Priča o dobru i zlu, ona iskonska, počinje kao i mnoge priče o tome kasnije.
Bila jednom dva brata...
No kako se jedan naseli Istočno od Raja posle tragedije koju je načinio, tako, čini se, njegova ostavština u vidu greha prema bratu iz ljubomore, ostade i istočno, i zapadno od tog Raja, baš poput sinonima za nešto što na braću liči...
Pa ipak, evo, na nekih pedesetak kilometara od prestonice, podno Kosmaja, naseli se ovde jedan od trojice braće, izvesni Mladen, i njegova deca učiniše svoje porodično ognjište, mestom.
Kažu, otud i naziv - Mladenovac.
A naseliše se ovde dva veka po završenom Boju na Kosovu....
Istini za volju, upravo u doba Despotovine Stefana Lazarevića krajevi su i dobili na svom značaju, jer se baš u to vreme, povlačeći se pred turskom pretnjom koja je, nakon tog boja, postala samo pitanje vremena, dok se njena neminovnost nije dovodila u pitanje.
Ne samo što je državna forma denominizovana sa nekada kraljevine, pa čak i carstva na nivo despotovine, već u to doba nije bilo ni vojničke sile, čak ni ujedinjene, koja se turskoj vojsci mogla suprotstaviti bez tadašnje Ugarske. U ono vreme onda nije ni teško zaključiti da su se migracije na sever odvijale u skladu sa političkom situacijom. Ugarska administracija ustupala je zemlju južno od Dunava i Save srpskoj vlasteli, poturajući ih poput tampona pred nadolazećom silom iz Male Azije.
Stoga i ne treba da čudi što su ovi krajevi baš potkraj nezavisne srednjevekovne srpske države, postali centar dešavanja, a njihova važnost odredila i njihovo mesto u istoriji.
Zulum koji je natapoao zemlju krvlju, znojem i suzama učinio je da migracije nastave i tako je nastajalo više mesta, pa tako i Mladenovac.
Legenda o tri brata i Mladenu koji se ovde naselio možda jeste legenda samo, ali faktorafski signali su prilično jasni kada je u pitanju period naseljavanja. No, mračno doba pod turskom okupacijom, učiniće ništavnim naredna četiri veka u smislu nekog značajnijeg razvoja predela današnje Srbije, pa tako i Mladenovca nastalog u to vreme.
Pa ipak, prestonica kojom prvi put biva proglašen Beograd u vreme Despotovine, upravo će u Mladenovcu dobiti svoju nevidljivu sponu sa Šumadijom, delom Srbije koji se danas neraskidivo vezuje za pojam nepresušne lepote prirode koja krasi ovu zemlju.
I, ne, Mladenovac nije srce Šumadije, više je kao vrat koji spaja glavu sa telom, i jedna žila kucavica te povezanosti, jer i danas kroz njega vode neki od najlepših puteva ka samom srcu Šumadije.
Mladenovac, čak i kada samo prolazimo pored i gledamo ga, kao da nam tiho, nekim nemuštim jezikom govori kako gubimo što ne svratimo, i prođemo ga uzduž i popreko.
Ne toliko da se umorimo, ali taman toliko da ga - osetimo.
Bi to, jednom davno kada je Srbija ponovo osetila vetrove slobode, jedno selo koje se polako počelo pomerati ka železničkoj stanici i kafani koja se tikom po puštanju pruge u rad, stvorila blizu same stanice.
Kafana Kosmaj, dakako, sa neometanim pogledom upravo na Kosmaj.
Ekonomija, a sa njom i život, pomeriće centar dešavanja iz samog sela upravo do pruge, a nastalo mesto kraljevskim ukazom postaće varošica u sam osvit dvadesetog veka.
Naziv će zadržati po starom selu iz čijeg je atara i potekla varoš, ali novim prefiksom biće određena sudbina budućeg varoškog naselja u kome će se jednog dana obresti i konture jednog od najvećih giganata namenske industrije bivše države, jedna od najpoznatijih proizvodnja keramike, ali i čuvena Selters banja koja predstavlja možda i najmoćniji brend Mladenovca.
Danas Mladenovac izgleda kao jedno moderno naselje, a brojem stanovnika prevazilazi čak i tu klasifikaciju.
Polako je nestalo starih zgrada, one su ustupile mesto savremenijoj arhitekturi uglavnom.
I nekako je sve to zadržalo dušu, baš onakvu kakvu danas ima samo Mladenovac.
Imidž onoga što nije toliko novo da ne bi čovek shvatio da je to ipak stara varoš, a opet ni toliko staro da bi se pomislilo da ovaj gradić nije koračao uporedo sa prestonicom, čiju gradsku opštinu predstavlja još od početka sedamdesetih godina prošlog veka.
To je zaista jedan gotovo savršen prelaz, jedna priprema na Šumadiju koja nas očekuje kada napustimo Beograd u ovom pravcu.
Jer, svega ovde ima, i parkova i bolnica, živopisne pijace i kaldrme u pešačkoj zoni.
Spomenika čuvara istorije i tradicije, ali i savremene arhitekture.
Veličanstvena crkva koja kao da nadgleda sav ovaj put na kome je moderni Mladenovac, pažljivo krivudajući njime kroz svoje osnove i proteklo vreme, brižljivo birajući svoje korake tako da se ništa ne zaboravi, i ništa ne pogaze savremeni izdanci arhitekture u vidu stakla i čelika.
Da, svega ima ovde, na jednom mestu sjedinjeno u nekakav sklad koji samo ovaj gradić ima.
Kafana u kojoj je sve počelo, tu je i dalje.
Nije Kosmaj, ali je Stara mehana - Kosmaj.
Odoleva vremenu, ali ga i poštuje i sledi nudeći dovoljno toga savremenog, skromno se šćućurivši u centru grada, u senci nekih novih brendova ugostiteljstva, tek skinutog sa ražnja.
Da, Mladenovac je poznat i prepoznat po pečenju odavno i mnogi gurman je tražio neretko i mesto više u pečenjarama koji kilometar van grada.
Uglavnom, niko odavde nije otišao gladan, ni stomaka ni duše.
A, mnogi se i navraćao više puta posle prvog dolaska.
I teško je to objasniti u par reči, definitivno.
To nešto što ima delom Beograd, i delom Šumadija, a sve to počiva upravo ovde.
Što ne može par reči da pojasni, pokušaće par fotografija da dopuni, ali jedino sigurno je par nevelikih a zanimljivih kilometara uzduž i popreko, koje valja sa zadovoljstvom preći i nauživati se svim svojim čulima.
