Objektivom po Srbiji - Manastir Jazak, malo starog i malo novog u savršenoj harmoniji

Mislim da je većina nas jednom u životu naišla na onu sudbinsku tačku u kojoj je kasnije posmatrala svoj život izdeljen u celine pre i nakon te tačke.

I nije preterano bitno možda ni šta je ta tačka, pa ni koliko je uticaja donela na naš život.

Jedini kriterijum za njeno vrednovanje je to da svoj život vidimo podeljeno posle te tačke.

Stari život, i novi život.

I, ne zvuči ni loše takav jedan presek.

Svakako nas može naterati da se zamislimo, navesti nas da više cenimo svoj životni put, i dovesti nas u istu ravan sa vlastitom zrelošću za koju smo odavno mislili da smo je dosegli, no pokazalo se da je ona čekala baš taj čas da se uspravi negde duboko u nama.

I moguće da je takav jedan pogled svakome od nas potreban. Stari ja, i novi ja...uz sve ono između.

Kada tako pomislim i na manastir do koga se lako stiže asvaltnim putem, na obroncima Fruške gore kojima dominira ime Jazak, nekako osetim da je to najbolji način da se sagleda i ovaj ženski manastir, koji nosi upravo taj naziv koji dominira ovim krajem.

Jazak.

Voda, selo, industrija...manastir.

Sve je ovde, a najlepši put vodi kroz obližnji Vrdnik, koji krasi još jedan sličan manastir, i to manastir koji deli i ime i sudbinu sa dosta poznatijim manastirom nekoliko stotina kilometara južnije.

I potom, posle dosta neočekivanih krivina za jedan put kroz Vojvodinu, tu smo.

Pred nama je izuzetno lep manastir Jazak, čuvar vere ali i lepote koja ga krasi, i što se vidi već na prvi pogled.

Parking, uredan i uređen, ali nenapadan, doneće i prve utiske i pre ulaska, jer odavno je parking postao podjednako važan detalj kao i pristupni put ili drugi elementi logistike, infrastrukture ili čak nekog trećeg sinonima za komformizam kojim smo se odavno opasali i ne nameravamo da ga ikada više razodenemo sa sebe.

I taj prvi utisak širokog parkinga, sugerisaće one sledeće, a prvi od narednih utisaka, obuhvatiće urednost, čistoću i gotovo savršeno uređenu unutrašnjost manastira.

I možda je upravo to trenutak kada treba naglasiti da sve to ima logike, ponajpre ako se sučimo sa činjenicom da ovde stojimo pred manastirom koji živi svoj novi život.

Novi manastir staroga naziva....i, manastir za neka nova vremena.

Da, u pitanju je novi manastir nastao svega dva kilometra južnije od onog čije ruševine danas prepoznajemo kao Stari Jazak.

Jedan stari manastir, čiji se nastanak može povezati sa samim početkom šesnaestog veka, nestao je tek kada je započeo njegov novi život u koji je doneo svoj naziv, ali i svete stvari, pre svih mošti drugog i poslednjeg srpskog cara, Uroša.

Čim je nova crkva postala funkcionalna, u prvoj polovini osamnaestog veka, staro manastirsko zdanje dobilo je sestrinstvo koje će brinuti o tom, sada ženskom manastiru.

No, sudbina manastira Stari Jazak ipak je bila da slavu i nastavak preda svom nasledniku, kao i naziv u kom neće biti prefiksa novi, već će to postati sada Manastir Jazak.

Naime, carska politika onog doba neće odoleti izazovima redukcije broja bogomolja u korist kvalitativnog pristupa Marije Terezije u kome se insistiralo na manjem broju bogomolja koje će biti materijalno bolje podržane, i Stari Jazak će po poslednji put zapusteti, što će biti propraćeno najverovatnije i planskim rušenjem.

Novi život manastira Jazak, definitivno se nadalje odvijao u znaku savremenijeg pristupa svemu, uključiv i organizaciju manastirskog života i rada.

Iako je manastir imao već svoj metoh, odnosno prnjavor, usmerena je veća pažnja na samoodrživosti manastira u godinama koje su usledile, dok se organizacija života ogledala u prostorijama konaka koji i danas okružuju manastir sa tri strane, dok je sa četvrte najintrigantniji detalj - zid.

Uprkos premisi novog života manastira nakon na izvestan način, zaista neslavnog starog života, Manastir je u potonjim decenijama i vekovima bio izložen brojnim, nemalim iskušenjima.

Već nakon objedinjavanja vojvođanskih prostranstava u novonastalu državu, čak dve stotine i pedeset hektara je oduzeto na nekih desetak godina u okviru agrarne reforme, no u ovom slučaju, ta se ideja pokazalo katastrofalnom.

Zapuštena zemlja vraćena je manastiru deceniju kasnije, no to je samo donelo novi izazov pred monahe, da vrate zemlji rodnost oplemenjivanjem i sistemskim uzgojem, te radom na rekultivizaciji.

Pa ipak, zlo koje će Drugi svetski rat doneti ovom manastiru, slično kao i ostalim fruškogorskim bogomoljama, neuporedivo je sa bilo kojim drugim periodima.

Sve zaraćene strane iskalile su svoj bes na ovom manastiru.

Dok su ga Nemci rasformirali uzimajući sa njega građu za svoje utvrde uglavnom bunkerskog tipa, a ustaše odnosile u svoju prestonicu sve vredno iz njega, dotle su ga partizanske jedinice uspele čak i zapaliti.

Da, mogla se i nakon tog rata pronaći poneka tačka iz koje je mogao nastati taj novi život manastira, ali autentičnost uporne borbe manastira Jazak da ostane očuvan u nepokolebivoj veri svojih monaha, možda bi bila marginalizovana na taj način.

I možda tada ne bismo ni mogli biti svesni kolike je žrtve ovaj manastir podnosio za svoj opstanak tokom svog drugog, novog života. A, to je verovatno nešto što ne bismo da nam promakne...

Sasvim je moguće da ovaj, danas ženski manastir, krasi nezvanična titula jednog od najlepših naših manastira, ne bi ni postao tako lep, da nije održao taj svojevrsni karakter koji je možda i najinspirativnji primer svojoj pastvi koju i dalje motiviše na veru koja je tolike vekove vezana za ovaj manastir, u oba svoja života... 

Objektivom van Srbije - Ulcinj, grad poznat i po maslinama, gostoprimstvu i provodu, a ne samo po piratima

Čak pet vekova pre nego što će u jednoj pećini pokraj Vitlejema jedno dete otvoriti oči i zauvek preoblikovati istoriju čovečanstva započevši svojim rođenjem eru u kojoj živimo, plemena koja su boravila na jugu Jadrana, osnovaće svoj grad.

I baš na mestu gde će prestati stenovita obala severno i zapadno odatle, te pesak preuzeti na sebe ulogu podloge na plažama, osnovan je Ulcinj, jedan od najstarijih gradića u ovom delu sveta.

Iako svoje postojanje i slavu Ulcinj uglavnom duguje svojoj tvrđavi, pošteno je reći da ipak nije reč samo o njoj, kada pominjemo razloge zbog kojih bismo se zaputili u taj živopisni grad.

Ulcinj je više od tvrđave i svoje čuvene piratske prošlosti, te legende o piscu Servantesu koji je baš tu u zarobljeništvu, u iščekivanju da španski kralj plati za njega otkup piratima, napisao svog Don Kihota, više je i od hridi prefinjene lepote koje milenijumima oblikuju pod bedemima tvrđave moćni jadranski talasi.

Ulcinj je dom ljudima više vera, iako je preovlađujuća muslimanska, a dom je i brojnim ribarima, kao i preduzetnim ljudima koji svoj poslovni talenat bez sumnje uspešno bruse i usavršavaju u šarolikoj turističkoj ponudi grada.

U ovaj gradić je lako doći, ali letnje gužve zahtevaće i malo strpljenja, obzirom da se reke turista svakodnevno upravo tuda slivaju na fantastičnu Veliku plažu koja upravo ovde počinje, i završava sa Adom Bojanom na jedinstvenoj scenografiji koju samo ušće Bojane ume da kreira.

Koliko god da je administrativni centar gradića narastao planskom urbanizacijom u pozadini starog dela grada, te je stambene blokove mnoštvo širokih ulica sa više voznih traka, zbog pomenutih dolazaka i povrataka turista svakodnevno u sezoni, saobraćajna gužva delimično i parališe grad, već od mosta kod Porto Milene i mnogima se i ne zalazi u sam grad kada vide takve gužve.

A, to je velika šteta, jer itakako Ulcinj ima šta da ponudi...

Maslinjaci od kojih su neki stari i vekovima, odavno okružuju Ulcinj i grade mu identitet kroz slavu maslinovog ulja koje je do sada pronašlo svoj put na sve četiri strane sveta.

Palme i agave koje postaju simbol grada zadnjih decenija, najlepši su dizajn koji nagoveštava izlazak na more koje se iz stambenog i administrativnog dela grada ne vidi.

A nagoveštaj je ono pravo...

Prilazak u Stari grad gde počinju egzotični i šarmantni detalji i nestaju sve brige osim jedne - gde parkirati vozilo.

Za motor uglavnom nije problem, ali sa kolima je već druga pesma.

Kamper...bi se mogao i zaglaviti negde 😁

Sa druge strane, kolone pešaka koje se slivaju gotovo svakog trenutka niz i uz ulice, jasno govore da su mnogi odlučili da ni tu jednu brigu nemaju.

Izlazak na plato ispred koje puca pogled na Malu Plažu i šetalište u njenoj pozadini, uglavnom ume da oduzme dah posetiocima koji su prvi put ovde...ali i onima koji su napravili ozbiljniju pauzu u posetama, jer moje lično mišljenje je da su najređi oni koji su samo jednom ovde bili.

Uglavnom postoje oni koji još nisu bili, i oni koji se vraćaju...

Mala Plaža je zatvorena sa jedne strane tvrđavom, a sa druge strane poluostrvom koje je u omanji park pretvoreno, a taj park nije gradski.

Gradski park je zapravo u pozadini Male Plaže, odavno već ušuškan među brojne restorane, frižidere sa sladoledom i tezgama sa suvenirima...

No, ruku na srce, kome bi park baš bio na ovakvom mestu prvi izbor, sem možda nekom zaljubljenom paru koji se krije u gužvi, tražeći očajnički svoje skrovito mesto...

U starom delu grada, saobraćajna rešenja nisu tako prostrana i kapacitetna kao u stambenom, odnosno administrativnom delu.

Parking postoji ali se ne sme računati na to. Ulice nemaju više traka, ali zato kružno u jednosmerno rešenoj putanji, predstavljaju još jedan deo šarma ovog lepog gradića, jer upravo ta kružna trasa, nakon uspona, pokazaće nam neke od najlepših panorama, ali i lep i markantan spomenik, kao i obrise nekada jedinog hotela i nosioca turizma do kraja devedesetih.

U ovom veku, uveliko se promenila slika sa aspekta turizma ovde.

Ponajpre u mentalitetu samih meštana koji su od dobrih domaćina, postali i uspešni privrednici, fleksibilni i spremni na visoku poslovnu elastičnost i prilagođavanje.

Kao rezultat te promene poslovne svesti, usledila je i promena poslovnog ambijenta koja je danas možda standard, ali ko je uspeo da isprati metamorfozu Ulcinja kroz prethodne periode, znaće o čemu pričam.

Ulcinj je zaista gradić napretka, dom prigrabljenih šansi i značajan razvojni primer za turističku kulturu Crne Gore već neko vreme.

Ipak, tradicionalna struktura i duh starog dela grada, deluju gotovo netaknuto, i na volšeban način su se našli pod ruku sa savremenim rešenjima, naročito u javno vidljivom delu turističkog okruženja danas, a ne sumnjam da su i individualna rešenja po apartmanima, nalik tome.

Ambijent luke ali i Male Plaže kojoj je granična popunjenost odavno zaštitini znak koji svako malo preti da preraste u prenatrpanost, ostaju i dalje nosioci imidža grada, ali se šetališne zone u kojima se oseća živost i ona letnja noćna dinamika, šire na više strana.

Naprosto, postulati potrošačkog društva kao dominantne klime posetilaca, nisu zaobišli ni Ulcinj, iako se on uz primetan trud, odlično snalazi u balansiranju između tradicionalnih detalja i savremenih zahteva turista.

Poseta crnogorskom delu primorja, decenijama unazad za mene lično, teško da bi mogla proći a da ne pohodim bar jednom Ulcinj. Ponekad je to samo u prolazu ka peskovitim plažama na jugu, a najčešće sebe obradujem i sladoledom na točenje koji kupujem uvek na istom mestu, i koji je zaista daleko od najlepšeg, ali sasvim je korektan dodatak ulcinjskoj avanturi koje se u nekom od oblika, stvori oko mene.