Objektivom po Srbiji - Šid, domaći biser koji dočekuje zapadni svet najboljim od onoga što smo

Kažu, tradicionalno se dočekuje gost ovde sa pogačom i solju.

I to je, onako nekako, skromno, reklo bi se.

No, to je ono što su nekad svi imali da ponude, bez obzira na trenutnu materijalnu situaciju, i zapravo nije definisalo ništa drugo, do domaćinsku želju da se sa gostom podeli, već na pragu, ono nešto nasušno što nam svima treba, a preko toga....biće za trpezom. 

Ili neće biti možda, jer ga nema u kući, ali na pragu....tu je od srca sve.

I upravo ta želja, da bude to obavezno, da bude dočekan gost, to je smisao običaja koji je izvorno zasnovan samo na te dve stvari.

Rakijica, slatko, narodna nošnja....sve su to detalji koji kitnjastim stilom treba da naglase ponešto drugo, ali ono što je u osnovi, jeste želja da se pred gosta izađe sa onim što nas karakteriše kao dobrog domaćina, željnog gosta sa ma koje strane sveta.

Šid je, reklo bi se, skoro oduvek na tom autoputu sa Zapada.

Prvi na ulazu, od kad je nestalo velike države.

I, dakako, prvi domaćin.

Prvi koji dočeka nudeći gostu i hleba i soli.

Hleb ili pogača, odavno je kod nas svojevrsna umetnost. 

Napravi je pravi majstor tako, da se uz pogaču, pečenja i ne zaželiš...

A majstora nam bar ne manjka, iako je vrednih ruku koje se pre petlova zavuku u testo, zaista sve manje.

I dobre pogače nekako....pa, nikad dosta. Lepotom na lepotu, zalogajem na zalogaj...

I tek da ne bude samo tako, eto i soli kraj nje.

No, so je opasna kad se pretera. Zagorči, iskrivi lice u grimasu, traži nešto da ugasi, ali čime god da je gasiš u sebi, treba vremena.

E, tako i Šid, na samom ulazu sa zapadne strane, iako nije na autoputu kako najčešće ljudi pomisle na brzinu, nudi gostima domaćinski i pogaču, i so.

Kraj Adaševaca na svega koji kilometar od Šida, spomen kompleks stradanjima sa Sremskog fronta.

Sećanje na suludu borbu mladih i golih grudi protiv metka iz puškomitraljeza, koje je, poput previše soli, valjalo dugo i dugo gasiti...

No zato u samom Šidu, pogača za gosta od najlepšeg testa, u vidu Galerije Save Šumanovića, jednog od najvećih slikara dvadesetog veka sa ovih područja, i nešto najbolje od kulture koja nas čini podjednako kao i stradanja sa tužnog i čuvenog Fronta...

So i pogača. Da se zna. 

Da se dočeka....

O samom Šidu nema previše podataka, ali u osamnaestom veku se spominje. Ne baš da se opisuje, ali se spominje. 

Varošica koju istorija kao da je na neki način ignorisala, tiho se razvijala, nekim gotovo nevidljivim putem se kretala ka onome što danas predstavlja.

No, ignorisanje istorije je relativno. Naplata je stigla tokom Drugog svetskog rata kada se sva sila ustaške okupacije kojom je čitav Srem zapravo pripojen fašističkoj tvorevini NDH, sručila na ovo mesto, pogasivši pritom mnoge živote.

Među tim pogašenim životima, i čuveni slikar Sava Šumanović je skončao svoj talentovani život i rad.

Po završetku rata, Šid zapravo postaje tek ono o čemu su mnogi Šiđani sanjali pre toga.

Postaje prepoznat na ekonomskoj karti nove države kao centar industrije.

Tekstila, suhomesnatih proizvoda, ulja i drugoga...industrijska priča zasnovana mahom na poljoprivredi i preradi.

I tako je taj Šid porastao i odrastao.

Nekome dalek, ali ipak poznat svima odjednom.

Podrazumevan i nekako uvek na tom autoputu.

Čak i kada autoputa nije ni bilo tuda, a čak ni sada kada ga ima...ali eto, koga god da pitaš, većina će ga releksno smestiti baš tu.

Ipak, sa prolaskom autoputa punog profila, polako se gasila i slava Šida, industrija je usporavala, borila se za dah, a onda čim je agonija prebacila u naredni milenijum, brzo je eutanazirana do kraja.

Šid je polako počeo da se samo seća slavnih dana. 

Jer, oni su prošli.

No, kao i svaki feniks, tek kada sagori u vlastitom pepelu, on se počne uzdizati iznova.

Samo, sada onako kako može, kako uslovi dozvoljavaju.

I sada je pre svega taj domaćin koji dočekuje sa pogačom i solju, širom otvorenog srca i raširenih ruku, čuvajući ljubomorno za sebe tu ulogu.

Objektivom po Srbiji - Manastir Kastaljan i sakrivena istorija na obroncima Kosmaja

Manastir kao velelepna crkva sa svojim konacima i možda zidinama, te velikim ekonomskim imanjem...da, moglo bi da zazvuči i tako kada kažemo da je reč o manastiru.

Zašto da ne, većina manastira se uklapa u tu sliku.

No, ovaj davnašnji manastir Kasteljan, ne.

Iako se trenutno radi rekonstrukcija manastirske crkve, daleko je taj projekat od ideje manastira iz prethodnih pasusa.

Štaviše, nije sigurno čak i da je nekada uopšte bio takav ovaj manastir, i pre je reč o daleko skromnijem zdanju koje je zapravo nedavno uopšte izvirilo iz zemlje kojom je bilo zakopano nekoliko vekova.

Da, osamnaesti i devetnaesti, a i veći deo dvadesetog veka, manastir je prekrivala zemlja.

Poharan i zapusteo krajem sedamnaestog veka, prepušten je zubu vremena, a Kosmaj na kom se nalazio, odlučio je da ga u potpunosti zakloni i...proguta.

A priča o ovom podneblju i manastiru koji će nići na njemu, stara je nešto manje od dva milenijuma.

Naime, rimska osvajanja novih provincija, u velikoj su meri imala za cilj i rudna bogatstva, te je otud i ostalo više fortifikacija na prostorima oko tih rudnika, sa kojih su ih vojnici čuvali.

Nedaleko od mesta na kom će kasnije nastati manastir Kasteljan, nalaze se i ostaci slične fortifikacije, zid uz vodopad Pruten, i najverovatnije negde u drugom veku, i ovde takve fortifikacije niču.

Moguće da nije to bio baš pravi Kastrum, već više osmatračnica i slično, ali desetak vekova kasnije, jedan srpski kralj će baš ovde odlučiti da podigne manastir.

Reč je o Kralju Dragutinu, prvorođenom sinu jednog od najuspešnijih Nemanjića, Uroša prvog Velikog, koji se za razliku od oca i nije proslavio baš kao vladar, a ni blizu kao njegov mlađi brat Milutin kome je i prepustio presto pod još istorijski nedovoljno jasnim okolnostima.

Sledeći pretke, i Dragutin se potkraj života zamonašio, i možda baš taj podatak ponešto može reči i o podizanju ovog manastira.

Stiče se utisak da je ondašnji trend bio takav da je beg u monaštvo predstavljao možda spas od nasilne smrti, sebe ili svog nasleđa, čak pre negoli pomodarstvo.

No kada je Dragutin u pitanju, svega je tu moglo biti, ali ono što pouzdano znamo, je da je ovu lepu planinu ukrasio jednim manastirom, najverovatnije početkom četrnaestog veka.

Jedan od najvećih državnika tog doba, knez, a potom i despot Stefan Lazarević, za vreme svoje vladavine dodao je elemente na postojeću crkvu. 

Iako Stefan nije bio direktni potomak Nemanjića, te je preko majke imao njihove krvi samo, kao velik državnik shvatao je da se gde god je moguće nešto obnoviti, a da to narod ište, valja tako i postupiti. Lakše je nego zidati novo, iako je on već bio veliki zadužbinar.

Pragmatičan pristup, definitivno je odlikovao ovog vladara, pa se i ne treba čuditi što je obnovio ovu manastirsku crkvu i dodao joj kupolu, ostavivši trag svog velikodržavničkog delovanja i ovde.

I potom, po konačnom padu Despotovine, crni oblaci koji su se nadvijali nad Evropom, ove krajeve su potpuno zacrnili, a mnogi trag duhovnog života i narodne vere, zatrti su zauvek.

Danas možemo samo pretpostavljati čemu je služila velika trpezarijska sala, čak spratna prostorija nastala verovatno bar vek posle crkve, i kako su konaci koji su još noviji, ali takođe spratne građevine, služili i kome je sve u njima boravio.

A to bi možda dalo odgovor i na najvažnije pitanje - da li je tu zaista postojala neka vrsta biblioteke zbog koje su mnogi monasi, posebno sa istoka, dolazili ovde donosivši knjige i sveske često.

Sve u svemu, mi danas ne možemo biti ni sigurni da li je sam Despot Stefan ovo koristio kao neki svoj letnjikovac a crkvu koristio kao kapelu, recimo, poput svoga oca koji je tako podigao čuvenu crkvu Lazaricu.

Jer poznato je da je Stefan veoma voleo ovaj kraj i često lovio na ovim prostorima, a lov je bio u to doba i manir druženja među velikašima, pa čak i prilika za lobiranja i političke dogovore neretko. Vlastita kapelica beše tada i staleški simbol. Stoga je veoma moguće da je i tako bilo.

Na koncu, upravo tokom lova, u blizini ovog mesta, skončao je i visoki despot...

Danas, kada su ruševine otkopane, meštani okolnih sela se ovde okupljaju za Đurđevdan ne bi li obeležili manastirske crkve posvetu Svetom Georgiju, pokazujući težnju da čak i ovako ruševan, manastir dožive kao svoje duhovno gnezdo.

Podrška stiže iz obližnjeg daleko poznatijeg i znamenitijeg manastira Tresije odakle se na taj dan iznosi ovde i deo moštiju svetitelja, dok dva manastira dele i sudbinu nastanka i obnove na podjednak način.

Oba je podigao Kralj Dragutin, a značajno obnovio Despot Stefan Lazarević.

I danas, eto, obnova je počela. 

Vreme će pokazati kako će izgledati nakon nje, ali trenutno i ovakav kakav je, Kasteljan ima svoj poseban šmek, tako, gotovo skrovito ušuškan u kosmajske šume.

Nedovoljno blizu glavnih puteva da bi doživeo kakav turistički bum, a opet dovoljno blizu da zagolica putnika i navede ga nekoliko kilometara i krivina više, kroz neke od najlepših šumskih predela....