Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

петак, 30. септембар 2022.

Objektivom po Srbiji - Raška, jedino mesto koje se zove po jednoj od srpskih država

Da, stara srednjevekovna srpska država Raška, funkcionisala je na ovim prostorima sve dok ustanovljavanjem dinastije Nemanjića, nije novostečenim teritorijama prevazišla samu sebe, i potom zauzela svoje mesto u istoriji.

Istina, prestonica te srednjevekovne države Raške nije bila, niti je čak imala veze sa danačnjom Raškom, već je bila poprilično južnije u Starom Rasu, ali danas se ovo mesto zaista može podičiti jednistvenošću u kojoj je to jedino mesto koje danas nosi ime jedne od srpskih država.

Nije mnogo, da...ali svakako je jedinstveno.

A, to bi moralo nešto da znači.

I, odatle bismo možda i mogli krenuti u ovu priču.

Priču o gradiću koji je svojevremeno Nikola Pašić opisao kao mesto gde smo rođeni.

I, imao je svoje razloge za to što je rekao. Neke naslućujemo, neke znamo, a neke je možda i samo on znao.

Na koncu, tokom Prvog svetskog rata, sva sila odlučivanja, Vlada i Kralj, baš iz Raške su upravljali sudbinom države, te je nezvanično u tom periodu upravo Raška predstavljala prestonicu tih nekoliko ratnih meseci.

Iako je kao varošica zapravo osnovana namenski sredinom devetnaestog veka, ukazom Kralja, ubrzo se razvila u savremen trgovački i administrativni centar, te prevazišla prvobitnu namenu da bude sedište administracije u pograničnoj oblasti koja bi rešavala sporove nastale u toj prekograničnoj trgovini sa ljudima sa teritorija pod tadašnjom turskom vlašću.

I tako je Raška, sa imenom srednjevekovne države, nastala tek u novom veku ali oblast kojom administrativno upravlja, prepuna je i tako istorijom i heroizmom.

No, istorija za istoriju, a budućnost za buduće dane i pokolenja.

Danas je prošlost Raške samo jedan deo njene budućnosti.

Jer, uz takav položaj između dve planine, a na dve reke, zaista kao da poziva turiste da dođu i posete ovo mesto, i tome se Raška sve više okreće.


Najstarija kuća, potonji uzor za zidanje ostalih građevina u gradu, poznata kao Kuća Kursulića, danas je nezaobilazni objekat u Raškoj.
U njoj su, u onom mračnom periodu u kome se sudbina države ovde odlučivala, održane i dve sednice tadašnje Vlade, a danas je to riznica umetničkih i kulturno istorijskih vrednosti organizovana kao muzej.
Biser arhitekture kraja, smešten u samom centru mesta, nadomak šetališta i Gradskog parka i crkve.
Fontana, omaleni prelep korzo, dečija graja pred crkvom i u parku, najbolji su znak da ovo mesto ume da živi, i da ugodi skoro svakom od svojih nešto preko pet hiljada stanovnika.
Šetalište postoji i uz Ibar. Nagrizeno zubom vremena, i dalje nije izgubilo onaj stari šmek koji se prosto sam poziva da umetne nervoznu ruku u ruku punu treme, da zajedno lakše prebrode taj prvi poljubac uz blagoslov reke koja huči pod njima. 
I Kameni most nad rekom, most sa istorijom, delimićno rušen da se zaštiti odstupnica vojske u povlačenju, pa potom ponovo zazidan, danas je jedno od obeležja Raške.
Kao da nikoga nije briga što nema trotoara, tek šturo obaveštenje na njemu da je ograda niska...a nedaleko od njega noviji, pešački most, ali Raščani vole Kameni, pa to ti je...
A dole na vodi, omanje jato gusaka brčka se u Ibru.
Njima zaista nije važno ko kojim mostom prelazi reku.
Njihovu reku, dakako. Jer, baš te guskice su gospodari Ibra ovde u Raškoj.
I, zaboga, zašto ne bi i bili...jer, ljudi imaju te puteve...tu čuvenu Ibarsku magistralu koja vodi ka Kraljevu ili Kosovskoj Mitrovici, a imaju i prugu koja vodi sve do Egeja ili pak Beograda, zavisno od toga kuda je okrenuta lokomotiva...pa, neka onda Ibar ostane guskicama.
Reka Raška se u njega baš ovde uliva, u ovom mirnom i prelepom mestu podno Golije i Kopaonika, mestu u kome se organizovano beru borovnica i vrganj u svojim Danima.
Mestu gde smo rođeni, kako to reče čuveni političar...

















































недеља, 25. септембар 2022.

Objektivom po Srbiji - Manastir Kuveždin, pod sudbinskim vihorima kaljen, od sjaja do pustoši i nazad

Zapadna Fruška gora.

Ne baš sami kraj planinskog grebena, i ne baš uz sam glavni put.

Negde mora da se skrene, u šumu, u onaj najlepši deo najveće panonske planine.

No, asfalt je svuda, sve do samog parkinga pred manastirom, koji kao da iznikne iza jedne od krivina, i zaseni prelepi šumski pejzaž, belinom svojih zidova.

Četvorougaona celina, koja svojim konacima, ekonomskim i pomoćnim zgradama okružuje centralnu manastirsku crkvu, reklo bi se naizgled, jednostavna.

Sve je u znaku obnove.

Građevinski materijal je tu, a motaju se i radnici.

No, živahno je, ima posetilaca, od vernika do namernika koji bi ga samo turistički odmerili.

I, sve deluje prosto....uobičajeno, reklo bi se. Manastir, jedan od mnogih, posebno fruškogorskih.

Posvećen Svetom Savi i Svetom Simeonu, praocima svetaca pravoslavlja.

Samo, ne ide priča o Kuveždinu tako jednostavno...ne, sve se može reći, samo ne da je ta priča jednostavna.

Priča o Kuveždinu je zapravo priča o vihoru sudbine. O strašnom vihoru kakav ne dočepa baš svaki manastir, već samo poneki, a daleko manje manastira preživi taj vihor sudbine.

Danas je to drugačije, danas je to manastir u šumi, tik uz Kuveždinski potok, sa nešto obradivog imanja, organizovan kao muški manastir čija obnova traje decenijama, ali kao da se tek zahuktava.

Priroda u kojoj je smešten deluje izuzetno darežljivo, tako da je i za običnog posetioca prelep osećaj doći ovde, provesti neko vreme ispred i unutar visokih konačišta koja okružuju centralni deo kompleksa sa crkvom, i sve je, reklo bi se nalik njegovom vršnjaku, manastiru Šišatovac, koji su u isto vreme gradili isti primorski majstori, od istog materijala, po istom arhitektonskom umeću.

Danas je to zaista jedna mirna luka, sa široko raskriljenim nedrima dobrodošlice za sav duhovni svet koji u ovom manastiru poželi da potraži ili potvrdi veru negde duboko u sebi.

Da, danas je to tako...i, danas nema onih sudbinskih vihora koji su oblikovali istoriju ovog zdanja.

 


Nekako je logično da priča počne sa vremenom u kome se stvarala. Vremenom merenim u godinama, te vremenom merenim u ambijentu tih godina. Godine ne znamo pouzdano, ali o ambijentu iz tih godina, zna se veoma dobro, jer je to doba kada sila sa istoka nastupa preko srpskih zemalja pregaženih u dve velike odsudne bitke, na putu ka Evropi. Turska noga je zagazila na Balkan, i ni moćne reke poput Save i Dunava, neće je zaustaviti.

Šesnaesti vek je svakako onaj vek u kome su nastala oba manastira, i Kuveždin, i Šišatovac.

Predanje kaže da je to negde na početku veka, dok pisani turski izvori koji se smatraju pouzdanima, pominju već gotovo zdanje u drugoj polovini šesnaestog veka. Nekoliko decenija je funkcionisao, no potom je zapusteo, i prvi vihori sudbine počeli su svoju igru kada je turski velikodostojnik iz Sremske Mitrovice namerio da opustele manastire Kuveždin i Petkovicu rasformira tako što bi materijal kojim su zidani, koristio za gradnje raznih objekata u Mitrovici. Reagovalo je pravoslavno velikodostojništvo, i otkupilo, odnosno preuzelo u trajni zakup zapustele manastire, uz dosta diplomatskog truda, te su manastiri ipak ostali ono čemu su i bili namenjeni, dom i bogomolja za pravoslavno sveštenstvo, čak i onda kada su zapusteli.

No, upravo tu se i nadvio novi vihor. Spor oko nadležnosti, jer pred turskim zulumom, grupe kaluđera iz manastira u Srbiji, doselile su se u zapusteli manastirski kompleks, u kome su započeli novi život Kuveždina. No, pravoslavno sveštenstvo koje je plaćalo otkupninu turskom moćniku, takođe je polagalo zahvaljujući tom otkupu, pravo na manastirska dobra.

Kao i prethodni, i ovaj se vihor jednom stišao, spor je rešen deobom uz medijaciju, i neko vreme novih vihora nije bilo. No, kada su naišli, učinili su Kuveždin toliko siromašnim, da je ponuđen kao metoh Hilandaru, ekonomskoga spasa zarad. Pa ipak, i ovaj je vihor protutnjao, a istorija potom beleži neke od najslavnijih dana Kuveždina u kome je posedovao stotine jutara obradivih oranica, te manastire Petkovicu i Divšu čak, i tako je bilo sve do novog vihora u vidu agrarnih reformi novonastale države Jugoslavije, tik nakon Prvog svetskog rata, kada je oduzeta sila najplodnijih oranica, što je dovelo manastirsko bratstvo u situaciju dovoljno tešku, da se sa njom moglo izboriti samo sestrinstvo. Da, manastir će se protiv ovoga vihora boriti nadalje kao ženski manastir, i to veoma uspešno, sve do narednog, Drugog svetskog rata, i to taman pošto je manastirsko sestrinstvo doseglo neke nove sjajne uspehe, što brojnošću od preko pedeset sestara, a što uspešnim rukovođenjem u zaista teškim uslovima.

No, sledeći vihor ni sestrinstvo nije moglo da spreči. Ratni vihor, neretko sa epicentrom baš u manastirskom kompleksu. 

Osvajan, pljačkan, rušen, miniran i popaljen, sa sestrinstvom odvedenim po logorima, bio je meta i ustašama i nemačkim vojnicima, ali i partizanima je služio kao baza u borbama. 

No, posle ratnog vihora, poratni vihor. Komunistički pogled na spaljeni, porušeni i opljačkani manastir, bio je sadržan samo u jednom - oduzeti manastirsko imanje. Odmah potom, oduzete su i cigle i razvučene po obližnjim selima kao građa, i manastir je ponovo zapusteo. Ovaj put, vihor je zamenjen novim vihorom.

Pa ipak, kao nekakav Feniks, iz vlastitog pepela poslednjih decenija se uzdigao organizovan kao muški manastir, i njegova obnova traje dovoljno uspešno da ga je danas pravi ugođaj posetiti.

Tamo negde, na zapadnim obroncima Fruške gore...tamo gde spokojno čeka svoju sudbinu ovoga puta bez vihora na vidiku.

A dok čeka tu svoju sudbinu, možda i dočeka nekoga kome ova priča i fotografije budu dovoljno zanimljivi da obogati svoj život posetom ovom mestu.