Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

субота, 30. јул 2011.

Objektivom po Srbiji - Vinci, stražar na ulasku u Đerdap

Vikend naselje zaista nije neuobičajena stvar, a podatak o 500 kuća i vikendica stvarno ne pleni previše...statistički, naravno, jer sve ostalo je priča za sebe. Još uvek nije preterano teško naći nekoga kome Vinci ne zvuče poznato, ali definitivno postaje sve teže.

Kako i ne bi, kad se nalaze na obali Dunava ispred njegovog najlepšeg dela, pred ulazak u Nacionalni park Đerdap, odnosno ispred same Đerdapske klisure. Mesto se nije grupisalo oko centra, spomenika  ili mesne kancelarije, a ponajmanje oko omalene pijace, naprotiv, mesto e zapravo razvuklo uz obalu Dunava sa koje se pruža sjajan pogled na spornu poklonjenu adu, ali i obale Rumunije, kao i samu Klisuru koja se svom svojom širinom i bogatstvom vode lagano ljuljuška pred Vincima. Vinci zapravo imaju dosta toga zanimljivog, uključiv i Knez Mihailovu ulicu, ali meni je najzanimljivija bila ulica - Blaga Debeli. Ostalo je na slikama:


Mnoga zanimljive detalje nećete naći na ovoj stranici ali oni čekaju namernika na svega 120 kilometara od Beograda, posebno usred kupališne sezone kada Vinci zaista odišu pravom primorskom atmosferom. Vredi protegnuti noge i točkove tih 120 kilometara, zaista...











Pijaca pusta kao u Meksiku za vreme sieste...


Odbojka na vodi deluje tako primamljivo...naravno, i vaterpolo je tu ako nekoga ne privuče odbojka, ali kako odbojci odoleti?





Za one kojima se dopadne, panorama onoga što se vidi sa obala Vinaca, može biti veća klikom na fotografiju.


уторак, 26. јул 2011.

U šetnji kroz Beograd - Park Avantura na Adi

Svojevremeno predstavljen kao prava senzacija, park Avantura na Adi sasvim je nezasluženo dopao u nemilost široke javnosti koja je, upravo prema nerealnim najavama, ovaj jedinstveni splet izazova u krošnjama drveća, očekivala od Avanture - čudo neviđeno.

Park Avantura je, ukratko, sjajan način da se zaokruži celina koju Ada nudi Beograđanima i posetiocima Beograda, i to pre svega u maniru i duhu onoga što Ada Ciganlija zapravo jeste, u duhu sportskom, izazovnom i u duhu same prirode. Ako bismo materijalizovali i konkretizovali to, mogli bismo komotno reći da je Park Avantura sačinjen od krošnji drveća povezanih međusobno raznim pomagalima za bezbedan, ali ipak naporan prelazak sa drveta na drvo, kao i platformama za odmaranje i "presedanje" ka sledećoj krošnji. I još kad na takvom mestu zateknete celu porodicu, e to je tek pun pogodak!


Dakle, kako već rekoh, jedna porodica, mnoštvo posmatrača. jedan Park Avantura...




I...krećemo sa avanturom.





Hajdemo, pažljivo, ali hrabro.






Ja stigla!

Hajde sada i mi da pređemo.







I tata bi, sine...


I tako, dragi putnici, sleteli smo na platformu broj 16. Spoljna temperatura je dobrih 20 i kusur stepeni, nadamo se da ste uživali u letenju sa nama. Koristite ponovo Avantura-ekspres...



Eee, a na zemlji se dešava rađanje novog Malog zmaja. Uočio je vreću za udaranje, sad bi nešto sa njom, ali ne zna baš tačno šta...


Čekaj sine, da vidiš kako to mama rešava. Jedan geri, recimo, Mavaši...pa sad razmisli da li ćeš da slušaš mamu, jelte...


Da vidimo šta si naučio. A hoćeš rukom?


Rukom ovako treba, kao ja tatu pre neko veče, sećaš se?



I tako, Avantura ostade iza nas da sačeka neke nove, hrabre i avanturističke korisnike...

недеља, 24. јул 2011.

Foto album - Ragbi za najmlađe

I tako, jedno proleće, jedan teren, nekoliko klubova sa svojim elitnim dečacima na putu da postanu momci, nekoliko medalja i jedan pehar...savršen scenario za subotu, ukoliko čovek ne može da smisli kako bi je najbolje moguće iskoristio. Ada Ciganlija kao mesto radnje, perfektna. Momčići, a kasnije za njima i momci, pokazali su šta znači igrati srcem a pomagati se rukama, nogama ili glavom.


Za nekoga ko je došao samo da malo osmotri, da uživa pomalo u žaru borbe, pomalo u rezultatu, pomalo u prirodi koja okružuje poprište i slično, naprosto je teško odabrati šta je tu najlepše. U jednom momentu to je zagrevanje, u drugom su to odlutali pogledi poneseni ko-zna-kakvim mislima, u trećem su to pripreme u stilu odraslih, stasalih igrača koje ovi dečaci oponašaju veoma ozbiljno, u sledećem trenutku to su scene hrabrenja jedan drugog...milina.


Već sam izlazak na teren ume da povuče  i tremu sa sobom...odlutali pogled u stranu, u potrazi za nekim poznatim licem, možda pored linije, možda na tribinama, ko zna...


Veliki buljuk kopački, štucni i nogu...šta li će iz toga da ispadne do poslednjeg zvižduka?







Lavovska borba ne bi bila to bez sportskog pozdrava na kraju.



Konačno, na teren se polako spremaju da izađu neke starije generacije, momci već stasali, oni kod kojih više nema dileme imaju li ili nemaju talenta...ovi momvi su igrači već gotovo potpuno formirani, i to se vidi još kod njihovih priprema za izlazak na teren. Oni su ozbiljna kategorija, i ova priča nije dovoljno velika za njih. Ova priča ostaje na malima, a sa par slika sam propratio njihove starije uzore.