Objektivom po Srbiji - Premalo buke oko jednog Velikog buka

Čitao sam više puta razne putopise i slične oblike opisivanja veličanstvenosti nekih prirodnih lepota u kojima se apostrofira da je zapravo sva grandioznost sažeta u pogledu odozdo koji obuhvata sve elemente osećaja vlastite sićušnosti dok podižemo polako pogled ka vrhu.

I takvi opisi su efektni, da.

Ta donja pozicija, šaljivo nazivana mravljom ili žabljom perspektivom, zaista jeste značajan faktor u doživljavanju veličine nekih prirodnih lepota.

Naravno, i veštačkih tvorevina gde to posebno dolazi do izražaja, ali ovaj put ću se zadržati na prirodnoj lepoti, uz poseban osvrt na diskretne primese čovekovog uobličavanja te lepote.

A teško je zamisliti veći efekat pogleda iz donje perspektive, od stajanja podno jednog od najlepših vodopada u Srbiji, vodopada Veliki Buk.

I kada se uzme u obzir činjenica da je do otkrića nekih zaista visokih vodopada na Staroj planini, smatran najvišim vodopadom u Srbiji, Veliki buk je sa pravom nosio titulu jednog od najimpozantnijih pogleda iz mravlje perspektive kod nas u zemlji.

Istina, visina između dvadeset i dvadesetpet metara koju najčešće navode kao pravu, možda ne sugeriše tako impozantan pogled kakav bi možda mogao imati posmatrač u odnosu na recimo Gostilj ili čak i više, u odnosu na Slapove Sopotnice, ali kada se stane tačno ispred, i tačno ispod....dileme nema više.

Svojevremeno je čitav hidrokompleks Lisine i dizajniran upravo sa idejom da se podeli ova atrakcija, a priroda taman toliko preuredi da bude dostupnija prosečnom turisti koji je preuzeo obeležja potrošačkog društva, možda je to i učinilo da se negde sa tim preuređenjem zastalo kada se dosegla projektovana forma bazirana na restoranu i ribnjaku.

Kao da je onaj turista koji bi rado zavirio i u ostatak vodokompleksa koji će se sa izvesnom bukom strmoglaviti u neveliko jezerce usred koga je platforma za posmatranje, na neki način ostao prikraćen za sve što se dešava iza kulisa.

A to je jedna posebna scenografija...

Obronci Kučaja i Homolja glavne su udaljene kulise u toj scenografiji, i na neki način stavljaju u drugi plan vrh Beljanice pod kojim se stropopštava nevelika reka Vrelo praveći jedan od najlepših vodopada u zemlji.

Taj prizor predstavlja jednu drugu vrstu grandioznosti, one moćne omeđenosti koja nam stvara osećaj sigurnosti, koja ukazuje na granicu nekog prostora, jer ma kako pričali o bezgraničnosti danas...mi zapravo funkcionišemo upravo u svetu ograničenosti, i instiktivno samo to prepoznajemo.

Baš zbog toga ne možemo da pojmimo stvarnu kolosalnost svemira, i baš zbog toga se kod nekih javlja nekontrolisana potreba da planetu zamisle kao ravnu ploču...

A ograničeni delić prirode koji pod uzvesnim svetlom i dobro odabranim godišnjim dobom postaje nalik rajskom prizoru u svom zelenilu, brz nailazak oblaka može samo da ulepša.

I ovde se zaista dešava brz prolazak oblaka.

Ko pokisne, neće na ovaj način videti to, znam...ali ako ne pokisnemo, ume da bude zaista sjajan prizor.

Rečica Vrelo nije ona reka Godina sa zapadne strane zemlje koja se uliva u Drinu posle svega tristašezdesetpet metara. Ne, ovo je jedna druga rečica, neizbrojana u metrima dužine, već samo u metrima visine sa koje se baca u ponor čineći jedan od najlepših vodopada tako veličanstvenim.

Naziv Vrelo nije redak. Manji vodotokovi sa karakteristikama brdskih i brzih reka i potoka, često se tako nazivaju u narodu, aludirajući na njihov kratak tok, gotovo kao neko njeno produženo vrelo. 

A vrelo, kao deskriptivan oblik nekog izvora, valjda ne treba posebno objašnjavati...

Ono što je danas dostupnije, jeste upravo ta pozadinska scenografija negde visoko iznad ukusnog ručka za trpezom restorana podno samog vodopada, a tu scenografiju, pored pomenutih planinskih visoravni i vrhova, savršeno upotpunjuje upravo tok reke Vrelo pre samog vodopada.

I tu slika postaje multimedijalna.

Taj huk rečice koja uporno savladava brojne slapove, nešto je što krade utisak slavnom vodopadu nekih tridesetak metara niže.

I pitanje koje se nameće vrlo brzo samo po sebi - da li je Veliki buk dobio naziv baš po tom bučnom spustu na samom vodopadu, ili se i buka i huka koju stvara kovitlajuća voda baš ovde, dosta pre vodopada, nekako upisala u taj naziv diskretno i skromno...

Kakav god da je odgovor na to pitanje, sada ga možemo i sami potražiti popevši se uz uređenu stazu koju sve vreme prate drveni rukohvati, što nam omogućava da zavirimo iza zavese na glavnoj sceni, i shvatimo kako se osetila i čuvena Alisa kada je zavirila na drugu stranu ogledala.

Ko bude umeo, prepoznaće ovde svoju Zemlju čuda, bez sumnje.

Za one manje srećne, ipak će to ostati samo zelena polja, rustikalni ambijent planinskog razasutog sela, gustom šumom obrasli obronci nekih planina, i granje koje skriva vodotok jedne rečice koja se svako malo sjuri niz neki slap čineći na momente buku i većom od one dole, pred trpezom koju konobar opslužuje.

Ti manje srećni videće to...neće videti Zemlju čuda.

I možda ni sami neće biti krivi za to.

Nema ovde baš nekoga ko bi im skrenuo pažnju da ulaze u tu Zemlju, uglavnom su tu oni koji će im ljubazno ponuditi izbor između dva najčešća pečenja u Srbiji, te neka vina...ili možda ipak nešto sa roštilja, jer...vodopad je već tu, nema šta da ga se nudi, jelte...

A ta lepota iznad, taj buk koji prethodi ovom Velikom...nju će retko ko da ponudi.

Ne donosi novac, ne doprinosi ekonomiji. 

Samo trošak za održavanje stepenica, staze, gelendera koje surovo gaze vremenski uslovi...

I sve to da bi neko uživao u jednoj tihoj buci i zeleno-sivo-plavim prizorima nad njom...i to poneo u svom sećanju ili na memorijskoj kartici u najboljem slučaju?

Ne, ne...premalo je to buke u okolini Velikog buka...premalo da bi se isplatilo, nažalost.