Objektivom po Srbiji - Jezero Zaova, jedna fantastična mirna priča, pred kojom se samo može pokloniti...

I sad, eto, sve ne znam kako bih započeo jednu od najlepših priča koju sam spoznao u zadnje vreme, i neodlučan sam kako bih podelio taj trenutak kroz nekoliko rečenica i slika.

Mislim, slike su tu.

Nema mnogo šta da se zna ili ne zna kako.

Reči su problem.

Nagrnu same od sebe, nagomilaju se tu negde pred prstima koji treba da kucnu po toj tastaturi, a onda mi pogled opet odluta na slike.

I, zaćuti nekako misao...

Neće reči.

Vratim se u trenutku nazad na to neveliko jezero, puno neke vodene vegetacije koja začudo nimalo ne smeta.

Naprotiv, daje nekakav poseban šmek ne samom jezeru, koliko čitavom ambijentu.

A ambijent...e, to je već posebna priča.

Scenografija kakva se može zamisliti onda kada čovek odluči da jedan dan u životu provede u bajci koju je osmislio za taj dan, i upravo mu takve kulise crtaju mesto radnje...

Nakon toga, zastaneš.

I veoma je važno tada da budeš nekako....fleksibilan sa radnjom...na tom mestu radnje.

Jer već prvi pogled rađa neku novu radnju koja potiskuje onu koju zamišljaš dok ne vidiš scenu na kojoj će se bajka desiti, bajka koju odlučiš da sebi i nekom dragom posvetiš.

Jer, to više nije jezero od neka tri hektara ukupno.

Ne.

To je jedna oaza u urbanom načinu života kakvim danas živimo, okružena šumom, pristupačna svojom najširom stranom, prekrivena vodenom vegetacijom šarmantnom poput one patine koja daje tu notu privlačnosti onim starim predmetima kada ih pronađeš posle mnogo vremena.

Oni predmeti i sitnice koji ne rade na struju i ne treba im internet, već kao da im samo to malo patine treba, pa da budu savršeni.

Da, danas jeste to teško za razumeti, posebno za mlađe...ali kada ruka dotakne dragu ruku, i stegne je blago u zanosu na obali ovog malog Raja, i kad dodatno prostruji krv kroz obe te ruke...to svi odlično razumeju!

Nekome je tri hektara ništa...ima tih zapuštenih ili nasleđenih njiva i livada, a da su veće, a kamoli onog što se obrađuje, i jezero te veličine ne zvuči veliko ali...

Probaš li izvući ruku iz one drage ruke, sesti u čamac i ta dva draga oka prepuna osmeha koji i dalje krajevi usana samo nagoveštavaju povesti veslajući po jezeru, pokazaće se da su ta tri hektara ipak pozamašan zalogaj, sem za one sa olimpijskim normama, dakako.

No, ideja da se skriveni osmeh iza očiju spusti i razvuče krajeve usana u zvonak sanjarski smeh, teraće ta vesla i u rukama koje nemaju kondicije. 

Kliziće po površini vode...

A čamac je zapravo tu, sa sve veslima.

Vezan uz drveni mol sa nadstrešnicom koji krije dva stola za sedenje i kafu u neobičnom ambijentu.

Kafu koja se može popiti i iz ležaljki na obali, ali i drvenih stolova sa klupama u sklopu simpatičnog restorana na obali.

Restorana do koga se može stići i kolima, iako jedna rampa treba da opomene one koji ne bi ni korak napravili ako ne moraju, dok ne sednu i naruče, gotovo i ne izlazeći iz kola.

I šteta je, jer šetnja od te rampe do restorana vodi baš kuda treba.

Sa jedne strane je jezero, i klupe koje gledaju u njega, dok je iza tih klupa šuma.

I to ona prava, kao naslikana.

Ugodna, praktična i nadasve funkcionalna.

Ljudska ruka ju je doterala, i nimalo naružila, biranim mobilijarom koji se pretežno sastoji od klupa i stolova, raspoređenim tako da obezbede mesto za piknik, ali i poneki zabavni sadržaj, jer dobar broj klupa je amfiteatarski dizajniran, da se uživa u onom što se dešava na improvizovanoj sceni.

U šumi se svakakva lepa omanja čudesa mogu pronaći, pa tako i vagonskog izgleda prikolica koja služi kao sezonski mali ugostiteljski bar, skoro savršeno ambijentalno uklopljen, ali i izvesna klupa ljubavi.

Za sve one koji su spremni da ruku u ruci zadrže sedajući na klupu od koje potajno očekuju onu skoro očajnički neophodnu dozu samopouzdanja kada treba da zažmuriš, i primakneš usne onim tako željenim usnama kraj sebe.

A na samoj obali gde se, eto, sjajno može prošetati koja desetina metara, postoji i mesto za uspomenu, za razglednicu sa svojim likom.

Nadležna turistička organizacija iz Malog Crnića, ovde je izazvala moje najdublje poštovanje za trud kakav se ne viđa često, a u odnosu na resurse...mogu slobodno da kažem, nigde ovako i ovoliko u zemlji.

I na koncu, koliko može sad više uopšte i biti važno da je među drvećem dovoljno proređenim za parkiranje u hladu, moguće pronaći lako dvadesetak parking mesta uvek, sem kada je neka manifestacija?

Pa, mislim da to može biti važno, kako tekst i slike odmiču, i taj podatak postaje važan, jednako kao i podatak da se asvaltnim lokalnim putem u odličnom stanju kroz zanimljive krajolike koji se mogu videti tokom petnaestak kilometara koliko se mora voziti od Požarevca, stiže do ove pomalo neverovatne bajkovite priče zvano Jezero Zaova.

Nasuprot tome, nekako postaje nevažno da je dubina samog jezera koje preko šezdeset godina pune samo lokalni izvori i potoci, uglavnom tri do četiri metra sem kod brane gde celih pet metara meri.

E sad, koga zanima pecanje...ima ribe, bez sumnje, ali uz sve ostalo, plus nekoliko manifestacija, teško mi je zamisliti da je nekome važan i taj podatak, da ima ribe za pecanje...no, opet, kako kome drago...

Objektivom po Srbiji - Premalo buke oko jednog Velikog buka

Čitao sam više puta razne putopise i slične oblike opisivanja veličanstvenosti nekih prirodnih lepota u kojima se apostrofira da je zapravo sva grandioznost sažeta u pogledu odozdo koji obuhvata sve elemente osećaja vlastite sićušnosti dok podižemo polako pogled ka vrhu.

I takvi opisi su efektni, da.

Ta donja pozicija, šaljivo nazivana mravljom ili žabljom perspektivom, zaista jeste značajan faktor u doživljavanju veličine nekih prirodnih lepota.

Naravno, i veštačkih tvorevina gde to posebno dolazi do izražaja, ali ovaj put ću se zadržati na prirodnoj lepoti, uz poseban osvrt na diskretne primese čovekovog uobličavanja te lepote.

A teško je zamisliti veći efekat pogleda iz donje perspektive, od stajanja podno jednog od najlepših vodopada u Srbiji, vodopada Veliki Buk.

I kada se uzme u obzir činjenica da je do otkrića nekih zaista visokih vodopada na Staroj planini, smatran najvišim vodopadom u Srbiji, Veliki buk je sa pravom nosio titulu jednog od najimpozantnijih pogleda iz mravlje perspektive kod nas u zemlji.

Istina, visina između dvadeset i dvadesetpet metara koju najčešće navode kao pravu, možda ne sugeriše tako impozantan pogled kakav bi možda mogao imati posmatrač u odnosu na recimo Gostilj ili čak i više, u odnosu na Slapove Sopotnice, ali kada se stane tačno ispred, i tačno ispod....dileme nema više.

Svojevremeno je čitav hidrokompleks Lisine i dizajniran upravo sa idejom da se podeli ova atrakcija, a priroda taman toliko preuredi da bude dostupnija prosečnom turisti koji je preuzeo obeležja potrošačkog društva, možda je to i učinilo da se negde sa tim preuređenjem zastalo kada se dosegla projektovana forma bazirana na restoranu i ribnjaku.

Kao da je onaj turista koji bi rado zavirio i u ostatak vodokompleksa koji će se sa izvesnom bukom strmoglaviti u neveliko jezerce usred koga je platforma za posmatranje, na neki način ostao prikraćen za sve što se dešava iza kulisa.

A to je jedna posebna scenografija...

Obronci Kučaja i Homolja glavne su udaljene kulise u toj scenografiji, i na neki način stavljaju u drugi plan vrh Beljanice pod kojim se stropopštava nevelika reka Vrelo praveći jedan od najlepših vodopada u zemlji.

Taj prizor predstavlja jednu drugu vrstu grandioznosti, one moćne omeđenosti koja nam stvara osećaj sigurnosti, koja ukazuje na granicu nekog prostora, jer ma kako pričali o bezgraničnosti danas...mi zapravo funkcionišemo upravo u svetu ograničenosti, i instiktivno samo to prepoznajemo.

Baš zbog toga ne možemo da pojmimo stvarnu kolosalnost svemira, i baš zbog toga se kod nekih javlja nekontrolisana potreba da planetu zamisle kao ravnu ploču...

A ograničeni delić prirode koji pod uzvesnim svetlom i dobro odabranim godišnjim dobom postaje nalik rajskom prizoru u svom zelenilu, brz nailazak oblaka može samo da ulepša.

I ovde se zaista dešava brz prolazak oblaka.

Ko pokisne, neće na ovaj način videti to, znam...ali ako ne pokisnemo, ume da bude zaista sjajan prizor.

Rečica Vrelo nije ona reka Godina sa zapadne strane zemlje koja se uliva u Drinu posle svega tristašezdesetpet metara. Ne, ovo je jedna druga rečica, neizbrojana u metrima dužine, već samo u metrima visine sa koje se baca u ponor čineći jedan od najlepših vodopada tako veličanstvenim.

Naziv Vrelo nije redak. Manji vodotokovi sa karakteristikama brdskih i brzih reka i potoka, često se tako nazivaju u narodu, aludirajući na njihov kratak tok, gotovo kao neko njeno produženo vrelo. 

A vrelo, kao deskriptivan oblik nekog izvora, valjda ne treba posebno objašnjavati...

Ono što je danas dostupnije, jeste upravo ta pozadinska scenografija negde visoko iznad ukusnog ručka za trpezom restorana podno samog vodopada, a tu scenografiju, pored pomenutih planinskih visoravni i vrhova, savršeno upotpunjuje upravo tok reke Vrelo pre samog vodopada.

I tu slika postaje multimedijalna.

Taj huk rečice koja uporno savladava brojne slapove, nešto je što krade utisak slavnom vodopadu nekih tridesetak metara niže.

I pitanje koje se nameće vrlo brzo samo po sebi - da li je Veliki buk dobio naziv baš po tom bučnom spustu na samom vodopadu, ili se i buka i huka koju stvara kovitlajuća voda baš ovde, dosta pre vodopada, nekako upisala u taj naziv diskretno i skromno...

Kakav god da je odgovor na to pitanje, sada ga možemo i sami potražiti popevši se uz uređenu stazu koju sve vreme prate drveni rukohvati, što nam omogućava da zavirimo iza zavese na glavnoj sceni, i shvatimo kako se osetila i čuvena Alisa kada je zavirila na drugu stranu ogledala.

Ko bude umeo, prepoznaće ovde svoju Zemlju čuda, bez sumnje.

Za one manje srećne, ipak će to ostati samo zelena polja, rustikalni ambijent planinskog razasutog sela, gustom šumom obrasli obronci nekih planina, i granje koje skriva vodotok jedne rečice koja se svako malo sjuri niz neki slap čineći na momente buku i većom od one dole, pred trpezom koju konobar opslužuje.

Ti manje srećni videće to...neće videti Zemlju čuda.

I možda ni sami neće biti krivi za to.

Nema ovde baš nekoga ko bi im skrenuo pažnju da ulaze u tu Zemlju, uglavnom su tu oni koji će im ljubazno ponuditi izbor između dva najčešća pečenja u Srbiji, te neka vina...ili možda ipak nešto sa roštilja, jer...vodopad je već tu, nema šta da ga se nudi, jelte...

A ta lepota iznad, taj buk koji prethodi ovom Velikom...nju će retko ko da ponudi.

Ne donosi novac, ne doprinosi ekonomiji. 

Samo trošak za održavanje stepenica, staze, gelendera koje surovo gaze vremenski uslovi...

I sve to da bi neko uživao u jednoj tihoj buci i zeleno-sivo-plavim prizorima nad njom...i to poneo u svom sećanju ili na memorijskoj kartici u najboljem slučaju?

Ne, ne...premalo je to buke u okolini Velikog buka...premalo da bi se isplatilo, nažalost.

Objektivom po Srbiji - Manastir Sveta Petka u Berkasovo, najzapadnije svetovno mesto koje Fruška gora nudi

Mlad neki manastir....mogli bi reći neki manastiri koji vekove broje tako lako, i nije im dovoljna jedna ruka...ona neka zamišljena, neka manastirska nevidljiva ruka sa prstima...

Jer mladim manastirom i moramo smatrati manastir koji još ni dva puna veka nije odbrojao.

Štaviše, i u sklopu tako relativno kratkog postojanja, veći deo gotovo da nije ni postojao...

Manastir koji je nastao na mestu jedne brvnare.

Crkve brvnare, svetinje skromnog kapaciteta po svakom osnovu, pa čak i veka trajanja...

Jer i crkva brvnara i manastir su nastali u devetnaestom veku, s tim što je crkva izgorela, a svetovne dužnosti prema svom narodu preuzeo je manastir koji danas znamo kao manastir Svete Petke u Berkasovu, zanimljivom selu na samo zapadu Srema.

Najzanimljivije je što dođeš do nekog kraja sela, staneš...

Stojiš, a ispred su samo šumoviti brežuljci u koje pažljivo gledaš ne bi li uočio kakav zid, kakvu arhitekturnu liniju, ili makar kakav znak da se ovde u kasno srednjem veku nalazio utvrđen dom nekih vladara, jednog despota štaviše, koji je iz te utvrde ne samo vladao ovim krajevima, već bio i jedan od ktitora obližnjeg manastira Privina glava.

No, od tih znakova utvrđenog grada, tih zidina ili ma čega što bi bar pogrešno navelo na pomisao i nadu...ništa.

Samo tiha i pitoma fruškogorska šuma, brežuljci koji se kupaju u letnjem suncu i koje samo povetarac osveži, sve dok neka najezda oblaka na kratko izbaci sa scenografije.

Seoska crkva je takođe zanimljivost.

Da nije usamljena i bez gotovo ikakvog dvorišta, te da nije na raskrsnici u samom centru sela, čovek bi lako po njenoj impozantnosti pomislio da je to manastir...

I da....tek kada se stigne do Manastira, ponovo se vrate slike i zbunjenosti...šta je tačno manastir, dok info tabla ne razreši sve dileme.

Da, ovaj skromni plavi manastir je zapravo taj ženski manastir koje sa ponosom nosi ime Svete Petke!

A zašto i crkva brvnara, i zašto manastir pored onakvog kompleksa poput Privine glave, i izuzetne seoske crkve?

I zašto baš ovde....baš na kraju sela...kao i većina atrakcija ovde.

Sami kraj, kraj nizbrdice, kraj puta, kraj radoznalosti...

Omaleni parking i uopšte skromni posed oko manastira, pa i sama manastirska zdanja, govore i o pobožnoj i asketskoj prirodi monahinja koje danas vode računa o svemu ovome, ubrzano podižući svoj dom u koji su doselile čak iz Sjedinjenih američkih država krajem prve decenije ovog veka.

Upravo njihov dolazak je udahnuo i novi život u manastir koji je odavno u ovim krajevima poznat po svojim čudima, pa će tako i većina stanovnika obližnjeg Šida kome i manastir administrativno pripada, prepoznati manastir u Berkasovu kao manastir čuda.

Koliko je za tako nešto zaslužna legenda o gluvonemoj čobanici koja se ovde u vreme velike suše te godine, molila Bogu da napoji nekako njene ovce, i kojoj se nepoznati glas obratio sa rečima da sutradan donese ikonu svoje slave i da se nad njom pomoli za spas svojih ožednelih ovaca, teško je danas proceniti.

Prema toj legendi, ikonu Svete Petke, koja beše devojčina slava, donela je devojka i provela dan u molitvi nad njom, a narednog dana baš na tom mestu, pojavio se izvor koji je nepresušan i dan danas, i upravo je to mesto na kome je verovatno bila i ta brvnara crkva, kao i današnja manastirska crkva.

Izvor nije samo ovce spasao, već je i devojci povratio moć govora čim je otpila prve gutljaje sa njega, a uz razne zapise o čudotvornim isceliteljskim moćima samog izvora, u manastiru postoji i mermerna ploča koja govori o zahvalnosti izvesnog Dubrovčana koji je takođe ovde isceljen od svojih muka.

Koja je od ovih legendi istinita, ili makar ima zrna istine, teško da ćemo ikada znati, no lepo je čuti svakako...

Ono što je simptomatično u vezi sa ovim manastirom, jeste da su ga obeležile suštinski žene.

Počev od hrabre hrišćanke Svete Petke Trnovske, preko čobanice iz legende, pa sve do monahinja koje su sa drugog kontinenta dospele da ovde pronađu svoj sveti i lični dom u kome u malim staklenicima, i oko njih poljoprivrednim aktivnostima održavaju manastir živim, aktivnim i ekonomski prilično nezavisnim, sve te žene su zaslužile svoj trenutak divljenja u kome su prepoznate od muškaraca koji su priskakali vremenom u skladu sa svojim mogućnostima.

Tako danas možda ne znamo ko je ktitor same manastirske crkve, ali znamo i ko je bio najverovatnije pokrovitelj u vreme nastanka, znamo i ko je oslikao danas crkvene zidove, znamo i ko je obnovio potkraj prošlog veka manastirski kompleks, a znamo i ko je podigao savremeni konak i drugo.

I sve to na kraju jednog sela, na kraju jednog puta, a zavisno od strane gledanja, i na kraju jedne države...i možda baš to i daje dodatne boje na sliku koja se čoveku stvara sama pred očima dok stoji podno manastirske kapije i gleda u uredne bele zidove sa karakterističnom nežno plavom bojom i o nečemu o čemu se manje zna nego što bi trebalo...