Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

петак, 25. новембар 2022.

Objektivom po Srbiji - Pocerina, najlepše što se krije podno planine, crkva, izvor, vojničko groblje, jagode i priroda kakva se retko nalazi

 Malo se koja planina tako dominantno uzdiže nad svojom okolinom, kako to uspeva Ceru.

Malo koja. Da, postoje te velike planine koje plene i visinom, i prostranošću, i značajem za okolinu, ali ono što sam pogled na Cer pruža, sa ma koje mu strane prilazili, zaista je nešto što staje u samo jednu reč.

Dominantno. 

I, kada god da se pogleda, uvek je nekako dalek. 

I dohvatan u isto vreme.

Može se reći da je intrigantan, u najmanju ruku. Putokaz, na neki način.

Njegova dominantnost ogleda se, pre svega, u položaju u odnosu na Posavinu i Mačvu, pri čemu nema drugih planina koje bi odvlačile pogled. Čak gledajući ga i iz Srema, naprosto je to svojevrstan putokaz i orjentir gde se šta nalazi, desetinama kilometara daleko, ali od jednog pogleda odmah znano gde se nalazi.

Ipak, nije samo odsustvo drugih planina koje bi odvlačile pogled značajno, iako jeste najznačajnije.

Zapravo je i kontinuirani prelaz iz ravne Posavine ka velikoj planini, zastao negde na njenim obroncima, pa se na desetak do petnaestak kilometara do samog vrha, iako smo se poprilično penjali dotle, i dalje vidi kako moćna planina dominira, iako smo svesni da se nalazimo u pobrđu, a to pobrđe zapravo je plodna i prirodom bogata Pocerina. Većina nas ne zna, ali ovaj kraj je čuven po jagodama. 

I po čestitim i vrednim ljudima. Domaćicama i domaćinima, koji bez razlike zapinju iz sve snage, neretko radeći pre podne u firmi, pa potom požrtvovano kući na imanju.

A rodna zemlja to ceni, i uzvraća. Pocerina voli svoje stanovnike, skoro kao i oni nju.



Istorija je upamtila Pocerinu puno puta.
Najdalja istorija nas na ovim prostorima vodi daleko u prošlost. Baš daleko.
Kada spomenemo cifre od nekoliko hiljada godina pre Naše ere, zaista zvuči fascinantno takav podatak, i svakako je to već prošlost vredna respekta, no nije to jedina istorija koja je obeležila Pocerinu. 

 Nemanjićka srednjevekovna srpska država otela je od Ugarske ove krajeve, te je jedan kralj u Debrcu imao svoj dvor i prestonicu, odakle je vladao i Pocerinom, tadašnjim Donjim Sremom koji je, uz Mačvu u ono vreme činila Pocerina. No, kako je to bilo uobičajeno u doba loze koja je najduže vladala Srbijom, kralja Dragutina na ovim posedima nasledio je sin Vladislav, ali ubrzo je došlo do sukoba sa rođakom Kraljem Stefanom Dečanskim, koji ga je pobedio, i Pocerina je time postala predmet otimanja sa Ugarskom, i polako je napustila srpsku vladavinu vremenom. Istini za volju, ne odmah.
Sledeći mračan istorijski sled događaja, raspadom srpskog carstva, a potom i despotovine, konačno je potpala pod tursku vlast sve do oslobođenja i po završetku oba srpska ustanka u kojima je dala mnogo junaka i velikih bitaka, a zatim je usledio povratak u Kneževinu Srbiju.
Novija istorija je uglavnom poznata.
Na Ceru se odigrala i bitka poznata kao prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.
Čak i u novijim ratnim sukobima, Pocerina je opet bila često u centru dešavanja.
No, danas je Pocerina nešto drugo.
Danas imidž Pocerine čine ponovo heroji, ali heroji nekog novog doba, heroji koji obrađuju, gaje, podižu, stvaraju. 
Heroji koji ne napuštaju svoja ognjišta i svoje pretke, već oni koji ih čuvaju.
Heroji koji su jagodama dali prednost nad puškom, a traktorima nad tenkom, i koji u svoje borbe kreću svakodnevno, i leti i zimi, u cik zore, pa sve do iza sutona.
Heroji koji svojom krsnom slavom odaju počast svojoj Pocerini, i koji je slave svakim svojim danom koji joj posvećuju.
Imidž hvale vredan.
Imidž koji ne rađa ova rodna zemlja pocerska, već ga rađaju ljudi koji se te zemlje ne odriču.






Možda nije najlepša, ni najznačajnija, a sigurno nije ni najstarija, a ni najnovija, ali jedna crkva je moju pažnju privukla, i to ne samo položajem i izgledom.
Možda pre namerom...
Namerom i željom jednog privatnika i njegove porodice, da deo stečenog imetka, u današnje vreme, podeli sa svojim narodom iz kog je potekao, podizanjem nekakvog svog zaveštanja koje je na dobrobit svima.
Nisu svi junaci ovog kraja poginuli za svoj narod, neki su, eto, i živeli za svoj narod.










Jedna crkva ušuškana u gustu šumu u svojoj pozadini, održavana i posećena mnogo češće od samih duhovnih i liturgijskih obreda, pre svega zbog izvora za koji se veruje da pomaže u mnogočemu.
Istina je to ili ne, kada se stane pred ovim kompleksom, zaista je nevažno, jer je već sam dolazak ovde, odgovor na to pitanje.
Ko ume da sluša i oseća svim čulima, znaće da i sam dolazak u ovaj mir i tišinu, svezane u neraskidivi čvor prirode i duhovnosti, pomaže u mnogočemu.
I iza crkve spomen obeležja, nadgrobna, onih koji su svojim radom ili prilogom bili ktitori ovog zdanja. Danas su njihovi potomci s pravom ponosni na njih, i rado prepoznaju imena i prezimena na tim spomenicima kada po vodu ili samo na molitvu svrate ovde.















Tu je i jedno vojničko groblje u kome su pohranjeni herojski ostaci više generacija.
Davala je Pocerina uvek svoje najbolje, i zaslužila je da najbolji nekada dobiju to poštovanje, jedan omanji, ali veoma lepo uređen kompleks vojničkog groblja, na kome danas državnim počastima uz podizanje zastave, može da im se na najdostojanstveniji način kaže da potomci znaju.
Znaju ko su, i znaju od koga su.
Potomci krvni, ali i oni koji to nisu,pa se ipak osete lepše i ponosnije samo kada stanu pred ovo groblje koje čuva kosti junaka više ratova.










I, jagode...stotine i stotine hektara, kažu, pod zasadima.
I kažu da je ta pocerska jagoda čuvena.
Ukusna. Cenjena.
Rodna zemlja Pocerce ne izneveri već decenijama, i sa novim tehnikama, samo je još plodnija i rodnija, svake godine. 
Prosto je zadovoljstvo u jesen videti jednu ovakvu lepotu prostrtu pred noge...







A tamo negde u daljini, Cer se sprema na počinak, i izvodi svoj performans sa suncem u zalasku, maštovito i izražajno kako to samo ova planina ume zapravo. 
Koliku li tajnu krije ova planina, kada prvo što sunce obasja, bude baš ona, a kada sunce zalazi, kao da utone u tu istu planinu, kakvim čudom.










Verujem da nije u redu izdvojiti samo jedno u nizu Pocerskih sela, ali Nakučani su ipak nekako sami sebe izdvojili. Crkvom, pre svega, koja se nadaleko vidi, i pleni pri svakom tom pogledu. 
Crkvom oko koje se razvio i društveni život sela, tako da je sve tu zapravo, oko same crkve smešteno.
A šira javnost je čula za ovo selo i po obaranju jednog od agresorskih aviona upravo ovde, gde se zauvek prizemljio od dejstva naše odbrane u sam smiraj dvadesetog veka.
Težak život, kao i na svakom selu, i stoga je i za Nakučance teško reći da im nešto baš pada s neba, ali i tako nenaviklima, eto, jedan neprijateljski vojni avion im je jednom - pao s neba.