Objektivom po Srbiji - Bajka o Neznancu u Zemlji malina

Kažu, crveno zlato.

I koliko god možda deluje preterano ta metafora, zapravo možda i nije preterana.

I za one koji ih uzgajaju, i za one koji ih beru.

A lekari će se nadovezati i za one koji žele sebi zdraviji i dugovečniji život...

I tog zlata ima najviše u Zapadnoj Srbiji, i stalno neke muke sa proizvođačima i otkupljivačima, hladnjače, protesti zbog cena i slično...otprilike sa takvom percepcijom maline kao pojma, maline koju sam jeo kao gotov, spremljen proizvod, a tako ga i pio.

Otprilike, to je nešto što je jedan tipičan nepoznavalac ovog voća i mogao da zna, pa tako i ja.

No, prava malina, ona stvarna...na mestu na kome i nastaje, u nekom svom prirodnom staništu, da pozajmim izraz iz faune, ta malina je za mene ipak ostala jedna nepoznanica.

Nepoznanica bi trebalo da znači da nešto ne poznaješ.

A, ako nešto ne poznaješ, uglavnom onda to nešto i ne znaš. U mom slučaju je baš tako bilo.

Malina je za mene suštinski bila nešto nepoznato, ali i neznano...i, to sam razumeo tek kada sam se obreo u jednoj Zemlji malina.

Potpuni stranac....to bi zvučalo kao da jednostavno nisam odatle. I to je tačno, ali nedovoljno da opiše moj slučaj o kome pišem.

Potpuni nepoznavalac...pa, i to zvuči kao da ipak nešto znaš, ali nedovoljno stručno, nedovoljno suštinski, navede lako na pomisao da ne znam samo nešto o tehnologiji rada, rasta i sličnog.

Potpuni...Neznanac. To je nešto što bi objedinilo sve to.

Moj ulazak u jedan gotovo paralelni, skriveni svet, u kome žive, i koga žive neki vredni ljudi koji likom, kretanjem i rečima jako podsećaju na sve nas ostale u ovom, meni poznatom svetu.

Svetu u kome ne moraš okopati neku zemlju, pošto prethodno razgrneš neko šiblje bodljikavo, pa ga tako bodljikavo negde zapališ, tamo gde ga odvučeš.

Svetu u kome ne moraš da se ubodeš mnogo puta na to rastinje, da se nadimiš od vatre kojima ga pališ, i ne ožuljaš ruke kojima ćeš pripremiti zemlju da se uzore.

Uzore traktorom na nizbrdici. Ili, kultivatorom, ako je prevelik nagib...

Svetu, meni poznatom, u kome posle toga ne moraš posaditi stotine sadnica po redovima uredno složenim, pretežno ručno, zavisno od nagiba, a sve skoro sadiš pod nagibom.

Da, u tom, meni poznatom svetu u kome nema svega toga, maline su u prodavnici, na tezgi. U pekari u piti pod sačem. U poslastičarnici u kolaču, ili pak soku na slamčicu.

Ništa ne bode, ništa ne dimi, ništa žuljeve ne nabija...ostaje samo da stalno kukaš na cenu te maline i da je kupiš, pa odmah potom i zaboraviš na cenu.

I to su ipak negde dva sveta....apsolutno dva.

Različita...

Nevidljivi portal kroz koji je ovaj Neznanac morao proći na prelazu između dva pomenuta sveta, negde je u planinama koje se zbirno nazivaju planine Zapadne Srbije. A gde bliže od toga...ne bih znao.

Prolazak kroz portal je neprimetan, ali prelazak u paralelni svet malina se itekako oseća.

Svakim pređenim kilometrom, i to samo dok se ne stane na vlastite noge.

A zatim promena koju osetiš, dolazi sa svakim korakom...

Pogledaš levo, desno....pa nekud u daljinu...sve je to lepo, zeleno, na koncu, rano leto je, i zeleno se očekuje. Samo nijanse su varijacija na toj slici.

Pa ipak, tu je ona magija, onaj uvod u bajku.

Malo bolji pogled na svo to zelenilo polako će otkriti da je reč o uredno posađenim redovima niskog drveća, a već sledeći pažljivi pogled otkriće i male crvenkaste plodove.

Zlato. Ono crveno zlato...

Maline koje je ovaj Neznanac jeo u svom svetu možda su bile takvog ukusa, boje, pa i mirisa, možemo da kažemo, ali...kao da nisu iste.

Nijedna nikada nije izazvala ni približno takvo ushićenje, i osećaj gotovo euforičan, kao svaka od malina koju ubereš sa drveta, te sadnice zbog koje čitava opustela sela odjednom ožive na tih nepunih mesec dana.

Sadnice od koje neki maštaju koja će polovna kola kupiti, zbog koje mnogi student žuri da završi junski rok što ranije jer prava stipendija ga čeka baš ovde, ispod slamnatog šešira i znoja koji curi niz telo koje, usput, crni kao da je na moru...

Da li sve to čovek može da oseti, udahne, zamisli, vidi...samo kada ubere tu čudesnu malinu i zagrize...ne znam. Znam za neke magije, neobjašnjive spontanosti i nedokučiva čuda.

Dešavaju se, život je iznenađenje sam po sebi.

A ipak, ovde, na mestu sa koga se vidi onaj moj stvarni svet, sa koga se opet ne vidi ovaj bajkoviti svet, verovatno je najprigodnije mesto da se osetiš Neznancem.

Neznancem za čitav ovaj svet koji poput kakvog ogledala uspeva da odoli i sačuva tajnu maline koja oblikuje tolike živote. 

Živote koji postoje samo u ovoj Zemlji malina. 

I čupa iz njih ona najintimnija nadanja, zaliva vlastitim znojem te skrivene želje i maštanja o tome koliko će doneti malina ove godine...

Svet koji živi čitave godine ali samo se jednom u godini otvori da proviriš u njega.

Onda kada maštanja i očekivanja prethodnih jedanaest meseci postaju samo računice, jer ništa drugo ne postoji od ranog jutra, pa dok se izdrži.

A izdržavanje je opet računica.

Koliko gajbica, koliko redova...

Koliko kilograma pa puta toliko-i-toliko...pa podeljeno sa narednim danima...ali, ne.

Deljenja zapravo nema.

Posebno ne po danima.

Malina nije nešto svakodnevno. 

Malina je nešto što se čeka, nešto čemu se nada, nešto što definiše i ritam, a ponekom i smisao života.

Tu nema mesta za deljenje, naročito ne to po danima...

Jer, to bi ubilo Bajku o malini. 

Izvuklo bi sve iz nje.

Postala bi samo posao. Baš kao i svaki drugi...a u Zemlji malina može sve - osim toga.

To ostaje za onaj drugi, stvarni svet....onaj svet koji čeka iza neke od krivina, strmina ili uspona, kada opet prođem kroz nevidljivi portal i kada malina opet postane skupa...ili, lepa...ili, zdrava...ili sve drugo osim...Maline.

I tada shvatiš šta je to biti Neznanac.

Tek kad kročiš u taj svet, i kad iz njega istupiš...

Objektivom po Srbiji - Neštin, kada se nađeš najzapadnije na severu Fruške gore što može

Pa, baš kako naslov i reče....najsevernije što može Fruška gora da podari, tu je...iako je krajnji severozapad ove prelepe planine bliža odrednica, nekako je uz naslov više legao sever, zar ne?

Moguće da su tako razmišljali i prvi stanovnici koji su u doba pre Rimljana naseljavali ovaj prostor, i nekako im je plodno pobrđe uz darežljiv Dunav delovalo zgodno.

No, za sada je sigurno da ni ti Kelti koji su ga naseljavali pre Rimljana, ali i Slovena, Avara i Ugara koji su ga potom najduže i držali kao svoju teritoriju, nisu bili baš prvi ovde.

Ostaci kultura iz kamenog doba pričaju još ranije priče iz bogate neštinske riznice.

I, poneku rodu koju je kudikamo kad je lepo i toplo vreme, lakše videti negoli ponekog stanovnika ovog mesta, verovatno nije briga ni za jedne, ni za druge, a ni za sve treće potom, koji su ovo mesto i kraj nekada naseljavali.

Rodama su važni ovi domaći, sadašnji.

Pitomi stanovnici Neština, vredni ljudi sa jednom velikom mukom ali i srećom koju znamo kao Dunav.

O da, ta golema reka i hrani, i drži bezbednim i na svaki moguć način predstavlja zaštitni znak mesta, ali je ta reka, uz političke neprilike nastale razdvajanjem nekadašnje velike države, postala i simbol muke meštana kada moraju, recimo, u svoju opštinu da završe kakav posao.

Paradoks je da u svoju opštinu moraju kopnenim putem kroz susednu državu.

Pa još i Evropsku uniju, Šengen, NATO, i ko zna šta još u šali meštani pridodaju tom svom putovanju u svoju opštinu, kroz šalu lakše deleći muku koju zaista imaju.

A tek oni koji na suprotnoj obali imaju oranice...

Bačka Palanka je zaista nasuprot Neštinu i zaista samo Dunav deli Neštince od svojih adminisrativnih zapetljanija i raspetljanija, ali avaj!

Most postoji, ali uz pasoš samo.

I prava muka leži u pečatiranju tih pasoša, te brzom trošenju i muke da se izvade novi...

A tu muku nisu imali ni svi oni Kelti, Avari, Ugari, pa čak ni Sloveni....sem ovih današnjih, jelte.

I tako, Neštin drema pod suncem koje ugreje plodne vinorodne brežuljke, osvežava ga i zapljuskivanje Dunava, i život ovde postaje zaista drugačiji na neki način.

Vojvodina je, reklo bi se, sva pomalo usporena, i sva je nekako...natenane.

No Neštin...to bi po tom pitanju, bila ipak neka Vojvodina u Vojvodini, mesto na kome usporen život i natenane, postaju izrazi sa sasvim jednim novim značenjem.

To više nije život u prvoj ili drugoj brzini.

Ne, to je nekako...život pod ručnom!😁

Malo šale koja može i pripomoći u opisu, verovatno nikad nije na odmet, pa sam se i ja slobodno našalio, ali čim pređem na ozbiljnije tonove, prvo što bih morao napisati jeste činjenica da mene iznova i iznova privlači ovo mesto, sa sve svojim usporeni ritmom života, i sa sve svojim bogatstvom u kome se plodni bregovi mešaju sa moćnim talasima reke, istorija jednog od vekova sažeta u autentičnu kuću toga vremena se izbrka sa istorijom jednog drugog veka okamenjenoj u markantnom spomeniku sa zastavnim jarbolima, a one rode po banderama što valjda služe da zaokruže scenografiju na jedan neizbrisiv način, samo su šlag na toj torti kojoj se s vremena na vreme obliznem, i krenem uz moćnu reku, podno ove značajne planinske lepotice...

 

I, nemojmo sad da pomišljamo da su Neštin samo nekakvi spomenici, neke rode i jedan usporen život između planine i reke. 

Ni slučajno nije tako.

I ako sam nekoga svojim poetičnim pogledima i meandriranjem u prethodnom pisanju naveo na zabludu takve vrste, ja se ovde duboko izvinjavam, i rešavam da stavim tačku na zablude.

Neštin, to je zaista daleko više od toga.

Neštin su i vinarije, sve popularnije i posećenije.

Neštin je i biciklistička ruta, svakako, ali i nezaobilazna lovačka i ribolovačka destinacija.

Neštin ima svoj potok, svoj izvor. 

Neštin ima i čuveni pravoslavni hram posvećen svetim vračima, koji su istovremeno i seoska slava.

Dakako, ima i čuvenu oslikanu ikonu za koju se tvrdi da ima neobjašnjive moći, ali Neštin ima i dosta toga još, što treba videti, udahnuti i poneti deo tog daha sa sobom kao putokaz da se jednog dana vratimo.

Neštin je jednom prilikom pokorio i svet sporta, na planetarnom nivou, a...koliko to sela može da se pohvali svojim svetskim prvacima, možemo se zapitati...

A čak i ako ne poverujemo da je u osamnaestom veku pomenuta ikona pustila bogorodičine suze, to nimalo neće umanjiti smenu vekova koja će nam se odmotati pred očima, tokom koje će se baš ovde nalaziti zastave čak i nemanjičke države, jednako kao i osmanlijske, ali i ugarske.

Doba čuvene Marije Terezije asocira nas u pravilu na prosperitet ovih krajeva, konačno primećenih od strane carske administracije, no sledeći značajni periodi nakon tog, u kom su započeli svoj procvat poljoprivredni radovi, pre svega voćarski i vinogradarski, desiće se tek sredinom dvadesetog veka.

Tada će se ovde upaliti prve električne lampe i šporeti, a znamo koliko struja, voda i slični odavno već podrazumevani aspekti čovekovog standarda, mogu unaprediti jedno mesto.

Nekoliko poznatih stanovnika dao je Neštin kroz istoriju, a danas upravo nekoliko stanovnika ovde nedostaje, da bi zaokružili brojku od sedam stotina stanovnika.

Selo danas počinje da gleda i put seoskog turizma, oslanjajući se na svoj prelep položaj, tu poluuspavanu idilu ušuškanosti između reke i planine, i sve brojnije i čuvenije vinarije koje vabe i skreću mnoge posetioce sve uspešnije, i pretenduju polako da postanu jedan od temeljnih simbola mesta, nešto poput zaštitnog znaka, one posebne prepoznatljivosti.

Na koncu, važno je možda te vinarije ne privuku bicikliste ili lovce, jer to bi moglo da bude veoma, veoma haotično 😁

Objektivom po Srbiji - Vetrenjača u Ravnom selu, svetionik budućim generacijama da sanjaju slobodno velike snove

Vetrenjača ima po Vojvodini, i uglavnom su samo spomenici jednom davnom vremenu, možda i načinu na koji je nekada čovek krotio prirodu da bi radila u njegovu korist, ali one zaista više ne vrše svoju funkciju.

Ima i onih koje su danas restorani, pa i trgovački objekti, ali ono što je zajedničko svim vojvođanskim vetrenjačama, jeste da su nekada svojim lopaticama hvatale vetar da bi složenim mehanizmom zupčanika mlele potom brašno i druge prehrambene potrepštine.

Svima osim jedne...

I ta jedna nastala je u tipičnoj bačkoj ravnici, toliko tipičnoj, da su to selo meštani i njihova okolina nazvali prosto - Ravno selo.

Jednostavan naziv koji je moglo poneti hiljade sela, ali nije.

A ovo selo jeste. I baš u ovom selu je vetrenjača koja nije podignuta da bi mlela i da bi se njene lopatice vrtele pod naletima vetra.

Ova vetrenjača podignuta je iz jednog spleta motiva, jedne gotovo nestvarne žeđi za ekspresijom vlastitog, podjednako nestvarnog, unutrašnjeg bića jednog čoveka.

Pogađate...gotovo nestvarnog čoveka.

I taj čovek je sagradio vetrenjaču ne po uzoru, ili u sećanje na vojvođanske mlinove na vetar, već po uzoru na holandske vetrenjače.

Jer, njegov put je iz ovog sela nedaleko od Vrbasa, njega vodio u Holandiju, zemlju najlepšeg cveća na svetu, zemlju vetrenjača, zemlju fudbala, i zemlju slikara...

Dakako, i zemlju još mnogočega, ali Holandiju jednog nesvakidašnjeg Vladimira koji je podigao ovu vetrenjaču, prepoznaćemo upravo prema tome.

Gotovo inatan razvojni put čoveka koji je atavističkim žarom rušio odmalena sve šablonske strukture sistema u kome je rođen i odrastao, obeležiće uglavnom dva geografska pojma. Ravno selo iz koga je krenuo, i Holandija koju je osvojio, razumeo, a potom i usvojio, te preneo nazad u rodno mesto.

Pre negoli je naučio da piše, njegov talenat za slikanje i crtanje ispunjavao je papir pred njim, a taj talenat i strast nikada ga nisu napustili. Postao je poznat slikar vremenom, i njegove slike su ukrasile mnoge zidove u domovima na sve četiri strane sveta.

A time je sve i počelo...

Vreme u kom je stasavao, bilo je i vreme kada je većina mogla da vidi u ovim krajevima samo nebo i zemlju.

Između se nije ništa dalo videti, a kadikad neko nešto i nazre između, odmah ga klepnu po glavi razni društveni sputavajući amovi i mehanizmi od društvenog podsmeha, do potpunog prezira pa čak i pakosti.

Istina, umetnost je skupa. Oplemenjuje, ali retko i hrani išta više osim duše, i zaista ne neophodan nekakav mecena koji bi mogao hraniti usta da bi umetnik hranio duše, ne sputavajući vlastiti talenat ordinarnim stvarima poput - punjenja stomaka, lečenja, školovanja, odeće, obuće i sličnih nasušnih sitnica....

Ovde u Ravnom selu, jedna umetnička duša nije mogla to sebi pronaći, a gubitkom oca kao ekonomskog stuba porodice već u mladim danima, još surovije je pritisnuta ova umetnička strana jednog mladića, pred svim onim nasušnim potrebama.

Rešenje je bilo kompromis. Rešenje je bilo daleko odavde, u Holandiji.

Rešenje je, ironijom sudbine, bilo ponovo nestandardno za preovladavajući način razmišljanja.

Rešenje je bilo u sportu.

I tako, jedna fudbalska karijera u Holandiji koja će postati mecena za umetničku suštinu jednog nesvakidašnjeg mladića koji će po završetku sportske karijere, doneti sa sobom mogućnost da se bavi onim što voli, i da kist i platno na blind ramu, pretoči u umetničke vizije konačno nesputano, i neopterećeno svakodnevnim potrebama običnog života.

Samo, umetnost je okrilatila kod ovog čoveka toliko da je prevazišla slikanje i prešla na arhitekturu, što u smislu gradnje, a što u smislu uređenja bašte. Dakako, postoje i stručni nazivi za to poput pejzažne arhitekture i slično, ali obzirom da se radi o čistom talentu i ljubavi, bez sistemskog podučavanja u školama, ja sam te zvanične termine izbegao.

Ostala je samo umetnost jedne neobične umetničke duše.

I za njom ne samo vetrenjača, već i vrt oko nje sa fontanom, bazenom i velikim brojem biljnih vrsta poput omanje botaničke bašte, koji će zameniti seosku deponiju na obali Jegričke.

Sama vetrenjača je dvospratna, bez mehanizama za rad, već je samo jedno arhitektonsko rešenje koje marginalizuje funkcionalnost, i insistira na vizuelnom efektu.

Stoga nije pogodna za brojne stvari, a za one koje bi se i uklopile možda, nije dovoljno kapacitetna da bi se isplatila u smislu investicionog poslovnog modela, pre svega ugostiteljskog, ali...

Pogodna je za jedno.

Za divljenje.

A odavno već i divljenje je postalo svojevrsna umetnost. Deficitarna, oslonjena na nesputanih talenat, i nesposobna da se od nje živi, već se mora oslonititi i na nekog mecenu...da, divljenje odavno uzimamo zdravo za gotovo, i ne primećujemo kako nam klizi kroz prste sposobnost divljenja.

Selfi na društvenoj mreži odavno je zasenio sve ostalo, a diviti se nečemu...e, bojim se da to sada nekako moramo učiti ispočetka...a solidan početak nekako možda leži i baš ovde, u jednom ravnom selu, nazvano baš tako - Ravno selo.