Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

понедељак, 10. јун 2024.

U šetnji po Beogradu - Kovilovo, sportski centar, strelište i još ponešto ali pre svega kutak za uživanje

Kovilovo može, bar kao izraz, ali i geografska odrednica, da zbuni u prvi mah.

Jer, negde nad Dunavom, u Nacionalnom parku Đerdap, postoji jedna veoma često korišćena pešačka staza.

Ljubitelji prirode koji su ovom stazom kročili uživajući u gotovo nestvarnim pejzažima kroz koje ona prolazi, zasigurno će prvo pomisliti baš na nju, ako se spomene Kovilovo.

Nekoliko desetina kilometara istočnije, recimo baš u Negotinu, na spomen Kovilova, glave i ruke će se okrenuti ka pravcu u kome leži jedno od sela u ovoj opštini, selo u kome se još bave tradicionalnom poljoprivrednom proizvodnjom.

No, kada se ispostavi da ipak ne tražimo Kovilovo toliko istočno, već negde na periferiji prestonice, stvari se polako kristališu i postaju bistrije.

Pojmovne zagonetke svode se na svega dve, međusobno povezane. Istini za volju, ne baš previše povezane po parametru udaljenosti, ali...da ne cepidlačimo sada.

Ono osnovno je zapravo naselje veoma blizu Dunavu, za koje se skrene praktično čim se izađe iz grada, na put prema Zrenjaninu. To, kao i jedno obližnje naselje pod nazivom Vrbovski, svoj nastanak, ali i nastanak svojih naziva, duguju događajima u kojima je oslobođen Beograd u Drugom svetskom ratu.

Kovilovo je nazvano prema ruskom pilotu koji je u tim borbama baš na tom mestu stradao, dok Vrbovski nastaje kao počast inžinjerijskom oficiru iste vojske Verbovskom, a samo mesto ima i spomen obeležje njemu i četvorici saboraca poginulim u tim operacijama.

I tako smo stigli do jednog od dva Kovilova koja nas mogu zanimati, ako tragamo za nekom od beogradskih priča. Jedno je mesto u kome se živi, pa...ne baš beogradski, već nekako opuštenije, usporenije i čak mogu da kažem umrtvljenije nego u Beogradu, te u tom smislu ovo naselje pre gravitira Banatu na koji se geografski i oslanja. Drugo mesto sa ovim nazivom je par kilometara udaljeno, i ima zadatak da priču o klasičnom beogradskom životu i tempu, relaksira i učini ugodnijom, i sve u tom Kovilovu teži upravo ka tome. Uživanju nadomak gradske vreve i užurbanosti.

O tom Kovilovu ćemo danas, kroz to Kovilovo ćemo pružiti poneki korak uz poneku reč i sliku.


Resort.

Savremeni izraz, nema sposobnost da sam sebe opiše, ali je već odavno stekao nekakvu gotovo mističnu sposobnost da odmah izazove svojevrstan respekt nedvosmisleno asocirajući na nešto lepo, nešto skupo, nešto što nije dostupno svakom, a naročito ne uvek.

I, nije to asocijacija bez razloga.

Naprotiv. Gotovo svaki današnji resort ima svoje nepisane standarde koji se međusobno možda i mogu razlikovati, ali nesvakidašnje uživanje uz određenu cenu, doneće baš svaki od tih resorta.

Ovaj je, eto, sticajem okolnosti, svojom istorijskom ulogom doneo i nešto više od uobičajeno očekivanog u kompleksima sa sufiksom ili prefiksom resorta.

Da, kompleks je nastao svojevremeno kao jedna materijalizovana ideja o relativno usko specijalizovanom sportskom kompleksu, u čijem je fokusu strelište sa velikim metama.

Ambiciozan projekat u verovatno loše odabranom trenutku, morao je na doradu.

Streljaštvo kao sport, ali i trend, nije se pokazalo dovoljno kapacitetnim da zaokruži neophodnu finansijsku konstrukciju za jedno ovako značajno infrastrukturno i sportsko dobro, pa je i pored povremenih inekcija iz državnih budžeta, projekat morao biti prikačen na aparate sa veštačkim disanjem.

Modifikacije koje su to veštačko disanje omogućile, vodile su u širi sportski opus, te je jedan veliki sportski kompleks nadgradio prvobitnu ideju, i omogućio neke bajpasove kojima se izbeglo uvođenje u veštačku komu koja je pripretila usled očito nedovoljnog interesovanja za osnovnu namenu kompleksa na preko dvadesetpet hektara prostora uglavnom uređene prirode.

No, nastanak opšteg sposrtsko rekreativnog centra nije skrajnuo u potpunosti ideju streljačkog kompleksa sa pretenzijama na najviše tronove u tom sportu, već je samo učinio upotrebljivijim sve te silne hektare, tako da se danas ovaj kompleks može pohvaliti u sportskom smislu i značajnim kapacitetima za fudbal, košarku, tenis, rukomet, odbojku, što danas upravo čini razliku između ovog, i sličnih resort kompleksa.

I, time bismo i došli do današnjeg izdanja Kovilova, velelepnog u svakom smislu, ma sa koje ga strane sagledali. Jer, bilo da nas zanima luksuzno venčanje ili neki od team-building događaja, ili nas zanima rešenje za događaj iz domena kongresnog turizma sa kapacitetima od dvestapedeset mesta, ili organizacija nekog od sportskih događaja, počev od netipičnih kao što je državno prvenstvo u preskakanju prepona, pa sve do evropskog ili svetskog prvenstva u gađanju pokretnih meta, zapravo je sve to moguće baš ovde.

No, čak i da se samo želimo opustiti uz čari bazena uz hotelsku uslugu koje se ne bi postideli ni najznačajniji hotelski kompleksi, u ambijentu u kome se smenjuju lepo i prelepo, ambijentu u kome prosto poželiš da se zaljubiš, ili svoju ljubav sa nekim da potvrdiš jednostavnom šetnjom između diskretnih fontanica, stazica, klupica ili uređenih šumaraka, ponovo je sve ovde.

A, ako sam nešto i propustio u nabrajanju, moguće je da se može naći na fotografijama koje slede...pa, pretražimo zajedno da li sam nešto propustio da nabrojim...



































петак, 31. мај 2024.

Objektivom po Srbiji - Baranda, tamo gde prekookeanska lađa plovi preko njive

Mirna banatska ravnica, uglavnom zasejana standardnim vekovnim sortama, povija se pred vetrićem koji ćarlija, ni izbliza kako se to očekuje od banatskih košava.

Ona ravnica koja i ume da bude samo ravnica, ponekad tamna od tek preorane ili zasejane zemlje, ponekad i zlatna od žetvenih radova koji su u jeku, a ponekad i zelena od niklih žitarica koje žure da sazru za koji mesec.

Ponekad i žuta od suncokreta ili repice, ali uvek...ravnica. Bez iznenađenja u svojoj lepoti.

U početku leta je možda i najdosadnija u toj lepoti.

Žito se zeleni, a bulke koje su tu i tamo prošarale ta žitna polja, a uglavnom ih oivičile naspram puta, te ih dekorisale na najlepši moguć način, crvene se prkosno podsećajući nas na lepotu kontrasta u suvoparnoj i gotovo monotonoj zelenoj ravnici kakvu svake godine juni i juli dizajniraju. 

Prošlo je vreme setve, još ne očekuješ setvu, i to je nekako ono doba kada u tim poljima ne očekuješ ništa sem blago povijenog žita i prkosno istaknutih bulki, jer tada ni traktori nemaju šta da traže u polju.

Ni traktori, ni kombajni...no, ne razumem se preterano u te skalamerije, pa se ne bih preterano ni začudio da sam video nešto od toga u ovim poljima, ali...u brodove se ipak razumem, bar do neke mere, naravno.

I čak i to malo što se još razumem, nimalo ne pomaže kada usred žitnog polja ugledam obrise soha za spuštanje čamaca, komandnog mosta i palube nekog povećeg broda bez korita.

Povuklo se Panonsko more, a kapetan prespavao to, i eto broda ovde...ma neee, nije čak ni dobra šala.

No Tamiš i njegovo preplitanje sa Dunavom u kome daleko pre svog ušća u tu reku u Pančevu, Tamiš sa svojim brojnim rukavcima koketira sa moćnom rekom gotovo je dodirujući na nekim mestima...to bi možda i moglo da bude nešto poput bolje šale na temu broda usred polja.

Pa ipak, kada se osvrneš oko sebe, i shvatiš da si u blizini Barande, tog mirnog i tihog banatskog sela, odjednom i brod dobija neku svoju logiku.

Jer, kuda bi iz Barande uopšte taj broj plovio, nego za Montevideo...



Baranda je postojala i daleko pre kultnih filmova i moćnog studija koji je toliko uzdigao kriterijume domaće kinematografije, da se danas i sama Baranda prepoznaje po njemu.

Planski je to napravljeno naselje još krajem osamnaestog veka, kao deo granične teritorije u koju su nakon povlačenja Turaka sa istorijskih prodora do Beča, carski stratezi počeli naseljavati takva područja. Prvi naseljenici su morali biti oni koji su bili spremni da steknu vlastiti krov nad glavom u zoni mogućih ratnih sukoba sa osvedočenim neprijateljem.

U slučaju Barande, najmlađeg od ta tri naselja koje danas čine opštinu Opovo, Srbi su bili to stanovništvo koje je prvobitno naseljeno i koje je formiralo komunalno jezgro naselja u kome su ulice imale obaveznu širinu od deset do nešto preko dvadeset metara za sporedne, pa sve do gotovo četrdeset metara širine za glavne ulice koje su se sve morale seći pod pravim uglom.

Naravno, to je i uslovilo da naselje bude pravougaonog oblika, barem u to doba, a planska gradnja donela je i standarde o dvosobnim kućama koje su izlazile na ulicu, a pravougaoni placevi od dvadesetak ari, pružali su se u pozadini, i imali funkciju bašte, što je i danas zadržana tradicija u ovim krajevima u mnogo slučajeva.

Važan izuzetak je jedna avlija, nešto veća od ostalih, u čijoj pozadini se ne nalazi bašta, već kaldrma koja deli kafanu s početka prethodnog veka, od glavne policijske zgrade u Beogradu, takozvane Glavnjače, ali i brojni drugi sokaci koje smo viđali u Senkama nad Balkanom, Montevideu, Rodama....

No, ono što je i pored ovako zanimljive istorije, ali i značajnog kulta domaće kinematografije, takođe privlačno i zanimljivo, jeste kompleks oko ribnjaka u Barandi.

Kompleks, jer pored samog ribnjaka, odnosno spleta više ribnjaka, ništa manje nisu zanimljivi ni podsetnici da je ovde svojevremeno formirana prava mala lokalna rivijera sa sve slamnatim krovovima nad klupama i stolovima, sa pogledom na ogromnu površinu vode kojom gospodare ptice.

Labudovi, rode, čaplje...

Bar na otvorenom, klupice i stolovi, trava koja naprosto poziva da legneš u nju držeći u svojoj najdražu ruku na planeti, sve je to ta neka rivijera, kako sam je, eto, krstio.

A ribnjaci su impozantni, naročito taj glavni.

Prostranstvo je ono što pleni pri prvom pogledu.

Ono prostranstvo koje odmah usvojiš, i kada iz nekog nepoznatog razloga izostane onaj naš urođeni refleks koji tera oko da traži kraj tog horizonta. Ne, na ovom mestu samo staneš, gledaš i uživaš...

Ništa manje nisu zanimljivi ni ostali bazeni, manji, ali raznovrsniji.

Flora koja buja na sve strane preteći da proguta i poneki drveni čamac neizvučen, a tek drvene stepenice koje se spuštaju ka njemu....i neobična gnezda ptica koje na neobjašnjiv način uspevaju da ispletu samo svojim kljunovima...ma, jednom rečju, kada god dođem u Barandu, prvo, a ponekad i jedino, odem na ovo mesto.

Mesto na kome možeš udahnuti i razumeti tu Barandu, mesto sa koga je skoro cela nacija otplovila svojevremeno u Montevideo, mesto u kome je zaronila u predratni Beograd, mesto na kome smo upoznali rode...