Objektivom po Srbiji - Bač, mesto po kome je nazvana Bačka...ili, obrnuto nekako

Ne, našalio sam se u naslovu malo, jer je danas teško razumeti da je od ovog sadašnjeg nevelikog i najčešće gotovo neprimetnog Bača, onolika Bačka dobila ime.

A ipak...upravo je tako.

Onda da probamo malo da vidimo šta se to promenilo u međuvremenu za tih desetak vekova koji Bač dele od nekadašnjeg najvećeg sjaja do današnjeg gotovo anonimnog bitisanja na margini društvenih dešavanja, situacije protiv koje se u zadnjih desetak godina grčevito bore njegovi stanovnici.

Dvanaesti vek bi se mogao označiti kao doba najvećeg znaćaja Bača na ovom području, i njegove najveće ekspanzije, a do takvog jednog istorijskog pika, put je vodio još od Bronzanog doba.

Iako ne u Baču, več u Budimpešti, i danas se čuva u muzeju mač iz tog vremena, ali ono što je ostalo u Baču, jesu iskopine rimskog naselja, odnosno utvrđenja iz antičkog doba, a zatim su se smenjivali nadalje razni varvari, a potom Bač postaje na prelasku dva milenijuma i moćna tvrđava.

Logično, jaka utvrda postaje i moćan politički, a pre svega crkveni centar, te je u jednom periodu bio i centar nadbiskupije i dvorska utvrda u kojoj su se državni i velikaški sporazumi sklapali, te kreirala i regionalna, a možda i državna politika na bazi tih dogovora iz Bača.

I tu smo nekako nadomak nedoumice o tome kako je čitava onol'ka Bačka dobila ime po ovolišnom Baču...

U prilog tome bismo mogli da dodamo da je negde u doba borbi sa nadirućim turskim snagama tokom četrnaestog veka, upravo ova moćna tvrđava bila oslonac i odbrana, ali i polazna tačka za napade, i kao takva štitila naselje oko sebe koje je u to doba brojalo više stanovnika nego ne samo jedan Bečej, već i više nego Sombor, Apatin, pa čak i Subotica.

I sada je verovatno prijemčivija ta istorijska činjenica po kojoj je ipak cela oblast dobila naziv od ovog jednog mesta.

Štaviše, značaj je bio toliki da je uporna odbrana tvrđave od Turaka posustala tek padom Beograda i nakon Mohačke bitke, delom i iz razloga jer je uporna odbrana zapravo ostavljala tu tvrđavu sve isturenijom i odsečenijom od linija snabdevanja.

Čak ni pad tvrđave pod turskim napadima nije umanjio značaj Bača, i taj značaj će potrajati i u narednim vekovima, i tek dva veka kasnije, u osamnaestom veku, posle sloma Rakocijeve bune, tvrđava je uništena, što se odrazilo i na samo mesto, naravno.

Tada kreće period opadanja značaja Bača, i već dva veka kasnije, početkom dvadesetog veka, u naselju živi jedva nešto preko tri hiljade stanovnika, uglavnom Nemaca i Šokaca.

Bač je polako ali sigurno krenuo u svoju anonimu...

Uprkos burnoj istoriji u kojoj su se smenjivali čelik, suze, krv i zastave, i koja zaista tako bogato zvuči da je svim stanovnicima Bača upravo na ponos, mene lično je i druga jedna istorija dotakla.

Pre svega obilje istorijskih spomenika u kojima prednjače Franjevački manastir, ali i katolička crkva, a potom i Kalvarija sa zanimljivim nadgrobnim spomenicima, te ostaci Hamama, turskog kupatila, a ništa manje nisu interesantni ni zgrada opštinske uprave, i možda najintrgantnija Gradska kapija Šiljak.

Ta kapija je građena tako da bude kontrolna tačka za pokretni most preko rova kojim je naselje bilo odeljeno od tvrđave, i pretpostavka je da je postojala još jedna njena etaža.

Danas je to zanimljiva kapija kroz koju iz pravca tvrđavskih zidina ulazimo u samo mesto preko zanimljivog pešačkog mosta nad kanalom iz irigacionog sistema DTD, i sa koje se, prema mom skromnom mišljenju, najlepše ulazi u mesto.

Pomenuti Franjevački manastir je funkcionisao i kao bolnica u doba Krstaških ratova, te je jasno koliki je značaj i kao mesto zbrinjavanja i medicinske nege postojao ovde.

Na koncu, apostrofirana je takva uloga Bača i uspostavljanjem prve apoteke u Vojvodini upravo ovde, početkom devetnaestog veka.

Ono što je do tada imalo jedva nekoliko malih mesta, i ono što je bilo zapravo rezervisano samo za velike regionalne centre i gradove, otvorilo je svoja vrata i u tada već daleko manjem i manje značajnom Baču.

Apoteka danas može da se vidi jer je kompletno očuvan ulaz sa izlogom i stepenište koje je u to doba, kanda, bilo obavezan dekor za apoteke.

Sa početkom obnove same tvrđave, primetni su napori da se u turističkom smislu afirmiše čitava opština. Lokalna opštinska turistička organizacija poprilično je ozbiljno razumela svoj posao, i danas je zaista moguće videti table sa nazivima objekata koje vredi obići, ali i manifestacije poput viteškog sabora, biciklijade, novogodišnjeg zagrevanja i sličnih kojih je zaista dosta, artikulisane su i sve bolje posećene, verovatno pnajviše zahvaljujući trudu zaposlenih.

Pogranična opština, oslonjena desetinama kilomatara na levu obalu Dunava, na neki je način već geografski predodređena da se bori za svoje mesto na turističkoj karti, ali možda i baš zahvaljujući tome danas Bač ne prihvata više anonimnost, već stepenik po stepenik istupa sve više iz nje.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Zobnatica, i dalje na visokom nivou, ali dostupno svima koji bi bili gosti ovde

Dvorac bez legende.

Čudno zvuči za jedan dvorac, ali zapravo je takva većina dvoraca kod nas.

To su mahom rezidencijalna zdanja, a na području Vojvodine su pretežno nastajala u periodu od jednog do dva veka unazad i neki od njih, eto, nisu ni stigli da se okruže legendama.

Zvuči pomalo šeretski, znam, ali nekako mi je to ponajbolje opravdanje što ovu priču nisam začinio nekakvom mističnom igrom senki iz prošlosti zamka.

Pa ipak, ako nema legendu, može se reći da ima možda i sve drugo.

Ima svoje poreklo, dakako, ali ima i svoj muzej konjarstva, potom i ergelu u kompleksu, i to jednu od najstarijih i najpoznatijih, a ima i nekoliko bista u parku, i to bista životinja od kojih su neke znamenite bile.

A, ima i neke ptice koje upotpunjuju ambijent tihe i gotovo savršene prirode u kojoj se odomaćio i sam zamak.

Da, tu je i pošumljeni park koji upravo apostrofira glavne atribute nekadašnjeg zamka, a danas privatizovanog hotela, ali ima i jezero.

Jezero do koga se može doći laganom šetnjom od minut, dva od ulaza, ali može i tajnim prolazom koji i danas vodi nekih pedesetak metara ka samom jezeru.

Eto, tajni prolaz....a i dalje ništa od legende i misterije.

Pa ipak, lepota je ovde u sasvim drugim stvarima.

Hotel na obali jezera, zaista zvuči privlačno.

Istina, plaže na jezeru nema, ali i već prvi pogled asocira ipak na onaj mir i spokoj kojim zrači gotovo svaka mirna površina vode, i ne poziva nužno na kupanje.

Za kupanje ćemo se morati odavde izmestiti nekoliko kilometara ka Bačkoj Topoli gde je uređen deo obale upravo za vodene sportove i rekreaciju.

Ukoliko se uputimo u tom smeru, naići ćemo i na jednu od retkih preostalih vetrenjača od kojih danas nijedna nije u funkciji ali pleni samom pojavom.

A, ako se ne zaputimo, ostaćemo ovde da uživamo u miru i tišini koje povremeno zapara krik kakvog pauna koji se upro da dozove svoju ženku, ili pak...samo da joj stavi do znanja da je on tu.

Tipično paunovski, da ne kažem - muški 😀

Možda ćemo pojahati i nekog od brojnih konja iz ergele Zobnatica, a možda se samo prošetati do hipodroma i pokrivenog manježa - sale, ili navratiti do neke od štala u kojima su oni konji koji nisu slobodno pušteni na nekoliko otvorenih prostranih manježa koji čine njihovo kraljevstvo.

Možda bismo mogli i u muzej zakoračiti, pogledati brojne trofeje i ostale izložene detalje iz istorije štale stare dva ipo veka, ali to će biti moguće samo kada muzej bude ponovo otvoren.

Jednako, kao i galerija slika pored njega.

Kako ovde nemamo državnu brigu, tako se i menadžment kompleksa nosi u skladu sa mogućnostima sa svim izazovima funkcionalnosti, a prva žrtva je očito baš tu: muzej i galerija slika koji više ne rade, nego što rade zadnjih godina.

Prošlost je drugačije videla ovaj kompleks i dvorac, nesumnjivo.

Naročito ga je drugačije video njegov osnivač i neimar, Đula Terlei po kome je dvorac dugo nosio ime.

U senci slave svoga brata Jožefa koji je već bio nadaleko poznat proizvođač šampanjca, i koji je shodno vlastitoj poslovnoj imperiji imao sasvim druge fokuse, Đula je ugledao za sebe mesto iz snova. Mesto kraj koga je već postojala štala, i njegova velika ljubav prema konjima ovde je mogla da zauzme mesto koje joj je pripadalo u njegovom životu.

Postoji tu i izvesna paralela sa jednim drugim dvorcem, jednom drugom ergelom, i jednim drugim manje poznatim bratom.

Naravno, reč je o Bogdanu Dunđerskom, bratu daleko poznatijeg Lazara, te nekadašnjoj ergeli Bečej smeštenoj tik uz naš najlepši dvorac Fantast.

Postoje, istina, i razlike ali uvek je interesantnije uvideti sličnosti, zar ne?

Istorijat samog kaštela se u novije doba odvija u znaku turizma i ugostiteljstva.

Restoran, odnosno hotel Jadran, postaje zaštitni znak dvorskog kompleksa, apsorbujući u sebe adaptacijama i neke od pomoćnih objekata koje je spahija Đula Terlei sagradio uz sam rezidencijalni objekat.

Jadran nije nasumično odabrano ime, već u spomen na najpoznatije grlo Zobnatice, Jadran II, koji je zaslužio i statuu u prirodnoj veličini, i koja se nalazi ispred Muzeja konjarstva.

Naziv Terlei je promenjen, ali kroz novoformirani hotel i restoran, nekadašnji kaštel je nastavio da živi.

Godina 2012. donela je i jedan rekord u rekonstruktivnom smislu, te je za neobično kratak period rekonstruisan i stavljen u funkciju nekadašnji depadans, a sada zapravo hotel, ali je pritom, prema navodima Zavoda za zaštitu spomenika, veliki broj detalja izmenjen, i sam dvorac je izgubio svoj autentični izgled.

Da li je zaista tako, ostaje da sude oni koji su tome stručni. Ja se prema sećanju mogu složiti da sadašnji izgled nekako osvaja na prvi pogled, dok je u godinama kada sam ga ja upoznao, bio skrajnut objekat za koji se moralo naglasiti da je u pitanju dvorac, ali detalja se ne mogu setiti svakako.

No, ono što je osobenost i glavna karakteristika, tu je i dalje.

Dva ulaza, teško je odlučiti koji je lepši.

Prednji, okrenut ka centralnom delu kompleksa, je glavni ulaz, dok je sa zadnje strane, okrenut jezeru sa kolskim pristupom, ulaz pod stubovima, savršeno uklopljen u okolinu.

I konačno, osmatračnica koja nadvisuje dovoljno sve objekte, da se sa  nje mogao videti čitav kompleks.

Danas to verovatno nije moguće jer su krošnje odavno izraslog starog drveća, ljubomorno zaklonile neke od možda i najlepših pogleda.

I, ako smo pomislili da se ovde priča završava, onda smo jednostavno nesvesni da prava priča o ovom dvorcu i kompleksu tek počinje. Za svakoga od nas u trenutnku koji odabere da ga poseti, a za sam dvorac ovako uređen...pa, ko će ga znati, ali slutim da ga tek čekaju neke od najlepših priča.

Objektivom po Srbiji - Etno selo Babina reka, ne moraš piti, ali možeš jesti - u buretu

Kaže legenda da nekada u Šumadiji, negde blizu Aranđelovca, ali i još bliže današnjeg Lazarevca, prolaziše jedan put koji je od Kraljeva vodio ka Beogradu.

I baš tuda negde, u blizini puta proticaše i jedna reka, bezimena, neznane širine i dubine.

Stanovnici okolnih kuća tu su napasali stoku, grabili vodu za kućne potrebe, no imena joj nisu nadevali nikako.

A moguće da su joj Turci, koji su vladali ovim krajevima u kasnijem srednjem veku, nadenuli kakvo ime na svom jeziku, no do danas nikakav trag o tome se nije zadržao.

A Turaka je ovde bilo često, najčešće su prolazili u karavanima ili individualnim zapregama, trgujući po raznim gradovima.

U ono doba, gde je bilo bogatih Turaka, tu je bivalo i hajduka.

Barem od Đurđevdana do Mitrovdana, kako su legenda i narodna pesma definisale hajdučku sezonu...

I ti hajduci bejahu poprilično aktivni i opasni, presretali su i otimali sve što je delovalo vredno, i tek su poneki ubogi stanovnici prolazili glatko i bez otimanja, jer hajduci nisu nameravali otimati od sirotinje.

Naša legenda dalje kaže da su obeshrabreni Turci jednom prilikom zaustavili izvesnu babu koja je poprilično redovno prolazila ovim putem, tegleći na grbači vunu sa svojih ovaca, do vunovlačara, na češljanje.

Lukavi Turci prisiliše tada tu babu da među vunu sakrije i njihove dukate, ne bi li tako pronela preko opasnih mesta njihov imetak koji bi oni potom pokupili kada je nađu u sigurnoj zoni.

Koliko je puta ova varka uspela, nije poznato čak ni iz legende, ali je poznato da samo jednom nije uspela.

Tom prilikom neko od hajduka je nešto posumnjao, te uzeo i protresao malo vreću na babinoj grbači, a kada se začuo zveket, stvari su postale još sumnjivije. Vreća je bačena na pod, rasporena, i kada su iz nje zacaklili skriveni dukati, uzalud behu babine molbe i preklinjanja.

Hajduci, osetivši se prevarenim upravo na svom milosrđu, okamenili su srca, te babu kao prokazanog i dokazanog izdajnika i turskog saradnika, baciše u onu reku u kojoj baba potonu.

I reka dobi ime.

Danas je to potok, dakako, ali potok veličinom, a reka imenom - Babina reka.

I danas taj potok prolazi kroz imanje Živkovića, a jedan je zajazio potok da od njega načini jezero, i najlepši ukras etno kompleksu koji je nad njim podigao.

Pa šta je to danas sve u kompleksu Babina reka?

Pre svega, reč je o mestu dobre hrane i ambijenta.

I sve je podređeno tome, ovde, tek apartman ili bungalov koji može biti na raspolaganju za noćenje, ali odmah je jasno da nije fokus na tome, jer nema sadržaja koji bi ohrabrio goste da dođu namenski na boravak ovde.

Sve je ovde podređeno jednom savršeno provedenom danu u kome će se smenjivati gastronomski užici, sa vanredno maštovitim ambijentom, u kome dominiraju etno motivi, uklopljeni sa skulpturama koje ukrašavaju gotovo svaki kutak tog ambijenta.

Shodno tome, prvi objekat izgrađen ovde nije ugostiteljskog karaktera, već je reč o muzejskom objektu. Postavka etno detalja uistinu uveliko prevazilazi taj namenski objekat, i teško je naći nešto što nije ukrašeno kakvim etno, ili umetničkim detaljem, uz obavezno cveće i ukrasnu floru kojima se posebno neguje i dekoriše čitav kompleks.

Jezerce nas dočekuje na ulazu, a ko odoli da preko jezerca uđe u kompleks, može ostaviti vozilo na prostranom parkingu, te sa te strane ući, ali bez sumnje propustiće jedan poseban ugođaj koji jezerce okruženo tradicionalnim poljoprivrednim alatima kao eksponatima, pruža.

Srećom, kada je reč o utiscima, ma šta propustili, svuda postoji i nova prilika za popravni.

Podovi popločani tradicionalnim materijalima poput starog crepa, dekorativnog kamena, ali i drvenih krugova, samo će upotpuniti utiske, ma u kojoj od nekoliko restoranskih celina odlučimo da se prepustimo gastronomskim užicima.

Da, radi se o restoranskim ambijentalnim celinama, iako je centralni restoran opremljen moćnim i neodoljivim kaminom, ono na šta se prvo pomisli kada se odlučujemo da dođemo ovamo.

Planiranje je jedno, a situacija na licu mesta nešto sasvim drugo. Srećom...

Jer, da nije tako, verovatno ne bi niko recimo seo u veliku staru burad u kojima su uređeni stolovi i klupe za sedenje, iako pod uticajem vremena, danas ovde komotno mogu sedeti samo deca koja se ovde slikaju i guraju na klupama na brojnim organizovanim izletima i ekskurzijama.

Autobusi koji uspešno pronalaze put u ovamo, moraju se probiti između brda i nekih fantastičnih krajolika koji sakrivaju etno selo Babina reka, ali ono što im nikada ne nedostaje, to su upravo dečiji osmesi zadovoljstva i graja koja prati njihovo ushićenje. Motivisani time, lakše savladavaju krivine koje su prilagođene ipak automobilima, a manje dugačkim autobusima.

Bazen sa fontanom, mobilijar za decu, ukrasne figure i baštenski patuljci, sportski tereni ili Klupa večne ljubavi, pa zatim i Bunar želja, točak sreće ili kapija kroz koju kad prođeš, treba da se zaljubiš, samo su deo neskavidašnjeg maštovitog dekora koji se smestio ovde već petnaestu godinu, i nakon decenije priprema, zaživeo pod nazivom Etno selo Babina reka....

Deo toga je na fotografijama ispod, ali...svakako nije sve. Pa, uživajmo onda i u tome, dok ne odemo da se lično uverimo u sve.