Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

четвртак, 11. август 2022.

Objektivom po Srbiji - šarmantni Morović ušuškan na ušću Studve u Bosut

Tri mosta, dve reke, jedno ušće.

Logično zvuči, naravno.

Nekada se i Beograd tako mogao opisati, ali zanimljivo postaje tek kada shvatimo da je ovo ušće imalo svoja tri mosta, dve reke i jedno ušće daleko pre nego što je Beograd, daleko veći i tada, a kamoli sada, dosta pre nego što ga je taj velegrad sustigao po broju mostova.

Dakako, za to postoje ozbiljni razlozi, politički pre svega, ali i istorijski, no za ovo mesto na krajnjem zapadu Srema, gotovo do same državne granice smešteno, ti politički i istorijski razlozi nisu bili bitni.

Štaviše, istorija je u ovom mestu ispisivala stranice kakvima se ne može podičiti baš mnogo većih mesta, a eto...pokušajmo se podsetiti koliko smo puta čuli za Morović uopšte, a da nije reč o Vojnoj ustanovi i lovnom kompleksu?

Da, istorijska nepravda neka kao da je zarobila ovo mesto i steže ga čvršće od stege kojom ga grle Studva i Bosut.

Jer, istorija svoje prve poznate stranice ispisuje još u vreme antičkog Rima, ostavljajući do današnjih dana veliki broj srebrenjaka iz trećeg veka, kao i rimljansku nekropolu kakva je mogla postojati samo uz razvijeno naselje onog doba.

I, sa prvim ispisanim stranicama, priča se nastavlja dalje kroz srednji vek.

Marot. 

Taj naziv se za ovo mesto spominje po oskudnim spisima, uključiv i takvo ime jedne srednjevekovne plemićke porodice.

Pa ipak, dvanaesti vek istorija prepoznaje kao vreme dolaska Stevana Morovića preko Bosne sa nešto vojske i nešto civilstva na ovo područje, te se etimologija u traganju za poreklom naziva mesta, zaustavlja tu negde vezano za taj podatak.

Agilan u borbi protiv turskih prodora, Stevan Morović postaje miljenik ugarske administracije, i ta se ljubav nastavlja sve dok sredinom veka vlast nad Morovićem ne preuzme prvo despot Đurađ Branković, a potom ga tadašnji kralj ugarske Matija Korvin predaje na upravu sinu Ivanu, te od Morović doseže do svog najvećeg istorijskog značaja u kome je prepoznat pod nazivom Štit Slavonije.

Pa ipak, u petnaestom veku Morović pada pod tursku vlast ne odlolevši najezdi kao ni polovina Evrope, ali njegov uticaj, prema dostupnim spisima, ne opada ni tada. Jedina promena je bila turska vlast umesto ugarske, ali je ostao centar administracije i pod Turcima.


Oslobađanjem Morovića potkraj sedamnaestog veka, stvaraju se uslovi da se osim vojske, i kultura i ekonomija učvrste u ovom mestu.

Pored impozantne Katoličke crkve na samom ulazu u mesto, koja datira još iz trinaestog veka, građena višeetapno u romanskom i gotskom stilu, u mestu je podignuta i pravoslavna crkva, koju je pod istim nazivom nasledila novija sredinom devetnaestog veka, i nekako se činilo da su stvoreni svi uslovi za dalji kulturni razvoj mesta.

Ekonomija beleži uzlaznu putanju najpre krčenjem šuma i pretvaranjem zemljišta u plodno, ali i uzgoju crne mangulice, i očuvani spomenik prvom parobrodu koji je tokom devetnaestog veka uplovio u Morović, ilustruje taj ekonomski zamah.

Vrhunac bi mogao predstavljati period u praskozorje dvadesetog veka kada su u roku od nekoliko godina podignuta sva tri mosta, ali istovremeno, demografski podaci beleže baš u tom periodu i značajan odliv stanovništva, jer značaj i uticaj mesta upravo tada opada.

Zanimljivo je da je ulazak u jedinstvenu jugoslovensku državu Morović dočekao sa svega pet stotina stanovnika više nego danas.

Premalo, u oba slučaja, nažalost.

No, pored poljoprivrede, upravo tada se razvija i šumarstvo, ali i lov, pa se na neki način može smatrati da su tada i krokirani grubi obrisi današnjeg Morovića.

Drugi svetski rat doneo je nezamisliva zla ovom mestu.

Ustaški režim odvodi u više navrata stanovnike u logore, pre svega u Jasenovac, ali i u dva navrata pali mesto u potpunosti, toliko da se posle rata svaka kuća morala obnoviti u potpunosti.

Danas je dosta toga obnovljeno i uređeno.

Nedostaje ljudi, ali to je priča koja prati svako sremačko selo, pa i šire.

Ipak, uređuju plažu na kojoj gostuju i kupači, a uredili su i šetalište oko Tvrđave, ali i osvetili mostove i samu tvrđavu, tako da meštani ipak mogu uživati u svom, kako kažu i drugi, najlepšem selu u opštini Šid.

A zalazak sunca nad Studvom...kao i ušće uopšte...to treba zaista svako da vidi...
































петак, 29. јул 2022.

Objektivom po Srbiji - Ergela Kelebija, tradicija uzgoja lipicanera u jednom fantastičnom svetlu

 Priča mora biti da je počela jako davno.

Verovatno se njen inicijator danas teško toga može setiti, ali neke godine bi se ipak mogle smestiti, zarad faktografije, ako to za jednu priču može biti važno.

I, nije da nije važno. Nikako.

Upravo - naprotiv.

Gotovo tri decenije jedan rekreativni kompleks ovakvog sadržaja i profila zapravo mora biti sposoban da opstane, jer ulaganja su velika. Ponekad su ulaganja tek malo manja od očekivanja, i gazdovanje jednom ovakvom idejom, ko zna koliko puta je bilo na iskušenju.

Stoga, ma koliko da ne možemo znati koliko je stara priča u glavi osnivača Ergele Kelebija, ta 1993. godina zapravo simboliše realizaciju, jer baš te godine je i nastala ova ergela.

I, tačno je to taj trenutak kada je svoju priču njen tvorac podelio sa ostalima, dovevši prvo lipicanere iz poznatih uzgajivačnica širom nekadašnje velike države.

Od tada su sve brojke počele da rastu. Rastu tako da bi možda i do kraja ovog čitanja mogle biti zastarele...

Ideja koja je prvo realizovana sa jednom glavnom štalom i tek nekoliko boksova pored nje, više se nego udvostručila do danas.

Prostor na kome je sve započelo, do danas se uvećao za više od deset puta, ali čemu današnja priča o brojkama, kada ona, sudeći po zamahu koji ovoj priči i danas puni jedra, kraj teško da se može nazreti, te bi i same brojke, ma kako impresivne, svakako delovale i pomalo suvišno.

Srećom, ova priča se ne mora u brojkama samo pričati, jer postoji još toga toliko lepog i privlačnog, da prosto nije čudo što solidnog kapaciteta parkinzi, bivaju puni. Brojnim posetiocima nije predaleko ova svojevrsna bajka, na svega par desetina metara od granice sa Madjarskom, tik pred granični prelaz smeštena.

Stoga ćemo ovu priču i ispričati upravo onakvom kakva ona zaista jeste, ne kao priču sa zaista impresivnim brojkama, već kao priču satkanu od vizije, upornosti i zavidnim brojem sadržaja.



Priča zapravo može početi bilo gde. Početak može biti jezerce sa letnjikovcem, ali može biti i sedlo sa ašom i dizginama kraj klupe, može da počne i uz ogradu manježa gde ždrebe prvi put zagalopira uz majku, a može početi i na fijakeru, recimo, kraj jednog od jezera na velikom imanju.

Za razliku od početka, završetak priče je daleko neodređeniji. 

Može se završiti, mada ređe, na prolasku u izlaznom smeru kroz impozantnu kapiju kakva i dolikuje ovako moćnom kompleksu, ali češće se završi tek negde po prolasku kroz Suboticu u povratku, ili, što je najčešće, tek nekad...kad dozvolimo to sebi. Kad nas svakodnevne obaveze odvoje od ove bajke od nekoliko sjajno provedenih sati.

Da, kada god počela, ova priča će se završiti tek kada joj to dozvolimo.

Dotle ćemo i dalje šetati kraj jezerca, ili sedeti u hladu rascvetalih krošnji, diviti se konjima i kobilama u svojim boksevima, dok kraj nas teatralno paradiraju prelepa grla sa svojim jahačima iz ovdašnjeg kluba koji je Ergela ugostila još pre petnaestak godina.

Možda ćemo se i zadržati uz omaleni zoo vrt u kome gospodare autentične ćurke koje uglavnom samo na televiziji viđamo, i to sve dok kitnjasti paunovi ne rašire svoje perje otimajući pažnju posetilaca...a, možda ćemo, sa decom ili bez dece, uživati u sjajno ambijentalno uklopljenom mobilijaru za decu gde je glavna atrakcija mini zip line.

Mogli bismo odšetati do muzeja kočija, ili kraj nekog od brojnih padoka posmatrati konje u nesputanom trku, a mogli bi i prezalogajiti, pa čak i prenoćiti ovde..

Ipak, ono što ne bismo mogli...već bismo morali, jeste da se prijavimo, sačekamo da nas prozovu i kažu da je naš fijaker stigao, te da nas čeka da se ukrcamo.

Da, vožnja fijakerom ipak je najveća atrakcija, i ono što ponajviše čini neizvesnim kraj ove priče...jer, upravo zbog vožnje fijakerom, ova priča ume da traje danima i kilometrima daleko od Ergele i dalje.

Vožnja može da se obavi po velikom imanju, i to je već samo po sebi sjajno. Traje taman toliko da se naviknemo, ali i nauživamo, no postoje i programi vezani za fijaker koji izlaze i van ograda ergele, te obilaze razne atrakcije u blizini, i to napominjem baš zato, da ukoliko neko želi da se maksimalno nauživa pri dolasku u ovu bajkovitu ergelu, najpre prostudira ponude, osmisli sebi provod, i tako pripremljen dođe da svoje baterije napuni maksimalno.

Ma kako nekome zvučalo daleko, daljina zapravo postaje relativna pred onim što nas čeka na ergeli.

No, koga ipak slomi ta daljina, svako će imati osmeh u makar uglu usana, kada pogleda fotografije ispod....fotografije koje, verujte na reč, ne mogu dočarati ugođaj, ma kako ispale...