, uz napomenu da je Park i dalje u svojoj razvojnoj fazi, te se svakim narednim periodom obogaćuje novim sadržajem, a posle takvog sažetka, predlažem da se prepustimo fotografijama, a onda pravo u planer nekog od budućih putovanja...😀
