Objektivom po Srbiji - Manastir Pavlovac, i sve tajne Kosmaja sakrivene u molitvenom miru

Većina manastira danas ima neku svoju istoriju, neke legende ili činjenice, i nešto što na određeni način, jedva čeka da bude ispričano.

I, nakupi se toga sa godinama, pa potom i vekovima, predanja prelaze sa kolena na koleno, i to je nekako sasvim normalno i očekivano.

Ono što nije za očekivati, jeste da nešto skriva i čuva razne tajne i legende, događaje, pa i ljude, a utisak sa kojim se odlazi iz manastira Pavlovac, zapravo je baš takav.

Utisak kako ovaj ćutljivi, strpljivi i gotovo nežni biser Kosmaja, je da je ovde sve što je ispričano, i ostalo.

I ne, nije to samo položaj, gotovo skrovit u leto kada olistaju šume oko njega, ne...

Ima tu više stvari zbog kojih se takav utisak stvara.

I onda taj mir kojim odiše...

Nekako je drugačiji i taj mir, uklopiv u celokupan ambijent.

A kada podigneš pogledi između visokih krošnji koje su odavno nadvisile kupolu sa krstom na manastirskoj crkvi, nebo kao da - promiče tuda.

Da, oblaci se kreću, ali kada se tako gledaju, oivičeni ekranom od gustih krošnji, prizori koji se smenjuju dodaće još jednu notu u onu karakterističnu tišinu Pavlovca.

A zapravo, manastir i nije toliko skriven, ne.

Sa glavnog puta kojim se iz Koraćice stiže do spomenika na Kosmaju, samo se koji kilometar skrene, i tu smo.

Baš kao da tražimo nedaleki bazenski kompleks Tenesi, dakle, nije neka posebna avantura pronaći ovaj komad karakterističnog mira i tišine, stisnut između crkva i zvonika, odnosno konaka i ruševina stare crkve.

I, tu smo, stigli, parkirali i počinjemo da uživamo.

Da udišemo manastirski mir, i osluškujemo tu skoro nestvarnu tišinu...

Faktografija će se zbuniti malo oko ovog manastira, pa se danas mogu čuti i pročitati i poneki različiti ali i nedosledni ili čak kontradiktorni, a svakako zbunjujući, no možda ne treba zamerati previše jer znamo da je naša srednjevekovna istorija razapeta između oskudne dokumentacije i maštovitih predanja, zapravo i dalje jedna velika zagonetka napravljena od brojnih malih zagonetki, bez odgonetalja, bar za sada.

Tako, ako bismo da budemo odgovorni danas a da ipak napišemo nešto o istoriji manastira, možda je i najbolje da ne insistiramo na tim nejasnim podacima, i da se držimo najverovatnijih, uglavnom generalnih činjenica.

Držeći se te premise, možemo reći sa velikom verovatnoćom, da je manastir zasnovan uz učešće ili uticaj Despota Stefana Lazarevića, najverovatnije u vreme Despotovine srednjevekovne Srbije.

Sudbina ovog, kao i većine drugih srpskih bogomolja u to doba, postaće pohara, palež i pljačka.

Nakon seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, i smrt će zavladati manastirskim kompleksom, sustigavši turskim jataganom one koji se nakon održane jedne od zadnjih liturgija u ovoj seobi srpskog naroda, ipak nisu mogli priključiti tom zbegu naroda, već su svoju sudbinu dočekali ostavši upravo u Manastiru.

Gotovo tri veka manastir je ostao opustošen, a potom su krenule neke obnove.

Kao i većina manastira, svoje zlatno doba pokušaće da dosegne od osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka kada kreću ozbiljne obnove.

Danas je manastirska crkva smeštena tik uz ruševine stare crkvine Pavlovac, a materijali kojima je obnavljan kompleks, sugerišu veliku posvećenost tom zadatku, iako nema nimalo sumnje da radovi na obnovi nisu bili nimalo laki ili jeftini.

Danas vidljivi ostaci nekadašnjih temelja i zidova manastirskih konaka, trpezarije i drugog, temeljno su istraženi u arheološkom smislu, i restaurirani delimično.

Pored te naučne vrednosti, upravo ovi zidovi presvučeni u odoru od bršljana koji ih je u potpunosti prekrio, daju jedan neobičan šmek, još jednu od nota one male etide o Pavlovcu, u kojoj se tišina meri nečujnim oktavama, a tercu na sav taj mir daju retki cvrkuti ptica. 

I sve to zvuči tako skladno tiho, da i uzdah koji se otme čoveku, ma kako tih bio, ovde zazvuću poput krešenda u momentu kada jedna etida preraste u simfoniju, drsko i bezobzirno rušeći sva pravila komponovanja, ne mareći nizašta drugo, i predano isključivo sebi samo....

A, i zašto ne bi....kad sve to tako odzvanja posetiocu da dugo još u sebi kada krene, zvižduće i mumla tiho tu savršenu tišinu, gotovo se plašeći da progovori i naruši onaj sklad, najmanje dok ne izađe na onaj glavni put koji smo pomenuli....uz neizostavno pitanje: A gde ću sad dalje?

Objektivom po Srbiji - Odžaci, mesto u kome je sladoled našao svoj dom

Sladoled. 

Mnogima prva asocijacija.

Nekako je postao čuven taj sladoled u Odžacima.

Čak i ljudi koji ne glorifikuju sladoled u meri kao autor ovog preseka stanja iz ravnice Bačke koji je imenovan naslovom Odžaci, mesto u kome je sladoled našao svoj dom, već ga vole u nekim normalnim okvirima, teško da će proći ovde, a da ne probaju poneku kuglu u kornetu ili u porciji...

Šalu na stranu, ali ovo mesto je zaista postalo znameniti igrač na sladoledžijskom tržištu zadnjih nekoliko decenija otprilike.

Ma, opet preterujem, kakvo tržište, kakvo sladoledžijsko...otkud kod nas tako nešto postoji?

...ali, kako se ovde često kaže, šta ću, kad volEm😁

Elem, Odžačani mogu danas biti ponosni na svoje mesto i po tome.

Da, da ne pobrkamo, jer Odžačani su stanovnici Odžaka, a ne odžačari.

Hoću reći, tehnički nije nemoguće da ima i odžačara koji su stanovnici Odžaka, ali i oni su definitivno morali biti onda i Odžačani.😄

Malo mesto, sve se meri u minutima do centra sela, a i to....teško da neko baš tačno zna, kad ovde svi voze kola ili bicikl. Ma, da ne budem samo zakeralo oko nečega, pohvaliću odmah i taj centar.

Ovde je sve pozicionirano izgleda tako da ne gravitira centru, već da ga stalno nekako još i proširuje.

Velike su površine koje okružuju znamenite zgrade u centru, i to daje jedan tako lep osećaj neke nesputane širine, vuče na šetnju i taj utisak prija svakim korakom.

Manje je bitno da li smo se zaputili do crkve, do opštine, do neke od škola, ili tek na možda - sladoled.

Osećaj je lep, šetnja po centru je unekoliko drugačija od očekivane, baš zbog tih velikih površina koje ostavljaju utisak velike širine, dok je urbanistički posmatrano, i dalje reč o jednom veoma preciznom kvartovski organizovanom mestu, u kome se po vojvođanski, ulice uredno seku pod pravim uglom.

Industrijska zona je izmeštena, kao i parkovske površine, i urbanistički sve ovde deluje veoma dobro organizovano.

Zgrade nisu previsoke, a vizuelno prave nekakav gotovo suptilan prelaz sa dominantne secesionističke dominantne arhitekture, ka savremenom načinu stanovanja.

Dekor kao stvoren da se prošeta, uživa u arhitekturi ali i autentičnoj živahnosti ovog mesta, nešto prezalogajiti, i zaokružiti lep izlet sa nekoliko kugli sladoleda, naravno...

A sad, zbog čega su Odžaci postali baš Odžaci, to je već ozbiljno pitanje.

Etimologija nije rekla svoju konačnu reč o tome, ali postoje osnovane pretpostavke da je naziv potekao pre svega kao množina reči odžak, odnosno dimnjak, ali u turskoj onovremenskoj vojnoj terminologiji, i vojna posada. Upravo oko ta dva značenja ove turske reči, ispredene su i dve najverovatnije teorije, pa jedna govori o nazivu koji je opstao i posle povlačenje turske vojničke posade sa tog prostora. Druga pak za osnovu ima značenje reči kao sinonim za dimnjak, a izdaleka su se, navodno, videli odžaci kako vire nad zemunicama u ravnici, i otud na koncu i naziv.

I, ima toga još, ali nećemo sada da širimo priču, jelte....

Kakogod da je nastao naziv, u vreme kada se odigrao stotinama kilometara južnije presudni za Balkan Kosovski boj, ovde je zabeleženo postojanje jednog mesta.

Teško je sa nepouzdanim izvorima jasno i precizno identifikovati o čemu se radi, ali je vrlo verovatno da je selo koje je kasnije postalo gradić, ipak postojalo još koncem četrnaestog veka.

Pouzdaniji podaci dolaze tek sa Turcima, i dvesta godina nakon prvog pominjanja, imamo pouzdane podatke o naselju Odžaci. 

Baš ovde, baš na ovom mestu.

I tako se nekako sve to zakotrljalo...

Prvo su raseljeni jedni, da bi se kolonijalizovali drugi, ali sa tim drugima vratio se i industrijski uzgoj konoplje i kudelje, a sa promenom vlasti i ratovima koji su im prethodili, ponovo su više puta izmešane nacionalne karte.

No, sudbina je to vojvođanske ravnice svakako, te ni Odžaci nisu bili izuzetak.

Savremeno doba učinilo je da se privreda ovog mesta koncentriše oko poljoprivredne i industrijske proizvodnje, a paralelno sa time, razvijali su se i urbani simboli kao i elementi državne uprave na lokalnom nivou, i to za svaku vlast koja se ustoličila.

Izvesni Johan Ertl je ime koje se vezuje istorijski za razvoj mesta, čovek od uticaja, volje i sposonosti, a ako ćemo pravo, i čovek od zaveta koji je ostavio za sobom.

Reč je o pre svega privredniku, a za ono doba veoma karakteristično, industrijalcu, koji je uspeo da pored vlastitog profita vidi i širu sliku zajednice u kojoj živi, i koja od njegove industrijske imperije, ipak suštinski zavisi. I tako je došlo i do elektrifikacije mesta, recimo, koje je uz ostale pogodnosti koje su Odžaci u tom momentu mogli da ponude, zaokružilo tu titulu mesta poželjnog za život i rad.

Možda baš u tome i leži razlog tolikih naseljavanja i prenaseljavanja kroz istoriju, sve do današnjih dana kada preko petnaest nacija i nacionalnosti ovde uspeva da živi i lepo, i skladno.

Zanimljiv put do kraljice sladoleda, složićemo se, verujem....😃

I sa kuglama u kornetu ili ne, možemo se prošetati malo Odžacima i fotografijama koje slede, pa hajde da malo uživamo onda...