Nekada davno, kao deca, slušali smo razne viceve koji danas ne bi bili više ni smešni, a ni razumljivi.
Vremena su se promenila, i teško je danas objasniti zašto smo se mi toliko smejali...ili makar se nasmešili, kada čujemo da je neki Nemac, nebitno sad koji, čuo kako su izgubili u ratu a onda upitao: a kako smo to izgubili, kada, vidim, Jugosloveni idu na rad u Nemačku, a Nemci u Jugoslaviju na more...
I, smeh.
Ono, skoro kao snimljen aplauz, svi se nasmejemo i idemo dalje...
Tako je bilo, da.
No, ono što se desilo dva veka ranije, možda je još čudnije.
Jedno selo u Severnoj Bačkoj osnovali su upravo nemački doseljenici!
Baš tako. Nekada su bolji život Nemci potražili baš ovde, u tom selu koje je nazvano Torža.
A Torža....mađarsko...kako?
Pa, stvari su bile takve da su u društvenom uređenju Habsburške monarhije Nemci koji su se i doselili ovde, zapravo i neki kapital doneli, postali mahom gazde, dok su izvršne poslove potom preuzeli mahom Mađari.
I, dakako, njih je bilo više, te su selo nazvali kako im se želelo.
A, želelo im se Torža...
Da budemo precizniji u shvatanju naziva, u korenu reči se možda nalazi i nemački naziv Toršau, obzirom da su kolonijalizatori dolazeći iz Manhajma, najverovatnije doneli sa sobom ipak nazive kakve su oni pak imali na umu, te je danas veoma nejasno kako je došlo do današnjeg naziva sela.
Krasne kuće su sebi podizali, no jedna se izdvajala u prefinjenoj arhitekturi novog, tek ušorenog sela.
Vlastelini nepoznatog nam porekla, u stilu popularne mađarske secesije u ono vreme, sagradili su sebi velelepnu vilu sa brojnim detaljima, počev od stubova, pa sve do kolske kapije.
Zapravo, fascinacija tom vilom, i počiva na detaljima, ali i na grandioznosti i velični, jer vila se ne nalazi na nekom impozantnom uzvišenju, obali ili raskrsnici.
Ne, nalazi se u glavnoj ulici...ali u nizu sa ostalim kućama koje...pa, ruku na srce, ne zaostaju baš puno za njom, bar većina.
I, skoro da je neprimetna čak, ako ne zagledaš pažljivije.
Jednom je nisam primetio. A tražio sam je...
Visoki svodovi koje su pratili i visoki prozori, ali i jednostavnost arhitekture kroz nekoliko povezanih velikih prostorija, u kombinaciji sa položajem unutar sela, i verovatno markantnošću same zgrade, opredeliće kasniju sudbinu ove vile, mimo ikakve volje njenih vlasnika i neimara.
Kao i sva zdanja ovog tipa u Vojvodini, proći će kroz sramotu oduzimanja kojoj je prethodilo progonstvo imućnih vlasnika, dok je danas restitucija neće obuhvatiti, jer jednostavno nema jasno definisanih naslednika.
Pa ipak, ako je za utehu, vila je ostala jedna od najvažnijih zgrada u selu, štaviše, upravo na ponos sela, u nju se smestio ogranak Doma zdravlja iz Vrbasa, te je i danas u zdravstvenoj funkciji svojim komšijama.
Nekako, kad sagledamo sudbine tih oduzetih imanja od svojih prethodno proteranih vlasnika, možda sudbina Vile u Torži, odnosno, današnjem Savinom selu, zapravo i nije loša.
I teško je i pomisliti da se vlasnici bez obzira na nepravdenu sudbinu koja ih je snašla u vezi sa vilom koju su podigli krajem devetnaestog veka baš ovde, ne bi ipak bili ponosni kako ih je delo njihovih ruku nadživelo.
Karmički obrt u ovom slučaju pomogao je da se državnom brigom objekat ipak održava, a danas i fazno uređuje i restaurira.
Zapravo, moglo bi bi bolje, ako ćemo da sagledamo i to restauriranje i vraćanje u funkciju ali...
Sudbinu mnogih ovakvih objekata odredile su decenije koje su dolazile, prethodno donoseći neke nove kolonijalizatore koji su ovde sebi nalazile zidove za život, a neretko i materijale za vlastitu gradnju, pa možda čak i trivijalne stvari, poput pukog grejanja i slično.
Funkcija u sistemu državnog delovanja, poput te zdravstvene ustanove kao i mnogo sličnih objekata, iziskivala je i određenu brigu o objektu, uz značajna odstupanja od originalnog uređenja, i to je na neki način bilo neizbežno.
Zadržao se spoljni izgled makar, i delimičnom restauracijom danas ova vila dominira selom ponosno.
Makar onaj deo koji je vidljiv sa ulice, ali kada se zakorači u dvorište, slika se na tom planu ipak menja.
Dvorište je zajedničko.
U nekadašnje pomoćne prostorije, vremenom su se uselili i stanari, a preko ciglom optočenog dvorišta, u svojoj nestručnosti, neke stručne službe, presvukle su beton koji je opet izdigao dvorište, a što je opet onemogućilo vraćanje na mesto ipak sačuvane originalne kapije, i tako...od tužnih do nesrećnih analogija koje bih mogao nabrajati, danas je uveliko narušena autentičnost čak i spoljnih elemenata.
Što se tiče ostalih, za sada ostaje da se nadamo da će se ipak neka stručnost pojaviti u toku tekućih radova, koja će vratiti u dovoljnoj meri duh autentičnosti, jer stanje u kome se nalazi vila, danas ne ostavlja prostor za bliži zaključak, do pukog nadanja.
Neki od nas navijaju i nadaju se, dok stanovnicima Savinog sela prepuštaju iščekivanje da im se njihovi lekari i sestre ponovo vrate u njihovo najlepše zdanje, u selu prepunom prelepih zdanja gde pojam najlepšeg itekako dobija na značaju.
