Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 25. јануар 2021.

Foto album - Banoštorska rivijera, obala Dunava uz selo vina u kome je duplo više vikendica nego kuća u kojima se živi

 Ne, ne treba kopati po internetu.

Ne postoji pod takvim nazivom. 

Banoštor. Selo vina.

Nema rivijeru. 

Bar ne još...

Izmislio sam taj naziv. 

Rado sam ga izmislio, nadahnut onim što sam doživeo na Dunavu upravo ispod mesta koje, gle čuda, ima registrovanih duplo više vikendica negoli kuća u kojima se živi. Ne izmišljam mnogo, naprotiv, veoma retko, ali nadahnuće je bilo zaista veliko. Zamislimo pesak, školjke u njemu...tragove koraka. Ostrvo na kome galebovi hvataju zrake popodnevnog sunca dok voda dostojanstveno teče tako mirno i sporo, gotovo kao da stoji. I, čamac, vezan negde malo dalje od obale. 

I pozornica je otprilike tu.

Tu smo sve, i publika i izvođači, scenaristi i producenti ove minijature koju smo samo sebi režirali tek povezavši se uz Dunav par desetina kilometara od Petrovaradinske tvrđave
Pozornica poznata, a nikada bliža.

Tiho, kao da kasnimo na vlastitu predstavu i pokušavamo da nađemo ispočetka svoja sedišta u mraku, dok nas onaj lepo obučeni i vaspitani čovek ne uzme diskretno pod ruku i pokaže na naše mesto, parkiramo, zastajemo pred prizorom gotovo neverovatnim za naše krajeve.

Da, zaista su tu galebovi, čamci, pesak, školjke, ostrvo nasred velike vode...

Samo da zakoračimo.

Iza nas se sklupčao Banoštor, selo poznato po vinima i grožđu, mesto u kome zaista ima više nego duplo vikendica od kuća stanovnika. Naravno, i to govori nešto.

Sa dunavskim pejsažima ispred, te fruškogorskim padinama iza sebe, verovatno je sasvim logično da ovde pronađu mnogi svoj beg od svakodnevice na vikend, na godišnji odmor...ili tek popodne.



Kažu, jedno od najstarijih naselja. Rimska utvrda, vekovima docnije nadograđena u srednjevekovno utvrđenje, danas jedino još brani lepotu i mir. I čistotu onog trenutka kada se čovek sjedini sa prirodom već jednim pogledom...ili pak žmurenjem. Jednim dubokim udahom...ili čak jednim izdisajem kojim se iz sebe izbacuje sve što nam ne treba. 

Čudesno je kako nadomak ruke zapravo imamo sve.

Nekada nismo svesni, ali jedno je sigurno. 

Postoje sitnice kojih tek kad postanemo svesni, naš životni peščanik počinje da curi onom pravom brzinom. Tek kada shvatimo kako neke sitnice ne samo da nisu sitnice, već nam oblikuju život po suštini čak, tek tada gledamo u svako zrnce peska koje nam utekne pod gravitacijom, sa strepnjom hoće li nam se ponovo obrnuti peščanik uopšte više...jer, toliko smo ga puta obrnuli lakonski...tek tako...

I kada shvatimo to, onda nam ne može više biti daleko nijedna obala, nijedna planina, nijedna priroda.

Zrnca peska uspore, volšebno, kada uhvatimo onaj trenutka za nas posle kog shvatimo da zrnce možda jeste zanavek nestalo, ali nije otišlo neprimećeno. Naprotiv, vredelo je.

Tako zapravo nastaju rivijere, ne bagerima i lopatama...rivijere su tu, gde god nas reka ili jezero zagrle, ponude nam svoj mir i lepotu. Kamen je tu da se sedne, talasić da zapljusne, daljina je tu da odvuče pogled, a pesak i školjke u njemu su za sećanje.

Najlepše.

Otišli tamo za poslom čak, jer u eri u kojoj se rad od kuće redefinisao, ovakva rivijera može biti i povremena baza za posao, ili sa voljenom osobom.

Ili, samo prateći njene tragove...

Na razne se načine može stići, raznim motivima pokretani, ali se rivijere prave samo na jedan način na svakom mestu gde talasi umiju obalu pod našim nogama.

Stoga, moj greh što sam izmislio Banoštorsku rivijeru, nosim sa ponosom.




































понедељак, 18. јануар 2021.

Objektivom po Srbiji - Melenci, banatski dragulj nastao istočno od Tise jednim davnim carskim dekretom

 Carski dekret, pa još jednom banatskom selu namenjen.

Zvuči malo pretenciozno, znam. 

No Carica Marija Terezija nije mislila baš na samo selo, već više na predeo koji je označila kao Istočno od Tise. Pa, možda i malo preciznije, ali se meni baš ovaj deo dopao.

I tako nastaše Melenci. Naseliše se, prema tom dekretu koji se još ponekad naziva i patentom, pretežno Srbi, i to posle najave da će ratovi sa turskim osvajačima polako preći u istoriju, te da tadašnju pustaru čeka neko lepše, uglavnom zemljoradničko mirno doba.

I počeše da se šire. Guraju.

Doguraše, kažu statistike, do jednog od najvećih sela tadašnje velike nam države, posle raspada Carevine. Prethodno, kaže istorija, i jedno od najneposlušnijih, no to je druga neka priča.

Priča koju ja želim da ispričam je priča u kojoj jedno malo mesto nedaleko od Zrenjanina, jednog od najlepših naših gradova prema mom skromnom mišljenju, čeka da neko nekoga povede za ruku ovim naizgled nebitnim ulicama. Jer, pored kitnjastog najvećeg banatskog grada, uzeti sebi par koji bi se držeći za ruke prošetao, to jeste nešto vredno priče.

Može taj par videti jednu omalenu alegoriju u kojoj se uz crkvu nalazi i škola, pa odmah zatim mali park, te trg na kome se razne svetkovine dešavaju. Vašari, sajmovi, venčanja...sve je to tu. I sve to treba proći u kratkoj šetnji u kojoj je svaki korak užitak.

Naizgled nebitnim ulicama.

Pored naizgled nevažnih kuća koje možda potiču još iz samog doba nastanka Melenaca.

Neke od njih su i važne. Neke su samo čuvari uspomena.

Duhovi. Seoska svetkovina. Slava. 

Veselje. Vreme bujanja naroda. Doba slavlja života.

Sajam meda. Čobanski paprikaš. 

Vetrenjača.

Rusanda. Banja i jezero.

Uzeti voljeno biće za ruku i zakoračiti u sve ovo što nude Melenci.

Koračati, a ne proći samo kroz Melence.

Doživeti šarm jednog banatskog sela koje je uvek biralo da bude svoje.

I danas je. Sa onom specifičnom arhitekturom koja neprimetno levitira između aristokratskog i dobrostojećeg građanskog poručujući svima da su dobrodošli.



Korake ne moramo brojati.
Ne treba ih ni produžavati.
Niti ubrzavati. Ni usporavati.
Ne znam kako Melenci izgledaju u jesen, ali kada sunce umije fasade, krovove i ulice, koraci sami nastaju i stvaraju ritam koji im odgovara. 
Ritam ruke u ruci.
Ritam srca u srcu.
Možda toga ima i na drugim mestima.
A možda je samo u melencima nešto snažnije nego na drugim mestima.
Ono što znam zasigurno je da vredi istražiti.
Recept je jednostavan. Počinje otprilike ovako...
Uzmeš voljeno biće za ruku i stigneš u Melence.
Posle Melenci preuzimaju.
Kako?
Pojma nemam...
Zaista.