Objektivom po Srbiji - Muzej Terra u Kikindi, ili terakote koje bude maštu i misli u neobičnom prostoru

Kada se učini da ni dve hiljade kvadrata nije dovoljno, onda znaš da je to - nešto.

Mogao je i tako glasiti naslov, bez sumnje, ali eto...i uvodna rečenica koja dopunjuje naslov, može da nam nagovesti razmere i suštinu jednog poduhvata koji je pokrenuo još početkom osamdesetih jedan danas jedinstveni simpozijum.

A šta bi to bio uopšte simpozijum, i kako se uklapa u ovu našu unikatnu priču?

Simpozijum po definiciji predstavlja skup stručnih ljudi zainteresovanih da svoju stručnost unaprede kroz neposrednu razmenu iskustava sa ostalima iz te struke kojom se bavi simpozijum.

I upravo ovde imamo jedan takav skup pokrenut pre toliko decenija koji se bavi i domaćom i međunarodnom umetnošću vajanja, ali njegova specifičnost je što se bavi i nečim drugim.

Bavi se uslovima u kojima nastaju gabaritne skulpture, čije dimenzije prevazilaze standardne uslove ateljea.

Da, u pitanju su terakote, zemljane figure čiji gabariti nisu lako uklopivi u standardne uslove vajarske prakse i koji zahtevaju pre svega namenski prostor.

I, time se ova priča usložava, jer uz prostor neophodna je i logistika bazirana pre svega na materijalima, njihovoj dostupnosti, potom i ostaloj logistici koju je lako zamisliti kada vajaš nešto dosta veće od vlastite visine.

Dakako, neophodno je i više tačaka posmatranja, a pogotovu rada, da se ne bi anarhično sudarale predimenzionisane zamisli i postajale ono što ispadnu, a ne ono što jesu.

I neophodan je mir, onaj umetnički mir, prožet neometenom inspiracijom...

Sve se ovo uspelo pronaći u staroj fabrici crepa u Kikindi, i tako je nastao osnov cele ove priče, praktičan dodatak teoretskoj zamisli razmene iskustava, i Simpozijum je dobio svoje veliko slovo na početku reči.

Postao je tačno određeni simpozijum, a ne više jedan uopšteni sinonim.

Oblik života koji mu je udahnut, uspeli su da vremenom prepoznaju, a potom i podrže lokalni zvaničnici, i mic-po-mic, podrška bez koje jedan ovakav projekat ne bi mogao ni zaživeti, a kamoli održati se, stigla je i odatle, sa samog domaćeg terena, što bi se reklo.

A domaći teren uopšte nije mala stvar, jer domaći teren podrazumeva i idealnu zemlju za oblikovanje terakota.

I domaći teren uopšte nije čest slučaj u umetnosti, naprotiv, daleko češće poklekne pred realnim izazovima života zajednice, nego što uspe da ostvari napor da tu umetnost pomogne.

Tako, napokon, stižemo sredinom prethodne decenije i do ovog dela priče koji predstavlja krunu svega.

Bivša kasarna u Kikindi dočekala je svoje najlepše istorijsko izdanje, jer ma ko vrednovao nekadašnje namene vojnih objekata kao bitne čuvare sigurnosti, to nikako ne umanjuje činjenicu da je domaćinstvo jedinstvenoj muzejskoj postavci, ipak vrhunac "karijere" jedne kasarne.

Naravno, današnjim očima gledano...

I upravo tako se i desilo da lokalna uprava grada prepozna značaj razvoja umetničke misli u vajanju koja je bujala na suprotnom kraju grada, te da odluči da pomogne ideji da se izlažu skulpture upravo tamo gde i nastaju, lokalizujući celokupan proces od vađenja gline do stalne postavke na ovaj isti prostor.

Na taj način bi, razmišljalo se, Kikinda možda dobila još neki simbol osim već čuvenih sova, najlepše ulice ili jedinog mlina pogonjenog konjskom snagom, Suvače.

Na drugom kraju grada ležao je neiskorišćen kompleks vojne kasarne i izborom zgrade manježa za preuređivanje u izložbeni prostor, zapravo se utro put ka realizaciji ovog jedinstvenog muzeja.

Od ideje do realizacije su različiti putevi, ali kakav god ovaj bio, okončan je veoma uspešno.

Ulazak u kompleks kasarne i dalje je upravo takav, samo što nema krutih vojnika na prijavnici već se slobodno vozi, sledeći putokaze ka muzeju, ali zato sam muzej...e, to je već sasvim druga priča.

Apsolutno svaka veza sa vojničkim miljeom nestaje odmah na nevelikom parkingu, i dizajn kojim je odmah apostrofiran duh savremenih pravaca u arhitekturi kroz izazove takozvanog industrijskog pravca adaptacije.

Cigla sa pravolugaonim prozorima zaobljenim pri vrhu, te rešetkastom konstrukcijom preko njih, odmah su najavili veliki trud u dizajniranju ovog muzeja.

Naravno, prolazak kroz vrata neće razočarati očekivanja koja su nastala pred njima.

Naprotiv, svaki naredni detalj je veoma zanimljiv, rešenja su i lepa i funkcionalna, i tako redom sve do glavne sale...kada utiske preuzimaju terakote.

I to je ono što je teško, kad se dublje zamisli...

Dizajnirati prostor koji će moći da isprati ono oduzimanje daha kada se pred nama stvore figure od gline.

Figure najrazličitijih oblika, veličina, motiva...

Inspiracija umetnika koji su ih valjali kao da se na neki način deli kroz prostor dok ga obilaze radoznale oči posetioca, i na mahove deluje kao da se oseća i sama ta inspiracija koju je vajar imao...

Prvi koraci među skulpturama šalju brojne poruke koje se smenjuju sa prethodno upijenim utiscima, ali jedna poruka se jasno nameće - reči postaju suvišne.

Stoga dalje samo kroz fotografije....

Objektivom po Srbiji - Manastir Pavlovac, i sve tajne Kosmaja sakrivene u molitvenom miru

Većina manastira danas ima neku svoju istoriju, neke legende ili činjenice, i nešto što na određeni način, jedva čeka da bude ispričano.

I, nakupi se toga sa godinama, pa potom i vekovima, predanja prelaze sa kolena na koleno, i to je nekako sasvim normalno i očekivano.

Ono što nije za očekivati, jeste da nešto skriva i čuva razne tajne i legende, događaje, pa i ljude, a utisak sa kojim se odlazi iz manastira Pavlovac, zapravo je baš takav.

Utisak kako ovaj ćutljivi, strpljivi i gotovo nežni biser Kosmaja, je da je ovde sve što je ispričano, i ostalo.

I ne, nije to samo položaj, gotovo skrovit u leto kada olistaju šume oko njega, ne...

Ima tu više stvari zbog kojih se takav utisak stvara.

I onda taj mir kojim odiše...

Nekako je drugačiji i taj mir, uklopiv u celokupan ambijent.

A kada podigneš pogledi između visokih krošnji koje su odavno nadvisile kupolu sa krstom na manastirskoj crkvi, nebo kao da - promiče tuda.

Da, oblaci se kreću, ali kada se tako gledaju, oivičeni ekranom od gustih krošnji, prizori koji se smenjuju dodaće još jednu notu u onu karakterističnu tišinu Pavlovca.

A zapravo, manastir i nije toliko skriven, ne.

Sa glavnog puta kojim se iz Koraćice stiže do spomenika na Kosmaju, samo se koji kilometar skrene, i tu smo.

Baš kao da tražimo nedaleki bazenski kompleks Tenesi, dakle, nije neka posebna avantura pronaći ovaj komad karakterističnog mira i tišine, stisnut između crkva i zvonika, odnosno konaka i ruševina stare crkve.

I, tu smo, stigli, parkirali i počinjemo da uživamo.

Da udišemo manastirski mir, i osluškujemo tu skoro nestvarnu tišinu...

Faktografija će se zbuniti malo oko ovog manastira, pa se danas mogu čuti i pročitati i poneki različiti ali i nedosledni ili čak kontradiktorni, a svakako zbunjujući, no možda ne treba zamerati previše jer znamo da je naša srednjevekovna istorija razapeta između oskudne dokumentacije i maštovitih predanja, zapravo i dalje jedna velika zagonetka napravljena od brojnih malih zagonetki, bez odgonetalja, bar za sada.

Tako, ako bismo da budemo odgovorni danas a da ipak napišemo nešto o istoriji manastira, možda je i najbolje da ne insistiramo na tim nejasnim podacima, i da se držimo najverovatnijih, uglavnom generalnih činjenica.

Držeći se te premise, možemo reći sa velikom verovatnoćom, da je manastir zasnovan uz učešće ili uticaj Despota Stefana Lazarevića, najverovatnije u vreme Despotovine srednjevekovne Srbije.

Sudbina ovog, kao i većine drugih srpskih bogomolja u to doba, postaće pohara, palež i pljačka.

Nakon seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, i smrt će zavladati manastirskim kompleksom, sustigavši turskim jataganom one koji se nakon održane jedne od zadnjih liturgija u ovoj seobi srpskog naroda, ipak nisu mogli priključiti tom zbegu naroda, već su svoju sudbinu dočekali ostavši upravo u Manastiru.

Gotovo tri veka manastir je ostao opustošen, a potom su krenule neke obnove.

Kao i većina manastira, svoje zlatno doba pokušaće da dosegne od osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka kada kreću ozbiljne obnove.

Danas je manastirska crkva smeštena tik uz ruševine stare crkvine Pavlovac, a materijali kojima je obnavljan kompleks, sugerišu veliku posvećenost tom zadatku, iako nema nimalo sumnje da radovi na obnovi nisu bili nimalo laki ili jeftini.

Danas vidljivi ostaci nekadašnjih temelja i zidova manastirskih konaka, trpezarije i drugog, temeljno su istraženi u arheološkom smislu, i restaurirani delimično.

Pored te naučne vrednosti, upravo ovi zidovi presvučeni u odoru od bršljana koji ih je u potpunosti prekrio, daju jedan neobičan šmek, još jednu od nota one male etide o Pavlovcu, u kojoj se tišina meri nečujnim oktavama, a tercu na sav taj mir daju retki cvrkuti ptica. 

I sve to zvuči tako skladno tiho, da i uzdah koji se otme čoveku, ma kako tih bio, ovde zazvuću poput krešenda u momentu kada jedna etida preraste u simfoniju, drsko i bezobzirno rušeći sva pravila komponovanja, ne mareći nizašta drugo, i predano isključivo sebi samo....

A, i zašto ne bi....kad sve to tako odzvanja posetiocu da dugo još u sebi kada krene, zvižduće i mumla tiho tu savršenu tišinu, gotovo se plašeći da progovori i naruši onaj sklad, najmanje dok ne izađe na onaj glavni put koji smo pomenuli....uz neizostavno pitanje: A gde ću sad dalje?