Vetrenjača ima po Vojvodini, i uglavnom su samo spomenici jednom davnom vremenu, možda i načinu na koji je nekada čovek krotio prirodu da bi radila u njegovu korist, ali one zaista više ne vrše svoju funkciju.
Ima i onih koje su danas restorani, pa i trgovački objekti, ali ono što je zajedničko svim vojvođanskim vetrenjačama, jeste da su nekada svojim lopaticama hvatale vetar da bi složenim mehanizmom zupčanika mlele potom brašno i druge prehrambene potrepštine.
Svima osim jedne...
I ta jedna nastala je u tipičnoj bačkoj ravnici, toliko tipičnoj, da su to selo meštani i njihova okolina nazvali prosto - Ravno selo.
Jednostavan naziv koji je moglo poneti hiljade sela, ali nije.
A ovo selo jeste. I baš u ovom selu je vetrenjača koja nije podignuta da bi mlela i da bi se njene lopatice vrtele pod naletima vetra.
Ova vetrenjača podignuta je iz jednog spleta motiva, jedne gotovo nestvarne žeđi za ekspresijom vlastitog, podjednako nestvarnog, unutrašnjeg bića jednog čoveka.
Pogađate...gotovo nestvarnog čoveka.
I taj čovek je sagradio vetrenjaču ne po uzoru, ili u sećanje na vojvođanske mlinove na vetar, već po uzoru na holandske vetrenjače.
Jer, njegov put je iz ovog sela nedaleko od Vrbasa, njega vodio u Holandiju, zemlju najlepšeg cveća na svetu, zemlju vetrenjača, zemlju fudbala, i zemlju slikara...
Dakako, i zemlju još mnogočega, ali Holandiju jednog nesvakidašnjeg Vladimira koji je podigao ovu vetrenjaču, prepoznaćemo upravo prema tome.
Gotovo inatan razvojni put čoveka koji je atavističkim žarom rušio odmalena sve šablonske strukture sistema u kome je rođen i odrastao, obeležiće uglavnom dva geografska pojma. Ravno selo iz koga je krenuo, i Holandija koju je osvojio, razumeo, a potom i usvojio, te preneo nazad u rodno mesto.
Pre negoli je naučio da piše, njegov talenat za slikanje i crtanje ispunjavao je papir pred njim, a taj talenat i strast nikada ga nisu napustili. Postao je poznat slikar vremenom, i njegove slike su ukrasile mnoge zidove u domovima na sve četiri strane sveta.
A time je sve i počelo...
Vreme u kom je stasavao, bilo je i vreme kada je većina mogla da vidi u ovim krajevima samo nebo i zemlju.
Između se nije ništa dalo videti, a kadikad neko nešto i nazre između, odmah ga klepnu po glavi razni društveni sputavajući amovi i mehanizmi od društvenog podsmeha, do potpunog prezira pa čak i pakosti.
Istina, umetnost je skupa. Oplemenjuje, ali retko i hrani išta više osim duše, i zaista ne neophodan nekakav mecena koji bi mogao hraniti usta da bi umetnik hranio duše, ne sputavajući vlastiti talenat ordinarnim stvarima poput - punjenja stomaka, lečenja, školovanja, odeće, obuće i sličnih nasušnih sitnica....
Ovde u Ravnom selu, jedna umetnička duša nije mogla to sebi pronaći, a gubitkom oca kao ekonomskog stuba porodice već u mladim danima, još surovije je pritisnuta ova umetnička strana jednog mladića, pred svim onim nasušnim potrebama.
Rešenje je bilo kompromis. Rešenje je bilo daleko odavde, u Holandiji.
Rešenje je, ironijom sudbine, bilo ponovo nestandardno za preovladavajući način razmišljanja.
Rešenje je bilo u sportu.
I tako, jedna fudbalska karijera u Holandiji koja će postati mecena za umetničku suštinu jednog nesvakidašnjeg mladića koji će po završetku sportske karijere, doneti sa sobom mogućnost da se bavi onim što voli, i da kist i platno na blind ramu, pretoči u umetničke vizije konačno nesputano, i neopterećeno svakodnevnim potrebama običnog života.
Samo, umetnost je okrilatila kod ovog čoveka toliko da je prevazišla slikanje i prešla na arhitekturu, što u smislu gradnje, a što u smislu uređenja bašte. Dakako, postoje i stručni nazivi za to poput pejzažne arhitekture i slično, ali obzirom da se radi o čistom talentu i ljubavi, bez sistemskog podučavanja u školama, ja sam te zvanične termine izbegao.
Ostala je samo umetnost jedne neobične umetničke duše.
I za njom ne samo vetrenjača, već i vrt oko nje sa fontanom, bazenom i velikim brojem biljnih vrsta poput omanje botaničke bašte, koji će zameniti seosku deponiju na obali Jegričke.
Sama vetrenjača je dvospratna, bez mehanizama za rad, već je samo jedno arhitektonsko rešenje koje marginalizuje funkcionalnost, i insistira na vizuelnom efektu.
Stoga nije pogodna za brojne stvari, a za one koje bi se i uklopile možda, nije dovoljno kapacitetna da bi se isplatila u smislu investicionog poslovnog modela, pre svega ugostiteljskog, ali...
Pogodna je za jedno.
Za divljenje.
A odavno već i divljenje je postalo svojevrsna umetnost. Deficitarna, oslonjena na nesputanih talenat, i nesposobna da se od nje živi, već se mora oslonititi i na nekog mecenu...da, divljenje odavno uzimamo zdravo za gotovo, i ne primećujemo kako nam klizi kroz prste sposobnost divljenja.
Selfi na društvenoj mreži odavno je zasenio sve ostalo, a diviti se nečemu...e, bojim se da to sada nekako moramo učiti ispočetka...a solidan početak nekako možda leži i baš ovde, u jednom ravnom selu, nazvano baš tako - Ravno selo.
