Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Stara Sokolana u Kragujevcu, jedan savršen pogled u vreme kada je vežbanje tela bilo pitanje prestiža

 Sokolski dom...ili, sokolana...

Sve su to nazivi za objekte u kojima su se nekadašnja sokolska društva okupljala i imala svoje aktivnosti.

No, razlike je bilo, čak i ako se jezičke razlike ne moraju nužno videti i kao različitosti....

A jedna Sokolana se zaista izdvajala po svemu u ono doba.

Kragujevac, nekadašnja prestonica Kneževine Srbije, a potom i početkom Velikog rata i dom za Vrhovnu komandu srpske vojske, gradio je, na neki način time i svoju buduću obavezu, kako su to verovatno doživljavali članovi lokalnog sokolskog društva, da bude čvrst i stamen, te uvek spreman da preuzme teret nekog centra, političkog ili vojnog.

Spremnost se u ono doba ogledala u uvežbanosti i disciplini, dok su tehnički aspekti doživljavani kao nešto dodatno, ako je to pravi izraz.

Jer, obraz, ponos, čast i hrabrost su tu, a pušaka ako bude, odlično...ali, ako ne bude, niko ustuknuti neće.

Sve su to bile maksime koje su odslikavale nekadašnji muški svet, preteču čak paravojnih organizacija, jer su se kroz civilni način života sticale i osnovne veštine lako primenjive i u vojničkom smislu.

I stoga su sokolska društva bila značajni pokazatelji tog doba dokle se stiglo u građanskom ambijentu življenja većine mesta koje su svojom gustinom naseljenosti, pretendovala da steknu status varoši, odnosno grada.

Takmičarska komponenta zapravo je bila veliki pokretač ove zamisli, a shodno tome je i vežbanje postajalo logistički problem koji je neretko mogla zadovoljiti na kvalitetan način samo poveća državna investicija izgradnjom specijalizovanih sala za fiskulturne aktivnosti u gotovo svim uslovima, tačnije, namenskih zatvorenih objekata.

U vreme kada po definiciji države nisu imale ni približno sredstava za javna ulaganja kao danas, ali ni razvijene standarde kvaliteta života u kakvima mi sada živimo, nije bilo lako za očekivati da će se za svrhe koje nemaju očigledan ekonomski ili najširi društveni značaj, izdvajati neka suma novca tek tako.

Ukoliko su putevi, a pre svega železnica imali karakter prioritetnih ulaganja po osnovama ekonomske dobiti, utoliko su ulice, trotoari, trgovi i rasveta bili kao društveno značajni projekti na drugom delu skupa prioriteta ulaganja država, dok se između tek tu i tamo ponešto moglo naći.

Istina, postojala je i jedna kategorija koja je ipak doticala samo prestonice uglavnom, a to su impozantne građevine, markantni objekti koji bi služili da se država njima podiči, a vladari ostanu upamćeni.

Dakle, nije baš bilo lako jednu gimnastičku dvoranu dovesti u provincijsku palanku koja je iskoračivala na trenutke iz tog statusa ali zapravo ponajviše zahvaljujući strateški nepovoljnom položaju Beograda kao prestonice, pa čak i to na momente.

Ipak, nakon Velikog rata, te dva prethodna sa kojima je Srbija bila u ratnom stanju praktično skoro osam godina bila u ratu, situacija se promenila.

Prestonica u novoj državi više nije bila ugrožena, ali je i značaj strateškog položaja Kragujevca kao mesta u kom je mogla da procveta vojna proizvodnja, ono što danas znamo kao namenska industrija.

Topolivnica kao osnova te industrijalizacije, te zamah proizvodnje koji se počeo stvarati, doveli su do potrebe da se veliki broj radnika koji se dodatno uvećavao, smesti negde na stanovanje, zajedno sa svojim porodicama obzirom na dugoročni karakter proizvodnje.

U tu svrhu, krajem dvadesetih godina prošlog veka, na osnovu reparacionog poravnavanja ratne štete, iz Nemačke su počeli dolaziti gotovi drveni elementi koje je nemačka firma sklapala tvoreći čitavo radničko naselje Stara radnička kolonija. U sklapanje i izgradnju uključile su se kao izvođači i domaće firme, a sve to je doprinelo i sve većem značaju projekta koji je doneo i najmarkantniji i najznačajniji objekat, a čak i danas najkarakterističniji od svih - Salu za vežbanje, danas poznatiju i kao Sokolana.

Naime, sala kao jednospratna drvena građevina sa podrumom, ali i sa velikim otvorenim prostorom ispred nje, zamišljena je kao dosta više od samog vežbališta.

Iako prizemljem dominira velika gimnastička dvorana sa pratećim prostorijama, već sprat predstavlja ideju društvenog okupljanja i raznih drugih delatnosti u tom smislu. Naime, kako je prizemlje namenski bilo opredeljeno ka fizičkom razvoju, tako je biblioteka, ali i sala za kulturna dešavanja na spratu upravo ciljala na čovekov duh.

Dvorište krasi i paviljon od betonskih elemenata namenjen raznim muzičkim ili govorničkim javnim nastupima.

I, zašto onda Sokolana?

Pa, upravo je snažan pečat koji je sokolski pokret artikulisan kroz lokalno sokolsko društvo koje je u takmičarskom maniru nastupalo i van državnih granica, i bio svojevrstan inicijalni refleks za upuštanje u jedan ovakav projekat u ono doba.

Istine radi, valja napomenuti da su i sredstva bila gotovo nemoguća za pronaći, te je ideja morala biti utemeljenija i opravdanija da bi se realizovala. Uspesi u afirmaciji sokolskog pokreta činili su vidljivu osnovu da se ta ideja brani, jer je sam objekat za vežbanje od početka dat na korišćenje upravo lokalnom sokolskom društvu, dok su se ostale društvene i kulturne aktivnosti naprosto razvijale u pozadini.

Zlatno doba Sokolane odavno je za nama, ali najave i početak radova na stvarnom a ne samo nominalmom očuvanju ovog objekta možda najavljuju neka bolja vremena, ali za sada, ova lepotica arhitekture od drveta ostaje ovakva kakvom se danas može videti.

Pred njom je i nova bista Kralja Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja, koja je zamenila staru, a najlepši detalj koji se danas može videti ispred ograđenog objekta, jeste mobilijar za decu prepun dece.

Nekako volim da pomislim da stara dama od drveta ponekad zameni svoju nevidljivu suzu zbog sudbine, i ponekim osmehom na to igralište i dečiju graju...

Objektivom po Srbiji - Kula, varošica čvrsto ukopana u temelje savremene Vojvodine

Kad je ravno sve, onda je ravno, i sve što makar malo izviruje, svi nekako vide.

I pamte.

A ponekad ostane upamćeno i tako što vekovima kasnije po tome što je nadvisivalo ravnicu, neko mesto dobije i naziv.

Kažu, negde na teritoriji srednje Bačke, nekada, u nekom petnaestom veku, beše nekakvo tursko utvrđenje, ili samo ukopan položaj za posadu, oko jedne zemljane kule koja je služila za osmatračnicu, jer ne beše utvrđena da odoli naletima ondašnjeg oružja.

I nigde okolo ničeg...

Negde je i logično da se o tom turskom vojnom položaju pričalo kao o kuli, shodno pustoši koja je dominirala ovim krajevima sve do narednih vekova kada je krenulo plansko naseljavanje.

Kula, dakle, možda osta iz tog doba upamćena, kada je i civilno naselje u potonjim godinama i vekovima ovde nastajalo, a zemljane kule, šančeva i Turaka ponestalo zauvek.

I možda je baš tako danas jedan gradić i dobio svoj naziv, a možda - i nije.

Ipak, i ako jeste, i ako nije, tek narednih vekova se u nepreciznim dokumentima pojavljuje u više izvora naziv Kula koji bi se mogao odnositi i na današnju varošicu koju je u vremenima kada se razvijala kao organizovano urbano naselje, deo irigacionog sistema iz prvobitno Velikog Bačkog kanala, a potom i sistema DTD prosekao mesto i uveliko ga profilisao u ono kakvim ga danas znamo.

I tada smo već bili načisto oko naziva i mesta. Ovo je Kula.

Gradić u Severnobačkom okrugu gde ga je neko smestio geografski neutemeljeno, i gde zauzima drugu poziciju iza neprikosnovenog Sombora po veličini, a za grudi ispred Apatina u koje se iz većine pravaca dolazi baš preko Kule.

No to drugo mesto ne treba da zavara, jer nije reč o brojčano velikoj populaciji stanovnika, ali zato imaju neku žustrinu i živost, i gradić uvek deluje na neki način - angažovano.

I sasvim je moguće da su zaista najveća vrednost Kule upravo njeni stanovnici, uz sve ostale brojne adute.

A, aduta ima, itekako...

Kula ima svoje jezero.

Zovu ga i Rodićevim, ima za to razloga, naravno, jer je napravljeno u sklopu nekada čuvenog supermarketa koji je ponikao upravo ovde na svom putu slave.

No na tom se jezeru uglavnom ne kupa već neko vreme, odnosno, trend se preselio na obližnji bazen, kao i na egzotičnije lokacije u okolini, poput Ruskog Krstura ili fenomenalnog Malog Stapara i drugih.

No zato je tu karting staza odmah pored, i sve to nas dočeka na samom ulazu, a ako odolimo iskušenjima sa samog ulaza, Kula krije još štogod za svoje posetioce tek koji kilometar dalje.

Centar grada, Crkva, Bioskop...pozorište, kako za koju priliku, ali i šetalište sa kafićima i obaveznim navraćanjem na sladoled...

I znam, sad ćete reći, evo ga opet ovaj što kvalitet mesta meri po ukusu sladoleda, ali nije tako...

U ovom slučaju, sladoled samo jako lepo zaokružuje ideju šetnje kroz Kulu, uz sve navedeno, a najbolje se uklapa u šetnju po Keju, jednom od obeležja ovog mesta.

Sam kej pored svojih atrakcija sa obe strane, vodi nas i preko mostova koji su pokretni...i to na razne načine.

Dakle, ako smo pomislili da se pokretni most može samo podizati i spuštati kako to možda zaista čine najpoznatiji pokretni mostovi, onda se baš ovde možemo naći zatečenima kada shvatimo da most može i uklanjati u stranu sinhrono, osloboditi prolaz nekom od plovila, te potom vratiti istom putanjom nazad, spojiti se i nastaviti osnovnu svrhu bez podizanja i spuštanja.

U Kuli postoje dva pijačna dana.

Za tržište poput tog gradića, deluje da je i to dovoljno, i štaviše, optimalno.

Poseta pijaci u neki od ta dva dana pokazaće najviše onu živost i aktivnost lokalnog stanovništva, no ona se zapravo vidi na svakom koraku.

I ako pomislimo da kada padne sneg ovde deca nemaju gde da se sankaju, pogrešićemo.

Zapravo, dve lesne zaravni, Telečka i Bačka koje okružuju Kulu, već na prvi pogled otkrivaju našu zabludu, a moja šala o sankanju se već pri baš tom prvom pogledu može oprostiti jer je privlačan. 

Da, usred te ravnice, nekakav breg...

Na koncu, ako znamo istorijske podatke kako se iz Donje Kule razvila i Gornja Kula, te su se vremenom spojile i krokirale skicu današnje Kule, onda je jasnije šta je ovako interesantna geografija značila meštanima.

Elem, pošto geografiju već doživimo kao pomalo neobičnu, onda bi i arheolozi mogli pokoju reč da reknu na temu Kule. Lokaliteti oko gradića pričaju svoje priče još od praistorije vrlo rečito, tako da je Kula i sa te strane prepoznata kao mesto u koje se rado dolazi.

Park i parkići.

Lokalni značaj, da, ali ulepšava sliku o Kuli.

Sveukupno gledajući, ta slika je dovoljno privlačna da se zaputimo ovim pravcem.

Pravac koji možemo iz smera prestonice odabrati da se sa autoputa isključimo pa se u Vrbasu sretnemo sa onim malo sporijim, ali možda i zanimljivijim zbog nezaobilaznih Zmajevačkih jezera, pa čak i sa skretanjem do vetrenjače u Ravnom selu...

Jedno je sigurno, koji god put da odaberemo, jedan nezaboravan dan će se pružiti pred nas u svoj svojoj dužini i raskoši...

 

Objektivom po Srbiji - Pristanište Kraljice Marije, mesto na kom se Kraljica iskrcala i sećanje na jedno doba na obali reke

Svet posle najstrašnijeg rata koji je dočekao i nekako preživeo u prvoj polovini prethodnog veka, iznedrio je štošta od najgoreg što je čovek nosio u sebi, ali je bacio zato i svetlo na neka od najlepših izdanja čoveka.

Anonimnost je postala zaštitni znak onih koji su to svoje najbolje pružili nesebično svetu, dok su se najgora zla prepoznavala imenom i prezimenom uglavnom...

Nesebičnost je najčešće rezultovala skromnošću, a skromnost je nekako linearno vodila u anonimnost, sledeći neprekidno onu vodilju nesebičnosti i empatije koju su samo najstrašnija čovekova zla, mogla da izvuku iz čoveka.

Nekog drugog čoveka, dakako...

I možda se zato nije za čuditi da je veliki darodavac i posvećeni humanista, jedna žena zapravo, poslala silnu pomoć putem Komiteta Crvenog krsta u tadašnju ratom zahvaćenu i razorenu Jugoslaviju, kao i mnoštvo logora na severu Evrope u koje su bili internirani zarobljeni vojnici Jugoslovenske vojske, bila potpisana samo kao Marija K. Đorđević.

A ko je to bio, nije se znalo.

Bar ne javno, a to je i bio cilj...

A upravo ta Marija bila je zapravo jedna skromna Minjon, jedna princeza, jedna kraljica, a potom i kraljica majka, koja je verno služila svom narodu, narodu iz koga nije poticala, ali čiju je naklonost i ljubav zaslužila a to nije bilo lako.

Upravo ta jugoslovenska kraljica neobičnog životnog puta, izuzetnog plemićkog porekla, širokog obrazovanja, velika umetnička duša i dobrotvor, majka kralja i prinčeva, po prvi put je spustila nogu na tlo Srbije na jednom skromnom pristaništu koje je pre Velikog rata služilo kao transportna stanica za svinje koje su terane preko Dunava u Austrougarsku, na mestu koje danas znamo kao Pristanište Kraljice Marije.

Svega neki kilometar nizvodno od ušća Morave u svoju konačnu stanicu na putu ka Crnom moru, jedna skromna, a istovremeno svečana tabla sa kratkim tekstom, kao i dva panoa koji nešto bolje prikazuju značaj baš ovog mesta, smeštena je ispod državnih simbola u vidu tri zastavna jarbola. Ukrašena simboličnom lančanom ogradom, sa kamenim parapetom i markantnim žardinjerama punim cveća, skromna je, a istovremeno i svečana scenografija na kojoj se čovek, ako se dovoljno duboko zagleda u prošlost, može upoznati sa jednom dvadesetdvogodišnjom princezom koja prvi put uzlazi da protegne noge u zemlji kojom će vladati sa svojim mužem. 

Kraljica Marija, od majke kraljice Marije, princeza Kraljevine Rumunije, koja će uskoro postati omiljena kraljica naroda koji je prigrlila i u dobru, i u zlu.

Marija K. Đorđević, anonimno potpisana na pošiljkama pomoći koje je slala svuda svom narodu skromno, onako kako je vaspitavana, onako kako je i živela.

Mali koraci jedne velike žene, danas su svečano obeleženi na mestu gde je prvi put njena noga dotakla tlo Srbije, i to je jedan neuobičajen način spomeničkog obeležavanja u zemlji prepunoj spomenika.

No obeležavanje mesta na kome je prvi put nečija noga dotakla tlo ove zemlje, spada u izuzetke, čak i u zemlji koja obiluje spomenicima, kakva je upravo Srbija.

I time se boldira značaj ove kraljice koja se morala zvati jugoslovenskom, jer je te zemlje i bila kraljica, ali stupila je u vladajuću srpsku dinastiju, i sa tri sina dala maksimalni doprinos dinastičkom produženju, te su je uvek smatrali i srpskom kraljicom, dakako.

Na koncu, ovo nekadašnje pristanište, i jeste na tlu Srbije, a istorija je zabeležila da se nepunih pola veka po Kraljičinoj smrti, i Srbija ponovo održavotvorila raznim događajima gonjena, te i na taj način možemo razumeti sve one koji Mariju Karađorđević smatraju srpskom kraljicom.

A ipak, ova velika žena rođena je zapravo u Nemačkoj, ali se školovala u Rumuniji, da bi potom vladala u Jugoslaviji.

Govorila je više stranih jezika, bavila se slikarstvom i vajarstvom, a svoje empatije za najugroženije, otkrila je još tokom Velikog rata, prvog od dva svetska, u kome je sa majkom kao maloletna učestvovala u humanitarnim aktivnostima zbrinjavanja izbeglih, ranjenih i nejakih.

Takav svoj odnos prema tim društvenim kategorijama, nastaviće i kao kraljica nakon udaje za Kralja Aleksandra, a jednako tako i tokom narednog svetskog rata, voleći narod čija je kraljica postala, čak i kada se pogođena muževljevim ubistvom u Marseju, povukla u Englesku odakle se do smrti više nije vraćala.

Sa dvojicom prinčeva, svoja dva mlađa sina Tomislavom i Andrejom, živela je na imanju koje je kupila, ali nikada nije zaboravila narod koji nju nije zaboravio, gotovo jednakom neraskidivom i nevidljivom niti spojenim sa njom. 

Istina je da su se plemstva međusobno spajala brakovima uglavnom iz političkih razloga, ali Minjon, kako su je prozvali u Rumuniji ponajviše jer je delila ime sa svojom majkom, pa da se razlikuje, prihvatila je i da sa čovekom za koga se udala, stvori porodicu i posveti se njoj.

Dvorski protokoli bili su nemilosrdni prema njoj, no ona je stoički trpela ono što se smatralo obaveznim, a zauzvrat je dobila kraljevu istinsku ljubav, zadobivši je svojom plemenitom životnom misijom koju je sa ponosom skromno nosila, jednako kao i ljubav naroda kojim su vladali.

Glamur i sjaj života na dvoru izgrađenim za njih dvoje, kao i dvora podignutog deci odmah potom, nije bio ono čemu se kraljica posvećivala previše, već je u svom ateljeu i u humanitarnim aktivnostima sprovodila u delo svoje vizije i želje. Postajala je deo naroda.

Onaj naujuzvišeniji deo. Deo koji skromno prihvata svoje počasti, a odano i beskompromisno ne ustuknjuje pred svojim obavezama, i nikom ne mora govoriti da je uzvišen.

Deo naroda koji čini i narod boljim shvatajući da i njega narod čini takvim. Najboljim...

Da li vredi iskoračiti nekoliko koraka onda danas tamo gde je jedna od najboljih iskoračila nemajući pojma kakva je sudbina ovde čeka?

Na tom mestu pored skromnog a snažnog obeležja, mestu koje je danas dom za nekoliko vikendica, mesto druženjima oko kotlića ili samo držanju ruke u ruci koja mami osmeh u kraju usana...

Vredi. Zaista vredi udahnuti nekih pola sata istorije i lepote na ovom mestu punim plućima....