Svet posle najstrašnijeg rata koji je dočekao i nekako preživeo u prvoj polovini prethodnog veka, iznedrio je štošta od najgoreg što je čovek nosio u sebi, ali je bacio zato i svetlo na neka od najlepših izdanja čoveka.
Anonimnost je postala zaštitni znak onih koji su to svoje najbolje pružili nesebično svetu, dok su se najgora zla prepoznavala imenom i prezimenom uglavnom...
Nesebičnost je najčešće rezultovala skromnošću, a skromnost je nekako linearno vodila u anonimnost, sledeći neprekidno onu vodilju nesebičnosti i empatije koju su samo najstrašnija čovekova zla, mogla da izvuku iz čoveka.
Nekog drugog čoveka, dakako...
I možda se zato nije za čuditi da je veliki darodavac i posvećeni humanista, jedna žena zapravo, poslala silnu pomoć putem Komiteta Crvenog krsta u tadašnju ratom zahvaćenu i razorenu Jugoslaviju, kao i mnoštvo logora na severu Evrope u koje su bili internirani zarobljeni vojnici Jugoslovenske vojske, bila potpisana samo kao Marija K. Đorđević.
A ko je to bio, nije se znalo.
Bar ne javno, a to je i bio cilj...
A upravo ta Marija bila je zapravo jedna skromna Minjon, jedna princeza, jedna kraljica, a potom i kraljica majka, koja je verno služila svom narodu, narodu iz koga nije poticala, ali čiju je naklonost i ljubav zaslužila a to nije bilo lako.
Upravo ta jugoslovenska kraljica neobičnog životnog puta, izuzetnog plemićkog porekla, širokog obrazovanja, velika umetnička duša i dobrotvor, majka kralja i prinčeva, po prvi put je spustila nogu na tlo Srbije na jednom skromnom pristaništu koje je pre Velikog rata služilo kao transportna stanica za svinje koje su terane preko Dunava u Austrougarsku, na mestu koje danas znamo kao Pristanište Kraljice Marije.
Svega neki kilometar nizvodno od ušća Morave u svoju konačnu stanicu na putu ka Crnom moru, jedna skromna, a istovremeno svečana tabla sa kratkim tekstom, kao i dva panoa koji nešto bolje prikazuju značaj baš ovog mesta, smeštena je ispod državnih simbola u vidu tri zastavna jarbola. Ukrašena simboličnom lančanom ogradom, sa kamenim parapetom i markantnim žardinjerama punim cveća, skromna je, a istovremeno i svečana scenografija na kojoj se čovek, ako se dovoljno duboko zagleda u prošlost, može upoznati sa jednom dvadesetdvogodišnjom princezom koja prvi put uzlazi da protegne noge u zemlji kojom će vladati sa svojim mužem.
Kraljica Marija, od majke kraljice Marije, princeza Kraljevine Rumunije, koja će uskoro postati omiljena kraljica naroda koji je prigrlila i u dobru, i u zlu.
Marija K. Đorđević, anonimno potpisana na pošiljkama pomoći koje je slala svuda svom narodu skromno, onako kako je vaspitavana, onako kako je i živela.
Mali koraci jedne velike žene, danas su svečano obeleženi na mestu gde je prvi put njena noga dotakla tlo Srbije, i to je jedan neuobičajen način spomeničkog obeležavanja u zemlji prepunoj spomenika.
No obeležavanje mesta na kome je prvi put nečija noga dotakla tlo ove zemlje, spada u izuzetke, čak i u zemlji koja obiluje spomenicima, kakva je upravo Srbija.
I time se boldira značaj ove kraljice koja se morala zvati jugoslovenskom, jer je te zemlje i bila kraljica, ali stupila je u vladajuću srpsku dinastiju, i sa tri sina dala maksimalni doprinos dinastičkom produženju, te su je uvek smatrali i srpskom kraljicom, dakako.
Na koncu, ovo nekadašnje pristanište, i jeste na tlu Srbije, a istorija je zabeležila da se nepunih pola veka po Kraljičinoj smrti, i Srbija ponovo održavotvorila raznim događajima gonjena, te i na taj način možemo razumeti sve one koji Mariju Karađorđević smatraju srpskom kraljicom.
A ipak, ova velika žena rođena je zapravo u Nemačkoj, ali se školovala u Rumuniji, da bi potom vladala u Jugoslaviji.
Govorila je više stranih jezika, bavila se slikarstvom i vajarstvom, a svoje empatije za najugroženije, otkrila je još tokom Velikog rata, prvog od dva svetska, u kome je sa majkom kao maloletna učestvovala u humanitarnim aktivnostima zbrinjavanja izbeglih, ranjenih i nejakih.
Takav svoj odnos prema tim društvenim kategorijama, nastaviće i kao kraljica nakon udaje za Kralja Aleksandra, a jednako tako i tokom narednog svetskog rata, voleći narod čija je kraljica postala, čak i kada se pogođena muževljevim ubistvom u Marseju, povukla u Englesku odakle se do smrti više nije vraćala.
Sa dvojicom prinčeva, svoja dva mlađa sina Tomislavom i Andrejom, živela je na imanju koje je kupila, ali nikada nije zaboravila narod koji nju nije zaboravio, gotovo jednakom neraskidivom i nevidljivom niti spojenim sa njom.
Istina je da su se plemstva međusobno spajala brakovima uglavnom iz političkih razloga, ali Minjon, kako su je prozvali u Rumuniji ponajviše jer je delila ime sa svojom majkom, pa da se razlikuje, prihvatila je i da sa čovekom za koga se udala, stvori porodicu i posveti se njoj.
Dvorski protokoli bili su nemilosrdni prema njoj, no ona je stoički trpela ono što se smatralo obaveznim, a zauzvrat je dobila kraljevu istinsku ljubav, zadobivši je svojom plemenitom životnom misijom koju je sa ponosom skromno nosila, jednako kao i ljubav naroda kojim su vladali.
Glamur i sjaj života na dvoru izgrađenim za njih dvoje, kao i dvora podignutog deci odmah potom, nije bio ono čemu se kraljica posvećivala previše, već je u svom ateljeu i u humanitarnim aktivnostima sprovodila u delo svoje vizije i želje. Postajala je deo naroda.
Onaj naujuzvišeniji deo. Deo koji skromno prihvata svoje počasti, a odano i beskompromisno ne ustuknjuje pred svojim obavezama, i nikom ne mora govoriti da je uzvišen.
Deo naroda koji čini i narod boljim shvatajući da i njega narod čini takvim. Najboljim...
Da li vredi iskoračiti nekoliko koraka onda danas tamo gde je jedna od najboljih iskoračila nemajući pojma kakva je sudbina ovde čeka?
Na tom mestu pored skromnog a snažnog obeležja, mestu koje je danas dom za nekoliko vikendica, mesto druženjima oko kotlića ili samo držanju ruke u ruci koja mami osmeh u kraju usana...
Vredi. Zaista vredi udahnuti nekih pola sata istorije i lepote na ovom mestu punim plućima....
