Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 14. септембар 2017.

Fokus na događaju - Smederevska jesen, manifestacija duža od jednog veka

I tako to ponekad merimo događaje kroz njihovu upečatljivost na publiku, ili kroz njihovu posećenost, a uglavnom kroz njihovo ekonomsko opravdanje, dok nam je na negde pri dnu skale sa merilima nešto što ume itekako da bude najbitnija stvar - koliko dugo traju.
Čovek sa godinama stiče neka iskustva, odlučniji, spretniji, srećniji...ili možda upravo ne baš oni srećniji...tek, neki od nas u tom svom iskustvu uspeju da učestvuju u stvaranju ili održavanju nekih društvenih dešavanja.
Uglavnom, to je ona prva linija koja sghvata šta znači da se neka manifestacija uopšte pokrene, a kamoli da se održi kasnije. Sa strane izgleda lako.
Tek tako. Nađeš negde novac, okupiš negde ljude, smisliš program, razglasiš to malo i sve je kako treba, lako.
Samo...najčešće nije ni blizu toga.
Znaju oni koji su to probali.
E zato se spušta kapa do zemlje onima koji su uspeli da nešto postave na noge, nešto da održe u životu a kamoli onima koji to duže od jednog veka rade.
Stotinu i trideset godina.
Tako kaže glavni pano na bini.
Smederevo ima čime da se ponosi, osim svojom čuvenom Tvrđavom.


Šta je to zapravo?
Da li je to nekakav sajam nečega, neka izložba, neko takmičenje, neka promocija ili samo još jedno lokalno druženje, teško je reći precizno.
Grožđe se bere, da, ali ne samo grožđe. Obrane su i na tezge iznesene prelepe breskve i drugo voće.
Sve one asocijacije na jesen su tu.
Smederevska jesen je na tezgama, naravno, ali i na bini gde se smenjuju narodne nošnje i prelepa rumena mlada i nasmejana lica čuvara tradicije, veštih koladžija i njihovih pratilja, duhovitih scenografija u skladu sa narodnim kolom.
Ta Smederevska jesen je i u prelepim torbama svih boja, šećernoj vuni, sladoledu, natočenom vinu i medu koji se zlati u teglama.
Svuda u Smederevu je ta Jesen, stotinu i trideseta po redu, a ponajviše na nasmejanim i zadovoljnim licima posetilaca iz svih krajeva.
I da, naravno, ova Smederevska jesen je i na ovoj stranici u slikama :)












































петак, 08. септембар 2017.

Objektivom po Srbiji - Beočin, gradić najpoznatiji po cementu, pomalo nepravedno jer skriva još toliko toga

Otprilike tamo gde počinje ciljna ravnina u kojoj Dunav dostojanstveno, da ga niko ne primeti, hvata zalet za svoj teatralni ulazak kroz vrata koja čine Petrovaradin i Novi Sad, šćućurio se Beočin.
Odavno.
Doduše, ne baš tako davno kao njegova velika i znamenita braća iz pomenute kapije dvadesetak kilometara nizvodno, ali ipak davno.
Prvo naselje koje je prethodilo savremenom Beočinu pominje se još u osamnaestom veku a direktno se vezuje za prve fabrike cementa. Naravno, naselje je prvobitno nastalo upravo radi smeštaja radnika u cementari, a slika je i danas veoma slična.
Zapravo, u ovom gradiću koji uz povuci-potegni metode nikako da nagura desetak hiljada žitelja, oduvek se sve ipak vrti oko cementa.
Čak i najznačajnija arhitektura ponikla je iz entuzijazma jednog od vlasnika cementara, pa otud i Dvorac Špicer svoje najdirektnije korene vuše upravo iz priče o cementu.
Pa ipak, kako sam već u naslovu nagovestio, pomalo nepravedno.
Beočin je ipak dosta više od najpoznatije domaće priče o cementu.


Mali gradić, da, ali smešten uz Dunav a podno Fruške Gore. Ima tu još toga, itekako, osim cementa i priče o novcu. Ima se gde prošetati, ima se šta udahnuti, ima se za uživati, a za neke naći i duhovnog mira.
Ima se gde i lopta zakotrljati, a može se i na piknik samo sendvić poneti i da opet piknik bude savršen.
Ima se gde i udica zabaciti, a možda za one odvažnije i šator pobosti uz tihu i moćnu reku.
U nekoliko slika se teško može prikazati sve, a možda čak ni dovoljno. Nešto treba i videti.
Možda nije baš usput, ali je svakako dobra ideja za vikend, da se malo sazna kako se Dunav kotrlja sa one strane Fruške Gore...




Malo istorije sačuvane i očigledno upamćene...


Interesantno arhitektonsko resenje za smeštaj policije na vrhu brda. Ovolike stepenice deluju kao kazna same po sebi :)










 I zanimljiv toranj u središtu fabrike, onako, za kraj obilaska...