Objektivom po Srbiji - Taorska Vrela, jedan spomenik prirode koji večno mami i doziva...tiho, i uporno, dok ne poprimi ritam srca

Vrela?

Pa, hajde sad da vidimo šta su uopšste vrela, i onda da se zapitamo. Zašto vrela?

Jer, vrela su izvori najčešće.

Mesta gde voda izbija, a ne da pada u njih...

Mesta gde sve nekako ključa, vri....

...i, sad smo več bliži rešenju zagonetke...

Jer, vrela su verovatno po tome i dobila naziv.

Bezbroj malih slapova uzburkava vodu konstantno, i voda...vri.

Vrela....da, u ovom slučaju, narod je upotrebio ponovo reč onako kako ju je doživeo.

I moguće da je baš ta činjenica jedna od temeljnih stvari lepote našeg jezika sveukupno posmatranog, i kao književnog i kao narodnog.

U svakom slučaju, postoji, eto, to mesto koje je dobilo narodni naziv po tim vrelima, a ne po vodenicama kojih je nekada bilo čak dvanaest, kažu.

Istina, jedan naziv kazuje i o tim vodenicama, i upravo ovde ćemo se i sresti sa tim nazivom, Pepića vodenica, ali lepota samih slapova i prirode okolo, neće dozvoliti našim mislima da se zadržavaju predugo na samim vodenicama, odnosno, uglavnom njihovim tragovima koji se mogu pronaći.

Nekada davno, ova lepota koju samo priroda ume da napravi, bila je dom i životni ambijent ljudima koji su svoju golu egzistenciju branili između ostalog, i vodeničarskim zanatom.

Obuzdali su ovu pritoku reke Skrapež koja čak i nema jasan naziv, i geografija ih vidi samo kao vodne agregate ove reke, a ne kao neki samostalan, makar i kratak vodotok.

Nekada, do osamdesetih godina prošlog veka, ovo je zaista bilo upitno, jer je količina vode i razuđenost samih tokova, slapova i jezerca bila tolika da je na neki način morao postojati baš naziv za taj vodotok.

Danas je situacija drugačija, značajno drugačija.

Sve se promenilo baš tada, kada je zbog vodosnabdevanja Kosjerića preusmereno glavno vodoizvorište, i Taorska vrela, do tada veoma poznata i popularna turističko izletnička destinacija, polako pada u neopravdani zaborav sve do današnjih dana kada se rezultat tog zaborava može videti kod većine odgovora na pitanje: znaš li za Taorska vrela?

Taorska vrela na turističkoj karti Srbije, definitivno pripadaju Valjevu, iako se do njih dolazi praktično ulaskom i prolaskom kroz Kosjerić.

Pomalo čudno, ali eto...

Istina je da postoji i put od Valjeva direktno, ali taj put nije u funkciji za najveću većinu vozila i treba se ponašati kao da ga nema.

Dakle, žrtva koju podnosimo za ovu lepotu je tolika kolika je u kilometrima i satima, bez prava na prečicu.

I to je neupitno.

Nadalje, na taj tas vage kojom vagamo uloženi trud, valja dodati i relativno slabu obeleženost putnih pravaca i putokaze generalno, a potom i zadnjih dva do tri kilometra koji se uglavnom pešače, za vozače većine gradskih automobila, a celokupna trasa ima samo mali deo puta koji nije uzbrdo ili nizbrdo. U metrima posmatrano nije tako, ali kada krene uspon....čini se da to ipak mali deo puta, taj ravan deo.

U odbranu ovog pešačenja valja reći da je toliko živopisno, a posebno susret sa rekom Skrapež, da je jednostavno greška ići vozilom umesto peške, no za one kojima je pešačenje napor, ili to polako postaje, treba to jasno napomenuti.

Na onaj drugi tas, kada vagamo, krenuti ili ne, treba staviti sve ostalo.

Pre svega prirodu.

Da, neka forma ugostiteljskog objekta postoji, ali je ambijent toliko uklopljen u samu prirodu, da je teško prema gradskim standardima definisati tu formu baš kao restoran.

I baš to čini spektakularnim obrok koji se pojede ili kafu koja se popije ovde.

Tu je i suvenirnica u sklopu bivše vodenice, ali time se završava uticaj ljudske ruke i prelazi se na ono što je priroda darovala ovom kraju.

Potpunu lepotu, bez trunke kompromisa!

Mostić koji nas neuverljivo hrabri da preko njega pređemo dalje, a nešto iznad i ostaci jedne od vodenica, jasni su znaci da je nekada ovaj kaskadni prizor imao i svoju dublju svrhu od pukog izazivanja osmeha nagrade onom ko ga ugleda.

No pećinski prostor, upravo te kaskade u kojima najviše vode ipak ima samo u proleće, te ambijent relativno mlade ali visoke i ne preterano guste šume, definitivno su ono zbog čega će kod većine nas da ipak prevagne taj tas na koji slažemo sve one razloge da se uputimo na malo izazovnije putovanje koje uzima čitav dan, ako se ide iz, recimo, Beograda, a o daljim destinacijama da i ne pričam.

I sada smo stigli do onog dela teksta na kome se naprosto tastatura mora zaustaviti, a sve dalje što treba da se zna, upije se sa fotografija nastalih u relativno okasnelom periodu za vodeni fond koji u nekom junu više nije tako impresivno bogat, ali ga i dalje ima.

Uživajmo onda dalje u prizorima Taorskih vrela bez reči, samo slike i mašta...

Objektivom po Srbiji - Manastir Jazak, malo starog i malo novog u savršenoj harmoniji

Mislim da je većina nas jednom u životu naišla na onu sudbinsku tačku u kojoj je kasnije posmatrala svoj život izdeljen u celine pre i nakon te tačke.

I nije preterano bitno možda ni šta je ta tačka, pa ni koliko je uticaja donela na naš život.

Jedini kriterijum za njeno vrednovanje je to da svoj život vidimo podeljeno posle te tačke.

Stari život, i novi život.

I, ne zvuči ni loše takav jedan presek.

Svakako nas može naterati da se zamislimo, navesti nas da više cenimo svoj životni put, i dovesti nas u istu ravan sa vlastitom zrelošću za koju smo odavno mislili da smo je dosegli, no pokazalo se da je ona čekala baš taj čas da se uspravi negde duboko u nama.

I moguće da je takav jedan pogled svakome od nas potreban. Stari ja, i novi ja...uz sve ono između.

Kada tako pomislim i na manastir do koga se lako stiže asvaltnim putem, na obroncima Fruške gore kojima dominira ime Jazak, nekako osetim da je to najbolji način da se sagleda i ovaj ženski manastir, koji nosi upravo taj naziv koji dominira ovim krajem.

Jazak.

Voda, selo, industrija...manastir.

Sve je ovde, a najlepši put vodi kroz obližnji Vrdnik, koji krasi još jedan sličan manastir, i to manastir koji deli i ime i sudbinu sa dosta poznatijim manastirom nekoliko stotina kilometara južnije.

I potom, posle dosta neočekivanih krivina za jedan put kroz Vojvodinu, tu smo.

Pred nama je izuzetno lep manastir Jazak, čuvar vere ali i lepote koja ga krasi, i što se vidi već na prvi pogled.

Parking, uredan i uređen, ali nenapadan, doneće i prve utiske i pre ulaska, jer odavno je parking postao podjednako važan detalj kao i pristupni put ili drugi elementi logistike, infrastrukture ili čak nekog trećeg sinonima za komformizam kojim smo se odavno opasali i ne nameravamo da ga ikada više razodenemo sa sebe.

I taj prvi utisak širokog parkinga, sugerisaće one sledeće, a prvi od narednih utisaka, obuhvatiće urednost, čistoću i gotovo savršeno uređenu unutrašnjost manastira.

I možda je upravo to trenutak kada treba naglasiti da sve to ima logike, ponajpre ako se sučimo sa činjenicom da ovde stojimo pred manastirom koji živi svoj novi život.

Novi manastir staroga naziva....i, manastir za neka nova vremena.

Da, u pitanju je novi manastir nastao svega dva kilometra južnije od onog čije ruševine danas prepoznajemo kao Stari Jazak.

Jedan stari manastir, čiji se nastanak može povezati sa samim početkom šesnaestog veka, nestao je tek kada je započeo njegov novi život u koji je doneo svoj naziv, ali i svete stvari, pre svih mošti drugog i poslednjeg srpskog cara, Uroša.

Čim je nova crkva postala funkcionalna, u prvoj polovini osamnaestog veka, staro manastirsko zdanje dobilo je sestrinstvo koje će brinuti o tom, sada ženskom manastiru.

No, sudbina manastira Stari Jazak ipak je bila da slavu i nastavak preda svom nasledniku, kao i naziv u kom neće biti prefiksa novi, već će to postati sada Manastir Jazak.

Naime, carska politika onog doba neće odoleti izazovima redukcije broja bogomolja u korist kvalitativnog pristupa Marije Terezije u kome se insistiralo na manjem broju bogomolja koje će biti materijalno bolje podržane, i Stari Jazak će po poslednji put zapusteti, što će biti propraćeno najverovatnije i planskim rušenjem.

Novi život manastira Jazak, definitivno se nadalje odvijao u znaku savremenijeg pristupa svemu, uključiv i organizaciju manastirskog života i rada.

Iako je manastir imao već svoj metoh, odnosno prnjavor, usmerena je veća pažnja na samoodrživosti manastira u godinama koje su usledile, dok se organizacija života ogledala u prostorijama konaka koji i danas okružuju manastir sa tri strane, dok je sa četvrte najintrigantniji detalj - zid.

Uprkos premisi novog života manastira nakon na izvestan način, zaista neslavnog starog života, Manastir je u potonjim decenijama i vekovima bio izložen brojnim, nemalim iskušenjima.

Već nakon objedinjavanja vojvođanskih prostranstava u novonastalu državu, čak dve stotine i pedeset hektara je oduzeto na nekih desetak godina u okviru agrarne reforme, no u ovom slučaju, ta se ideja pokazalo katastrofalnom.

Zapuštena zemlja vraćena je manastiru deceniju kasnije, no to je samo donelo novi izazov pred monahe, da vrate zemlji rodnost oplemenjivanjem i sistemskim uzgojem, te radom na rekultivizaciji.

Pa ipak, zlo koje će Drugi svetski rat doneti ovom manastiru, slično kao i ostalim fruškogorskim bogomoljama, neuporedivo je sa bilo kojim drugim periodima.

Sve zaraćene strane iskalile su svoj bes na ovom manastiru.

Dok su ga Nemci rasformirali uzimajući sa njega građu za svoje utvrde uglavnom bunkerskog tipa, a ustaše odnosile u svoju prestonicu sve vredno iz njega, dotle su ga partizanske jedinice uspele čak i zapaliti.

Da, mogla se i nakon tog rata pronaći poneka tačka iz koje je mogao nastati taj novi život manastira, ali autentičnost uporne borbe manastira Jazak da ostane očuvan u nepokolebivoj veri svojih monaha, možda bi bila marginalizovana na taj način.

I možda tada ne bismo ni mogli biti svesni kolike je žrtve ovaj manastir podnosio za svoj opstanak tokom svog drugog, novog života. A, to je verovatno nešto što ne bismo da nam promakne...

Sasvim je moguće da ovaj, danas ženski manastir, krasi nezvanična titula jednog od najlepših naših manastira, ne bi ni postao tako lep, da nije održao taj svojevrsni karakter koji je možda i najinspirativnji primer svojoj pastvi koju i dalje motiviše na veru koja je tolike vekove vezana za ovaj manastir, u oba svoja života...