Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

понедељак, 7. октобар 2024.

Objektivom po Srbiji - Etno selo Bogut, fantastičan spoj savremenog komfora i šmeka autentičnog sela

Blizu ili ne baš blizu...to je uvek teško odrediti.

Zavisi od mnogo faktora.

Od tačke sa koje se posmatra, recimo. 

Tu nam kilometri umeju reći da li je blizu ili nije.

Od puta kojim se krećemo takođe zavisi da li je nešto blizu ili nije, jer tada će nam vreme provedeno u putu možda reći i više nego kilometri.

A zatim, ono najvažnije, je - raspoloženje.

O da.

Kada smo motivisani, i kada nam se putuje, čak i autoput deluje kao lep ambijent za putovanje iako je to generalno najdosadnija verzija putovanja.

I tu stižemo i do glavnog pokretača u putovanju, osim ako to nije posao pa se treba prevesti od jedne do druge tačke. Putovanje, po mom skromnom ali vrlo ličnom mišljenju, treba da bude nešto što je daleko više od samog prevoženja, treba da bude uživanje koliko je god to moguće.

Autoput se u tu ideju najmanje uklapa jer živopisnost ambijenta kroz koji se prolazi tokom putovanja, najmanje je vidljiva, te gotovo da ne učestvuje uopšte u tom uživanju. A ipak, bez autoputeva ne bismo ni uspevali da vidimo toliko toga. I, to bi bila prava šteta. Prelepa je ova zemlja...

Logično, ostaje nam da kombinujemo autoputeve i one lokalne. Srećom, sada ima i jednih i drugih, i pretežno su u vrlo visokom standardu, pa je moguće uživati u vožnji umesto traganja za rupama koje pamte stariji vozači. Pravac kojim se od Beograda i Novog Sada, a uskoro i od Niša može doći u jedan od najlepših delova zemlje, Dolinu Jorgovana, upravo je ta kombinacija koja počinje i završava manje zahtevnim autoputem, ali na koji se nadovezuju dobri putevi sa jednom trakom po smeru, uz koje se štošta lepog može videti. U takvoj kombinaciji puteva, orjentacionih stosedamdeset do stoosamdeset kilometara od Beograda zaista ne predstavlja ništa zastrašujuće. Veći deo puta se pređe brzo, a od naredne godine očekujemo da će se samo tek nešto više od dvadesetak kilometara koliko je udaljeno Etno selo Bogut od Kraljeva, prelaziti nešto manjom brzinom, ali uz bitno lepši krajolik na samom ulazu u Dolinu Jorgovana.

Upravo tu negde se na obroncima planine Troglav, iznad same reke Lopatnice, smestilo ovo prelepo domaćinstvo pretvoreno u Etno selo.



Restoran sa terasom kapaciteta desetak stolova, napravljen je upravo za uživanje.

Pri prvom koraku jasno je da pogled sa te tačke odgovoran za sve to, i za restoran, i za uživanje.

Pogled je izuzetan, jedan od onih pogleda koje ne možeš baš objasniti, ali srećom...i ne moraš. Ovaj pogled zakuca oko u ta brda i vikendice iznad krivine reke Lopatnice u kojoj se smestila i plaža,...pa, hajdemo reći, gradska plaža. Pozadi negde u fantastičnoj prirodi, ugnjezdila se i sama Bogutovačka banja, ali u ovom fantastičnom pogledu o kome pričam, ponajmanje je važno šta je to tačno tamo negde kuda pogled seže.

Nadalje, čitav kompleks je na neki način optočen kamenom. Ručni rad, izvanredan, i veoma umešno uklopljen. Pored restorana, domaćini su odlučili da u sličnom stilu naprave nove apartmane, svaki za sebe izdvojen sa svojom terasicom usred urednog travnjaka na kosini, i time ostave svojim gostima taj osećaj intime i prirode koja je i dalje u ravnoteži sa onim ko ovde ume da je upije.

Neko dahom koji udahne, neko tišinom koju čuje kada zatvori oči, a neko svim svojim čulima.

I, dok smo kod prirode, sav taj mir, tišinu i sklad na ovom mestu upotpuniće i ostatak prirode spakovan u tegle zimnice i sličnog koji su na raspolaganju gostima. Dakako, i rakija je tu, ta domaća, ali alkohol u načelu nije tema kojoj pribegavam, te neću ni ovoga puta.

Smeštaj je interesantan spoj savremene ideje komfora i tradicionalnog etno ambijenta, kako spolja, tako i iznutra. Teško je zamisliti da nešto nedostaje, a ipak....deluje da smo baš na selu, baš u prorodi.

Ovce čine deo raskoši ovog ambijenta, i prosto se lepe za objektiv kada pokušam da slikam neki detalj, a stado je u blizini. Padina na kojoj su najviše pasle, a to je ona kojom vode do rečne plaže stepenice u koje je uloženo mnogo truda, poprimila je onaj šmek sela zbog koje smo i potegli ovamo, baš zbog ovaca na njoj.

Sledećom prilikom, kada sam istu padinu slikao sa plaže gledano, ovce su otišle negde dalje, ali kadar bez njih je bio nekako sterilan, možda i malo manje privlačan čak...

Pa ipak, nisu ni same ovce, pa ni sam pogled, ni apartmani sa svojim terasicama, ni restoran sa jelima ispod sača, ni tegle sa domaćom zimnicom, kao ni prostrani popločani parking na koji direktno sa asfaltnog puta ulazimo, učinili da nam ovo etno selo ostane u lepom i dugom pamćenju, već je jedan nevidljivi spoj svega toga stvorio nekakav oreol oko ovog mesta koje vuče na povratak.

Povratak na tradicionalno mesto za odmor, ili makar vikend, u kraj koji svoje korene vuče daleko iz prošlosti, moguće čak i iz doba srednjevekovnih vitezova koji su iz obližnjeg Magliča čuvali put u dolini Ibra tako davno.

Ili možda samo povratak na mesto sa kog udahneš lepotu prirode svim čulima u trenu....