Objektivom po Srbiji - Oficirska plaža i nekoliko bicikala, vatrica i izlet kad mu vreme nije - neočekivana lepota prirode

 Ma, nekoliko sam puta menjao naslov, ali ne ide.

Kad želiš da sve kažeš u naslovu, pa onda malo skratiš, pa onda...to nije to.

I jednom sam morao staviti tačku i na naslov, te krenuti dalje sa pisanjem, i zbog toga eto i malo dužeg naslova možda, ne znam...

A naslov kao da je hteo sve da kaže.

Ili da najavi. Sad više nisam načisto ni sam, ali zapravo svi elementi ove priče su u naslovu već.

Jedan ranoprolećni dan, i jedna plaža na obali jedne moćne reke koja je sažela decenije svog postojanja u taj jedan dan. Plaža na kojoj su vetar i talasi u tim decenijama povaljali tolike brojne tragove nogu srećnika koji su uspeli ovu plažu otkriti i nauživati se u njoj, i nekako....kada god to vetar i talasi poravnaju, odmah potom u tom mekom pesku niknu neki novi tragovi.

I tako, kažu, već beznalo čitava dva veka. Dvadesetak onih decenija...

Petrovaradin kome lokalno i pripada ova plaža jer se nalazi sa te, sremske strane Dunava, od svog nastanka vezan je bio za svoju tvrđavu, a ova, opet, za vojnike i oficire.

I negde su upravo oni i doneli prve tragove stopala ovoj plaži, a bez razvijene putne infrastrukture, dugo su ti tragovi ostali i jedini koje su vetar i talasi uporno brisali.

No, kako je teretni saobraćaj izmeštan iz centra Novog Sada, pre svega izgradnjom Žeželjevog mosta kojim danas i brzi voz saobraća, tako je i ova plaža postala bliža stanovnicima Novog Sada koji su uspešno otkrivali alternativu peskovitom, ali i sve punijem Štrandu.

Rasterećena upravo ovakve gužve, plaža polako postaje sve popularnija.

Vreme će dovesti na ovaj pesak i nudiste u nekom prirodno odvojenom delu plaže, dok će podno arteških bunara početi da se stvaraju i neka nova prijateljstva, druženja, iščekivanja dolazaka i ponovnih susreta, a sudeći po improvizovanim "infrastrukturnim" tragovima od ukrštenih grana, nekima i danima i noćima ovaj popularni Oficirac postane i druga kuća.

Dakako, popularnost je ovde donela i nekoliko sezonskih kafića, čak i neke sezonske poslove poput tetoviranja, ali i skidanja tetovaža i sličnog, no na neki volšeban način ništa od toga nije uspelo da naruši rustičan ambijent kojim ovde i dalje sve odiše.

I nije reč samo o prirodi koja je čak minimalno narušena u svojoj netaknutosti, već i u folkloru koji se razvio, kako u percepciji međusobne komunikacije, tako i u svojevrsnom "kućnom redu" koji sam od sebe ovde funkcioniše i razvija se čak.

Veselo, a bez ometanja i prirode, a i drugih ljudi...

I onda dođe jedno proleće, cedi se polako i druga polovina marta, a zubato sunce provocira kroz prozor.

Veoma zubato, ne samo zbog temperature, već i zbog vetra koji ni toga dana nije razočarao meteorologe koji su ga najavili za ovo područje.

Košava, da...

I svakako nije to pravi prolećni dan, ali nekima je zima trajala isuviše.

Mi sa nešto starijim stažom na brojanju prelazaka zima u proleće, umeli smo da se pripremimo za uživanje i sa toplim jaknama, ali i kapama, dok neki nisu preterano marili za to, već su odlučili da u svojoj mladosti odbroje jedan dolazak proleća onako kako ga oni zamišljaju i žele.

I baš njihov način, ma koliko se autor svega ovoga u sebi smrzne kada vidi sve detalje tog načina, je na neki način šarmantan, pa čak i nostalgičan...

Odabrali su izlet.

I to izlet biciklima, vatrica pored reke, na plaži...nekako su mi odmah u misli doveli Tomu Sojera, najvećeg pesnika moga vremena.

Samo je nedostajao čamac kojim će neslavno završiti na šlepu spasa.

Da, oni nisu pošli baš tako daleko, ali su se na jednom od sprudova izuli, ostavili patike i uživali u igranju bosih nogu u plićaku.

Veselom grajom poterali su patkice i labudove malo nizvodno, što ovima, izgleda, nije nimalo smetalo.

Patkice su i dalje nezainteresovano gledale svoja posla, labudovima se tobož važan pogled gubio nekud nizvodno prateći talase ka mostu koji preti da se spoji i premosti konačno još jednom veličanstvenu reku.

I ta vesela graja nije bila onakva kakva bude leti kada ovde, na ovoj zaista divljoj, ali i divnoj plaži, svoj komad Raja pronađe, kažu, i po dve hiljade ljudi odjednom.

Ne, to je bila ona graja koju danas sve ređe čujemo, graja skakutanja bosih nogu po plićaku, nogu koje su do malopre verglale pedale svojih bicikala, graje koja je probudila u nekima od nas brojna sećanja.

Sećanja na dane pre mobilnih telefona, mreža, igrica.

Dane druženja, marifetluka i nestašluka koji su se tiho preselili u sećanja, i gotovo u legendu...jer, danas je teško mladima objasniti kakav je to osećaj...

I zato im praštam, negde u sebi, te bose noge u hladnoj reci, te jaknice i dukseve koji se usred razdraganosti i igre podignu i otvore im tela vetru, ma....sve im praštam, baš sve na šta se na prvi pogled, naježim.

Ne sumnjam da je od prvog pominjanja ove plaže kao odmorišta za razne uniforme, od sivoplavih do zelenih, u ta dva veka bilo ovde raznih, a verovatno i prelepih događaja, ali eto, ja sam izdvojio ovaj.

I ako bih nečim pokušao da opišem ovu plažu, baš bih ovo ispričao.

Da, tako je i nastala ova priča o jednoj plaži, u jednom gradu, na jednoj reci.

Priča koja nekako zvuči deskriptivnije nego da sam navodio kako je plaža divlja, o njoj se brinu sami posetioci isključivo, da svako na njoj može samo da ponese svoje smeće sa sobom jer nema komunalne infrastrukture u tom smislu, da kafići koji niknu u sezoni dobijaju struju iz agregata, ili da je odbojkaška mreža nešto što je možda jedini privid da se radi o organizovanoj i urbanizovanoj plaži...i, baš zato sam i odlučio da kroz ovaj izlet nekih mladih razdraganih, i nestrpljivim za pravo proleće, vesnika novog života na ovom pesku, predstavim malo taj kultni i čuveni Oficirac, pod kojim ga imenom ovde svi znaju.

Objektivom po Srbiji - Mladenovac, jedan nežan prelaz Beograda u Šumadiju

Priča o dobru i zlu, ona iskonska, počinje kao i mnoge priče o tome kasnije.

Bila jednom dva brata...

No kako se jedan naseli Istočno od Raja posle tragedije koju je načinio, tako, čini se, njegova ostavština u vidu greha prema bratu iz ljubomore, ostade i istočno, i zapadno od tog Raja, baš poput sinonima za nešto što na braću liči...

Pa ipak, evo, na nekih pedesetak kilometara od prestonice, podno Kosmaja, naseli se ovde jedan od trojice braće, izvesni Mladen, i njegova deca učiniše svoje porodično ognjište, mestom.

Kažu, otud i naziv - Mladenovac.

A naseliše se ovde dva veka po završenom Boju na Kosovu....

Istini za volju, upravo u doba Despotovine Stefana Lazarevića krajevi su i dobili na svom značaju, jer se baš u to vreme, povlačeći se pred turskom pretnjom koja je, nakon tog boja, postala samo pitanje vremena, dok se njena neminovnost nije dovodila u pitanje.

Ne samo što je državna forma denominizovana sa nekada kraljevine, pa čak i carstva na nivo despotovine, već u to doba nije bilo ni vojničke sile, čak ni ujedinjene, koja se turskoj vojsci mogla suprotstaviti bez tadašnje Ugarske. U ono vreme onda nije ni teško zaključiti da su se migracije na sever odvijale u skladu sa političkom situacijom. Ugarska administracija ustupala je zemlju južno od Dunava i Save srpskoj vlasteli, poturajući ih poput tampona pred nadolazećom silom iz Male Azije.

Stoga i ne treba da čudi što su ovi krajevi baš potkraj nezavisne srednjevekovne srpske države, postali centar dešavanja, a njihova važnost odredila i njihovo mesto u istoriji.

Zulum koji je natapoao zemlju krvlju, znojem i suzama učinio je da migracije nastave i tako je nastajalo više mesta, pa tako i Mladenovac.

Legenda o tri brata i Mladenu koji se ovde naselio možda jeste legenda samo, ali faktorafski signali su prilično jasni kada je u pitanju period naseljavanja. No, mračno doba pod turskom okupacijom, učiniće ništavnim naredna četiri veka u smislu nekog značajnijeg razvoja predela današnje Srbije, pa tako i Mladenovca nastalog u to vreme.

Pa ipak, prestonica kojom prvi put biva proglašen Beograd u vreme Despotovine, upravo će u Mladenovcu dobiti svoju nevidljivu sponu sa Šumadijom, delom Srbije koji se danas neraskidivo vezuje za pojam nepresušne lepote prirode koja krasi ovu zemlju.

I, ne, Mladenovac nije srce Šumadije, više je kao vrat koji spaja glavu sa telom, i jedna žila kucavica te povezanosti, jer i danas kroz njega vode neki od najlepših puteva ka samom srcu Šumadije.

Mladenovac, čak i kada samo prolazimo pored i gledamo ga, kao da nam tiho, nekim nemuštim jezikom govori kako gubimo što ne svratimo, i prođemo ga uzduž i popreko.

Ne toliko da se umorimo, ali taman toliko da ga - osetimo.

Bi to, jednom davno kada je Srbija ponovo osetila vetrove slobode, jedno selo koje se polako počelo pomerati ka železničkoj stanici i kafani koja se tikom po puštanju pruge u rad, stvorila blizu same stanice.

Kafana Kosmaj, dakako, sa neometanim pogledom upravo na Kosmaj.

Ekonomija, a sa njom i život, pomeriće centar dešavanja iz samog sela upravo do pruge, a nastalo mesto kraljevskim ukazom postaće varošica u sam osvit dvadesetog veka.

Naziv će zadržati po starom selu iz čijeg je atara i potekla varoš, ali novim prefiksom biće određena sudbina budućeg varoškog naselja u kome će se jednog dana obresti i konture jednog od najvećih giganata namenske industrije bivše države, jedna od najpoznatijih proizvodnja keramike, ali i čuvena Selters banja koja predstavlja možda i najmoćniji brend Mladenovca.

Danas Mladenovac izgleda kao jedno moderno naselje, a brojem stanovnika prevazilazi čak i tu klasifikaciju.

Polako je nestalo starih zgrada, one su ustupile mesto savremenijoj arhitekturi uglavnom.

I nekako je sve to zadržalo dušu, baš onakvu kakvu danas ima samo Mladenovac.

Imidž onoga što nije toliko novo da ne bi čovek shvatio da je to ipak stara varoš, a opet ni toliko staro da bi se pomislilo da ovaj gradić nije koračao uporedo sa prestonicom, čiju gradsku opštinu predstavlja još od početka sedamdesetih godina prošlog veka.

To je zaista jedan gotovo savršen prelaz, jedna priprema na Šumadiju koja nas očekuje kada napustimo Beograd u ovom pravcu.

Jer, svega ovde ima, i parkova i bolnica, živopisne pijace i kaldrme u pešačkoj zoni.

Spomenika čuvara istorije i tradicije, ali i savremene arhitekture.

Veličanstvena crkva koja kao da nadgleda sav ovaj put na kome je moderni Mladenovac, pažljivo krivudajući njime kroz svoje osnove i proteklo vreme, brižljivo birajući svoje korake tako da se ništa ne zaboravi, i ništa ne pogaze savremeni izdanci arhitekture u vidu stakla i čelika.

Da, svega ima ovde, na jednom mestu sjedinjeno u nekakav sklad koji samo ovaj gradić ima.

Kafana u kojoj je sve počelo, tu je i dalje.

Nije Kosmaj, ali je Stara mehana - Kosmaj.

Odoleva vremenu, ali ga i poštuje i sledi nudeći dovoljno toga savremenog, skromno se šćućurivši u centru grada, u senci nekih novih brendova ugostiteljstva, tek skinutog sa ražnja.

Da, Mladenovac je poznat i prepoznat po pečenju odavno i mnogi gurman je tražio neretko i mesto više u pečenjarama koji kilometar van grada.

Uglavnom, niko odavde nije otišao gladan, ni stomaka ni duše.

A, mnogi se i navraćao više puta posle prvog dolaska.

I teško je to objasniti u par reči, definitivno.

To nešto što ima delom Beograd, i delom Šumadija, a sve to počiva upravo ovde.

Što ne može par reči da pojasni, pokušaće par fotografija da dopuni, ali jedino sigurno je par nevelikih a zanimljivih kilometara uzduž i popreko, koje valja sa zadovoljstvom preći i nauživati se svim svojim čulima.