Objektivom po Srbiji - Jezerce, izletište i vodopad, sakriveni u najlepšoj prirodi - vodopad Skakavci

Skačući s kamena na kamen, voda nekako posta vremenom - skakavac.

Baš tako i vodopad dobi takvo ime, a kad na drugom kraju iste planine čuše da drugi vodopad zovu isto tako, i baš iz istih razloga, nisu mogli da žive sa time, te svojoj skakutavoj vodi promeniše ime.

Ne beše više Skakavac, već Skakavci.

Da ih je barem više, eto.

Zinat!

Tako je rekao narod negde na Maljenu, ogromnoj i najčešće neshvaćenoj planini o kojoj se nekom greškom, u široj javnosti veoma malo zna. Čak se o jednom od njenih najpoznatijih delova itekako zna, poput Divčibara, ali sveukupno Maljen i dalje ostaje većini ljudi zamagljena nepoznanica.

No, možda i nije zapravo bilo tako.

Možda je nekako drugačije jedan vodopad dobio to ime...možda.

Samo, meni je ovo nekako vrlo prihvatljivo verovanje.

I selo u kom se nalazi, nekako mora biti da je dobilo ime po vodopadu.

Nekako mi ne ide baš da je selo nazvano Skakavci iz čista mira...ili je možda zaista šta skakalo po selu, pa bi onda i vodopad možda mogao biti nazvan po selu, a ne obrnuto.

Šalu na stranu, tek čudesni Maljen je zapravo dom skakavcima vodopadajuće takve kategorije, a ako pravopis ne poznaje takav naziv, mi ćemo ga usvojiti za ovo čitanje makar 😀

Kada ozbiljno razmotrimo pojam Skakavci, dobićemo čak tri termina na istom mestu.

Selo, vodopad, ali i izletište uz njega.

Za razliku od velikog broja vodopada kod nas, ovaj vodopad ne samo da je pristupačan, već put do njega vodi preko uređenog izletišta sa sve binom za razne nastupe, stolovima, ložištima i svim drugim potrepštinama za jedan lep celodnevni izlet, ili čak neko dešavanje na otvorenom.

I taj izletnički ambijent zapravo i zaokružuje priču o vodopadu koji vredi posetiti ne zato što je gorostasan ili na neki drugi način jedinstven i slično, već zato što je pristupačan, ali i podržan drugim sadržajima vrednim pažnje i, naravno, posete.

Dalje kroz izletište na koje smo se spustili sa improvizovanog parkinga na travi, put nas vodi sve do rečice Kamešine koja na svom nevelikom toku pravi atraktivan vodopad nazvan Skakavci.

Kažu, petnaestak metara visine je u pitanju ali ne znam kako se to tačno meri, jer kada se stane u jezerce odakle se najbolje vidi voda koja skakuće pri udarima, ne deluje da je reč o baš tolikoj visini.

Štaviše, desetak metara čak vizuelno deluje objektivnije...

No, kako se sve to dešava na nekih šest stotina metara nadmorske visine, možda i taj neki prethodni metar nije toliko bitan...

Jezerce oblika kace pomaže da vizuelno skakuće voda dok pada, i Skakavci opravdavaju svoje ime već pri prvom pogledu.

No, kako to u onim malim, ordinarnim, diskretnim bajkama koje proživljavamo iz dana u dan nesvesni da su to zaista male bajke, tako i u ovom bajkovitom ambijentu na puto do poskakivanja vode preko kamena, treba preći jedan rustični drveni mostić, a onda odoleti i pogledu na jezerce koje pravi vodopad, pa tek onda skrenuti pogled ka tim mlazevima koji se kotrljaju i odbijaju o stene.

I uz sve to malo uređeno izletište, sa sve roštiljskim ložištem, klupama, stolovima.

I iznenađujuće kapacitetna scena na koju se može smestiti dosta izvođača, ali i publike.

Iznenađujuće, ali samo na prvi pogled.

Zapravo, scena je namenska.

Ovde se odigravaju tradicionalne svečanosti posvećene etno turizmu, što ne treba da čudi nimalo, obzirom na okolinu koja se raskošno ponosi svojim biserima etno turizma, pre svega predvođenim obližnjim etno selom Gostoljublje, ali i njihovim komšijama iz Milogošća.

Među velike potencijale koje ove svečanosti ciljaju, spada i obližnje jezero Rosići, te spektakularni predeli svuda okolo, na čitavom južnom Maljenu.

Na svečanostima se ovde uglavnom okupljaju lokalni izvođači i publika, a dopunjuju ih gosti iz obližnjeg Kosjerića, kao i drugih mesta.

I sve to tu, odmah pored ovih prelepih Skakavaca, vodopada koji iako nevelik i vodnim potencijalom i visinom, pleni svojim šarmom diskretno utkanim u legendu o vodi koja skakuće...

Objektivom po Srbiji - Suvača u Kikindi, redak primer davnašnje proizvodnje hrane

Žito melješ...kako umeš i možeš.

Vekovima je tako, a ti vekovi su zapravo milenijumi, i donosili su nove i nove načine, ali za svaki je bilo karakteristično da zapravo žrvanj, točak koji melje, nešto mora da pokreće.

Vetar, ili voda, volovi...ljudi, ili - konji.

Da, konjski mlin je izum iz doba starog Rima, ali nigde nije preživeo toliko dugo, kao u suvačama. 

Ravničarska verzija mlina, gde nema plahih planinskih i brdskih reka i potoka da bi stalno okretali točak, tamo gde je i vetar nestalan i nema garancija da će žito biti samleveno onda kad treba, već onda - kada ima vetra.

Kao stabilan i stalan, uvek raspoloživ način da se samelje štošta, pokazali su se konji.

Konji koji ne jure, ne skaču, već upregnuti stegama u drvene lopatice žrvanjskog mehanizma, guraju ukrug strpljivo, i par konja je, kažu, za sat vremena mogao da samelje dobrih stotinjak kilograma žita.

No, šta je stotina kilograma za osnovni sastojak osnovne životne namirnice, kada toliko gladnih usta valja nahraniti.

A, šta je i par konja, kada se može upregnuti i pet pari....a, kažu da je bilo i šest pari pokatkad.

I ta silna kopita, eto, i po dvadeset kopita goniči su tim krugom terali, žito se mlelo, i to ne na jednom mestu, već samo u Kikindi u jednom momentu, i na još pedeset ovakvih mesta.

A na prostoru Panonske nizije, čak pedeset hiljada prema dostupnim izvorima.

Kraj je devetnaestog veka, ravnica je kao pouzdan mlin dobila suvače, zaprežne mlinove u koje su pomeljari, specijalizovani za ovaj posao, dovodili konje, i odnosili samleveno žito koje će narasti u ukusne vekne.

I ne samo žito.

Biber, ali i paprika, pa čak i cimet, put do trpeza vodio je ovuda. Sve se to mlelo, i sve na isti način.

Verovatno nije ni čudo što se kao svojevrstan zanat specijalizovalo ovakvo umeće proizvodnje hrane koja se prethodno melje, i to u vidu goniča i suvačara, dvojice stalno zaposlenih u ovoj vrsti mlina, te pomeljara, odnosno onoga ko je dovodio konje sa žitom, a vraćao brašno onima od kojih je preuzimao to.

Naravno, bilo je i onih koji su sami dovodili svoje konje, no nisu svi to mogli, te je bilo i tih, da ih nazovemo današnjim terminom, uslužnih pomeljara.

Suvača je zapravo jedna kružnog krova otvorena građevina, čiji dizajn ne donosi ništa stilskog i ukrasnog, već je isključivo podređen funkcionalnosti. 

Osnovu čine stubovi na koje se oslanja krovna konstrukcija, dok je ravnim, nekada jedinim biber crepom, bio zaštićen mlinski mehanizam sa sve kružnom stazom za konje koji su ga pokretali.

U sredini je ogroman kameni točak prečnika čak dvanaest metara koji se naziva popa, i njega su, kada se moralo tako, okretali i ljudi vlastitom snagom. Definitivno nije lako, bez obzira na efikasan mehanizam sa zupcima koji je prenosio obrtnu silu sa horizontalnih greda.

Sve ovo su u za ovu suvaču, inače jedinu od tri sačuvane na ovim prostorima, osim u Mađarskoj i Hrvatskoj, zadrugari, njih imenom i listom čak trideset, pribavili u Padeju, te prevukli ovamo i formirali taj konjski mlin koji je sve do samog kraja Drugog svetskog rata, mleo tone i tone hrane godišnje.

Potom je sve stalo.

Bila je tu porodica koja se brinula o održavanju suvače, ali više se na pod od cigle nije posipao pesak po kome su često nepotkovani konji siromašnih pomeljara, vrteli veliki žrvanj u krug, više se nisu pretovarivala žita u džakove, pozdravljali se i razmenjivali priče na ogradi pomeljari sa poznanicima i prolaznicima, jer je na neki način, svaka od ovih suvača bila i omaleno mesto društvenih okupljanja, zanimljiv događaj.

Na koncu, iako arhitektonski posmatrano ovde nemamo umetnički stil i izgled izražen, ipak su gabariti svrstavali suvače među značajnije objekte, a visoke višestrane piramide kakve su uglavnom krasile ove ravničarske mlinove, vidljive su bile izdaleka, i kada se doda nekih dvadesetak metara raspona između zidova, jasno je zašto su bile i mesta okupljanja i razgovora meštana.

Sigurno je da ovo nije bio najjeftiniji način dobijanja brašna jer su vetar i voda to radili uz niže troškove, ali ono što je ostalo zabeleženo jeste da se je brašno dobijeno iz meljave koju je ovakav mlin davao, bilo finije od drugih, te da je kao takvo čak dospevalo i do samog dvora u Beču.

Naravno, viši troškovi značili su i višu cenu, a prema nekim procenama to bilo čak oko petnaest posto više, ali je prodaja bila jednako dobra, ako ne i bolja od prodaje brašna dobijeno iz drugih vrsta mlinova.

Zanimljivo je da danas imamo upravo na ovom mestu i jednu letnju manifestaciju posvećenu etno ambijentalnom načinu života i očuvanju tradicije, a zašto i ne bi baš ovo bilo idealno mesto za tako nešto?

Na koncu, preostale jesu samo tri suvače, ali ova naša je drugačija od druge dve. 

Svojim izgledom je jedinstvena, što je stavlja u poziciju da bude verovatno idealan domaćin ideji očuvanja i podsećanja na tradicije sa ovih prostora.

Utvrđeni Balkan - Manastir Manasija, obnovljene ponosne zidine, i svetinja koja hita ka svom prestolu jednog od najlepših manastira Srbije

Srednji vek na ovim prostorima poprilično je jasan, ali i misteriozan u velikoj meri.

Nemogućnost razumevanja pojedinih razdoblja, odluka, dešavanja i sličnog, najverovatnije ima koren u sasvim drugačijem načinu života, preovlađujućih shvatanja političkih prilika, izuzetno sporog napretka tehnologije svega, a pre svega ratnih i vojničkih područja tehnike i tehnologije, i eto nas pred novom misterijom...

Zidine oko jedne bogomolje.

I to kakve zidine...

Koliko je zapravo uopšte racionalno podići moćnije zidine oko jednog manastira i crkve, od zidina koje su štitile prestoničke dvorce, pitanje je koje se prvo nameće kada se nađemo na obali Resave, na omanjem parkingu ispred ulazne kapije branjene dvema kulama, na korak do ulaska u kompleks manastira Manasija.

Čak 11 kola branilo je duhovni centar države u nestajanju, jer se od najveće svoje verzije, carstva, u zadnjim godinama četrnaestog i prvim godinama petnaestog veka, srpska srednjevekovna država svela na despotovinu, a njen najmudriji despot, Stefan Lazarević je u svojim državničkim balansiranjima, podigao i manastir Manasiju kao centar duhovnosti države.

Reklo bi se, kamo sreće da je takav neko suvereno vladao i ranije dok je države još i bilo...

Umeo je da nauči, da prihvati, da primeni...i, da usavrši.

I baš ova priča govori o tome, jer ovo nije priča o samom manastiru, već o njegovom značaju, i potrebi da se utvrdi odbrambenom tvrđavom koja po mnogočemu može da se meri sa najvećim i najsnažnijim tvrđavama Srbije iz srednjevekovnog doba.

Priča će možda biti jasnija ako je postavimo na jedan početak koji bi opisao prilike kakve su vladale u doba nastanka većine srednjevekovnih tvrđava na ovim prostorima, koje danas možemo videti i obići.

Te prilike se vezuju za pad dinastije koja je najduže vladala srpskim zemljama, dinastije Nemanjića.

Iznenadna smrt vladara koji je dosegao najviši nivo moći i značaja srpske srednjevekovne tvrđave, Cara Dušana Silnog, nije sama po sebi srušila u potpunosti moć te države, ali potonji događaji, pre svega borba oko nasleđa, a potom i težak, i dan danas misteriozni poraz najvećeg organizovanog agregata vojničke moći, u pogubnoj bici na Marici, doveli su do surovog saznanja da je ugrožen životno sada i opstanak srpskog življa, naglo lišen vlastitog vojnog odbrambenog potencijala.

Jedino što je preostalo jeste da se na neki način ujedine plemići i da pokušaju da se suprotstave nadolazećoj turskoj najezdi. Veliki problem u razumevanju tog doba jeste činjenica da Turci nisu bili zapravo jedinstvena vojska sa centralizovanom komandom, i nisu prelazili iz Male Azije onako kako danas to najčešće radimo, jer je i dalje Carigrad bio centar propadajuće Vizantije, i tek će kasnije i te prostore zauzeti turski osvajači.

I upravo tu je negde i postojala neizvesnost od turskog nadiranja, tačnije, mogli su gotovo iz svih pravaca i gotovo na svakom mestu napasti. Kako se snaći i predvideti pravce nadiranja, pitanja su koja su mučila tadašnjeg stratega, Kneza Lazara, i jedno od njegovoh rešenja su bila i brojna utvrđenja podizana ili obnavljanja na mogućim pravcima nadiranja. Priča o tim utvrđenjima počinje baš tu negde, sa svešću da nekadašnje moćno srpsko carstvo zapravo za sobom nije ostavilo previše utvrđenih tačaka...

Priču je počeo upravo Lazar, svestan da je utvrđeni položaj mogućnost da se na tom mestu izdrži dok ne stigne pokretni deo vojske koji se u tim godinama polako okupljao.

Dakako, nije mogao sve graditi sam Lazar, niti su kasa, a niti resursi bili dovoljni za tako nešto, ali je zato inspirisao i podržavao i druge plemiće da se utvrđuju.

Važno je napomenuti da je to bilo vreme kada se artiljerija tek pojavljivala, a baš ta pojava je menjala i strukture tvrđava na više nivoa, i moguće da je to uticalo na ideje gradnji novih utvrda. Nemanjići su tradicionalno oslanjali svoje tvrđave na već postojeća koja su popravljali, širili ili dorađivali, radije nego ih gradili iznova, i stoga se vreme Lazara i njegovog sina Stefana, a potom sestrića njegovog Đurđa, posmatrano kroz gradnju tvrđava može posmatrati i kao zasebna celina u srednjevekovnom utvrđivanju srpske kneževine, a potom i despotovine sve do konačnog pada.

I upravo ovde, u Manasiji, odnosno Resavi kako je još bio znan i ovaj manastir koji je odmah postao centar duhovnosti, te čuvene resavske prepisivačke škole koja je ovde i zaživela, moguće je danas ispratiti jasnu misao dizajna jedne srednjevekovne vojne misli kakvu je jedan despot nasledio od oca, a potom preneo dalje.

Koncept visokih zidina sa kulama od kojih je uvek najsnažnija takozvana Donžon kula, u slučaju Manasije znana i kao Despotova kula, bio je neka opšta mustra u evropskom utvrđivanju, a specifičnosti gradnje oličene su pre svega u dvostruko opasanoj fortifikaciji pri kojoj je na par metara udaljenosti od visokih zidova zapravo podignut nešto niži odbrambeni zid  koji bi sprečio jurišnike da se brzim prodorom sklone pod neugodan ugao u odnosu na strelce na zidinama.

Ukoliko se uzme u obzir i visina zidina od nekih dvanaest metara, te položaj u kome je krivina reke iskorišćena kao prirodna prepreka, uočava se da je velika pažnja posvećena višeslojnosti odbrane već pri samoj gradnji.

Ovakav koncept nije viđen svuda jer, recimo, Stalać kula ili Koznik su svoje šanse polagali u konfiguraciju terena, ili reku kao prirodnu zaštitu, dok je Lazar upravo u Kruševcu primenio ovaj princip višeslojnosti, a kasnije ga je njegov naslednik primenio pre svega na beogradskoj tvrđavi, a potom još izraženije i na Manasiji.

Potom je slično i Đurađ uradio sa tvrđavom u Smederevu gde je taj koncept bio još jasnije izražen.

Takođe, izbor prirodnih prepreka kao dopunski vid zaštite, i to pre svega kroz reke ili kritična uzvišenja nije više bio jedini oslonac u projektovanju, već se ono usložava dodavanjem daljih prepreka za osvajače i napadače. Mašikule su posebne viseće fortifikacijske platforme kroz čije se otvore bacalo na napadače kamenje ili vrelo ulje ako bi prodrli podno samih zidina, a upravo tvrđava oko Manasije ih je prepuna.

Nadalje, betonska staza između samih kula po bedemima vodila je unaokolo do svake od kula osim do glavne kule koja je imala zasebno stepenište i praktično samo jedan ulaz koji se branio odsudno. Te stepenice su se mogle uništiti ili samo ukloniti brzo, što je omogućavalo još uporniju odbranu posade.

I sve to u jednoj, reklo bi se, omalenoj tvrđavi koja okružuje ipak samo jedan manastir, na koncu...

No danas, po obnovi najvećeg dela odbrambenih objekata, moguće je videti i evoluciju jedne vojničke misli u odbrani od nadolazeće verovatno najstrašnije vojne sile srednjeg veka na našim prostorima.

I, svakako, značaj jedne ovakve duhovne prestonice vrednovan od strane jednog veoma pismenog, načitanog i nadasve mudrog vladara, spremnog da zarad vlastitog naroda učini baš sve da bi mu sačuvao kakvu takvu autonomiju, te pružio osnove za opismenjavanje i duhovnost i veru. Vladara koga verovatno istorija nije baš u potpunosti razumela i približila današnjim naraštajima.