Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

понедељак, 13. мај 2024.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Tragovi slavne prošlosti u Novom Kneževcu, čuvena grobnica, stari hotel i tepihara, Deo Prvi

 Novi Kneževac i već nadaleko čuveni park pokraj Keja uz Tisu...

Začudo, ovo nije jedino mesto na kome možemo pronaći istoriju i arhitekturu vrednu divljenja u ovom gradiću koji kao da je prepun toga. No, sve je to zaista povezano ipak uz onaj park, i neka plemićka imena koja su zapravo i podigla ovo mesto, te ga zauvek obeležila.

Grbovi i prezimena Servijskih, Maldegena, Fajliča ili Šulpe utkani su u gotovo svaki pedalj mesta koje iz novije istorije prepoznajemo kao kraljevstvo crvene paprike u prahu, ali uz prezime Talijan ovde se vezuje gotovo sve. I, možda se neko neće složiti, ali ipak je ovo najvažnije prezime koje je obeležilo kneževačku istoriju.

Istini za volju, istoriju Turske Kanjiže, kako se u njihovo doba zvalo mesto.

Pa ipak, prezime Talijan nekako je došlo u ovaj kraj na onaj isti način, na koji je svojevremeno Turska Kanjiža postala svojevrstan regionalni centar plemstva koga je, ako ćemo posmatrati prema broju stanovnika, imalo verovatno najviše. A ženidbe i udaje su, slično kao i u većini slučajeva, dovele i ovo plemstvo na levu obalu Tise, gde je ponešto dobijeno u miraz, obogatilo novom, većom zaostavštinom, kako materijalnom, tako i onom drugom, daleko humanijom.

I, ako pogledamo u početak porodice Talijan u ovom kraju, planeta će se zavrteti sve do severa Italije odakle bi, prema nepotvrđenom uverenju istoričara, trebala biti izvorna postojbina ove porodice. Žudeći za društvenim statusom, ali i životom koji ovaj status donosi u vreme kada plemstvo zahvaljujući zemljišnim posedima još uvek lepo živi, dvojica braće zameniće rodnu Italiju za sever Austrije. Tamo će, pak, steći i plemićku titulu, a ponovo prema nepotvrđenim istorijskim izvorima, tu će titulu nesrećnim sticajem okolnosti izgubiti. 

Tačnije, izgubiće dokaz o njoj.

U nastojanju da ponovo pribave dokaz, odnosno ukaz Cara o svom plemićkom statusu, upravo će do izražaja doći i dobročinstvo koje je nekako, bilo i ostalo vezano za prezime Talijan.

Čak je i prezime svojevrsna nepoznanica, već se veruje da su im ga nametnuli meštani austrijskih krajeva u kojima su braća u to doba boravila, tvoreći prezime prema njihovom poreklu.

I, tako je postavljena istorijska pozornica na kojoj su svoju ulogu preuzeli potomci plemićke loze Talijan.



Mađarska pobuna sredinom devetnaestog veka, dovela je po dužnosti, pukovnika austrijske vojske Andora Talijana u banatske krajeve, i time je ova plemićka loza sa obnovljenim dokazima o tome, stigla i do dvora Serijskih, odnosno Šulpe.

Udvaranje u pauzama ratovanja, jednako je dobro išlo ovom visokom oficiru kao i strojevi korak na egzirciru, ili juriš na utvrđene rovove, jer nakon nekoliko balova i šetnji uz reku, kao i parkom koji je opkoljavao dvorce već nikle u Turskoj Kanjiži, začula su se i svadbena zvona.

Jedan od sedmorice braće Talijan plemićkoga roda, isprosio je najstariju ćerku Katarine Šulpe, pratilje Đorđa Servijskog, koga danas istorija vidi kao rodonačelnika ovako guste plemićke populacije koja je zaživela u ovoj varoši na severu Banata.

U nastavku, odnosno Drugom delu ove priče o zaboravljenim dvorcima Novog Kneževca, nešto detaljnije ćemo upoznati sve uspehe koje su ostvarila deca ovog para, a sada ćemo preskočiti nekoliko stranica i pred same korice se zaustaviti na kraju ove priče, kod Grobnice koja svojom gracioznošću prevazilazi svoju namenu, i sa punim se pravom smešta među arhitektonske virtuoznosti kao svojevrstan apsolutni sklad između nečeg bogatog, a nenametljivog, skromnog ali istovremeno i dostojanstvenog, javnog i na javnom mestu ali sa gotovo svetovnom snagom koja izbija iz svake cigle od koje je sazdana.

Da, grobnica se nalazi na javnom, prostom varošanskom groblju, i ističe se svim navedenim karakteristikama. 

Zub vremena i intenzivni nemar apsolutno su nametnuli rezultat svog dejstva već na prvi pogled, no onaj drugi pogled zapravo govori sve.

Ne, neće još ko zna koliko dugo ni vreme, ni nemar uništiti lepotu, dostojanstvenost i gracioznost poslednje zaostavštine Talijanovih.

Poput poruke ispisane nevidljivim mastilom nekakvim, ta se misao uspeva očitati na svakoj od četiri strane ove grobnice, i to već posle tog famoznog drugog pogleda. Drugog, da, ali i dugog...dugog pogleda koji nikako da se skrene sa nevelike otmene građevine.




















Žalosno je stanje u kome se nalazi nekadašnji hotel Park.
U parku, u Novom Kneževcu
Još jedan od nekadašnjih dvoraca.
Spočetka dvorac za život, potom i kao letnjikovac, a docnije i kao smeštaj za poslugu u dvorcu naspram njega sazidanom. I na kraju hotel i restoran.
Nažalost, na kraju je ipak došlo neko drugo vreme, vreme u kome je sve to postalo prošlost, a zdanje se pretvorilo u ruinu.
Zapuštenu, oronulu i nebezbednu.
Bez svrhe. Bez budućnosti.
Bez svetla na vidiku...
U privatne ruke dospela građevina, u paru sa obližnjim bivšim dvorcem i industrijskim pogonom, danas je neodržavana i neuslovna gomila zidova, i još jedna protraćena zaostavština porodice Talijan.
No, ovaj dvorac je čuvena porodica dobila, ali nije ga gradila.
Slično kao i u toj porodici, sudbina je spojila i drugu ćerku Katarine Šulpe sa još jednim oficirom, ovaj put Nemačke vojske, koji je sa sve svojim plemićkim poveljama, odlučio da ovde izgradi dvorac, na velikom posedu koji je ženidbom dobio u miraz.
Fedor Fajlič je svoje plemenito poreklo vukao generacijama čak pet vekova, a svojim zaslugama primljen je u red višeg plemstva, te je njegova uloga u Turskoj Kanjiži polako ustupala mesto novim ulogama.
Kada su odluke donesene, koferi nepovratno spakovani, a gizdavi konji zakopavali kopita u zemlju nervozno čekavši da povuku otmene kočije ka nekim novim horizontima Fajliča, dvorac je već predat porodici Talijan, a silna jutra zemlje predata su na uslužno obrađivanje uz rentu raznim velikoposednicima iz Čoke uglavnom.
Hotel i restoran.
Oni koji pamte, pričaju da je to bio prvorazredni izbor svojevremeno.
Živa muzika na terasi, ples, zaljubljivanje, osmesi i zadovoljstvo jednog lepog izlaska na obali moćne reke.
Negde su se, sa svim dešavanjima u nekada velikoj nam državi, pogubile i računice, ponestalo je prvo osmeha i smeha, a potom i zadovoljstva izlaska, plesa a potom je i muzika utihnula.
Konačno, ponestalo je i novca, a sa time i računice, te sledeći sudbinu stotina sličnih mesta, i ovaj ugostiteljski objekat tiho se, gotovo preko noći, preselio u sećanja.
Nadu da će mu neko udahnuti novi život pobudila je i kupovina od strane jedne glumice i jednog biznismena, ali ispostavilo se da od daha novog života nema ništa, a nada u njega je još neko vreme ostala prikopčana na veštačka pluća.
Kada je neko okrenuo prekidač i zaustavio nadu, ne zna se....ali, kod mnogih je i ova nada ugašena.
No, sada, šta god da se dešavalo, desilo se tako da nekadašnji dvorac za ponos izgleda ovako, i danas je to mesto za izbegavanje, ukoliko neka vlast ne umeša malo prste.
Lokalna vlast je već pokušala, koliko će se uspeti, ostaje da se vidi tek.














уторак, 30. април 2024.

Objektivom po Srbiji - Šetnja od Srebrnog jezera do Velikog Gradišta, nezaboravan dan u neočekivanom ambijentu

Možda je prava geografska odrednica Veliko Gradište.

A, možda je to i Srebrno jezero....ko zna.

Jer, za put između ove dve geografske odrednice malo je ko čuo.

Pa, ako ćemo još preciznije, malo je ko čuo, a da nije prošao njime.

Prema tome...nije to neka destinacija...to je ipak put između dve destinacije.

A, ako ćemo pravo...nije ni neki put. Čak i kada kažeš da je tri hiljade metara u pitanju, opet znaš da to jedva malo duže zvuči duže od tri kilometra koliko bismo u njemu uživali.

Onda, šta je, ako nije sve to...teško je ne zapitati se.

U pitanju je jedan, usudio bih se reći, doživljaj.

Doživljaj prirode, ali i doživljaj društva u kome ga savladavaš. Neko odabere sebi društvo, a neko je sam sebi ponajbolje društvo, ili uspe da nađe sebi društvo u ponekom galebu, labudu, čaplji, ili paru naizgled drsko nezainteresovanih patki, ili čamcu koji se ljuljuška lenjo okrećući krmu ka pomalo mističnoj suprotnoj rumunskoj obali...

Oni prvi koraci su važni, svugde, pa i ovde.

Za one koji ne umeju sami, nisu navikli ili nemaju motivaciju, to su veoma teški koraci.

To važi svuda gde nameravamo da šetamo, ali ovde....ovde možda to ne važi.

Ovde je bitno krenuti...i posle sve nekako samo od sebe seda na svoje mesto.

Koraci se sami nižu, odlaze, traže, nalaze i prate svoj ritam ležerno. Taman poput misli koje se nekako same poslože, tragajući za vlastitim smislom negde u pejzažima kojima su sada okružene.

Onim pejzažima u kojima svaka misao postaje smislena ma koliko možda blesava ili neozbiljna bila.

Poneki biciklista prođe, ponegde pored sebe povije i kakav istaknuti cvet ili visoku vlat trave, kao gotovo neprimetni znak da je negde zabeležen, primećen, evidentiran kao još jedan od srećnika koji su ovakvu lepotu uspeli sebi da priušte.


I, nema tu nikakvih podataka.

Nema tu nikakvih anegdota, niti se ovde šta uzbudljivije nekada dešavalo sem nekih stidljivih dodira ruku, koji vode ka tom prvom poljupcu.

Ili možda poneki plač iz kolica koji na neki način kao da zna ponešto o baš tom poljupcu ili dodiru ruke.

Pa čak i neka sećanja na vozić koji je čas vozio ovuda, a čas nije...

Ma ne, zapravo ovde nema ničega od toga što bi se spominjalo u istorijskim knjigama, ovaj put je nastao negde paralelno, ne dotičući slavu, istoriju i bitke, i nije znamenit nipočemu drugom, sem po tome što, eto, postoji.

Tu negde, na potezu između Gradišta i čuvenog jezera, gotovo skriven.

Jer, kada se razmaše košava, nikome se nigde ne ide, a ponajmanje u šetnju, i tada na putu nema nikoga. Ipak, kada sunce obasja obale Dunava i pobudi ulenjelu vegetaciju da se razlista u svoj svojoj živopisnoj garderobi svuda kraj puta, odnekud i magija obuzme ova tri gotovo zlatna kilometra, i priča počne ispočetka.

Različita priča, za svakog šetača, džogera, biciklistu...za svakog ko zauzme svoju klupu kraj puta, ili strpljivu busiju kraj štapa pogleda zarobljenog negde između brdovite suprotne obale i plovka koji miruje...a, valjalo bi da počne da radi...








Tereni za svašta.
Ili za štošta, zavisno od toga kako posmatramo stvari.
U svakom slučaju, tu su.
Nekome su namenjeni, nekome su samo dekor u šetnji, ali deo su ovog doživljaja, bez imalo sumnje,










I, taman kada prestane arhitektura iz koje izbija tiho i umešno prikriven luksuz, i zadnje vile o čijim se dozvolama ovde itekako zna raspravljati, za razliku od izgleda o kome nema rasprave, eto i puta koji se pruža lenjo i dokono, ukrašen samo kandelabrima, ponekom klupom i prirodom.














Letača i gnjuraca, ali i pernatih hedonista ovde ima na gotovo svakom koraku.
Ponekad i Dunav kao da je zastao ovde, kao da ne teče, i kao da leškari na suncu i upija jedan od onih dana koji se ne zaboravljaju.
Da, jer na slikama je upravo jedan takav dan.
Dan koji se dogodio još 2018. ali se, eto, svake godine događa još po nekoliko puta...ili možda ipak, nekoliko desetina puta....zavisno od toga koliko puta godišnje zatvoriš oči i zamisliš ponovo te lagane korake koji hvataju svoj ritam, taj miris vode čiji mir remeti tek poneki par krila kada se spusti na njenu površinu sustižući konačno tu vlastitu senku.
Ko ume, umeće uvek. 
Ko ne ume, ne može mu se dočarati.
No slika koju proživljavaš i obnavljaš u sećanju toliko puta, tu je, pred nama, i one najrečitije od tih slika možda će i prizvati nekoga da pronađe svoj korak ovde, na putu bez imena, bez istorije i bez anegdota.





































Jedan međaš u cveću.
Zanimljiv motiv.
Jedna državna granica obeležena početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
Međaš, taj kamen razgraničenja države koja ne postoji, okružen cvećem koje cveta bujno kao da želi da poništi svaku granicu, pa i ovu.
Možda deluje čudno, ali kada je državna granica reka, taj jasni znak koji odvaja državu od države postavlja se na pogodno mesto na kome je najveća verovatnoća da ga prirodne nepogode neće moći zakloniti od pogleda, i tamo gde će uvek označavati državnu granicu.
Naravno, to ne znači da je onaj labud malopre pisnuo snažno u nekoj drugoj državi, jer mu je granični kamen bio iza leđa, ne...to ponajpre znači da labuda nije briga.
Nimalo...










Kada kreneš, ideš ka nečemu.
Vidljivo je, naravno, uz ta nepuna tri kilometra koja rastavljaju početak od kraja i obrnuto, sve je vidljivo, ali nekako kako se bližiš tom nečemu što si video na početku, to je izvesnije da to nikako ne može biti cilj.
Može da bude nekakva tačka okretanja. Pa da, to bi bio bolji izraz, jer cilj ovde kao da ne postoji.
Čudno zvuči jer početak uvek postoji, pa i ovde, ali cilj...eto, u tih nepunih tri hiljade metara, nekako se cilj zagubio, i preformulisao.
Pa tako, kao što ovaj put i nije nekakav pravi baš put, nego je nekako baš pravi doživljaj, tako i nema cilja već je doživljaj sam po sebi cilj.
U kom će se smeru odvijati doživljaj, manje je bitno.
Baš kao i onom labudu koji okrene glavu čas amo, čas tamo, i time kao da jasno daje do znanja da....zaista nije važno. Baš ništa na ovom putu sa startom a bez cilja, nije važno, a ponajmanje smer.