Nikako ne treba brkati činjenicu da se i ovaj Pruten, i recimo Gostilj, zovu vodopadima, sa objektivnim, stvarnim stanjem...na terenu.
Moglo bi doći do razočarenja, pa i zbunjivanja.
Vodopad je u suštini mesto na kome izvesni vodeni tok gubi, kako bi se možda moglo u narodu reći, čvrsto tlo pod nogama. Ili se ne bi moglo tako reći, naravno, sem u šali, jelte...
No, razumemo svi o čemu se radi, i danas imamo onda o čemu da razgovaramo i spoznamo šta je to taj skriveni Pruten, u dubini Guberevačkih šuma, sakriven i šćućuren, gotovo idealno ušuškan da ga se ne pronađe.
A šteta bi bila ne pronaći ga.
Šteta jednog ovakvog omanjeg izletišta, naročito u sezoni izleta, i to na njenom euforičnom početku, sa prvim ozbiljnijim znacima proleća.
Na slikama ispod nećemo ga videti iz baš tog perioda, i mana toga je nedostatak sile vode koja krasi svaki vodopad, ali Pruten nije samo vodopad.
Naprotiv, Pruten je jedan gotovo savršen sklad odsustva gradskih zvuka i gužve sjedinjen sa mirom i tišinom jedne stare i izuzetno visoke šume, u maniru nekih od najlepših ambijenata koje je ljudska ruka tek umereno doticala prilagođavajući prirodu do nivoa pitome i dohvatljive za današnje uslove života, a posebno ideje izleta.
Upravo tako, ovaj ambijent nije dizajniran da bi ostao skriven bilo kilometrima, bilo nedostatku pristupnog asfalta, ne, ovaj ambijent je suprotno tome, danas je kreiran da bude gotovo savršen kratkotrajni beg u prirodu.
Jedan dan za sećanje, bez preterane cene tog užitka.
Dakako, to podrazumeva i apsolutno odsustvo struje, buke, ugostiteljskih objekata i sličnog, i moglo bi se reći da ovde imamo samo ono što sami ponesemo sa sobom.
Poneki sendvič možda, nešto za piće, puna baterija na onom tehnološkom čudu kojim ćemo poneku fotku napraviti, i bar minimalna doza optimizma i vere u jedan gotovo savršen dan u koji smo kročili.
Pojačavač te minimalne doze je već tu, pred nama, leži mirno i tih, sem ponekog crvkuta ptica i tihog žubora vode koje se sa dva do tri metra, a možda i koji metar veće visine, bacaka u neveliko jezerce pod sobom.
I taj pojačavač dobrog raspoloženja zaista radi...
Puni nečujno naše unutrašnje baterije provocirajući bez prestanka naš centar za osećaj lepote, diskretno i nenametljivo, toliko neprimetno da postaneš svestan tog konstantnog osmeha na vlastitom licu tek mnogo kasnije. Tu priča o voljnom i nevoljnom nervnom sistemu kod ljudi počinje da meandrira, da meša uticaje simpatikusa i parasimpatikusa do mere kada smo spremni da u potpunosti odbacimo medicinske definicije i prihvatimo da je naš osmeh na voljno-nevoljni način nastao jednostavno pod uticajem ovog malog vodopada i ambijenta koji ga okružuje...
Ambijent.
Velika priča, zapravo.
Ponekad staneš negde ispred ovako nečega i shvatiš da je značajan deo onoga što nehotično vuče uglove usana naviše, ipak celina. Ambijent koji ukraja u celinu doživljaja i tu tišinu i mir, i blagi žubor i hladovinu okolnih krošanja ali...i još toga, nevidljivog na prvi pogled.
Pre svega, tu je sam Kosmaj. Veličanstvena niska planina, osvojiva za svakoga voljnog da i bez izviđačkih, a posebno alpinističkih iskustava, otkrije sve ili bar većinu lepota i tajni skrivenih na svega pedesetak kilometara od Beograda, odnosno svega petnaestak kilometara od Mladenovca ili manje od četrdesetak prijatnih kilometara od Aranđelovca.
I pre svega ta blizina i pitomost prirode čine i njenu dostupnost, a u današnje doba života u dominaciji komformizma potrošačkog društva, ta dostupnost kao dimenzija privlačnosti postaje često i presudna za odluku o osvajanju ove planine lepota.
No, nije samo blizina ono naoko nevidljivo kod ovog vodopada.
Tu je svakako i njegova istorija koja seže do jednog Rima, ne samo dalekog, već i davnašnjeg.
Definitivno nije reč o inostranim turističkim posetama, već o vremenu kada su Rimljani ovde bili domaći.
Njima je ovaj predeo služio za odmor i osvežavanje, jer obližnji rudarski centri tog doba na Kosmaju zahtevali su od Rimljana i hlađenja sveže iskopane rude, i tu je negde svoju ulogu pronašao i Pruten, te poprimio i današnji oblik.
U tom obliku nad nevelikim jezercem iz koga kasnije otiče voda, dominira i kameni zid od dvadesetak metara širine, te nešto više od pet metara visine.
Van gabarita jezerca, zid je poprilično progutala vegetacija, ali ostaci ovog rimskog graditeljstva i dalje su sposobni da u posmatraču izazovu potrebu da se zamisli, te nekim svojim vremeplovom pogonjenim maštom, zaplovi u daleku istoriju, gotovo dva milenijuma staru.
Ovde se nisu sudarale legije i kohorte u svom čuvenom borbenom poretku kojim su postali najveće carstvo svoga doba, i nisu se na suncu presijavali šlemovi, zastave i perjanice dok u koloni slede trijumfalni prolazak velikog vojskovođe posle presudnih bitaka, već se ovde u to doba vodio jedan drugačiji, mirniji život.
Život prožet rudarenjem, iskopavanjima i hlađenjem iskopane rude, te odmaranjima između njih.
Privredni život.
Onaj život običnih podanika carstva daleko od istorijskih zapisa i beseda, život koji se u tom smislu, nije ni danas mnogo promenio.
Iako Kosmaj baštini spomenike u sećanje na velike bitke, ratove i herojstva, zapravo je običan život i dalje ovde ostao, danas se ne traga za rudama, već se traga za komadom mira, tišine, spokoja, i obilja prirode koji su postali čak i deficitarniji za običnog čoveka od većine ruda koje bi se mogle kopati.
Uz sam vodopad i jezerce, utaban je deo zemljišta sa tek ponekom klupom i stolom napravljenim u izletničke svrhe, ali ćebe i trava su nekako izazovniji i primamljiviji.
I kada smo već kod primamljivosti, valja naglasiti priču koju nisam video, ali jesam čuo, da verovatno u igri svetla i okolne vegetacije, jezerce menja čitav spektar boja od tirkizne do tamnije zelene, a to je posebna čar i naročito primamljivo ne samo za one koji bi prvi put došli, već i onih koji bi se ponovo namerili, možda baš u nadi da jezerce i vodopad vide u nekoj drugoj boji.
