Utvrđeni Balkan - Jug Bogdanova kula, kult braće Jugovića i najsnažnija legenda narodnog predanja o Kosovskom boju

U katastarskim knjigama nema šanse da saznamo čija je kula podno brda i tvrđave Hisar koja nadvisuje Prokuplje u jednoj interesantnoj krivini reke Toplice....naravno.

Šalu na stranu, mnoge novije stvari mi danas ne možemo, nažaost, da saznamo iz katastarskih knjiga koje bi trebale da su najvećim delom čak i digitalizovane, ali avaj. U praksi puno toga još nedostaje, no čak i da je na maksimalnom stepenu funkcionalnosti naš sistem zemljišnjih knjiga, teško da bismo i tada dobili jasan odgovor o ovoj srednjevekovnoj građevini.

Naravno, ako još uzmemo u obzir da se gradnja ove kule procenjuje na neki četrnaesti vek, a ima naznaka da je možda i starija, onda je priča još komplikovanija.

I analogno toj komplikovanosti, mi danas ne možemo sa sigurnošću tvrditi ko je sazidao i čija je zapravo ova kula bila na početku.

Kao i uvek, naći će se među nama i oni koji će sa sigurnošću reći da je reč o kuli starog Jug Bogdana iz koje je on sa svojih devet Jugovića, sinova u punoj snazi, krenuo u svoju poslednju i najslavniju bitku, u Boj na Kosovu. Da li je baš tako zaista i bilo, malo je verovatno, ali hajde da u ovom članku sklopimo malo oči i zamislimo da ipak jeste.

Jug Bogdana ne samo najbolje, već i jedino poznaju epske narodne pesme iz pretkosovskog ciklusa, kao jedinstven primer da je jedna žena izgubila devet sinova i muža, a ako su neki istorijski podaci dobro protumačeni, i zeta. Zapravo, najmoćnija i najpoznatija pesma o Jugovićima upravo i govori o smrti ove snažne žene, oličenja hrabrosti i patriotizma, i opeva njenu nepokolebljivost i u momentu spoznaje da je podnela najveću žrtvu koju jedna majka može podneti...pa još i devet puta odjednom.

Značaj ove poetske istorije za narod u celini svakako je neizmeran, ali zanimljivo je da i pored sveg tog značaja zapravo taj narod koji je i skovao te pesme i predanja, nije zabeležio jedan mali, ali suštinski važan detalj.

Mi ne znamo ni ime te žene, te heroine i tog otelotvorenja svih vrlina moralnog establišmenta kome se težilo u ova vremena. Valjda nije bilo važno...

No, hajdemo da se vratimo ipak na to doba generalno, te da pokušamo da rekonstruišemo atmosferu u kojoj je moguće ova kula i nastala. Vladarska dinastija Nemanjića koja je daleko najduže vladala srpskim prostorima, započela je svoj uspon sukobima sa Vizantijom, te su koristeći se njenim slabostima i buktećim građanskim ratovima, prigrabili popriličan deo teritorije i bogatstva države iz koje su praktično izdvojili svoju županiju, a potom i kraljevstvo, pa tako sve do carstva u svom zenitu pod Dušanom Silnim. Grabeći ove teritorije, preuzimali su i razna utvrđenja, očuvanija ili manje očuvana, i savremenoj arheologiji Nemanjići su poznati po upravo tendenciji da prerade, oprave ili adaptiraju već postojeće, nego da grade novo utvrđenje. Najnovija istraživanja upravo na ovom prostoru na vidikovcu na Hisaru pronalaze ostatke ranijih, najverovatnije kasnoantičkih fortifikacija na kojima su zidane nemanjićke tvrđave, prvenstveno ona na Hisaru, a sasvim lako moguće i upravo ova kula koja nam je tema trenutno. To dodatno usložava problematiku samog nastanka i neimara ove kule.

To je jedan od dva razloga zbog koga sam trenutno sklon da ovu kulu i dalje vidim kao kulu Jug Bogdana, deo Grada Jug Bogdana obzirom da se za njegovo ime vezuju i gradnja hrišćanske crkve ali i utvrđenja na Hisaru.

I, pošto smo ostali pri Jug Bogdanu kao makar nosiocu stanarskog prava, ako ne i onog koji je podigao ovu kulu koja bi formacijski, posmatrano u sklopu utvrđene celine Hisara verovatno mogli smatrati i vodenom kulom jer svojim niskim položajem pri reci moguće ima upravo ulogu zaštite vodoizvorišta za gornje slojeve utvrđenja, onda možemo zaključiti nekoliko stvari sa priličnom verovatnoćom.

Čak i prema srednjevekovnim standardima, i čak i ako je tačna pretpostavka da je sama kula imala zaista spratnu strukturu sa platformom uz koju bi ona bila možda i nekoliko metara viša u izvornom obliku, teško je videti ovde kako jedan par odgaja desetoro dece. Onih devet potonjih kosovskih junaka i njihovu sestru, knjeginju Milicu koju ista ta epska poezija prepoznaje kao Caricu Milicu, udovicu Cara Lazara, takođe stradalog u najčuvenijem boju. Jer ukoliko su istorijske poveznice pojedinih istoričara tačne, Jug Bogdan je zapravo direktan potomak loze Nemanjića, imenom Vratko Nemanjić koji jeste u ovo vreme živeo na ovim prostorima, i jeste bio tast Kneza Lazara Hrebeljanovića.

Pa ipak, uprkos svemu...koliko god da smo spremni da romanizujemo celu priču, teško je da se kod ove kule mogao spremiti čak i ispraćaj deset vitezova sa kojima i opremom, a kamoli da su ovde i živeli. Štaviše, nerealno je pretpostaviti da se ovakva građevina čak i mogla koristiti za život jedne porodice, čak i daleko malobrojnije. Jednostavno, ipak je reč o odbrambenoj fortifikaciji koja čak nije posedovala ni osobine tadašnjih donžon kula, predviđenih za odsudnu odbranu civila, odnosno gospodara i njihovih porodica i svite.

Stoga je daleko izvesnije da je reč o pomenutom delu fortifikacije u koje je čitavo brdo Hisar bilo uključeno, a ova kula je imala ulogu zaštite prilaska pijaćoj vodi, a možda i odbrane od napada preko reke.

Vezu sa utvrđenjem na vrhu brda nema direktnu, već se strmim putem dolazi do kote sa koje je uspon nešto blaži, ali traje predugo da bi se moglo brzo reagovati u slučaju napada kakvog.

I ako je tako vidimo, ponovo je na svoj način impozantna. 

Pronađeni predmeti i artefakti, kao i stil gradnje i materijali, sugerišu da je možda i starija od četrnaestog veka koji joj se većinski usvojenim stavom smatra kao vek nastanka, ali čak i da nije starija, deluje veoma solidno i stabilno. Gradnja kakvoj se danas zapravo može pozavideti. 

Došetati stazom do kule na svoj način predstavlja izazov za deo ljudi koji nisu baš u fizičkoj spremi da iskorače sa asfalta, ali daleko od toga da je neophodna alpinistička forma. Ipak, nagrada je značajna, nije uopšte mala. Što je leto više na izmaku, staza je kudikamo teža jer postaje i klizava od jesenjeg otpalog lišća koje prekriva mestimično blato, ali su zato boje krošanja nešto fantastično, dekor koji će ovaj mali izlet začiniti do veoma visokog nivoa na kome uživaju sva naša čula.

Šetnja od kule do reke je kratka i prelepa.

Baš kao što to i ume biti i sama reka Toplica na ovom mestu.

Povratak je obrnut od svega ovoga. 

Sve je uzbrdo, a i dalje klizavo. Nagrada se smanjuje do nivoa parkinga na kome smo ostavili vozilo, ali i pored toga utisak i dalje opstaje, gotovo nesmanjenom snagom.

Utisak da smo iskoračili u nesumnjivu viševekovnu prošlost, mitsku pozornicu zagrnutu legendama, i prožetu misterijama koje izbijaju iz svake šupljine na kuli. Utisak predivne i sakrivene prirode u koju se danas sklanjamo od sveta i buke jer želimo, a nekada se u tim vremenima možda sklanjalo jer se moralo...

Utisak je složen baš kao i ova priča, istorijska i arheološka nedoumica, nesumnjivo...

Objektivom po Srbiji - Jezero Pobeda, ili jezero Svetićevo, najveća vojvođanska akumulacija ili...jezero sa najzanimljivijim prilazima vodi kod nas

Najveće akumulaciono jezero u Vojvodini.

Nema tu šta, brojke su brojke.

Slično većini akumulacija ovde, ali ne i isto.

Možda nije najlepše, a možda ni najprimamljivije većini rekreativaca, ali je posebno zanimljivo pecarošima, i to onima kojima dan počinje uz osmeh na pomisao da će se danas pohvaliti dobrim ulovom štuke. 

Oni koji znaju o tome više, kažu da je razuđenost obala jezera, ali i ostrva u njemu zapravo odličan ambijent za opstanak krupnih primeraka štuke, a pretpostavljam da je reč i o većoj populaciji, jer se neretko hvale ne samo ulovom štuke u smislu količine, već i veličinom uhvaćenih primeraka.

Nisam ribolovac, ni pecaroš (iako će neki pomisliti da je to isto, jelte, ali u mojoj ličnoj percepciji nije), ali sam to slušao od pravih i upornih živopisnih likova ponosnih na svoje štapove i meredove, verovatno i prepunih kojekakvih interesantnih priča o borbi sa ribom ispod brojnih vodenih površina, a naišao sam na ovom jezeru i na neke - materijalne dokaze.

I baš to što zovem materijalnim dokazima dobre ribolovne priče, meni je prvi i najsnažniji utisak o ovom zanimljivom jezeru.

Radi se o nečemu što bi trebalo da bude svojevrstan pandan lovačkim čekama, odnosno, nekoj verziji individualnih ribolovnih mesta svuda po obali, koje je svako za sebe pravio, najčešće od dasaka, ali i nešto finijih, savremenijih materijala. 

Dakako, neke od njih nisu više samo platforme nad vodom povezane dugačkim pontonima za kopno, već su narasle i u prave ribolovačke kuće u kojima se verovatno drži pribor ali i potrepštine za višečasovni boravak na jezeru. Ko zna, možda poneko i noći u njima, naizgled deluje da je moguće i to. Ribolovci umeju biti veoma zagriženi i samopožrtvovani u svom odnosu prema ribolovu.

Naročito zanimljiv detalj kod gotovo svih ovih pecaroških platformi, jeste privatnost koja je rešena na mnoge domišljate načine.

Uglavnom se rešava kapijom pred sam izlazak na platformu koju je teško rešiti bez da se skvase noge, ili uklanjanjem završnog segmenta pontona koji se takođe obezbeđuje katancem, te je i tada teško suvih nogu popeti se na platformu.

Nekome ko nema takve pretenzije, nekome sa fotoaparatom u ruci i znatiželjom u očima, svako od tih rešenja koje je video, donelo je osmeh na usne.

Da li je vredno truda?

Da, bez sumnje. 

Ono što nekome može biti samo drvena podaščana platforma, nekome je možda smisao odmora vikendom, a možda i čitavog leta, pa i duže. A nekom možda i većeg dela života kada uživamo u penziji plodove svoga rada...

Ne znam zasigurno, ali prema posvećenosti odbrani ovih platformi od neželjenih gostiju, rekao bih da je zaista važno. Uz još jedan osmeh, naravno. Jer, ipak na kraju, sit gladnom ne veruje...

Ono što pouzdano znam, jeste da je meni upravo taj detalj ostao najsnažniji utisak i najbitnija karakteristika ovog jezera.

Stenovita Dalmacija ostala je pre otprilike jednog veka bez par desetina porodica koje su formirale ovde naselje, tokom prvog kolonizacionog perioda. Pretežno se radilo o nagradi za solunske dobrovoljce, iako je nejasno istorijski da li je postojao još neki osnov po kome su deljene parcele na kojima je tako nastalo malo i uredno ušoreno naselje.

Svakako, vremenom je taj broj stanovnika rastao, a potom i opadao.

Na današnjih stotinjak godina od nastanka, ovaj jubilej bi moglo proslaviti ovde na licu mesta, i nekih stotinjak meštana, taman ih je toliko danas. Kao i svuda, i ovo mesto ima svoju dijasporu, te je taj vek postojanja negde širom sveta obeležen, ali u samom mestu se vole pohvaliti da ga sigurno slavi i jedan od naših najboljih fudbalera današnjice, donedavni kapiten reprezentacije ali i poznatih klubova za koje nastupa, a čiji pradeda je jedan od osnivača mesta.

Sam naziv je, pretpostavlja se, dobilo prema takođe jednom od osnivača, izvesnom Svetiću, a izolovana lokacija na plodnoj, ali zabačenoj ravnici, verovatno je naročito u to doba zvučala tako da se grupa kuća koja se širila oko te, navodno prve kuće Svetića, i nazivala po okolnim mestima baš tako, Svetićevo.

Pobeda je drugi, docniji naziv, i odnosi se na medijski eksploatisanu pobedu u Drugom svetskom ratu.

I tako su jezero i mesto podelili naziv i neposredni komšiluk, negde na severu Bačke, gde nema nekih bližih orjentira i većih mesta, ali ima zanimljive prirode.

Ribolovcima, ali i ljubiteljima jezera do pre neku godinu dosta je smetalo zagađenje jezera otpadnim vodama iz obližnje farme svinja, ali se navodno, inspekcijskom intervencijom konačno stalo tome na put. Otpadnih voda ima, naravno, ali sada je tu i postrojenje za preradu, a i redovan režim pražnjenja tih bazena sa otpadnim vodama, i ne čuju se više buntovni glasovi korisnika jezera.

Na jednom delu obale, povezan šumarkom koji pripada njegovom dvorskom parku, nalazi se i dvorac Engelman, što čini posetu jezeru još interesantnijom. 

I konačno, jezero je toliko dugačko, da preko njega na severnom delu prolazi regionalna putna poveznica od Bačke Topole do Sente, a da se taj prelaz nikako ne da videti sa najšireg dela jezera, i obrnuto.

I čik da pogodimo pregradnjom koje reke je nastalo najveće akumulaciono jezero u Vojvodini?

Reč je o reci Čik, baš tako. Najdužoj vojvođanskoj reci prema nekim shvatanjima, a diskutabilno je samo to da li se izvor reke nalazi tik sa naše, ili sa mađarske strane granice. U svakom slučaju, ova rečica posle stotinu godina samog mesta, te stotinu stanovnika kakva je danas okvirna brojka u selu, čini treću stotinu, tačnije, gotovo stotinu kilometara kroz koje ova reka prolazi do Bačkog Petrovog sela gde se uliva u moćnu Tisu.

Nekom će biti dosta te tri stotine i ovde, u ovom članku, baš kao što je to nekada ispalo dosta i na čuvenim Termopilima u odbrani Sparte. Stoga bih sada završio sa tekstom i ostatak doživljaja bih nadalje oslonio samo na fotografije.