Objektivom po Srbiji - Manastir Lelić, mesto gde se sreću mirnoćom ispunjen duh i lepotom presečen dah

Ja želim da zajedno sa mojim seljacima Lelićanima, sagradim u selu crkvu na slavu Bogu, a da služi svom narodu i da se njome koristi...

Da li je to baš tačan citat izgovoren davnih dana pre jednoga veka iz usta jednog od najškolovanijih i najučenijih vladika koje je Srpska pravoslavna crkva iznedrila u svojoj istoriji, teško da se može sa sigurnošću znati.

No sva je prilika da je ako ne tačan, a ono u gotovo slovo tačan taj citat, što svakako neće zameriti suština poruke koju krije - jedan veliki Božji čovek, poželeo je da za života napravi ili bar pomogne da se napravi i crkva u selu iz kog je potekao, iako ga je put nosio širom sveta daleko od sela Lelić, no nije ga nikada zaista i odneo odatle.

Vladika Nikolaj, poznat i kao Velimirović, ali i kao Ohridski i Žički, ali uvek prepoznat baš kao Vladika Nikolaj, postao je vremenom institucija, kako bi se to savremenim rečnikom reklo.

Sinonim za govorništvo, orator bez premca, ali i uzdanica mnogima svojom čvrstinom i nepokolebljivošću, te spremnošću da tumači biblijske stihove i približava običnom čoveku psalme i poslanice do nivoa potpunog razumevanja i jačanja vere u njemu.

I baš stoga, kada jedan drugi episkop zapita da se podigne crkva prema želji velikog Vladike, odgovor se nije dugo čekao.

Crkva je podignuta pre gotovo tačno jednog veka! Preciznije rečeno, pre jednog veka je inicijalno krenulo, dok se naredne dve godine gradila i sagradila.

Tako je i selo Lelić dobilo crkvu, u ono vreme u parohiji Manastira Ćelije.

Crkva je nikla na parceli koju je upravo Vladikin otac poklonio, postavši time i prvi od više ktitora i zadužbinara ove crkve. Time je ne samo učinjen i red, kako bi to narod sročio, već je ukazano i na potrebu da se sami meštani bore za svoju crkvu, na šta su oni zdušno odgovorili gradnjom crkve.

Materijali su donošeni iz obližnje reke Gradac, ali i drugih mesta u blizini, te je u momentu kada je podignuta, ova crkva zaista mogla poneti epitet lokalne crkve u svakom smislu, od ideje do samog krova.

Put koji je novonastala crkva imala preći do statusa manastira, utro je svojim delima, kako u zemlji, a tako i u belom svetu, upravo rodonačelnik ideje, sam Vladika Nikolaj.

Njegova slava postala je još za života toliko velika, da je na neki način bilo i očekivano da se tako značajnom svetovnom čoveku i Bogoslužitelju, mora ukazati i veća čast od seoske crkve, jer je slava koja ga je pratila, uveliko prevazišla okvire jedne crkve...

Manastir Lelić ima nekoliko osobenosti po kojima ga se uvek može prepoznati.

Jedan je od najmlađih manastira, jedinstven je i po Mauzoleju Vladike Nikolaja koji čuva stalnu postavku predmeta, knjiga i slika iz života ovog velikog teologa, filozofa ali i nacionaliste.

Plan za crkvu nije načinjen, već je Vladika preneo plan crkve manastira Zaum sa Ohrida, podignutog u vreme drugog i poslednjeg srpskog cara, Uroša V, Nejakog. Obzirom na Vladikinu službu, ovo se može smatrati racionalnim i logičnim potezom koji je ubrzao i pomogao podizanje same crkve.

No osim projektovanog izgleda i gradnje, sve ostalo crkva je dobila lokalno, kako od stanovnika Lelića, tako i nesebično od strane stanovnika ostalih nekoliko sela.

Udaljen svega nešto više od desetinu kilometara od Valjeva, manastir je smešten danas uz sam asvaltni put, i ima uređen parking kapacitetom prilagođen i za autobuse, kao i za veliki broj vozila.

Obično se posmatra kao jedan od valjevskih manastira, pojam koji varira zavisno od turističke i komercijalne upotrebe, ali se u pravilu u svakom od oblika upotrebe, pominje i Lelić, uz obavezni manastir Ćelije.

Četrdeset godina po smrti čuvenog Vladike, upravo crkva čije je podizanje inicirao i pomogao zajedno sa svojim ocem, postaće manastir, onaj koga danas znamo baš kao Manastir Lelić.

U njegovoj istoriji neće biti pohara i paljenja, skidanja krova i pretapanja zvona u srednjevekovne topove jer je nastao iza tog doba u kome je kroz iskušenja i patnju prošla većina naših manastira, već će njegov vek obeležiti ono zbog čega su svi manastiri i crkve i podizani, a to je mesto ljubavi i vere, ne više samo za meštane okolnih sela, već i za sve hodočasnike, vernike ili pak samo poštovaoce, radoznalce i turiste koji odluče da posete nešto što se ne zaboravlja.

Problem opsluge manastira rešen je tako da je manastir organizovan kao metoh Manastira Kaona, pa je Bogosluženje u skladu sa time i organizovano nadalje.

Danas je ovo manastir koji obiđe značajan broj ljudi godišnje, broj koji se uvećava svake naredne godine, jer slava lepote manastira širi se sa svakom novom posetom, baš poput nekada Hrišćanstva samog.

Kompleks se obogaćuje lepim, gotovo rajski mirnim sadržajima, te je danas upravo doživljaj provesti neko vreme ovde, a nije da se retko čuje kako bi ljudi voleli i prenoćiti ovde, na način kako se to u nekim manastirima omogućuje u namenskim prostorima postojećih konaka. To tihovanje kako se najčešće naziva takav vid boravka, naročito je privlačno u sredinama poput ovog manastirskog kompleksa i njegovog okruženja, kada je čovek inspirisan da se u tišini i veličanstvenosti ambijenta, približi malo vlastitom duhovnom biću, te pokuša u sebi pomiriti brojne antagonizme koje nam savremeni način života podmuklo stvara svakodnevno, i čini nas nezadovoljnima veoma često, a da ne umemo objasniti sebi zbog čega.

Ukoliko je sve ovo napisano zvučalo kao svojevrsna preporuka za posetu ovom manastiru, onda sam pogodio svoju poentu. Manastir Lelić ne leži nigde usput, i to je još jedna njegova osobenost.

Ne može se samo stati pored i obići ga tek tako.

Ne. 

U ovaj manastir se dolazi sa namerom, put nije preterano naporan, ali posvećenost odluci i ideji da se obiđe, deo je nagrade koja nas ovde očekuje...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Vila Ertl u Odžacima, zaveštanje vredno svačijeg sećanja

Potkraj devetnaestog veka, jednom industrijalcu, pokazaće se vremenom, izvesnom Francu Ertlu iz Odžaka, rodio se mali sin, Johan.

Reč je o porodici takozvanih Podunavskih švaba, Nemaca poreklom iz krajeva koji posle svetskih ratova danas pripadaju Francuskoj, ali su sredinom osamnaestog veka masovno naseljeni upravo u područja današnje Vojvodine.

I ne bi to ništa čudno bilo, štaviše, pre će biti ordinarna stvar da se nekom ocu rodi mali sin, dakako, ali jednom će istorija pisati da je taj mali sin po rođenju, zapravo neko ko se u Odžacima prepoznaje kao Veliki sin Odžaka, imenom takođe - Johan Ertl.

Možda bi neko rekao da se u isto vreme rodio i mali i veliki sin, no...to zaista ne bi bilo tačno.

Mali sin Johan se rodio, eto, nekog leta gospodnjeg 1882. kažu knjige, no Veliki sin će se roditi dosta kasnije.

Ponovo Johan, da, ali svoj nadimak morao je i zaslužiti. I to valjano zaslužiti, jer takav nadimak narod ne daje tako lako.

Da naruži, postidi ili obezvredi čak nadimkom, narod naš je sklon i brz, i lak je na nadimku kada treba podsmehom nekoga unakaziti.

No, da kome oda počast nadimkom, to je već ređi slučaj, i daleko više treba da se zasluži takav nadimak časni, nego što bi trebalo za onaj drugi, posprdni...

Takav smo narod, eto.

A čime je jedan Johan na smeni vekova mogao zaslužiti tako čestit nadimak?

Dobrotom i nesebičnošću, pre svega.

Dobrih i nesebičnih ljudi koji su svom narodu zaveštali i podelili je bivalo.

Dosta više nego danas, svakako. I kada ostave nešto za sobom da se prost narod služi onim što su oni stekli, imaju velike izglede da ih se narod uz koji su živeli, dugo seća posle njihove smrti.

No slučaj kada još za života nešto što stičeš, deliš sa narodom uz koji živiš, može da učini da posle smrti u narodu postaneš besmrtan.

I tako je još za života, Johana Ertla narod uz koga je živeo, ogrnuo u nadimak Velikog sina, nadimak za koji istorija nedvosmisleno tvrdi da je potpuno zaslužio.

Industrijalac koji je savetima pomogao svom ocu da podigne fabriku kudelje, te od nje na svom vrhuncu načinio najvećeg proizvođača u Evropi, nesebično je delio svoje bogatstvo ne samo sa zaposlenima, već i sa narodom, posebnom onim najsiromašnijim, kojima sudbina nije dala gotovo ništa osim tog jednog....Velikog sina Odžaka.

Početkom dvadesetog veka, taman kada je Velika kriza brutalno ponizila velike industrijske imperije po svetu, a time dovela i do siromaštva, gladi pa i gorih posledica milione ljude širom planete, od jedne fabrike kudelje koja se do trona najveće pela upornošću koja je počivala na kvalitetu i poslovnoj etici, u Odžacima je odjednom osvanula ona fabrika u kojoj se pitala cena kudelje za čitav kontinent.

Da, ogromne uspehe nanizao je industrijski kompleks Ertlovih baš u vreme finansijskog kraha berzi i gašenja industrija šitom planete, te je od užarije i proizvodnje pretežno konopaca od kudelje, počeo da proizvodi i finu tkaninu, pa čak i svilu u svojim pogonima.

Profit je rastao, baš kao i ulaganja.

Od nekih dve stotine radnika, ta se brojka vrtoglavo popela za više puta, ali ono što je karakteristično baš za Ertlovu poslovnu politiku prema zaposlenima, bili su, između ostalog, i sportski tereni, ali i bazeni u kojima se radnici nalazili svoje trenutke opuštanja van posla.

Pa ipak, tema ovog članka je sama vila koju je utemeljitelj industrije kudelje sagradio, a čiji je deo uvek bio i depadans u kome su živeli najsiromašniji.

Lepe priče poput bajke obično nakon ovakvih vrhunaca krenu nizbrdo, jer zapravo tako je i logično.

Sa vrha sve vodi nizbrdo, kako se to jednom izrazio najveći pesnik današnjice, pa nam nije ni zameriti što refleksno očekujemo i jedan poslovni ili porodični slom koji bi ovu idiličnu priču doveo u okvir realnog, i već viđenog.

Takav slom se nije desio, ne.

Sa većim ili manjim uspehom, zavisno od perioda rada, kudeljna imperija je nastavila da živi, i nadživela je svog Johana, štaviše, narasla je kasnije i do pomenutih visina, dok se sam Johan dalje nastavio baviti zastupanjem i borbom za boljitak svoga naroda koji ga je okruživao, i to kao poslanik, predstavnik manjina u predratnoj Jugoslaviji.

Nakon upokojenja, dobra praksa i poslovnog odnosa i socijalnog gledišta vaspitavanjem je uspešno preneta i na sinove koji su sve to nastavili, uključiv i poslanički angažman, uz veliku posvećenost siromašnima koji su trajno i dalje naseljavali deo Vile.

Ružan kraj cele priče neće doneti ni okupacione snage Hortijeve Mađarske i Hitlerove Nemačke, koji će oduzeti imovinu tokom okupacije, već partizanski vandalizam koji će poslednjem Ertlu, Francu, oduzeti i sam život.

Bez želje da se upuštam u neke od mračnijih stranica istorije, preći ću sa ove činjenice na ono što i danas čini oreol besmrtnosti, a to je pre svega činjenica da je Vila Ertlovih danas pronašla svoju možda i najznačajniju ulogu, a to je obuka đaka u Tehničkoj školi koja je smeštena upravo tu, unutar zidova koji bi mogli ispričati prelepe i poučne priče, ako bi ih se umelo čuti.

Izuzetno zdanje koje je imalo sreće da mu se namena i uloga smenjivahu od prelepog ka predivnom...

Objektivom po Srbiji - Jezero Zaova, jedna fantastična mirna priča, pred kojom se samo može pokloniti...

I sad, eto, sve ne znam kako bih započeo jednu od najlepših priča koju sam spoznao u zadnje vreme, i neodlučan sam kako bih podelio taj trenutak kroz nekoliko rečenica i slika.

Mislim, slike su tu.

Nema mnogo šta da se zna ili ne zna kako.

Reči su problem.

Nagrnu same od sebe, nagomilaju se tu negde pred prstima koji treba da kucnu po toj tastaturi, a onda mi pogled opet odluta na slike.

I, zaćuti nekako misao...

Neće reči.

Vratim se u trenutku nazad na to neveliko jezero, puno neke vodene vegetacije koja začudo nimalo ne smeta.

Naprotiv, daje nekakav poseban šmek ne samom jezeru, koliko čitavom ambijentu.

A ambijent...e, to je već posebna priča.

Scenografija kakva se može zamisliti onda kada čovek odluči da jedan dan u životu provede u bajci koju je osmislio za taj dan, i upravo mu takve kulise crtaju mesto radnje...

Nakon toga, zastaneš.

I veoma je važno tada da budeš nekako....fleksibilan sa radnjom...na tom mestu radnje.

Jer već prvi pogled rađa neku novu radnju koja potiskuje onu koju zamišljaš dok ne vidiš scenu na kojoj će se bajka desiti, bajka koju odlučiš da sebi i nekom dragom posvetiš.

Jer, to više nije jezero od neka tri hektara ukupno.

Ne.

To je jedna oaza u urbanom načinu života kakvim danas živimo, okružena šumom, pristupačna svojom najširom stranom, prekrivena vodenom vegetacijom šarmantnom poput one patine koja daje tu notu privlačnosti onim starim predmetima kada ih pronađeš posle mnogo vremena.

Oni predmeti i sitnice koji ne rade na struju i ne treba im internet, već kao da im samo to malo patine treba, pa da budu savršeni.

Da, danas jeste to teško za razumeti, posebno za mlađe...ali kada ruka dotakne dragu ruku, i stegne je blago u zanosu na obali ovog malog Raja, i kad dodatno prostruji krv kroz obe te ruke...to svi odlično razumeju!

Nekome je tri hektara ništa...ima tih zapuštenih ili nasleđenih njiva i livada, a da su veće, a kamoli onog što se obrađuje, i jezero te veličine ne zvuči veliko ali...

Probaš li izvući ruku iz one drage ruke, sesti u čamac i ta dva draga oka prepuna osmeha koji i dalje krajevi usana samo nagoveštavaju povesti veslajući po jezeru, pokazaće se da su ta tri hektara ipak pozamašan zalogaj, sem za one sa olimpijskim normama, dakako.

No, ideja da se skriveni osmeh iza očiju spusti i razvuče krajeve usana u zvonak sanjarski smeh, teraće ta vesla i u rukama koje nemaju kondicije. 

Kliziće po površini vode...

A čamac je zapravo tu, sa sve veslima.

Vezan uz drveni mol sa nadstrešnicom koji krije dva stola za sedenje i kafu u neobičnom ambijentu.

Kafu koja se može popiti i iz ležaljki na obali, ali i drvenih stolova sa klupama u sklopu simpatičnog restorana na obali.

Restorana do koga se može stići i kolima, iako jedna rampa treba da opomene one koji ne bi ni korak napravili ako ne moraju, dok ne sednu i naruče, gotovo i ne izlazeći iz kola.

I šteta je, jer šetnja od te rampe do restorana vodi baš kuda treba.

Sa jedne strane je jezero, i klupe koje gledaju u njega, dok je iza tih klupa šuma.

I to ona prava, kao naslikana.

Ugodna, praktična i nadasve funkcionalna.

Ljudska ruka ju je doterala, i nimalo naružila, biranim mobilijarom koji se pretežno sastoji od klupa i stolova, raspoređenim tako da obezbede mesto za piknik, ali i poneki zabavni sadržaj, jer dobar broj klupa je amfiteatarski dizajniran, da se uživa u onom što se dešava na improvizovanoj sceni.

U šumi se svakakva lepa omanja čudesa mogu pronaći, pa tako i vagonskog izgleda prikolica koja služi kao sezonski mali ugostiteljski bar, skoro savršeno ambijentalno uklopljen, ali i izvesna klupa ljubavi.

Za sve one koji su spremni da ruku u ruci zadrže sedajući na klupu od koje potajno očekuju onu skoro očajnički neophodnu dozu samopouzdanja kada treba da zažmuriš, i primakneš usne onim tako željenim usnama kraj sebe.

A na samoj obali gde se, eto, sjajno može prošetati koja desetina metara, postoji i mesto za uspomenu, za razglednicu sa svojim likom.

Nadležna turistička organizacija iz Malog Crnića, ovde je izazvala moje najdublje poštovanje za trud kakav se ne viđa često, a u odnosu na resurse...mogu slobodno da kažem, nigde ovako i ovoliko u zemlji.

I na koncu, koliko može sad više uopšte i biti važno da je među drvećem dovoljno proređenim za parkiranje u hladu, moguće pronaći lako dvadesetak parking mesta uvek, sem kada je neka manifestacija?

Pa, mislim da to može biti važno, kako tekst i slike odmiču, i taj podatak postaje važan, jednako kao i podatak da se asvaltnim lokalnim putem u odličnom stanju kroz zanimljive krajolike koji se mogu videti tokom petnaestak kilometara koliko se mora voziti od Požarevca, stiže do ove pomalo neverovatne bajkovite priče zvano Jezero Zaova.

Nasuprot tome, nekako postaje nevažno da je dubina samog jezera koje preko šezdeset godina pune samo lokalni izvori i potoci, uglavnom tri do četiri metra sem kod brane gde celih pet metara meri.

E sad, koga zanima pecanje...ima ribe, bez sumnje, ali uz sve ostalo, plus nekoliko manifestacija, teško mi je zamisliti da je nekome važan i taj podatak, da ima ribe za pecanje...no, opet, kako kome drago...