Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

петак, 07. мај 2021.

Objektivom van Srbije - Slapovi Krke, ono čudo kada zastane dah na gotovo svakom koraku

 Slapovi Krke.

Među najčuvenijim slapovima Hrvatske.

Kažu, prirodni fenomen je ta reka koja na svojih sedamdesetak kilometara toka formira čak sedam slapova, odnosno grupa slapova, te se spušta sveukupno preko dvesta metara ka svom, takođe posebnom ušću.

Priroda je ovde zaista pustila mašti na volju...

No, priroda je jedna stvar, a sasvim druga stvar je čovek koji njome upravlja. I upravo taj čovek je značajan deo prelepe slike o Krki koju danas vidimo.

Na svom toku, Krka je napajala čak četiri hidrocentrale od koji tri i dalje napaja. 

Tako se čovek prvobitno uskladio sa prelepom rekom, ne pokušavši da je kroti, već da se okoristi o nju, a da je pritom ne ometa. Da sačuva prirodu i lepotu. Da koristi njenu snagu, a da joj ne poremeti suštinu i prirodu. 

I, eksperiment je uspeo! Krka je davala, a ostajala ista, sa sve obalama oko sebe.

Sačuvana lepota prirode Krke bila je spremna na još jedno zbližavanje sa čovekom, ali ovoga puta na jednom višem nivou. Na nivou koji je obezbedio jedan atraktivan Nacionalni park, da hiljade ljudi dnevno uživaju, a da ničim ne povrede prirodu.

Brod. Zapravo, brodovi koji se smenjuju...najviše posetilaca dolazi upravo njima, iz Skradina.

Redovi koji na prvi pogled mogu uplašiti, no sve teče zaista brzo. Ukrcavanje, ugodna vožnja Krkom sve do pristaništa sa koga odmah potom hitaju nazad, po novu turu.

Borovina. Hladovina...dobrodošlica za poželeti ako nas je put ovde naneo tokom vrelih letnjih dana.

Restorani prepuni. Nema preterane galame, ali se i nekakva cika čuje prigušeno, negde kao u daljini, a opet kao i da je blizu. Još koji korak stazom, i otvara se pogled koji će razrešiti ovu misterij.

Da, velika i prepuna plaža podno Skradinskog buka, puna kupača i dece koja se vesele nadomak vodopada. Jedinstven prizor puca pred očima, nemoguće je proći a ne fotografisati.

Pešačkim mostom pored tog prizora od koga se celom dužinom ne odvaja ni pogled, a ni objektiv foto aparata, ulazimo dublje na područje Nacionalnog parka Krka, svakim korakom sve više shvatajući pravu veličinu ovog zaista prirodnog fenomena.



Sedam grupa slapova....pa zatim i pet ostataka srednjevekovnih utvrda u okolini...bistra i providna voda prepuna riba koje ništa ne može omesti, jer su valjda priviknute na horde turista bez prestanka...

Nekoliko vidikovaca, i sa svakog je drugačiji pogled, otprilike kao da gledamo sasvim drugi slap, a ne isti onaj, samo iz drugog ugla. Suvenirnica, mostići, klupice za odmor...sve je ovde podređeno uživanju.

Vodeni potencijal je grandiozan. Postoje mesta neposredno uz sam slap, mesta na kojima budeš i mokar zbog selfija...ali svakako ispunjen.

Osetiti kapljice moćne vode koja juri peneći i rasipajući se od udarca u stenu, ume da bude veličanstven doživljaj. Sva ta silna voda će se ubrzo potom primiriti u veliku i široku reku, te neprimetno nestati u drugom po veličini jezeru u Hrvatskoj. Veličanstven pogled sa mosta ispratiće taj trenutak. Krka neće ostati zadugo u Prokljanskom jezeru, već će se, upravo kroz to jezero odliti u more, kod Šibenika.

No, dok ne prođe kroz ciljnu liniju, Krka je tu, obrušava se gotovo nestvarnim slapovima i oduzima dah svakim novim pogledom na nju. 

Taj se užitak ne popušta. Prošle su decenije od kada sam se upoznao sa Krkom i Slapovima, i svaki novi dolazak mi je zaista poput nečeg novog, iako većinu toga znam...

















Mesto za kapljičasti selfi...ono mesto gde voda prska po posetiocu, pomalo i prijatno.
Mesto na kome kapi Krke utiču na osmeh na fotografiji.
Viđao sam čak i kako presudno utiču na taj osmeh...prirodnije i razdraganije ne može!









Ostaci najstarije hidrocentrale.
Zvala se, dakako, upravo Krka.






























Povratak brodom, pa potom kolima do ostrva Visovac, a zatim napuštam Krku do nekog sledećeg dolaska.
Uspomena je sada još više.
Krka tutnji negde u daljini, iako je ja više ne čujem...
U meni je ponovo ona moja Krka koja svakom pomisli na nju, razvlači usne u osmeh zadovoljstva.