Objektivom po Srbiji - Vidikovac i crkva Svetog Đorđa na straži nad Lukovskom banjom

Postoje momenti kada se čovek nasmeje nekome ili nečemu, ne razmišljajući mnogo...a, neretko ni malo ne razmišljajući, pa se posle dugo, dugo sam sebi smeje zbog tog jednog momenta smeha bez razmišljanja.

Dakako, postoje i opetovani momenti kod nekih od nas, produženo dejstvo odsustva razmišljanja pre nego što se, makar i u sebi, grohotom nasmeješ nečemu.

Iskusio sam to lično.

Sećam se, prvi put je u pitanju bila Subotica.

Moguće u istom danu beše i Vršac, ali vrhunac je pripadao Kikindi, svega koji dan kasnije.

I u prvom planu nisu bili sami gradovi, ne, već prefiksi koji su stajali ispred naziva tih gradova.

Planinarsko društvo...

I čovek se instiktivno nasmeje pomislivši...a, koju to planinu osvajaju alpinisti iz Subotice.

Vršac, eto, još i ima u blizini interesantne planine, ali pretpostavih u momentu da se ipak penju vikendom na Kulu radije, jer im je bliže...pa onda sevne misao kroz glavu, ali planinarsko društvo, zaboga...pa, nije li malo pretenciozno.

No, vrhunac je bilo takvo društvo iz Kikinde koje se, prema mom nerazmišljanju, okuplja oko Ludaje valjda...i ta je misao bila toliko nezgrapna u mojoj glavi, da je pokrenula centar za razmišljanje u punom kapacitetu u mojoj glavi. I ubrzo shvatih da se ovi ljudi u svom mestu organizuju i okupljaju oko ideje planinarenje - negde.

Ne nužno u svom dvorištu, naravno....eto, kad razmisliš malo...svašta shvatiš.

Čak i ono najprostije...

Dobra strana ovog događaja je produženi smeh, produžen na potonje godine svaki put kada se setim svog prvobitnog refleksa.

Smeh, ili osmeh...zavisno od situacije u kojoj se setiš.

Recimo, ako se setiš u Lukovskoj banji, podno vidikovca sa crkvom napravljenih na oko devet stotina metara nad morem, pa kreneš uzbrdo, susrećući se sa ljudima na istoj misiji dosezanja tog vrha. Onim ljudima iz Vojvodine, te ravne Vojvodine prepune planinarskih društava.

Naravno da još jednom, po ko zna koji put prođem u glavi celu tu priču, i ko zna po koji put se nasmejem sam sebi, ali na ovoj uzbrdici....pa, sasvim je moguće da se i na svakoj od krivina osmehnem i setim toga gledajući saputnike kako grabe uzbrdo, kao da znaju kakva nas nagrada čeka gore.

A, verovatno i znaju, jer oni daleko veći napor ulažu od drugih da bi se penjali po vrhovima planina udaljenim stotinama kilometara od njih. Da, samim tim, njihova nagrada mora biti veća, oni je daleko bolje mogu razumeti, jer dosta veću cenu plaćaju za tu nagradu.

Ovaj put, jednu od nagrada smo podelili, svi koji smo se susreli na gotovo nestvarnom vrhu.

Legenda kaže da je crkva u blizini uzvišenja znanog kao Nenadov kamen, koje nadvisuje pomenutih devet stotina metara, zapravo crkva iz doba Nemanjića, te da je sam Sveti Sava dao amanet da se izgradi crkva upravo tu nad selom danas nazvanim Lukovom, postavivši Časni krst baš kako tradicija podizanja crkava i nalaže.

Prema predanju dalja sudbina crkve vezana je za izgradnju puta, turska osvajanja ovih krajeva, te verovatno i druge nedaće koji su od nje ostavili samo pojedine gotovo neartikulisano razbacane ostatke. Ti ostaci, prozvani crkvištem zajedno sa platoom na kome su bili, poslužili su vremenom za okupljanje lokalnog stanovništva na Đurđevdan. Upravo to je onaj iskorak iz legende do predanja koje se moglo potvrditi usmenom lokalnom ostavštinom i sećanjima po principu s kolena na koleno prenetog.

No, ako možemo da oslonimo tu duhovnu komponentu na ove legende i predanja, te da smatramo da je duhovni značaj dodelio možda i sam narod svojim tradicionalnim okupljanjem ovde na verski praznik, onda je materijalna baza mnogo preciznija.

U praskozorje veka koji trenutno trošimo sa više ili manje uspeha i zadovoljstva, privredno društvo koje upravlja banjama u okolini Kuršumlije, a to su pored Lukovske još i Kuršumlijska banja, kao i Prolom banja, te najpoznatije prirodno i društveno dobro Đavolja varoš, podiglo je uz blagoslov nadležnih crkvenih vlasti crkvu kakvu danas znamo i vidimo.

Danas se ta crkva i zove Crkva Svetog Đorđa, a izdignuta je na pomenuto uzvišenje, tik do vidikovca sa koga se pruža jedan od najlepših pogleda koji se mogu zamisliti.

Crkva nije, razume se, u stalnoj funkciji, a za potrebe turističkog razgledanja, ključ se dobija na recepciji hotela u podnožju, gde se i vraća nakon obilaska, ali neretko ga ne vraća ista ruka koja ga je pozajmila, već neka druga znatiželjna ruka koja je usput preuzela ključ Crkve i odgovornost da zaključa za sobom.

Redak primer uspešno razvijenog i već tradicionalnog poverenja, dovoljno lep da sam po sebi izmami čoveku osmeh na lice.

Do vrha na kome se nalaze vidikovac i crkva stiže se, prema upustvu istaknutom na tabli u podnožju, na dva načina, i to kraćom i dužom stazom.

Kraća je dugaćka nekih devet stotina metara, a obzirom da je to i približna nadmorska visina na koju se valja popeti, ta brojka deluje pomalo obeshrabrujuće sem ako nismo pasionirani ili pak profesionalni penjač.

Ili penjač u punoj kondiciji, a ta pomisao mi odmah izmami novi osmeh kada se setim da su ti uporni Vojvođani iz svojih planinarskih društava verovatno sposobni za tu avanturu na kraćoj stazi.

Dužoj stazi valja dodati još čitav kilometar dužine, ali se posle ispostavi da je to zaista sjajno odrađena i široka staza koja uključuje brojne krivine i na skoro svakoj od njih uređeno odmorište u vidu klupe ili klupe sa stolom, nadstrešnicom...

I uspon je sam po sebi veoma lepo iskustvo.

Ono zrno napora koje proizvede čitave stene zadovoljstva u čoveku.

Šuma u okolini prelep je dekor i značajno pomaže u usponu.

No, prava nagrada je ipak na vrhu.

Pogled koji se pruža sa bilo koje tačke je verovatno glavni pokretač onog snažnog plimnog talasa osećaja sreće, koji nas preplavi već pri zadnjim koracima uspona, odnosno prvim koracima na platou sa koga puca taj pogled. Kažu ljudi da se osete tada i blaženo, čak i duhovno uzvišeno.

Ne bih znao o tome, zaista, ali ono što znam je svakako to da svaki korak uspona vredi. 

Baš svaki.

Kada bi pogled odozgo mogao da meri udaljenost, pokazao bi nekih pet stotina metara odozgo do same Lukovske Banje, dok u druge delove doline u kojoj je smeštena, seže i kilometrima dalje.

Jesen je verovatno najlepše godišnje doba za putovanja, te krošnje u raskošnim bojama koje bi i najobičniji prizor dekorisale do neslućene lepote, ali ne sumnjam da je i u vrtlogu nijansi zelene u nekim prethodnim mesecima, pogled odozgo zaista nezaboravan.

No, ako se i oblaci, zajedno sa suncem uključe u scenografiju, lako je moguće dobiti neke od nestvarnih slika nama pod nogama, slika od kojih se teško odvojiti, i prizora koji jedini mogu učiniti da penjanje bude daleko draže od silaska.

Jer, sa silaskom, odlazi i ova nestvarna stvarnost pod nama, nesaglediva u potpunosti iz nekog drugog ugla.

Objektivom po Srbiji - Sakule, selo u kome se rode osećaju kao kod kuće

Lepo, mirno i na saživot sa rodama ponosno banatsko selo.

Ribnjaci su takođe ono što može da se nabroji u obeležja Sakula.

Konačno, verovatno su gostoljubivi meštani i svojevrstan švedski sto u vidu ribnjaka upravo glavni razlozi zbog kojih se rode svake godine vraćaju te zaposedaju gotovo sve bandere i dobar deo krovova, pored posebnih konstrukcija koje su im meštani napravili i ponudili.

Sve je to razlog što ću, mimo uobičajenog putopisa ili reportaže, ovaj put predstaviti jedno mesto upravo kroz rode i njihovu letnju rezidenciju, makar slikom, jer smatram da su te slike najlepši prikaz Sakula.

Veovatno to smatraju i sami meštani jer su već decenijama u borbi za prestižna priznanja materijalizovana kroz titulu Evropskog sela roda, odnosno, prestonice tih velikih ptica selica, prema broju njihovih aktivnih gnezda.

Rode, kažu, pamte.

Znaju svoje mesto, a najveći broj njih je svoje mesto, makar u Srbiji, pronašao upravo u Sakulama, tom mirnom banatskom selu izniklom još tokom petnaestog veka na aluvijalnoj površini koju gradi Tamiš sa svojim brojnim pomoćnim tokovima.

Paradoksalno pomalo, ali najznačajnija manifestacija ovog mesta su zapravo Ovčarski dani, priredba i okupljanje pri kome su svi reflektori upereni ka uzgajivačima stoke, a prevashodno ovcama.

Istini za volju, stada ovaca naokolo po obodima Sakula, te dalje malo po plodnim pašnjacima naročito uz vodene tokove Tamiša, zaista su jedan snažan utisak za posmatrača.

Čitav kraj zapravo i jeste prepoznat kao kraj iz koga potiče krupnija stoka, ali se u njemu i okuplja, poput tradicionalne manifestacije Takmičenja u vožnji zaprega u Opovu, a Sakule su neizostavni deo priče o ovom kraju, ma u kom smislu ga posmatrali.

I sad, kako objasniti ovakvu posvećenost rodama i ribnjacima, u mestu poznatom po svojoj manifestaciji stočarskog karaktera, ja zaista ne znam.

I ne pokušavam. Ne vidim, zašto bih.

Rode su tu, na svakoj banderi, na skoro svakom krovu i odžaku, ribnjaci plene svojom veličinom zakićeni lokvanjskom florom svojstvenom upravo ovakvim ambijentima, a kada ih dodatno dekorišu sunce i oblaci u sinhronoj smeni na pozadini plavog neba, prizori postaju fantastični.

I tako, dan se oslanja na dan, i jednom će svakoj od roda doći dan kada će poleteti nekud južnije, a ribnjaci će ostati mirni, bez talasanja, uljuljkani u gotovo uspavanku od horova žaba koje bezbrižno svojim kreketom najavljuju suton. Nema više onih dugonogih stvorova čiji oštar kljun iskopa žabu ispod lista i blata, i do proleća su samo zmije ono čega će se plašiti.

Provrtevši poneki krug točkovi bicikla koji zamiče nekud u jednoj od krivina koje se seku pod pravim uglom u pravilu u mirnom banatskom selu, ostaviće za sebe duboko zagledan pogled prolaznika veoma lako.

Probao sam to, da, i pogled mi se zakivao na nekoj od švapskih kuća koje preovlađuju negde u centru sela, u odnosu na nešto manje kuće na periferiji. I, to nije slučajnost, već je to jedan od postulata doba kada se u prošlosti, ponajpre tokom osamnaestog veka, ovaj kraj znan i kao vojna krajina, ili granica, formirao u urbanom smislu.

Postojao je tada red, rekli bi neki zlonamernici, te se poštivala naredba odgovornog oficira za ovo područje, i kuće su se zidale gotovo planski. Otud i to sečenje ulica pod pravim uglom u najvećem delu sela, a otud i način gradnje poznatiji kao ušoreno mesto. 

Kuće su mogle biti jedan od tri tipa. To je pre svega kuća-na-brazdu, odnosno kuća koja je svojom dužom pravolugaoničkom stranicom delila imanje od onog narednog, te sa druge strane gradila dvorište, dok je kraćom stranom činila uličnu dekoraciju, zatim kuće koje su upravo dužom stranicom gradile ulicu, i kuće na ćošku. Zanimljiva urbanistička rešenja.

Ono što je svakako jedna zaostavština neosporna, jeste činjenica da su ovde, kao i drugde po Vojvodini, živeli Nemci, ali u švapskim kućama, definitivno.

Zapravo baš etimologija naziva sugeriše da su nekadašnje Dunavske Švabe koji su bili jedni od prvih organizovanih žitelja između ostalih mesta, i Sakula, učinili svojevrstan otklon u nekakvom nedefinisanom kulturološkom i možda kakvom drugom smislu u odnosu na Nemce kojima etnički pripadaju, i dan danas se održao stari naziv za nekakvo nemačko, a ipak na neki način domaće nasleđe - švapsko.

A, etimologija nas u Sakulama dovodi i do još jedne zanimljive ali i moguće prepostavke.

Reč je o nazivu sela, a određeni istorijski izvori govore o ovom području kao o nekad aktivnoj, a nekad i ne baš aktivnoj granici koja je ovim područjem delila turske teritorije od Austrougarskih. Upravo ta granična nedoslednost učinila je da vremenom određene odbrambene utvrđene građevine izgube svoj značaj ostavši duboko u pozadini teritorije, te je tako na ovom prostoru u sličan status zapala i izvesna kula, verovatno osmatračnica, obzirom na nedostatak dokaza o ikakvoj većoj fortifikaciji. 

Elem, kula koja je bila van tada naseljenih mesta, postala je predmet raznoraznih priča, pretežno sujevernih, čiju okosnicu je predstavljala prepričavana legenda o nekakvom jahaču bez glave, koji nekud iz kule izjaše na podivljaloj, povećoj svinji.

Takve priče dojadiše tadašnjem vojnom nadzorniku oblasti, te ovaj naredi da se kula sruši, kako bi se svi uverili da nema ničega sem glupog praznoverja, i seljaci kretoše sa svojim alatkama u pohod kuli koju brzo srušiše do temelja. Ne sluteći da su time otvorili neke nove prostore za naseljavanje, vratiše se kućama dok ubrzo ne shvatiše da se narod seli nekuda dalje. Na pitanja gde se to sele, odgovor je bio sličan - iza kule.

Pa, da li je baš tako nastalo ime ovog mesta, teško je tvrditi, no priča je interesantna u dovoljnoj meri, da nam nakon nje preostaje samo da prošetamo sa rodama i preletimo malo preko ribnjaka koji danas čine onaj snažan šarmantni oreol koji prati ovo lepo banatsko selo.