Pa, baš kako naslov i reče....najsevernije što može Fruška gora da podari, tu je...iako je krajnji severozapad ove prelepe planine bliža odrednica, nekako je uz naslov više legao sever, zar ne?
Moguće da su tako razmišljali i prvi stanovnici koji su u doba pre Rimljana naseljavali ovaj prostor, i nekako im je plodno pobrđe uz darežljiv
Dunav delovalo zgodno.
No, za sada je sigurno da ni ti Kelti koji su ga naseljavali pre Rimljana, ali i Slovena, Avara i Ugara koji su ga potom najduže i držali kao svoju teritoriju, nisu bili baš prvi ovde.
Ostaci kultura iz kamenog doba pričaju još ranije priče iz bogate neštinske riznice.
I, poneku rodu koju je kudikamo kad je lepo i toplo vreme, lakše videti negoli ponekog stanovnika ovog mesta, verovatno nije briga ni za jedne, ni za druge, a ni za sve treće potom, koji su ovo mesto i kraj nekada naseljavali.
Rodama su važni ovi domaći, sadašnji.
Pitomi stanovnici Neština, vredni ljudi sa jednom velikom mukom ali i srećom koju znamo kao
Dunav.
O da, ta golema reka i hrani, i drži bezbednim i na svaki moguć način predstavlja zaštitni znak mesta, ali je ta reka, uz političke neprilike nastale razdvajanjem nekadašnje velike države, postala i simbol muke meštana kada moraju, recimo, u svoju opštinu da završe kakav posao.
Paradoks je da u svoju opštinu moraju kopnenim putem kroz susednu državu.
Pa još i Evropsku uniju, Šengen, NATO, i ko zna šta još u šali meštani pridodaju tom svom putovanju u svoju opštinu, kroz šalu lakše deleći muku koju zaista imaju.
A tek oni koji na suprotnoj obali imaju oranice...
Bačka Palanka je zaista nasuprot Neštinu i zaista samo
Dunav deli Neštince od svojih adminisrativnih zapetljanija i raspetljanija, ali avaj!
Most postoji, ali uz pasoš samo.
I prava muka leži u pečatiranju tih pasoša, te brzom trošenju i muke da se izvade novi...
A tu muku nisu imali ni svi oni Kelti, Avari, Ugari, pa čak ni Sloveni....sem ovih današnjih, jelte.
I tako, Neštin drema pod suncem koje ugreje plodne vinorodne brežuljke, osvežava ga i zapljuskivanje
Dunava, i život ovde postaje zaista drugačiji na neki način.
Vojvodina je, reklo bi se, sva pomalo usporena, i sva je nekako...natenane.
No Neštin...to bi po tom pitanju, bila ipak neka Vojvodina u Vojvodini, mesto na kome usporen život i natenane, postaju izrazi sa sasvim jednim novim značenjem.
To više nije život u prvoj ili drugoj brzini.
Ne, to je nekako...život pod ručnom!😁
Malo šale koja može i pripomoći u opisu, verovatno nikad nije na odmet, pa sam se i ja slobodno našalio, ali čim pređem na ozbiljnije tonove, prvo što bih morao napisati jeste činjenica da mene iznova i iznova privlači ovo mesto, sa sve svojim usporeni ritmom života, i sa sve svojim bogatstvom u kome se plodni bregovi mešaju sa moćnim talasima reke, istorija jednog od vekova sažeta u
autentičnu kuću toga vremena se izbrka sa istorijom jednog drugog veka okamenjenoj u markantnom spomeniku sa zastavnim jarbolima, a one rode po banderama što valjda služe da zaokruže scenografiju na jedan neizbrisiv način, samo su šlag na toj torti kojoj se s vremena na vreme obliznem, i krenem uz moćnu reku, podno ove značajne planinske lepotice...
I, nemojmo sad da pomišljamo da su Neštin samo nekakvi spomenici, neke rode i jedan usporen život između planine i reke.
Ni slučajno nije tako.
I ako sam nekoga svojim poetičnim pogledima i meandriranjem u prethodnom pisanju naveo na zabludu takve vrste, ja se ovde duboko izvinjavam, i rešavam da stavim tačku na zablude.
Neštin, to je zaista daleko više od toga.
Neštin su i vinarije, sve popularnije i posećenije.
Neštin je i biciklistička ruta, svakako, ali i nezaobilazna lovačka i ribolovačka destinacija.
Neštin ima svoj potok, svoj izvor.
Neštin ima i čuveni pravoslavni hram posvećen svetim vračima, koji su istovremeno i seoska slava.
Dakako, ima i čuvenu oslikanu ikonu za koju se tvrdi da ima neobjašnjive moći, ali Neštin ima i dosta toga još, što treba videti, udahnuti i poneti deo tog daha sa sobom kao putokaz da se jednog dana vratimo.
Neštin je jednom prilikom pokorio i svet sporta, na planetarnom nivou, a...koliko to sela može da se pohvali svojim svetskim prvacima, možemo se zapitati...
A čak i ako ne poverujemo da je u osamnaestom veku pomenuta ikona pustila bogorodičine suze, to nimalo neće umanjiti smenu vekova koja će nam se odmotati pred očima, tokom koje će se baš ovde nalaziti zastave čak i nemanjičke države, jednako kao i osmanlijske, ali i ugarske.
Doba čuvene Marije Terezije asocira nas u pravilu na prosperitet ovih krajeva, konačno primećenih od strane carske administracije, no sledeći značajni periodi nakon tog, u kom su započeli svoj procvat poljoprivredni radovi, pre svega voćarski i vinogradarski, desiće se tek sredinom dvadesetog veka.
Tada će se ovde upaliti prve električne lampe i šporeti, a znamo koliko struja, voda i slični odavno već podrazumevani aspekti čovekovog standarda, mogu unaprediti jedno mesto.
Nekoliko poznatih stanovnika dao je Neštin kroz istoriju, a danas upravo nekoliko stanovnika ovde nedostaje, da bi zaokružili brojku od sedam stotina stanovnika.
Selo danas počinje da gleda i put seoskog turizma, oslanjajući se na svoj prelep položaj, tu poluuspavanu idilu ušuškanosti između reke i planine, i sve brojnije i čuvenije vinarije koje vabe i skreću mnoge posetioce sve uspešnije, i pretenduju polako da postanu jedan od temeljnih simbola mesta, nešto poput zaštitnog znaka, one posebne prepoznatljivosti.
Na koncu, važno je možda te vinarije ne privuku bicikliste ili lovce, jer to bi moglo da bude veoma, veoma haotično 😁
