Objektivom po Srbiji - Dve krivine krive Drine

Beše jednom davno na Drini, tik pored Bajine Bašte, jedna stena koja je tako izazovno virila da ju je naprosto bilo teško ignorisati.

I, pustiti je da se tek tako šepuri nadomak obale, u inat onim momcima koji su se trudili da zadive devojke svojim plivačkim sposobnostima u jednoj od najpoznatijih krivina Drine.

Da, one Drine koja je u narodnu uzrečicu uskočila kao Kriva Drina.

Baš o njoj je reč.

I ta prkosna stena je ko zna koliko godina bila tajno i romantično mesto na kojoj su se rađale neke ljubavi, dokazivalo dečaštvo savladavanjem plahe i opasne reke, sklapala i prijateljstva za čitav život.

No jednom, negde potkraj šezdesetih godina prošlog veka, šepurenju je došao kraj.

Priča dalje teče u više pravaca i bezbroj sećanja i sumnji u neka druga sećanja, ali otprilike se desilo nešto što bi se moglo opisati kao da je doneta odluka da se stena ne samo osvoji penjanjem na nju, već i da se na nju osovi objekat.

Za godinu dana premeravanja, odmeravanja, oštrenja i nameravanja, nikla je prva drvena koliba na steni, i ma kako krha bila ta konstrukcija, obeležila je nepovratno ovu krivinu Drine kao najatraktivniju.

Kućica je nastajala upornim radom u nemogućim uslovima, i to je već samo po sebi problem uglavnom rešavan silnim entuzijazmom, no sasvim je drugi problem kako prevući materijal za gradnju.

Mali čamci, ali i kajaci, podneli su najveći teret prevoženja materijala ali ni oni nisu svemogući, i njihovi gabariti zgodni za manevrisanje u plitkoj ali brzoj reci, za krupnije komade su postali nepremostiva prepreka.

I baš ti krupni komadi su dopremani na najatraktivniji način.

Puštani su uzvodno, pa hvatani kod stene i izvlačeni na nju!

Zvuči pomalo herojski, ali kasne šezdesete koje su obeležile i radne akcije i danas nepoznati entuzijazmi omladine, nekako su prava scenografija za ovako atraktivan i avanturistički stil dopreme materijala i gradnju.

Iako je kućica bila solidna, Drina je bila jača nekih pet puta u prošlom veku, i priča je kretala iznova. 

Smenjivali su se, istina, neimari, ali preživeo je entuzijazam koji je ostao glavni vezivni materijal za ovu kućicu.

Malo je reći da je danas ovo najslikanija krivina prelepe reke, ali se ne sme prećutati da joj je atribut najpoznatije darivala upravo kućica na steni koja je konačno, nakon izlivanja betonskih greda u svojoj osnovi, ostala da stoji već petnaestak godina stabilno, iako Drina i sad ume da iznenadi vodostajem i devastira objekat u nekoj meri.

Iako je reč o kućici na steni, svi je ovde znaju kao Kućicu na Drini...

Jednog dalekog juna, pre nešto više od tri decenije, Drina je dobila još jednu poznatu krivinu.

Sredinom devedesetih godina tada već nemonivno odlazećeg prethodnog veka, grupa entuzijasta je započela manifestaciju koja će za svega dve decenije postojanja pobrati najveća turistička priznanja, a brojke koje će je krasiti, izbiće i na šest cifara rastući iz godine u godinu.

Drinska regata zapravo danas nije samo spust. 

Nije čak ni avanturističko splavarenje... 

A nije ni adrenalinska priča kakavom danas percipiramo pojam adrenalina i ono za šta se vezuje.

Ne, to je jedno masovno druženje, spektakularno spuštanje prkosnom rekom u dužini o nekih tridesetak kilometara, koje je dostiglo odavno status onih stvari koje svi želimo da ubeležimo u naše lične životne agende.

To je druženje koje počinje ispod brane HE Bajina Bašta u prelepom Perućcu, i završava nizvodno na plaži kraj Rogačice, gde veliki prostor omogućava zahtevnu logistiku neophodnu za prihvat čamaca kada pristignu izlazeći iz zadnje krivine koju su fotografije koje tu nastaju, učinile još jednom atraktivnom krivinom većito Krive Drine...

Veselje na licima, osmesi i poneka zapevana pesma, hiljade mobilnih telefona, ali i ozbiljnih fotoaparata koji ovekovečuju ovaj trenutak, učiniće da ovakav događaj postane nezaboravan i večan u sećanjima više od stotinu hiljada učesnika koji svake godine hrle ovamo, znajući već tada da će doći i naredne godine...

I da, upravo Drinska regata učinila je tu ciljnu krivinu slavnom.

Jednom od dve najpoznatije krivine...

A kada nema regate, plaža podno Rogačice jedan je nepresušni rezervoar lepote.

Lepote koju može da zaseni atrakcija u kojoj stotine čamaca sa hiljadama ljudi pristižu, i koja tada ume da ostane nevidljiva.

Da ostane samo...pogodna.

No zato, kada regate nema, ova plaža ume da zasija u svom punom sjaju onima koji imaju dovoljno otvoreno oko da bi videli tu lepotu oko sebe, uz karakterističan huk vode.

Ova krivina postala je možda i jednako važna kao i krivina desetak kilometara uzvodno kroz koju učesnici prođu diveći se sa vode onoj kućici na steni....

Teško je reći koja je važnija od te dve krivine, baš teško.

No sva je prilika da su ovo najvažnije dve krivine, jedne Krive Drine....

Objektivom po Srbiji - Taorska Vrela, jedan spomenik prirode koji večno mami i doziva...tiho, i uporno, dok ne poprimi ritam srca

Vrela?

Pa, hajde sad da vidimo šta su uopšte vrela, i onda da se zapitamo. Zašto vrela?

Jer, vrela su izvori najčešće.

Mesta gde voda izbija, a ne da pada u njih...

Mesta gde sve nekako ključa, vri....

...i, sad smo več bliži rešenju zagonetke...

Jer, vrela su verovatno po tome i dobila naziv.

Bezbroj malih slapova uzburkava vodu konstantno, i voda...vri.

Vrela....da, u ovom slučaju, narod je upotrebio ponovo reč onako kako ju je doživeo.

I moguće da je baš ta činjenica jedna od temeljnih stvari lepote našeg jezika sveukupno posmatranog, i kao književnog i kao narodnog.

U svakom slučaju, postoji, eto, to mesto koje je dobilo narodni naziv po tim vrelima, a ne po vodenicama kojih je nekada bilo čak dvanaest, kažu.

Istina, jedan naziv kazuje i o tim vodenicama, i upravo ovde ćemo se i sresti sa tim nazivom, Pepića vodenica, ali lepota samih slapova i prirode okolo, neće dozvoliti našim mislima da se zadržavaju predugo na samim vodenicama, odnosno, uglavnom njihovim tragovima koji se mogu pronaći.

Nekada davno, ova lepota koju samo priroda ume da napravi, bila je dom i životni ambijent ljudima koji su svoju golu egzistenciju branili između ostalog, i vodeničarskim zanatom.

Obuzdali su ovu pritoku reke Skrapež koja čak i nema jasan naziv, i geografija ih vidi samo kao vodne agregate ove reke, a ne kao neki samostalan, makar i kratak vodotok.

Nekada, do osamdesetih godina prošlog veka, ovo je zaista bilo upitno, jer je količina vode i razuđenost samih tokova, slapova i jezerca bila tolika da je na neki način morao postojati baš naziv za taj vodotok.

Danas je situacija drugačija, značajno drugačija.

Sve se promenilo baš tada, kada je zbog vodosnabdevanja Kosjerića preusmereno glavno vodoizvorište, i Taorska vrela, do tada veoma poznata i popularna turističko izletnička destinacija, polako pada u neopravdani zaborav sve do današnjih dana kada se rezultat tog zaborava može videti kod većine odgovora na pitanje: znaš li za Taorska vrela?

Taorska vrela na turističkoj karti Srbije, definitivno pripadaju Valjevu, iako se do njih dolazi praktično ulaskom i prolaskom kroz Kosjerić.

Pomalo čudno, ali eto...

Istina je da postoji i put od Valjeva direktno, ali taj put nije u funkciji za najveću većinu vozila i treba se ponašati kao da ga nema.

Dakle, žrtva koju podnosimo za ovu lepotu je tolika kolika je u kilometrima i satima, bez prava na prečicu.

I to je neupitno.

Nadalje, na taj tas vage kojom vagamo uloženi trud, valja dodati i relativno slabu obeleženost putnih pravaca i putokaze generalno, a potom i zadnjih dva do tri kilometra koji se uglavnom pešače, za vozače većine gradskih automobila, a celokupna trasa ima samo mali deo puta koji nije uzbrdo ili nizbrdo. U metrima posmatrano nije tako, ali kada krene uspon....čini se da to ipak mali deo puta, taj ravan deo.

U odbranu ovog pešačenja valja reći da je toliko živopisno, a posebno susret sa rekom Skrapež, da je jednostavno greška ići vozilom umesto peške, no za one kojima je pešačenje napor, ili to polako postaje, treba to jasno napomenuti.

Na onaj drugi tas, kada vagamo, krenuti ili ne, treba staviti sve ostalo.

Pre svega prirodu.

Da, neka forma ugostiteljskog objekta postoji, ali je ambijent toliko uklopljen u samu prirodu, da je teško prema gradskim standardima definisati tu formu baš kao restoran.

I baš to čini spektakularnim obrok koji se pojede ili kafu koja se popije ovde.

Tu je i suvenirnica u sklopu bivše vodenice, ali time se završava uticaj ljudske ruke i prelazi se na ono što je priroda darovala ovom kraju.

Potpunu lepotu, bez trunke kompromisa!

Mostić koji nas neuverljivo hrabri da preko njega pređemo dalje, a nešto iznad i ostaci jedne od vodenica, jasni su znaci da je nekada ovaj kaskadni prizor imao i svoju dublju svrhu od pukog izazivanja osmeha nagrade onom ko ga ugleda.

No pećinski prostor, upravo te kaskade u kojima najviše vode ipak ima samo u proleće, te ambijent relativno mlade ali visoke i ne preterano guste šume, definitivno su ono zbog čega će kod većine nas da ipak prevagne taj tas na koji slažemo sve one razloge da se uputimo na malo izazovnije putovanje koje uzima čitav dan, ako se ide iz, recimo, Beograda, a o daljim destinacijama da i ne pričam.

I sada smo stigli do onog dela teksta na kome se naprosto tastatura mora zaustaviti, a sve dalje što treba da se zna, upije se sa fotografija nastalih u relativno okasnelom periodu za vodeni fond koji u nekom junu više nije tako impresivno bogat, ali ga i dalje ima.

Uživajmo onda dalje u prizorima Taorskih vrela bez reči, samo slike i mašta...