Objektivom po Srbiji - Veliko Gradište i jedan park za primer, i jedan kej po kom svaki korak budi osećanja

Naslov je mogao glasiti i nekako u stilu...

Park pun velikana i mališana....i, ne bi ništa bilo ni netačno, ni pogrešno...ali ovaj park ne može se odvojiti od tog keja nikako....i tako je naslov ovakav kakav je, a ne drugačiji.

Morao je nekako i kej da se smesti u njega, ali zato kada započne priča o parku, tu već možemo na velikane i mališane da okrenemo odmah.

Neki od velikana su svoj trag za neke davnašnje, današnje i buduće mališane ostavili puškom, neki gudalom i rečitošću.

Neki su odavde, a neki su toliki trag ostavili, da su im se i ovde poklonili.

Najodlikovanijoj ratnici, recimo.

Milunki Savić...

Jedinoj ženi nosiocu jednog od najviših francuskih odlikovanja.

Jednoj od žena koje su donele u istoriju sve ono što se moglo očekivati od najboljih muškaraca...i, barem za bajonet više od očekivanog.

Ženi kojoj se i Gradište poklonilo u parku.

I svim drugim njenim saborcima kojima se takođe ovaj gradić poklonio, spomenici krase park, i sa njih mirno i spokojno konačno velikani gledaju mališane kako se vesele i trče po parku danas.

Ne samo njenim saborcima, već i onim potonjim, jer ovu zemlju nije mimoilazio nijedan rat od kada je postojala u ovom ili kakvom drugom obliku.

U parku je svoje mesto kojim joj se Gradište poklonilo, pronašla i još jedna žena koja se nebrojeno puta i sama poklonila publici, sa osmehom kakav je mogla imati samo jedna Gospođa Ministarka!

I jedna i jedina, Žanka Stokić.

No, jedan veliki Carevac koji je gudalom sa prstom na pražiću, i prstima pri samo vrhu vrata violine reskim vibratom ostavljao publici širom usta otvorena, ništa manje nije zaslužan za te mališane.

Dodavao je umetničku dimenziju, kulturnu i muzičku komponentu u živote, te pokazao kako se voli zemlja i narod čak i kada ne zvone zvona na mobilizaciju.

A Gradište je umelo to da prepozna i da se zahvali.

I tako danas jedan Carevac preko svoje četiri napete žice i njihovih čivija gleda u nove naraštaje baš u ovom parku, svirajući nečujno svoje najlepše note koje se savršeno uklapaju u dečiju graju parka koji se ne bi postideo ni najlepših parkova po banjama.

O da, velikani su sa mališanima ovde pronašli sklad i spokoj savršeno...

Mališani nisu svesni, jer pored spomenika, park je prepun atraktivnih sadržaja ne samo za mališane, već i za ozbiljnije sportske aktivnosti, ali ipak je mališanima najzanimljivije da se nađu u indijanskom selu, malom amfiteatru, na mobilijaru u kome je pušteno prilično mašti na volju, pa sve to pretočeno u izuzetne spravice za igru ali i razvijanje sposobnosti savladavanja raznih prepreka kroz igru.

Mališani možda nisu svesni, ali velikani jesu.

Ne samo ovi u parku, već i oni tihi, neimenovani, koji su park ovakvim osmislili i uredili, ponajpre za mališane.

A kej, to je već jedna zasebna priča.

Ako smo se nekada zapitali kako da nekome objasnimo šta znači ono....šlag na torti, ili...višnju na šlag...kad staviš...to je zato što nismo imali pri ruci upravo ovo - kej koji je zaokružio park!

Upravo tako.

Šetnjom kroz park ćemo izbiti na plato na kome se u Parku održavaju Carevčevi dani, ali pogled ka samom Dunavu presrešće nam tu negde i plato na samoj obali, uređen baš za manifestacije, koncerte i slične nastupe.

Na samoj obali.

I nije baš na pola keja, ali skoro da jeste...kada se zagledaš u veliku reku pred sobom, možeš i malo desno, ili...malo više levo.

Za šetnju postoje dve uređene betonirane staze, ukrašene po sredini perfektno održavanim travnjakom sa figurama niskog rastinja stilizovanog kao u časopisima o uređenju bašte.

Ne postoji pogrešna staza od te dve.

Obe su široke, no kada su ovde vezani brodovi, a to uopšte nije retko, nekako je zgodnija malo ova staza bliže parku.

Pa ipak, kojom god da krenemo, ići ćemo put Srebrnog jezera, a taj put je možda i najlepši završetak ovog prelepog keja.

Pre tog završetka, ostavićemo za sobom skulpture, a eto, možda i privezane brodove na svojoj međunarodnoj ruti, potom zgradu stare, a i sadašnje carinarnice sa obnovljenom stilskom fasadom u prvom planu, potom ugostiteljski objekat kojem je zbog samog položaja na reci ponekad teško odoleti, te jednu teretanu na otvorenom...

Da, ima tu raznih iznenađenja a većina njih će uspeti da u nama probudi poneko sećanje, poneku uspomenu da iščupa ispod naslaga sećanja, čisto da uporedi krik galeba nad nama sa nekim kricima i lepetima krila po nekim dalekim i davnim obalama, rivama, kejovima...

I možda, sasvim slučajno odnekud iz tih poluzaboravljenih odaja sećanja iznikne i kakvo poređenje sa jednim kejom, tako običnim na prvi pogled, a tako mističnim na drugi...možda, ko zna.

Tu ćemo se načas pronaći oči u oči sa onom nikada u potpunosti za većinu nas objašnjenom mudrosti - lepota je u oku posmatrača. 

Da, baš tako. Samo ako posmatrač ume da dovoljno otvori oči, uočiće je.

A lepota..?

Ma, ona je uvek tu, bez brige. I u parku, i na keju...i svuda oko nas.

Objektivom po Srbiji - Manastir Kaona, verovatno najlepši manastirski kompleks u zemlji

Ako je mogao Miloš....izgleda da je mogla i Ikonija.

Jedna od dve Miloševe sestre.

Miloša Obilića sestre.

Najvećeg srednjevekovnog viteza koji je, ukoliko je zaista postojao, zasnovao i čuveni manastir Tumane, a nakon lukavog pogubljenja Sultana Murata u Kosovskom boju, i sam stradao od turskog jatagana.

Štaviše, ako prihvatimo legende kao istinite, i uklopimo u njih sled događaja za koji znamo, dobićemo veoma upečatljiv uticaj ovog viteza koji je vlastiti život dao da bi svojoj državi obezbedio dodatne godine za konsolidaciju ili već kakvu drugu aktivnost, obzirom da je Bajazit koji je nasledio momentalno ubijenog oca Murata, morao da se sa vojskom vrati u Malu Aziju da reši neprihvatanje sebe za vrhovnu vladarsku ličnost.

Nastala napetost dodatno je podgrejana činjenicom da je uprkos jasno izrečenoj volji umirućeg Murata da ga nasledi najstariji sin Bajazit, upravo taj naslednik naložio pogubljenje svog brata Jakuba.

U svetlu daljih događanja, srpska vlastela razjedinjena po pogibiji Kneza Lazara u istom boju, očito nije uspela da se konsoliduje i pripremi za novi dolazak turskih elitnih snaga, već su vreme koje im je navodno Obilić podario, jednostavno rečeno proćerdali spremajući se za stupanje u vazalske odnose, te na koncu, i gubitak samostalne države.

Miloševa ostavština u smislu podarenih godina možda nije čak ni dovoljno poznata i razjašnjena, ali ostavština u vidu čuvenog manastira svakako je danas jedan od najpopularnijih manastirskih kompleksa danas.

Sa druge strane, preko svojih sestara, i zadužbina podignuta novcem koji je u tu svrhu ostavio u odlasku u legendarnu bitku i smrt, postaće danas, prema mom skromnom mišljenju najverovatnije najlepši naš manastirski kompleks, te će i ime najvećeg srednjevekovnog srpskog viteza nastaviti da živi i kroz ovu zadužbinu.

Prema legendi, baš negde na mestu današnjeg manastira Kaona, a u ataru istoimenog sela do koga se spušta fantastičnim šumskim pejzažem, zastaće Miloš sa svojom pratnjom koju predvodiše njegove sestre Ikonija i Vida, na odmoru.

Prema istoj legendi, Ikonija je slavnom bratu metaforički rekla kako je ovde zapravo videla dobrog konja koji ište sedlo. Tadašnji narodni govor bi ovu metaforu tumačio kao zgodno mesto za podići crkvu.

Na to joj Miloš reče da osedla onda tog konja, jer novaca imaju, a zašto onda da taj zgodni konj ostane neosedlan....

Da, moglo je i tako biti, naravno...

No, i ako nije tako baš bilo, sudbinu ovog manastira ipak će opredeliti kroz vekove druge okolnosti.

Na neki svoj način, stradanja vezana za manastir, vezana su za herojstva i nepravde, i jedan slobodarski duh koji je obavio zauvek ovaj manastir.

Prvi srpski ustanak učinio je ovaj manastir i bolnicom, ali i skladištem municije, što ide pod ruku sa činjenicom da su se i njegovi kaluđeri borili na bojnim poljima.

Prvi svetski rat će doneti stradanja, ali stradanja crkvenih zvona i manastirske arhive, teško je porediti sa golgotom narednog rata nakon koga biva streljano svo manastirsko bratstvo od strane partizanskih sudova, dok se naknadno oduzima tadašnjim reformama i ogroman zemljišni posed.

Pa ipak, vreme će doneti i sunce nad ovaj manastir, i vetar u leđa u pohodu na slavu kakva danas prati Kaonu, počinje da duva sa Ocem Teofilom koji poput pravog starešine, uzdiže manastir do današnjeg izgleda.

A izgled....eh...pa, tu zapravo i počinje prava priča.

Prostrani parking, sa sve sanitarnim prostorijama, dovodi nas do manastirskih dveri kroz koje čim prođemo, nismo načisto kuda sa pogledom pre:

sa leve strane dočekaće nas malo jezero a u njegovoj pozadini, etno stilizovan objekat nekakvog spremišta, i sve to u ambijentu uredno pokošenog zelenog pobrđa koje je još izrazitije na desnoj strani, a gde je čitav park od figura dobijenih šišanjem žbunovitih biljaka. A tek pogled pravo otkriva nam da će nam se uskoro put razdvojiti na dva...

Jednim putem stižemo do manastirske crkve i konaka, dok staza koja vodi na desno, izbija pravo pred krstionicu ali i izvor vode. Još jedan parkovski kompleks, da.

Ne postoji pogrešan izbor putanje jer se oba puta kasnije sretnu u samom dvorištu crkve, ispred starog konaka. Visoka i gusta mešovita šuma koja okružuje manastirski kompleks, dodatna je scenografija koja pleni.

I kod same crkve počinje da nam se oduzima dah usled prizora koji se pruža...pa, ponovo na sve strane....

Sobrašica sa okruglim stolom u sredini na kome je maketa crkve, kao paviljon za predah napravljen od drveta, sa jedne je strane koja vuče pogled, dok na drugoj strani pleni veliki spratni prostor za odmor, ili nekakve susrete sa stolovima i klupama povećeg kapaciteta, sija se na suncu sjajem lakiranog drveta od koga je napravljen.

Pa ipak, pogled će na suprotnoj strani privući i oduzeti svu pažnju kompleks koji se otvara, a kojim dominira veliko jezero sa paviljnom od drveta nad vodom, sa privezanim čamcem, izuzetno lepom obalom, te mostićem kojim prelazimo preko jezera krećući se ka drugim čudima koje krije kompleks.

Upravo ta staza dovodi nas do replike Vitlejemske pećine, ukrašene i zanimljive, sve dok istom stazom ne krenemo ka drugom mostiću, te ukrug stazom kroz razne zanimljive pejzaže.

U jednom momentu stići ćemo i do stanice za odmor na kome je pored klupa i krošanja za hlad, uređen i prostor za decu. I upravo odatle pruža se možda i najlepši pogled na Manastir koji otkriva pored jezera i repliku autentične vodenice ovih krajeva, ali i na drugo brdo na kome dominira kapela koja se izgledom i veličinom ne bi postidela ni među mnogim crkvama.

I, može taj doživljaj da ponese, pa da se piše i priča o svemu ali....nekako je ipak mnogo bolje videti sve to.

Može i na fotografiji ali ipak doživljaj uživo nema alternativu.

Devedesetak kilometara od Beograda ili tridesetak od Šapca ne bi smelo da pokoleba namernika, jer čak i da je izazov putovanja veći, nagrada koja nas tamo čeka, neuporedivo je veća!