Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

понедељак, 8. јул 2024.

Objektivom po Srbiji - Plaža Raj, mesto Gaj...ne časi vec pohitaj

Kada počinje priča o ovoj plaži, teško je reći.

Možda bismo mogli pričati eventualno o početku priče onakve kakvu je danas možemo videti, ali to ipak ne bi bilo to. Ne bi, jer da bi ova plaža danas bila ovakva kakva je, puno je vode moralo proći Dunavom, i takvo jedno vraćanje unazad, može nam dati onda i neke godine sa kojima bismo mogli započeti ovu priču.

To bi mogle biti čak i sedamdesete godine prošlog veka, kada su na ove obale došli prvi istraživači nečega što će vremenom postati u svetu jedinstven rudarski eksperiment.

Kopanje uglja sa dna Dunava!

O da. Samo ovde, baš ovde, i nigde više.

Rudnik, pa ma kako to zvučalo, a plaža je onda nekakva rudnička rivijera.

Eto. Kratko i apsolutno nejasno, jelte...

No, šalu na stranu, zaista su istraživanja pronašla rudnu žilu uglja na dnu ispod šljunka, neko je uzeo digitron i kucao i kucao...dok nije iskucao cifre dovoljno jasne da bi Elektroprivreda Srbije montirala ovde opremu za kopanje, i sredinom devedesetih započela eksploataciju uglja lignita kao osnovnog, te šljunka kao nusproizvoda. Deset godina kasnije, ovaj jedinstveni rudnik postaje i samostalno preduzeće izdvojeno iz sistema Elektrodistribucije, a potom slede i neuspešna privatizacija, pa neuspeli stečaj i danas konačno uspeli oporavak. Valjda...

Tako je formirana osnova za jednu plažu koja se kao prirodna posledica smeštanja stanovnika okolnih mesta, a pre svega Gaja, na obalu rukavca u kome je Dunav uglavnom miran, gotovo stajaći, a pritom i topao iznad mesta na kojima se proteže rudna žila.

Utisak kvare donekle i ostaci nekadašnje mehanizacije koji neuredno zauzimaju deo obale, ali to nije ništa neviđeno, naprotiv, nemar je uveliko postao zaštitni znak naše zemlje, tačnije, našeg društva.

Pa ipak, i pored svega, ostalo je nešto lepo. 

Prelepo, usudim se reći...


Nekako se, eto, vremenom postavila i pozornica za jednu zdravo lepu i dobru plažu.

Slike ispod neće biti dovoljno objektivne jer su nastale kada je Dunav bio visok svuda, progutavši sve plaže na svojim obalama i uništivši im najlepša odličja, ali se svakako suština može nazreti.

A ta suština nam govori da je ova plaža nazvana Raj, zapravo kultivisan šljunkoviti komad obale sa svim obeležjima jedne zdravo dobre rečne plaže. Kultivisan, dakako, podrazumeva i određenu infrastrukturu, a nosilac vizije infrastrukturne podrške ovoj plaži zapravo je restoranski kompleks sa veoma pristupačnim cenama, nešto višim nego u prodavnicama, ali daleko od očekivanih.

Taj restoranski kompleks nudi i suncobrane odmah do vode, tako da na samu plažu mogu da se postave peškiri, a hlad je na dva koraka odatle. Naravno, gde je reka, tu su i čamci, raznih tipova, neki se i daju unajmiti čak, ali to nije jedino što plovi, ili makar pluta ovde.

Brod sa svrhom ugostiteljske platforme neodređenog tipa, ali širokog potencijala, zagradio je plažu poput nekog lukobrana sa strane otvorene ka Dunavu, dok sa druge strane leži jezero kojim se ovaj neobično zaliv zatvara.

A taj brod služi trenutno i kao dok za vezivanje drugih čamaca, iako niz vodu ka otvorenoj reci, možemo videti još individualnih vezova, ali tek toliko da ne ostane nepomenuta i ta svrha ovog broda koji pripada restoranskom kompleksu. I da budemo precizniji, brod i nije brod, već je to skup od dva međusobno uvezana broda! 

Žurka može da krene, sve je tu, polako pristižu i prvi kupači, oni koji ustanu oko podneva, najmlađi, naravno, a sa njima polako kreće i žamor i smeh. Očekivala bi se i galama, cika i kako to već zna da bude, ali nje za sada nema. Stariji posetioci izmile iz kampa koji je smešten tik između rudnika i plaže, a za njima na poveću livadu pristižu i automobili iz kojih lagano izlaze peškiri, papuče, osmesi...i, tako redom.

Ne sumnjam da se nedeljom ovde doveze dosta kupača iz obližnjeg Kovina, ali i Pančeva, a možda čak i iz Smedereva jer most je desetak kilometara odavde udaljen, ali sudeći po ovoj scenografiji, svi će naći sebi mesto. Domaći, lokalci ili kako već ko zove one koji najbliže stanuju, kažu da ovde provedu i po čitavo leto, a neki se, vele, i zaljube.

Onako kako se možeš zaljubiti samo za drvenim stolom sa kartama ili kockicama u rukama, zagrnut peškirom, sve čekajući da presretneš pogled onih treptavih očiju preko puta, ispod kojih zagonetni osmeh već noćima ne da mira. Osmeh zbog koga trčiš u vodu da se junačiš, isprskaš malo okolinu pritom dok bučno guraš vodu pred sobom, osećajući kako te onaj par očiju gleda...taj osmeh, to zaljubljivanje.

Ova plaža možda...ovaj Raj koji svakog leta pronađe svoje Eve i Adame, ponudivši im umesto jabuke ovaj šljunak, sunce i vodu, te pustivši da dalje samo ide.




















недеља, 30. јун 2024.

Objektivom po Srbiji - Manastir Nova Pavlica, preko šest vekova star čuvar istorije, nasleđa i vere

 Kada je nešto novo nastalo u četnaestom veku, ako ga zovem novim makar i tokom petnaestog veka, može da zvuči čudno, u najmanju ruku. Ipak, reč čudno dobija na težini tek u dvadesetprvom veku, kada jedan manastir iz četrnaestog veka zovemo novim. 

Obzirom da deli ime sa nešto starijim hramom, Starom Pavlicom, verovatno je da se Nova Pavlica nije ni mogla drugačije nazvati. Dobar primer da nešto što je novije, ne mora biti nimalo novo uistinu...

Pa ipak, starost na stranu, godine..pardon, vekovi, kao da nisu ostavili traga na ovom manastiru.

Štaviše, kao što se i sa slika može videti, manastirska crkva deluje poprilično sveže i na neki način - novo.

Niko ne bi rekao da su njeni zadužbinari hrabro poginuli u Boju na Kosovu krajem četrnaestog veka...

A zadužbinari su braća Musić, Stefan i Lazar, potomci Čelnika Muse, te zajedno sa svojim najmlađim bratom Jovanom, poslednji od svoje loze.

U svoje vreme značajna loza, ukrštena ženidbenim vezama i sa samim Knezom Lazarom Hrebeljanovićem.

Naime, prema oskudnim dostupnim dokumentima, začetnik ove relativno kratke ali čuvene po hrabrosti srednjevekovne srpske vlastelinske loze, beše izvesni Musa, za koga ni danas ne može da se sa sigurnošću tvrdi da mu je to bilo i pravo ime. U doba pretećih osvajanja turskih jedinica, malo je verovatno da bi neko turskog porekla, a kako ime Musa nagoveštava, mogao dobiti položaj i titulu u srpskoj srednjevekovnoj državi. Stoga su danas istoričari skolniji verovati da je u pitanju nadimak nekakav pod kojim je, eto, priznat i u dokumentima koji su ostali za njim. Shodno misterijama oko porekla i imena, ni vreme rođenja, ali ni smrti ovog velikodostojnika nisu poznati, ali se veruje da je do smrti moralo doći pre nego što je najstariji sin preuzeo upravljanje porodicom. Dakle, ponovo dosta analogija i pretpostavki, a jedini pouzdan pisani dokument koji bi donekle objašnjavao ulogu i uticaj ovog velikaša, predstavlja povelja poslednjeg Nemanjića, cara Uroša, o zameni poseda između Čelnika Muse i Vojislava Vojinovića koji je u to doba važio za najvećeg velikaša na teritoriji takozvane Raške Srbije, i koji je tom zamenom dobio dosta, jer je objedinio svoje posede. Tom zamenom je umesto utvrđenog grada Zvečana, Musa dobio na upravu utvrđeni grad Brvenik, ali sa pripadajućim rudnicima, pretežno na Kopaoniku.

Danas gotovo da nema vidljivih ostataka ovog grada, dok je tvrđava u Zvečanu daleko bolje prošla u borbi sa vekovima koji su usledili, ali važno je prilikom pokušaja razumevanja tadašnjih prilika, uključiv i ovu dosta neuobičajenu zamenu koju je upravo poveljom potvrdio i sam Car, da se zna da su tadašnji utvrđeni gradovi imali svrhu vojničke misije čuvanja privrednih objekata poput pomenutih rudnika ili puteva.

Tek kasnije i velikaši sebe utvrđuju zidinama oko svojih dvoraca, i tada otprilike i niču utvrđenja sa zadatkom zaustavljanja turskih nadiranja, dakle sa do tada nepoznatom namenom. Iz toga proističe i činjenica da su i zamenjeni utvrđeni gradovi praktično bili objedinjeni privredni posedi, i tako je Čelnik Musa, i što je još važnije, njegova trojica sinova, zagospodario teritorijom oko Brvenice, na kojoj će jednog dana osvanuti i manastir Nova Pavlica, nedaleko od prednemanjićkog manastira istog imena, koji će time dobiti prefiks staroga.


Manastir danas zapravo krasi velika crkva, izdaleka vidljiva, jer svojim belim visokim zidovima, dominira u krajoliku koji se odlikuje brdovitom geografijom. Visoki zvonik takođe predstavlja želju da crkva bude istaknuta i dominantna, a manastirske karakteristike u vidu ostalih prostorija, kao da su se stopile i postale nevidljive oku, koje u potpunosti na prvi pogled opčinjava sama crkva.

I najverovatnije to nije slučajno, ne.

Unutrašnjost crkve je oslikana, ali je ikonostas, kao i freske, dohvatio veoma surovo zub vremena, i očito je da ga čeka jedna ozbiljna restauracija u donjem delu, pri podu.

Sa druge strane, vrlo neuobičajeno za naše prilike, u predvorju su izloženi arheološki artefakti u stilu jedne otvorene postavke. Utisak koji ova ideja ostavlja, jeste da je dizajner takve ideje, kao i pokrovitelj u vidu manastirskog starešine ukoliko nije reč o istoj ličnosti, imao na umu potrebu da ovaj hram čuva i kulturno i duhovno nasleđe. Iskorak koji je time načinjen je možda i dobar primer prakse kako u manjim mestima verski objekat može preuzeti na sebe odgovornost za šire obrazovanje i vaspitavanje u zajednici, od onog verskog koje mu je primarno.

Konačno, kao bitan događaj u prošlosti manastira, navodi se i noć koju je u njemu provelo telo Kneza Lazara Hrebeljanovića na putu ka svom konačnom počinku u manastiru Ravanica.

Dakle, i vera i istorijsko nasleđe su se dovoljno upleli u ovom manastiru, da je danas na neki način i veoma primerena ta diskretno izražena nota šireg značaja za zajednicu koji uključuje i očuvanje ne samo verskog, već i kulturnog i istorijskog nasleđa.

Pomenuti Knez koji je stradao u istom boju kao i zadužbinari ovog manastira, verovatno nije slučajno donešen u ovaj manastir, već se tu radilo o jednoj uočenoj, iako do kraja nerazjašnjenoj vezi i lojalnosti porodice Musića sa Knezom Lazarom. Čudan deo je taj što je pominjanje u dokumentima Čelnika Muse hronološki posmatrano intrigantno, jer u to doba sam Lazar Hrebeljanović nosi nižu titulu od njega, ali bi se njihova veza koja je stvorena docnije, mogla objasniti i ženidbom, u kojoj je Musa uzeo za suprugu Lazarevu sestru Draginju, ili Draganu, te je takav odnos možda postavljen ispred odnosa kakav bi sugerisale same titule koje su nosili.

No, bilo kako da je došlo do odnosa u kome su Musići pokazali veliku lojalnost Lazaru, ta lojalnost se naročito pokazala na sledećoj generaciji u kojoj su sinovi nasledili oca Musu. Naime, u obračunu među velikašima koji je usledio nakon što je izuzetno ojačao župan Nikola Altomanović, koji je pretio da uzme posede ne samo od svoje strine i njene dece, već i od drugih velikaša u raškoj Srbiji. Pobunjeni vlastelin je pre svega zahvaljujući ličnoj hrabrosti i angažovanosti, stekao resurse zahvaljujući kojima je postao vojno najsnažniji velikaš na ovom području, i koalicija krupne vlastele na čelu sa Lazarom Hrebeljanovićem kreće u vojni pohod na njega, da bi obuzdala jedno za svagda njegove aspiracije i pretnju koja je dolazila sa time.

Nakon opsade tvrđave u Užicu, Nikolu zarobljavaju i predaju na brigu upravo Stefanu Musiću koji ga, nakon godinu dana zatočeništva, oslepi, a istoričari smatraju da to nije moglo da se desi bez direktnog blagoslova ili čak naređenja Lazara Hrebeljanovića. Zanimljivo je da je upravo taj veliki župan Nikola, potomak loze Vojinović, sa čijim je stricem njihov otac musa zamenio utvrđene gradove.

U svakom slučaju, lojalnost braće Musića Knezu Lazaru bila je jasno vidljiva, a u boju na Kosovu sa Turcima, poginuće sa istim tim svojim knezom.

Treći od braće Musić, koji nije zadužbinar ovog manastira Nova Pavlica, Jovan, zapravo je svešteno lice, upravo tako i školovan, i dosegao je čin mitropolita, ali se i o njegovom životu veoma malo zna iz dokumentovanih izvora. Nije neobično što su dva starija brata pripremani za naslednike loze, obučavani za borbu i komandovanje, jer tako se u to doba i radilo. Treći po redu, prema tom nepisanom pravilu, školovan je za svešteno lice, ali je zanimljivo da su zadužbinu podigla ipak samo dva brata koji su život posvetili vojevanju i tako ga i završili, dok treći, koji ih je i nadživeo, ali i bio svešteno lice sa visokim rangom, nije učestvovao u podizanju manastira.

A Nova Pavlica sve to, eto, vekovima posmatra bez komentara, nema za dešavanja, ali spremna da podeli muku vernika koji je pohode u želji da se uzdignu makar na tren do svog Stvoritelja.

I spremna da još ko-zna-koliko dugo čini, ušuškana u brdima nad Ibrom, obavijena svojim tajnama i zapečaćena lepotom prizora koji je okružuju...