Objektivom po Srbiji - Omiljeno novosadsko more, Štrand, gde talasi tiho hlade vreli pesak

 Ma, nije more, ne, Dunav je to i dalje, kao i sva ostala novosadska mora, ali za neke je upravo more.

Neko neslano more, istina, ali većini posetilaca je na jedan metaforički način zapravo - slatko.

Ne voda, iako je reč o slatkovodnoj plaži, ali ugođaj odlaska, pa čak i sama ideja odlaska, to je svima slatko.

Jer sama voda je možda izvorna ideja nastala još početkom prošlog veka kada je otvorena ova plaža, ali se do danas oko te vode razvilo toliko toga, da je Štrand danas teško nazvati plažom, i da istovremeno slušalac pravilno i razume.

Štrand je odavno prevazišao plažu, postao je mesto na kome se provodi leto, mesto na kome se boravi, druži, uživa u događajima, a ponekad i kupa.

Mesto na kome je pitanje prestiža imati u zakupu kabinu za tu godinu, a neretko ćemo čuti i da se zakupljuju po dve kabine, i gotovo sve one ožive odmah po otvaranju sezone.

Kabine su zapravo kućice sa komadom prostora ispred, gde se stolovi i stolice, ležaljke i ljuljaške postave na startu kupališnog dela godine, i sklapaju se nazad negde tek završetkom.

I, dok je cena ulazanice celodnevno, kao i nedavno uređenog parkinga zaista simbolična, te pre treba spremiti sitan novac nego se stresirati oko cene brčkanja na kultnoj plaži, dotle cena zakupa kabine nije baš naivna, ali kako već rekoh, kabina je pitanje prestiža i svrstava se time u kategoriju premijum proizvoda, a njihov tržišni plasman je u direktnoj proporciji sa visinom cene.

Štaviše, prestižnost zakupa kabine apostrofira čak i cena sezonske karte za ulazak koja je takođe više nego prilagođena našim uslovima života i standardu uz uvažavanje brojne školske populacije raznih uzrasta ali bez primanja.

I uvek je borba za te kabine, čim se objave konkursi na kojima se uglavnom produžuju zakupi...

Kabine su možda deo urbane kultne priče, i mnogima su sa ponosom prva asocijacija na Štrand, ali definitivno nisu jedina ovdašnja priča.

Jednako kao i plaža, ležaljke i ostalo, i kabine su samo deo ambijenta i prostora, a Štrand je u tom smislu odavno prevazišao ograđenih sedam stotina metara same plaže, i definitivno se mora posmatrati dosta šire.

Čim se iskorači van tog prostora, tu su daleko kompleksniji sadržaji koji obuhvataju i razne terene za tenis ili mini golf, ali i teretana na otvorenom, dečija igraonica sa savremenim mobilijarom, te nekoliko ugostiteljskih objekata uz šetalište koje je zapravo nastavak čuvenog Keja. 

U ovom delu je Kej dobio zvanični prefiks Sunčani, i sasvim prirodno zaokružuje retrospektivu Štranda posmatranog kroz prizmu njegovog društvenog značaja, pre svega za Novosađane...

Plaža je peščana, održavana redovno, a uz oscilacije Dunava to nije nimalo lak zadatak, i najvažnije, bezbedna.

Spasilačka služba je prisutna tokom sezone, plutačama je označen bezbedni prostor, a mladi spasioci obilaze koridor i sa vode, intervenišu kod previše prišlih čamaca i skutera, opominju plivače ako napuste bezbednosnu zonu plivanja i drugo.

Prisutna je i svakodnevno ekipa hitne pomoći, dežurna stručna služba.

Uz sve to, neretko se odvijaju i razne kulturne i sportske aktivnosti.

Nije dosadno, ali nema ni nečeg napadnog što bi remetilo sklad koji se očekuje od jedne ovakve plaže na kojoj su deca možda i centralne ličnosti.

Videti ih sa kanticama u pesku koji zapljuskuju talasi, umirujući je prizor prepun nekog životnog optimizma u vremenu u kome smo svi nekako užurbani, i nekako se već svesno odričemo tih bezbrižnih, tihih trenutaka uživanja kada se ne gleda ni na sat, ni u mobilni...

A talasi koji zapljuskuju pesak u kome se deca igraju su zapravo važni.

Taj pesak koji upada između prstiju i u kostime, najprijatniji je.

Onaj do kog ne dopire reka...e to je pesak po kome se brzo postane disciplinovan i kreće se rustičnim stazama od prirodnih materijala jer svako skretanje na pesak vreo od sunca natera čoveka u trk...

I mami osmehe onih koji gledaju, i koji su svoje već trčali ranije. I znaju...

Potom sledi utrčavanje u reku, i to sve do - kolena.

I zatim stop. 

Zagledavanje u daljinu, u Mišeluk na suprotnoj strani, ili ka Fruškoj gori....jer Dunav teško da je dovoljno topao da nas tada ne ukopa u mestu.

Dugi pogledi u daljine dok se minut pretvara u dva, pa pretače u gotovo pet minuta koliko traje put od kolena do stomaka, a kad se gaćice skvase...lakše se stopu kompletno, i čarolija počinje.

I ovde nema mnogo filozofije.

Pravila postoje, neka da se poštuju, neka da se krše, ali uglavnom je jasno da ovde caruje osmeh.

To pravilo svi prihvate veoma brzo.

Namćori se lako uočavaju, ali i kratko traju.

Ne pronalaze baš sebi mesto ovde, na plaži smeha i osmeha...

I uglavnom je tako čitave sezone koja počinje čak prvog dana maja, iako naplate i službe kreču tek sredinom tog meseca.

Svojim objektivom zabaležio sam fotografije ispod pre desetak godina, ali zapravo je atmosfera uglavnom ista, kada god odlučimo da budemo bar na kratko deo nje.

Ponekad se marina odmah pored nizvodnog kraja kupališta punila više plovilima, ponekad manje, ali sve su to samo varijacije...

Bivalo je i da suncobrani vire iz vode, a plaže nije bilo dok se voda ne povuče.

Ipak, Štrand ostaje Štrand.

I nikad nije isto kupati se i otići na Štrand.

Jedno hrani telo, drugo ume i dušu...