Fruška gora, predivna planina, i pravi primer kako nešto može ostati u dovoljnoj meri netaknuto a istovremeno i sjajno iskorišćeno.
I svakako krije brojna čuda, za svakoga ponešto, a za mene pre svega, krije jezera i manastire.
Većinu od njih sam do sada obišao i objavio na ovim stranicama, i logično da je polako došao red i na ona manje poznata, i čak može da se kaže, sakrivena čuda.
Na svega možda dva panoramska pogleda od Novog Sada, sakrilo se još jedno čudo.
Popovačko jezero upravo je to čudo....
I to baš tako, sakriveno.
A da nije skriveno, pitanje da li bi zaista bilo takvo kakvo je...
Jednom prilikom sam uspeo da prođem potpuno pored njega, ne našavši ga.
A znao sam gde je...
Pa sad, ako to nekom govori koliko je skriveno, eto ilustracije.
I baš ta skrivenost je na neki način i prava stvar, pored svega drugog.
Ponegde o njemu govore i da je smaragdno, a ja to ne bih znao.
Video sam neke boje ovog jezera, naravno, i sve su one zavisne od same Fruške gore zapravo.
Jer, kada je zeleno sve okolo, i jezero je takvo.
ponekad je zbog plavog neba baš plavo.
Nekad je i sivo...sad, da li je to ono sedefasto ili smaragdno...ne bih znao.
Ne bi me uopšte začudilo da je boju ovom jezercu dodavao i neko čije su se zaljubljene oči zaglavile bespovratno u nekim njenim očima, a kasnije je on tu boju dodelio jezercu, odajući mu počast za svu logistiku koju je u svom zaljubljeničkom pohodu na svoju dragu, od jezera imao...
I zato, neka boje ostanu za onoga ko odluči da ga pronađe.
Nema brane, nema ni naznaka da je ovo veštačko jezerce, ali nisam našao ni potvrdu da je prirodno.
I to ne umanjuje lepotu doživljenog ovde, na jednoj od brojnih obala od kojih je svaka zanimljiva, ali i izazovna na svoj način.
Jezero je, kažu, bogato i ribom, i izvesni se šaran mresti ovde, no ribolovaca nema.
Kažu, upravo zbog toga.
Ko o tome vodi brigu, ja zaista ne znam, ali sam uveren da uživa u svom poslu, makar zbog ambijenta.
Naokolo, oko jezera, vode dve staze....ili je u pitanju jedna, pa nekako kružno izukrštana, nisam potpuno siguran, jer se svuda spominje Slavicina staza.
No, bude tu dosta zanimljivog, maraton, pa takmičenja u brdskom biciklizmu, šetači raznih kategorija ili samo avanturisti u potrazi za nekim od obližnjih vidikovaca.
Pa ipak, ovde se ne sreće baš mnogo ljudi, bar ne na jezeru.
Za razliku od pomenutih staza koje su, posebno vikendima, gotovo okupirane na momente.
I tada se jedan zanimljiv momenat može videti...
Naime, kada je u toku kakva biciklistička trka, te staze su neumoljive ako se pred biciklistom koji izleže iz šume sa oba točka u vazduhu, nađe neko od brojnih pešaka.
Ispočetka mi je delovalo pomalo zastrašujuć scenario koji se odmotao već priliko proletanja prvog bicikliste pored grupe šetača u kojoj je bilo i dece, ali onda...neobično nešto.
Neko iz grupe šetača je uzviknuo oštro "beži desno" i čitava grupa se očas posla sklonila ka jezercu, jer to im je bila tada desna strana, skoro kao da su uvežbavali to.
Kasnije sam čuo da je to na neki način i lokalni folklor šetača po Fruškoj gori, da znaju i da su spremni za takve komande.
A ja sam, eto, to par puta doživeo i čuo baš na Popovičkom jezeru....
I postoji u blizini i izvor, postoji i zaravnjeno izletište istoimeno, i ima tu koječega ali...
...nekako najlepši utisak, kada sumiram dosadašnje utiske sa ovoh jezerca, zapravo su patkice koje stoje na jednom nasukanom deblu, tobož potpuno nezainteresovanom i za patkice i za mene, a ponajmanje za objektiv u koji sam ga smestio sa zadovoljstvom.
Zalazak sunca ovde nije spektakularan.
Nema ga. Sunce samo nestane.
Toliki je zeleni zid od visokih krošnji koji ga čuva od pogleda, ali mu i daje boju, i onu notu neophodnu za tihi krešendo koji nas prati dok nam ovaj biser prelepe planine ostaje za leđima...
