Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Engelman

Raspad nekadašnjeg Austrougarskog carstva doneo je ogromne poremećaje na sve strane, a pokazaće se, najveće poremećaje onima koji su najviše imali. Nekima je odmah oduzimana imovina u novonastaloj državi, a nekima su se teška vremena zapravo tek približavala. 

Najveća otimanja desiće se tek po završetku onog narednog rata, te stvaranja one nove države koja je smatrala za pravedno da oduzima od onih koji imaju, te upotrebljava resurse podelom koja je zanemarivala privatnu svojinu. Mnogobrojni primeri zapravo su ponajpre oslikani u oduzetim dvorcima i letnjikovcima kao simbolima, jer nepregledna jutra i hektari su bili katastarska tajna, ali zgrade su ostale vidljive.

Vidljive, prenamenjene, zapuštane...

Ipak, porodica Engelman, jedna od bogatijih jevrejskih porodica u Bačkoj, poreklom iz Sente, nekako je stradala i pre tog velikog otimanja sprovedenog nakon rata. Kao istaknute Jevreje, pre svega istaknute svojom imovinom koja je pored zgrada koje su imali, zaokružena i sa približno 800 hektara zemljišta, okupacione snage Rajha nameračile su se na glavu porodice, Jenea Engelmana. Interesantno je da je ova porodica spadala među tri najbogatije jevrejske porodice ovog dela zemlje, ali je glavu porodice okupator odveo u koncentracioni logor na sever Nemačke tek 1944. godine, u kome je i skončao.

Njegovi sinovi, Andrija i Pavle (Andrej i Pol) preživeli su, ali se nikada nisu vratili na posede, te na taj način izbegli barem poniženje konfiskacije koja je usledila po završenom ratu. Andrija je pronašao svoje mesto pod suncem u Mađarskoj ali sa prezimenom Belani, dok se o Pavlu veoma malo zna. Iako ima naznaka da loza nije u potpunosti zatrta, Jevrejskoj opštini u Subotici, označenoj kao nasledniku kome se vraća konfiskovana imovina u slučajevima kada članovi jevrejske zajednice nemaju živih potomaka do kojih se može doći, vraćena je tek četvrtina oduzete zemlje za koju se nepobitno moglo utvrditi da je nekada pripadala Engelmanovima.

Letnjikovac, poznat kao Dvorac Engelman, uz same obale jezera Svetićevo koje ga deli od istoimenog naselja, izgrađen u parku dostojnog daleko većih građevina, danas je čuvar legendi, podsetnik na to koliko smo skloni zapuštanju vrednosti koje imamo, ali i primer borbe meštana upravo za ono što je šira zajednica zapustila.

Dvorac Engelman, elegantna građevina iz 1910. godine, možda još nije bacio peškir u ring...

Legenda kaže da su vlasnici, napuštajući ga, zapisali u stablo jednog drveta datum svog odlaska, ali što je još zanimljivije, i zakopali deo porodičnog blaga koji nisu moglo poneti sa sobom.

I, navodno, u dva navrata je i pronađeno zlato u nešto široj okolini dvorca. Jednom prilikom kod kopanja rezervoara, a drugom prilikom tokom poljoprivrednih radova. 

Da li je zaista nađeno to blago ili ne, nije do danas zasigurno potvrđeno, no ono blago do koga su došli meštani, zasigurno je vredno sveg truda koji su uložili u to.

Naime, grupa lokalnih stanovnika pokušala je da vlastitim trudom i sredstvima obnovi dvorac, ali kanda je neka druga meštana u tome videla šansu da dođe do besplatne stolarije i drugog građevinskog materijala, i eto priče o dobru i zlu...pa ipak, ono što je ostalo iza te inicijative, jeste ipak autentični izgled dvorca danas, sa očuvanim konturama i karakteristikama, sa krovom, te mesto na kome se prvomajska okupljanja tradicionalno održavaju. I ne samo prvomajska, već i izleti vikendom, i sve u svemu, određeno blago, teško premerljivo, pronašli su meštani time što imaju na raspolaganju ovo elegantno, mada vidno ruinirano zdanje i park oko njega koji odavno više nije održavani park, već samo priroda sa obrisima nekadašnjeg parkovskog identiteta.

Vinski podrum je verovatno najbolje očuvan deo dvorca, i pruža veoma vernu sliku nekadašnje arhitekture iz doba kada se vlastela i plemstvo odlikovalo, između ostalog, i uzgojem loze i proizvodnjom vina plemenitih sorti. Pa ipak, dve prostrane terase, takođe apostrofiraju hedonističku ideju dizajna, jedna sa prednje, a druga sa zadnje strane. Kovana ograda nestala je odavno sa obe terase, i to zaista poprilično onemogućava da se zažmuri i zamisli kako je to nekada bilo, baš na ovom mestu.

Kaštel, kako ga lokalno stanovništvo još naziva, polao deli sudbinu celog kraja koji je za poslednjih pola veka sveo populaciju na svega desetak procenata nekadašnje.

Oronulost i zapuštenost deluju obeshrabrujuće, i teško je zamisliti neke lepše dane i obnovu, bez da zdanje uđe konačno pod zaštitu države, ali pokušaj meštana da ga obnove samoinicijativno, toliko je vredan i redak primer, da naprosto ne mogu da se otrgnem nekakvom titrajućem osećaju da dvorac Engelman možda ipak ne trči svoju zadnju trku. Možda je i nerealno, znam, ali kada stanemo ispred njega, valjda poželimo da je tako.

I, izmislimo taj osećaj u sebi. Osećaj uz koji je lakše okrenuti se i poći nazad, ostavljajući nekoć velelepno imanje pred kojim smo se u sat vremena obilaska, poklonili više nego jednom...

Foto album - Restoran Na kraj sveta, legenda koja živi

Na kraj sela čađava mehana, iz nje viri kosa nečešljana,

nečešljana od silnoga pića, to je kuća seoskih mladića...

Tako bar kaže poznata starogradska pesma.

Pesma o mističnoj i čudnoj kući na kraj sela, na kraj šora, kako se još negde i peva ta strofa.

Dakle, naše narodno predanje je negde i apsolviralo varijantu kuće na obodu naselja, poput onih mističnih kuća kraj kojih rado prođeš, pa krišom baciš pogled, sve strepeći da se isuviše približiš.

Stoga, ako možemo reći da smo nekako i savladali to što nas kopka kada je u pitanju kraj sela, ili šora, ostaje nam samo da saznamo šta je na kraju sveta...

I baš tu, na kraju sveta, moglo bi štošta da počne.

Poneka romansa, poneki život uopšte, poneka ribarska priča o onim straaašnim ulovima, a može da počne i ova naša priča o jednoj legendarnoj kafani koju poznaju i po tri generacije u kućama.

Na obali Dunavca Arkanj, koji duboko zalazi u kopno činjeći neke od najslikovitijih pejzaža Koviljsko Petrovaradinskog rita, na zemljištu jednog od najznačajnijih pravoslavnih manastira Vojvodine, Manastira Kovilj, smestila se kafanica, i sa decenijama za sobom, polako ušla u boemske legende kao lektira. 

Skoro pa obavezno štivo na tu temu.

I to baš na samom kraju puta. Tu gde nema nigde dalje, ali...

...ali i ne treba nigde dalje.

Na mestu na kome su zadnji podsetnici urbanog bili tornjevi Manastira u daljini, negde nad poljima pšenice koja se lagano pod vetrom povija kreirajući savršenu scenografiju za dolazak na kraj urbanog sveta.

Da, urbanog zapravo, jer jedan novi svet će pohrliti da nam se otvori upravo ovde.

Teško je pronaći bolji primer u kome je savršeno dato ime nečemu.

Mada, kada bi nekakav kraj sveta zaista trebalo da izgleda ovako, onda - neka sveta...možemo i prečicom na kraj. Jer, ovde je zaista predivno. Priroda darežljiva, ali i poštovana od strane ugostitelja ove Čarde, a i posetilaca. Iznad same obale rukavca, do koje se spušta uređenom stazom, ali sada optočenu kamenom u vidu širokih stepenika, i sa obnovljenim rukohvatom od drveta, nadvila se restoranska terasa u kojoj zapravo nema lošeg pogleda. Svaki pogled je dobitan.

A za taj pogled nije važan sto. Ni visina, ili kakav drugi parametar, jednostavno, na sve strane pogled je onaj pravi. Možda ne onaj koji otvara apetit, ali zato čini da se vratiš ovde čak i ako apetita nema.

Istini za volju, i da nemaš apetita, ovde jedeš svakako. Pa, na kraju smo sveta, na koncu konca...

Priču bi, nekada davno, mogao započeti Deda Pera Varenjika.

Ukoliko se danas priča, bio bi to i pradeda, pa i čukundeda, zavisno od toga ko priču pripoveda, ili pak sluša.

A i baš tako piše po zidovima i tada, a bo'me i danas, umesto klasičnog krečenja, sve iscrtano i ispisano. A piše i otac, i deda, i pradeda, pa čukundeda...i konačno askurđel. Da ne pojašnjavamo sada tu retku pojavu koje se danas usled silnih migracija i doseljavanja, većina stidi, ili je ignoriše, pa čak i ne prepoznaje, znaće već internet da pojasni taj pojam, ko bude hteo da se potrudi i pronađe šta je to askurđel, ali svakako bismo tog Peru Vareniku mogli nazvati askurđelom ove čarde.

Generacije dolazile, reklamirale ga gotovo šapatom ali slava koja je tekla od usta do usta, prerasla je u legendu polako. Prešla i Dunav i Savu vremenom, pa se u čardu bez struje i vode dolazilo iz Beograda, skoro jednako masovno kao i iz Novog Sada.

Dakako, riblja čarda, riblji specijaliteti.

Danas je slično, ali je asortiman jela širi.

Zidovi su iscrtani sličnim i istim motivima, ali drugačije. Sve je uređenije, nakon pet godina pauze u radu, od rušenja do novog podizanja na starim temeljima, apsolutno prirodnim materijalima.

Ima nečeg i u tome, ko ume da raspozna poruku, naravno.

Istina, danas se više ne može upecati riba, pa se samostalno peći, te za trpezom u čardi poslužiti ostalim neophodnim potrepštinama, pre svega hlebom, priborom i pićem, ali je danas nekako sve to uređenije za prošetati se, nauživati se bez pribora za pecanje i roštiljanje, u nekim savremenijim detaljima kojih je današnja verzija nekadašnje čarde, prepuna.

I, zaista, pitanje je koliko bi se zaista danas održala nekadašnja tradicija po kojoj se na najbolju riblju čorbu moralo poći na kraj sveta, a u nekom periodu na početku, čak i piće trebalo poneti sa sobom, ali ono što je zaista važno jeste ovaj sadašnji ambijent, savremen, a opet prožet onim starim šmekom nekih davnih vremena, vremena u kojima su se, kažu, stanovnici obližnjeg Kovilja, odrekli pruge i voza, da im konje ne bi plašio...

Da, taj spoj je na neki način vanvremenski. Poštuje i nekadašnje i današnje vreme, uzimajući najbolje od oba i mešajući poput onih devet vrsta riba u savršenoj čorbi, za legendu.

Legendu u kojoj se dočekuju i ispraćaju glumci i pesnici, traju likovne kolonije, a odnekud iznebuha ume da se spusti čak i astronaut. Jer, u legendi je moguće sve, a posebno negde na kraju sveta...