Objektivom po Srbiji - Arheo park Vinča, Belo brdo, savremena i zanimljiva učionica naše praistorije

 I ne, to što mi nismo nužno prapotomci nekih ljudi koji su ovde živeli, radili i umirali, zaista ne treba da znači da to nije jedan izuzetan deo naše kulturne baštine.

Naravno. Pa tako i treba da bude. Baština i kulturno istorijsko nasleđe, posebno iz praistorijskog doba kada nije bilo države, vere i nacionalnosti pripada svima nama.

A naša je tu.

Odmah uz beogradsko gradsko jezgro, na obali naselja Vinča, nalazi se i ta naša istorija u praistoriji, po kojoj je čitava kultura tog doba na ovim prostorima nazvana.

I nikako ne treba pomisliti da je reč o nečem novom, jer sve je ovo odavno ovde, prva ozbiljna iskopavanja datiraju više od pola veka unazad, već je reč o jednom drugačijem pristupu ideji NAŠE baštine.

I baš o tome smatram da ne razmišljamo dovoljno.

I upravo o tome bih u ovom članku rekao pokoju reč na temu današnjeg doživljaja arheoparka Vinča.

Naime, radi se o pravom blagu, i ne samo u smislu struke, gde je ono nesumnjivo neprocenjivo.

Blago je i van struke, onaj slabo vidljivi deo na prvi pogled, koji oplemenjuje, daje onaj nežni začin životnoj priči, kada se u nekom dobu zrelom, počnu u čoveku pojavljivati slike iz prošlosti, a zatim misao ponese i dalje, još nekud dublje ka samim korenima...

I tu negde bi se pozicionirala istorija.

A za praistoriju treba se opustiti, prevazići današnje postulate i definicije, i zaroniti u nešto bezgranično, nešto toliko različito, da nije lako odupreti se pomisli da je praistorija život sa neke druge planete.

A opet, dovoljno slično gotovo svemu što danas znamo...

I ta sličnost je gotovo zastrašujuća.

No, naravno, sve su to ipak momenti koji nas prožimaju uvek kada dovoljno dugo uronimo u dubine koje nas čine, a retko ih pohodimo.

Na ovakvom jednom mestu, možda neće moći sve, ali neke kockice će se sigurno posložiti.

Logički, pa čak i laički.

Dakle, onako kako može da razume svako ko to želi.

Priča koja se ovde pripoveda stara je oko osam milenijuma, i ono što nam se prikazuje u slojevima zemlje predstavlja vrhunac neolita u Evropi. 

Gotovo svaki od slojeva koji je iskopan, donosi nam neka nova saznanja i predstavlja zapravo najčešće po neki novi milenijum, iako to matematički nije srazmerno, ne na taj način.

Ta iskopavanja su iznedrila mnogo toga, a vremenom je ispalo da je ovaj lokalitet samo iskopina, a da nema ničeg izloženog ovde, već po muzejima i fakultetima.

Ono što želim da kao prvu stvar apostrofiram jeste upravo ta ideja da se na mestu iskopavanja, nekako uredi prostor na kome se iz prve ruke može osetiti ambijent koji čoveka povezuje sa minulim milenijumima, baš dok tu stoji čovek.

Postoje rešenja koja smo već kod nas imali, od najpoznatijeg Muzeja Lepenski vir, neobičnog, savremenog i veoma funkcionalnog rešenja, pa sve do oglednih prostora poput Arheo parka Pločnik, ili oglednog dobra Mali Dunav, gde se na zanimljiv način prikazala plastično naseobina pračoveka iz Vinčanske kulture.

Šta ovde učiniti, a da se ambijentalno uklopi, i da bude funkcionalno, da ne ometa radove ali da bude jedan vizuelni prikaz dostojan blaga kakvu ovo nalazište zaslužuje?

Za početak, ja sam kao posetilac uočio neka četiri važna elementa, a to su pre svega pristupačnost, urbanost i efikasnost pristupnog prostora, spoljašnje prostorno uređenje i sama postavka i izbor artefakata koji je čine.

Ako krenemo redom, pristupačnost za Vinču nije lako obezbediti. Desetak kilometara najmanje od autoputa, već je problem za gradsko područje, pa iako sama Vinča nije u punom smislu reči gradsko jezgro, ipak gustina saobraćaja predstavlja svojevrstan žulj u cipeli.

Stoga je možda još važnije što je uočeno da se zato sa Dunava može doći.

Pristan za kruzere predstavlja veliku šansu za promociju lokaliteta. Iako nije još u potpunosti u funkciji u vreme pisanja ovog članka, donosi već sada posetioce. Nadalje, odmah po pristizanju, bilo vodom ili kopnom, urbanost prostora koji dočekuje posetioca u vidu potpuno obnovljenog keja uz reku, takođe je jedan primamljiv detalj. Na slikama ispod možemo da vidimo kako je to, po mom skromnom mišljenju ipak dosta sporijim tempom, teklo. Danas ipak imamo prilično lep i funkcionalan ambijent, reprezentativan za dolazak kruzera, ali i gostiju uopšte.

Sa keja se penjemo uz stepenice, upravo kroz srce istraživačkog područja, i na taj način je sintetisan istraživani deo sa posetiocima koji dolaze na funkcionalan i neprimetan način.

Tek posle posete gornjem platou, posetioci shvataju da su prošli upravo onim delom gde su iskopana naša najveća arheološka blaga.

Gornji plato je organizovan tako da su zapravo izloženi stambeni objekti koji bi trebalo da predstavljaju prikaz praistorijskog staništa ljudi Vinčanske kulture.

Za objekte koji kombinuju blato kao oplatni i vezivni materijal, i drvo kao konstrukcioni kostur, može se tako zaključiti. Za druge, pak, daščane objekte, meni svrha nije najjasnija, ali zato je izložbeni prostor jedna sasvim druga priča.

Uz stručnog vodiča, praistorija upravo počinje u montažnom, ali dobro organizovanom, opremljenom i klimatizovanom izložbenom prostoru. Izbor artefakata u kombinaciji sa foto retrospektivom, upotpunjuju priču arheologa koji će predstaviti istorijat iskopina, naglasiti njegovu važnost i zagolicati znatiželju i maštu posetilaca.

Tu negde sam i ja video ne samo uređen i približen ambijent posetiocima, već i prostor za dalje unapređenje.

Na brojnim medijima može se videti skica budućeg izgleda, ali ne i vreme kada će se to desiti. Za sada deluje kao dobar pravac kojim je zaplovio ovaj brod prepun praistorije, ali pomalo usporeno seče talase vremena...

Početak istraživanja neraskidovo se vezuje za ime istraživača kome je sa razlogom posvećena bista na centralnom mestu u Parku.

Miloje Vasić pokrenuo je sve ovo...

I, ovako danas izgleda ovaj lokalitet posle adaptacije keja i pristupnih rampi i stepenica.

Naravno, ostaje još toga da se uređuje iako se verovatno moglo ipak u jednom zamahu rešiti sve što je pri reci.

Istina je da nisam upoznat sa planovima, ali nadam se da planovi za potpuno uređenje priobalja postoje, jer u suprotnom bi dobar deo sjaja uređenog keja, potamneo...

Objektivom po Srbiji - Aranđelovac, od vizije jednog nepismenog ali znamenitog vladara, do savremene varoši koja ima da ponudi sve

Da li je lakše da krenemo od početka, ili od najvažnijeg, pitanje je koje i se nametnulo kada sam uzeo da pišem o ovom izuzetnom mestu u Šumadiji.

Od početka je svakako lakše.

Hronologija, pa kada naiđe zanimljivo, a kad manje zanimljivo.

I nije nešto daleko u prošlost čak...

A onda pomislim da se ipak radi o Aranđelovcu.

Sa njim nikad nije lako, a kamoli lakše...

Tako da neću od lakšeg, već od zanimljivijeg. Eto...

Nešto preko dvadesetak hiljada povlaštenih ovde je našlo dom danas, iako su brojke vremenom varirale.

Povlašteni su jer praktično ne moraju da napuštaju grad i njegovu teritoriju da bi uživali u jednoj banji, ali i na jednoj planini. I da bi se potom spustili i na plažu, ali i zavirili u istoriju, pa čak i praistoriju.

A ima i onih istorija koje kreiraju i sadašnjost, i vire u budućnost, onih bliskih, gotovo nedavnih.

Smeštenih između dve planine, a Bo'me ja sam najradije dolazio i preko treće planine, Kosmaja.

Industrija, nekada slavna, ali i vaskrsla poput Feniksa iz pepela devedesetih, vezuje se za Aranđelovac, ali istovremeno se za njega vezuje i priroda koja se verovatno ipak može naći samo ovde, tako raznovrsna, tako čista i tako privlačna.

I....sad bih morao malo da se zaustavim u ovom euforičnom uvodu, i da ustupim sledeće redove nekim konkretnim ilustracijama, za sada opisnim, a potom i fotografijama.

Venčac i Bukulja su planine u čijim se podnožjima ušuškao Aranđelovac, iako, kao što rekoh, čak i kada idem na neku od ovih planina, ja najradije pređem preko Kosmaja čiji obronci dobacuju do same periferije, otkrivajući usput i fantastične pejzaže u ma koje doba godine, čini mi se.

Vode i rude kao bogatstvo ovog kraja, zapravo su srž industrijske boje kojom je, između ostalih, ofarban ovaj gradić, i ne predstavljaju ništa novo, naprotiv, neka istraživanja datiraju i neke davne eksploatacije.

Šetnja Aranđelovcem zanimljiva je kojim god pravcem da se krene, a praktično su nam na raspolaganju tri paralelna pravca, od kojih su dva naročito interesantna.

Kroz sam centar uz glavnu ulicu, Knjaza Miloša, i paralelno sa njom Kralja Petra I koja će nam pružiti uvid u svojevrsni bekstejdž Aranđelovca obzirom da ćemo se tu sresti sa ordinarnim aktivnostima građana, jer ovde su i Dom Zdravlja i pijaca, dok su u glavnoj ulici prelepe fasade gotovo sve poslovnog karaktera.

Teško je odlučiti, pa možda najbolje jednim smerom ovom, drugim onom ulicom.

Relativno mlad gradić, da.

Naselja se pominju i u vreme pada druge Despotovine, i vezuju se za poslednjeg srpskog despota koji je odavde napustio Srbiju pred konačnim naletom Osmanlija, ali sama varoš nastaće ipak tek po odlasku iste te turske okupacione sile u vreme vladavine Miloša Obrenovića.

On će od dva sela u blizini banjskog odmorišta u koje je često svraćao, dati da se formira varoš, a ona će postati Aranđelovac, dok će banjski potencijali postati poznati kao Bukovička banja.

Dakle, ne predaleko u istoriju nastanka, ali time se istorija samog mesta ne može opisati u potpunosti.

Za najdalju istoriju ćemo ipak zaviriti u kompleks pećine Risovača, a kada se upoznamo sa time, valja nam produžiti malo korak do Orašca na mesto Prvog srpskog ustanka bez koga ni Drugi ustanak ne bi imao uspeha, najverovatnije.

No, sva ta istorija odvešće nas i malo u neka vremena kojih se prisećamo, i kojima smo bili savremenici, vremena u kojima neće samo mineralna voda Knjaz Miloš proslaviti ime Aranđelovca na industrijskoj mapi, već će tu biti i drugih, poput Peštana koji proživljava svoju drugu, još snažniju slavu upravo danas.

I tako, neka slavna vremena polako gasnu sa onim zlosrećnim devedesetim godinama prošlog veka, ali se ubrzo baš ovde bude i neka nova imena i brendovi koji se na istoj onoj privrednoj karti zemlje, stabilno pozicioniraju, posebno u proizvodnji građevinskih materijala.

Paralelno sa tim razvojem, Bukovička banja dobija i prave kulise za manifestaciju poput Mermer i zvuci, ali i novijih manifestacija, i polako počinju da padaju neki dotadašnji turistički rekordi.

Transformacija i zapravo evolucija turističke ideje savremenog formata, vidljiva je i sa hotelom Izvor, uz koji je stigao i akvapark sa najvišim vodopadima u zemlji, ali će se potom ta ideja proširiti i na druge segmente privlačenja gostiju, a posebno zanimljiv i čuven postaje gastrološki deo priče, i meni posebno dragi etno ambijenti poput Lovačkog raja recimo.

Shodno ovom razvoju, danas je zaista moguće sagledati Aranđelovac kao jednu izbalansiranu sredinu koja ne zaostaje u privrednom, i pre svega industrijskom razvoju, ali ne nauštrp prirodnih resursa, već naprotiv, negujući iste, te ih dovodeći na nivo održivog, kako je to danas popularno reći.

Obližnje Garaško jezero takođe je nešto što na najlepši način može zaokružiti sveukupnu bogatu i šaroliku ponudu grada, koja odavno prevazilazi nivo izleta, a veoma je objektivno zapitati se da li je dosta čak i kompletan vikend za sve što Aranđelovac nudi.

Konačno, brojne manifestacije, bogata i jedinstvena arhitektura, vidikovac nad gradom u obliku osmatračnice, brojni resursi za osveženje leti, bogata gastronomska ponuda, i muzejska kultura koja vodi od praistorije u jednoj od najlepše osmišljenih prostora pa sve do najznačajnijih istorijskih mesta, i sve to na jednom mestu praktično, uz jednu od najpoznatijih banja, samo po sebi predstavlja neodoljiv poziv na produženi vikend, ili pak nešto duže...deo te dileme se može i naslutiti i iz fotografija pod tekstom, pa uživajmo malo u Aranđelovcu i bez pisanja.