Objektivom po Srbiji - Jezero Šelevrenac, jedna neobična dvomeđa na Fruškoj gori

I tako nekada beše jedan potok u nekom mnoštvu manjih potoka na jedinstvenoj planini u jednoj vrlo jedinstvenoj ravnici...

I taj potok se od ostalih potoka razlikovao samo po tome što je, eto, pregrađen.

Da, i time je postao jezero.

Drugo po veličini od svih Fruškogorskih jezera, od sremačkih jezera...

A nekako ušuškano, mirno, gotovo sakriveno.

Titula drugog najvećeg na ovoj planinskoj lepotici nimalo nije promenilo skromni šarm ovog jezera.

Karakter bismo čak to nazvali, da je reč o živom biću...

Iako je reč o zaista impozantnom jezeru po svim parametrima mereno, a ne samo po veličini, zanimljivo je da ovo jezero nije nikada doseglo adekvatnu popularnost.

Jasno je da veličinom ipak zaostaje za najvećim, jezerom Moharač, i nema sumnje da po karakterističnoj boji, dubini i ambijentu ne može da se meri sa jezerima poput Bešenovačkog, ili još i više Ledinačkog, ali da li je ovde mogla da se formira jedna popularna plaža kakva krasi recimo jezero Bruje, ili obližnje Borkovačko jezero?

Čak je i Sotsko jezero steklo reputaciju bisera za uživanje pored vode ali i na vodi, dok je takođe obližnje Pavlovačko jezero privuklo bogate i poznate da na njemu svoje posede ukrase velelepnim vilama, a eto, ovo jezero sa svim potencijalima, nigde se sa tim jezerima ne može meriti.

 Postoje i razlozi za ovo svakako.

I nijedan nije do samog jezera, njegove lepote, veličine ili pristupačnosti.

Jer, po svemu tome bi Šelevrenac bilo u samom vrhu spiska jezera po ma kom osnovu.

Razlog leži u planskom pravljenju i upravljanju samim jezerom, odnosno prostorom oko njega.

Naime, upravo se odgovoran pristup poverenim zadacima očuvanja jezerskih kapaciteta, kao i njegovog biodiverziteta, sa prvobitnog upravljača, tokom procesa privatizacije, preneo i na novog, sadašnjeg upravljača, odnosno vlasnika.

Dozvoljen ali kontrolisan pristup većem delu jezera verovatno je model koji omogućava da ovako veliko jezero bude uredno i čisto, ali i mirno i gotovo idealno poneki ribolovački štap, te poneku ruku u ruci dok se usklađuju koraci po nasipu sa koga se pruža prelep pogled ma na koju stranu da pogledaš.

I ko zna koliko je ovde kapitalaca upalo u meredov, poljubljeno i vraćeno nazad, i koliko je mladenaca upalo u vrtlog ljubavi, poljubljeno, i nikad vraćeno nazad...već samo produžilo korake usklađene nekud dalje, a Šelevrenac ih čeka da jednog dana evociraju uspomene...i tako, sve od osamdesetih, od kada je nastao....

I baš poput neke dvospratne kuće, jer toj visini i odgovara, brana se nadvila nad sve one poglede koji se sa nje pružaju. Možda ne najviša, i možda ne najzgodnija za šetnju, ali definitivno najprijemčivija za korake nad svim tim pogledima.

Kontrolna stanica sa upravljačkim sistemom za preliv i regulaciju novoa vode nad ispusnim kanalom u potpunosti je zatvorena konstrukcijom koja podseća na letnjikovac.

Jedinstveno, bar što se mog poznavanja ovakvih objekata tiče.

Da, na većim akomulacijama i regulatornim objektima normalno je za očekivati zatvoren objekat, ali ovde je reč o standardnoj platformi kakva se na većini jezera sa branama ovde može videti, i krov nad njom je jedinstvena stvar.

A da nije samo krov u pitanju, već nameštaj od rezbarenog drveta kao najlepša unikatna dela rezbarije čije su mesto mnogo otmeniji enterijeri od ovog svojevrsnog vidikovca.

I odjednom sve ima smisla, skrivenog ali izuzetnog.

Nekako je sve ovde mirno i pitomo, čisto i jedinstveno pre svega jer ovo se ipak održava i preuređuje sa nekom toplinom, sa dušom kako to voli narod da kaže.

I svuda kao da postoji nekakav lični pečat, nešto sitno što ne dozvoljava da ni na trenutak pomislimo da je ovo ovde samo još jedno od fruškogorskih jezera.

I nije. Nikako nije.

A održati tako veliko jezero toliko jedinstvenim i uređenim, eh...

Muka je to. Velika posvećenost je jedino oružje kojim se to može.

Pokošeno. 

Uredno.

Osvetljeno. Klupe postavljene.

Nema ni one trske u vodi.

Samo kućice za patke. I pristan za čamce izvučene na obalu.

Obalu uređenu, svu u plažama...

O da, moguće je.

Nadomak Maradika, na sudaru administrativnih granica Inđije i suverenog fruškogorskog vladara Iriga, moguće je i to videti.

Plaže dokle god se pogled pruža obalom, bez uraslog tršćaka, drveća i nepristupačnih i negostoljubivih detalja nastalih zapuštanjem koji i najlepša jezera svode na onaj uređeni deo samo...

Dakako, ima tu i čvrstih objekata, ugostiteljskih ali apsolutno uklopljenih u celokupan ambijent.

Pri nekom od poslednjih pogleda na kompleks jezera, čoveku se prosto nameću neke nove i šire definicije jednog pojma.

Poštovanje. Duboko poštovanje...

Objektivom po Srbiji - uspešno sakrivena sjajna plaža u Kostolcu, a čista šteta što je skrivena...

Topoljar je naziv, da ne bude zabune iz naslova.

Topoljar jer je to stari naziv kada su ovde rasle samo topole koje su kao brzorastuće drvo, predstavljale odličan upijač viška vode, i stoga su sistemski sađene uz reke zbog plavljenja i regulacije visokih vodostaja.

A naziv je, eto, nadživeo i same topole...

I ono što se nekad tako zvalo, danas je sušta suprotnost celoj nekadašnjoj ideji.

Danas je baš ovaj zaliv Dunava, Dunavac kako se obično zovu ovakvi izlivi moćne reke, planski redizajniran u prvenstveno sportsko rekreativni centar, što je i integralni prefiks zvaničnog naziva, a potom i u omanju marinu za manje čamce, te šetalište i na koncu izuzetnu - plažu.

I plaža je iz godine u godinu postala zaštitni znak ne samo Kostolca, već i Požarevca, a prepoznata je i daleko šire, čime je prevazišla lokalne okvire popularnosti.

Nije to palo s neba, ne.

Neko je nekada identifikovao ovo mesto kao potencijalno prosperitetno, i vremenom je počelo organizovanje prostora u funkcionalniji, višenamenski i uređeniji, i danas se na samoj plaži mogu videti obeležja zaista modernih i savremenih kupališta, upotpunjena i okolnim sadržajima.

Da, danas se na ovoj plaži kao standardno mogu videti ne samo suncobrani u potpunosti ambijentalno prilagođeni peščanim plažama, već i tuševi, kabine za presvlačenje, toaleti, ležaljke, i drugo.

Zanimljivo je da se i analize vode sprovode ozbiljno i objavljuju rezultati tih analiza, ali da se faktor bezbednosti ogleda i u prostoru za neplivače oivičenom bovama, te organizovanoj svakodnevnoj spasilačkoj službi tokom kupališne sezone.

Sve ovo zahteva i sredstva, što za dovođenje u stanje te održavanje takvog stanja održavanjem, a što za troškove ponajpre iz domena bezbednosti, ali začudo, ulaz je potpuno besplatan.

Dakle, uz te magične reči, već se bližimo nekom od postolja za prijem odličja za najlepšu plažu, reklo bi se rečima običnog naroda.

Sve to, pa besplatno...

I gejzir, ili vodoskok kakav imaju poznata naša kupališta zaokružuje utisak, ali i tribine, te omanja marina i drugo, i sve to po onoj istoj ceni.

Pa ipak, taj parking...

Usko grlo u najvećim navalama, bez ikakve sumnje.

I kapacitet koji se sada koristi kao parking, nije uređen i organizovan i naprosto štrči, a naizgled bi se dalo zaključiti da dodatnog prostora ima.

Na drugi pogled, i ima...i nema.

Nešto se moralo žrtvovati, i upravljačka siva masa odlučila se za dodatnu sadnju drveća na delu koji bi se mogao koristiti kao parking, i dala prednost ozelenjavanju.

Nekome se to dopada, nekome ne. Većina čak i nema stav o tome, ali odluke su morale biti donete, i danas imamo nove sadnice na jedinom prostoru koji se možda mogao koristiti kao uređeni parking.

Svakako, stvar preferencija, ne vidim da je tu nešto pogrešno moglo biti kako god da se odlučilo....

Sportski deo ambijenta je podjednako atraktivan i čak u međunarodnom smislu prepoznat od strane rukometaških čelnika, te se ovde održava u jeku sezone i međunarodni turnir u rukometu na pesku.

U rekrativnom smislu, neposredno uz teren na kome se odvija taj turnir, nalazi se i lep teren za odbojku na pesku, što čini još zanimljivijom sportsku i rekreativnu komponentu celog kompleksa.

Odmah do ovih terena i tribina, nalaze se i kajakaši i veslači raznih profila, od rekreativnog do takmičarskog, kao i hangari za njihova plovila i opremu. 

Nasuprot plaže, smestili su se ribolovci koji računaju upravo na ribu koja prebegne na tu stranu tražeći mir i tišinu od vreve i cike sa plaže, i ta zona je čak postala takmičarska u ribolovu, što značaj kompleksa podiže na neki još viši nivo, i koristan efekat pre svega po lokalno stanovništvo, uvećava.

Ni manifestacije kulturnog i revijalnog tipa nisu zaobišle ovako uređen prostor, tako da se tokom letnjih meseci itekako ovde može štošta lepog čuti, omirisati, a Bo'me i okusiti.

Sve u svemu, ideja za jedan lepo proveden dan, zlata vredna.

Zanimljivo je da se na suprotnoj obali Dunava, nekako baš na tom mestu uz možda poneki nategnut kilometar pomereno, nalazi i jedna takođe atraktivna plaža Raj, u Gaju, pa bi se moglo reći da je na ovom mestu i velika reka izuzetno oplemenjena sa ovakvim kupalištima.

Ipak, ako bi se poredilo, Topoljar je daleko iznad po svojoj uređenosti, posećenosti i popularnosti, što rustikalni ambijent plaže Raj i dalje ne čini manje vrednim, ali danas ovde čitamo i gledamo ipak ovaj biser na desnoj obali reke...

Sve u svemu, još jednom sam se mogao uveriti kako je more i primorski ambijent makar i kao dašak, stigao do nas koji smo lišeni pravog mora u geografskom smislu.

Ambijent koji nudi i više od same plaže, nudi zabavu, sport, navijanja, takmičenja, pesme, događaje, ali i mir u šetnji pored vode asvaltnim putem, sa pravom je jedan od zaštitnih simbola ovog kraja.

U svemu tome, ako se i dvoumimo oko jednog ispunjenog i sadržajnog vikenda, a da nam udaljenost od prestonice recimo ne bude veća od stotinjak kilometara, ili u ovom slučaju tek nešto više od sata vožnje obzirom na dostupnu infrastrukturu u kojoj samo na zadnjoj deonici od desetak kilometara silazimo na put sa po jednom saobraćajnom trakom po smeru, onda je pomisao da u jednom vikendu obuhvatimo jedinstveni Viminacijum, te istorijski značajan park Tulba, iskombinujemo ih sa obnovljenom tvrđavom Ram, oslonivši se na logistiku urbanog ambijenta Požarevca, poželimo i da se okupamo na izuzetno privlačnoj uređenoj peščanoj plaži, putokazi koji vode na ovu stranu ka Kostolcu, ne smeju biti zanemareni.

Naprotiv, ovo je zaista jedna topla preporuka za jedan sadržajan i lep vikend na pragu Istočne Srbije...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Stara Sokolana u Kragujevcu, jedan savršen pogled u vreme kada je vežbanje tela bilo pitanje prestiža

 Sokolski dom...ili, sokolana...

Sve su to nazivi za objekte u kojima su se nekadašnja sokolska društva okupljala i imala svoje aktivnosti.

No, razlike je bilo, čak i ako se jezičke razlike ne moraju nužno videti i kao različitosti....

A jedna Sokolana se zaista izdvajala po svemu u ono doba.

Kragujevac, nekadašnja prestonica Kneževine Srbije, a potom i početkom Velikog rata i dom za Vrhovnu komandu srpske vojske, gradio je, na neki način time i svoju buduću obavezu, kako su to verovatno doživljavali članovi lokalnog sokolskog društva, da bude čvrst i stamen, te uvek spreman da preuzme teret nekog centra, političkog ili vojnog.

Spremnost se u ono doba ogledala u uvežbanosti i disciplini, dok su tehnički aspekti doživljavani kao nešto dodatno, ako je to pravi izraz.

Jer, obraz, ponos, čast i hrabrost su tu, a pušaka ako bude, odlično...ali, ako ne bude, niko ustuknuti neće.

Sve su to bile maksime koje su odslikavale nekadašnji muški svet, preteču čak paravojnih organizacija, jer su se kroz civilni način života sticale i osnovne veštine lako primenjive i u vojničkom smislu.

I stoga su sokolska društva bila značajni pokazatelji tog doba dokle se stiglo u građanskom ambijentu življenja većine mesta koje su svojom gustinom naseljenosti, pretendovala da steknu status varoši, odnosno grada.

Takmičarska komponenta zapravo je bila veliki pokretač ove zamisli, a shodno tome je i vežbanje postajalo logistički problem koji je neretko mogla zadovoljiti na kvalitetan način samo poveća državna investicija izgradnjom specijalizovanih sala za fiskulturne aktivnosti u gotovo svim uslovima, tačnije, namenskih zatvorenih objekata.

U vreme kada po definiciji države nisu imale ni približno sredstava za javna ulaganja kao danas, ali ni razvijene standarde kvaliteta života u kakvima mi sada živimo, nije bilo lako za očekivati da će se za svrhe koje nemaju očigledan ekonomski ili najširi društveni značaj, izdvajati neka suma novca tek tako.

Ukoliko su putevi, a pre svega železnica imali karakter prioritetnih ulaganja po osnovama ekonomske dobiti, utoliko su ulice, trotoari, trgovi i rasveta bili kao društveno značajni projekti na drugom delu skupa prioriteta ulaganja država, dok se između tek tu i tamo ponešto moglo naći.

Istina, postojala je i jedna kategorija koja je ipak doticala samo prestonice uglavnom, a to su impozantne građevine, markantni objekti koji bi služili da se država njima podiči, a vladari ostanu upamćeni.

Dakle, nije baš bilo lako jednu gimnastičku dvoranu dovesti u provincijsku palanku koja je iskoračivala na trenutke iz tog statusa ali zapravo ponajviše zahvaljujući strateški nepovoljnom položaju Beograda kao prestonice, pa čak i to na momente.

Ipak, nakon Velikog rata, te dva prethodna sa kojima je Srbija bila u ratnom stanju praktično skoro osam godina bila u ratu, situacija se promenila.

Prestonica u novoj državi više nije bila ugrožena, ali je i značaj strateškog položaja Kragujevca kao mesta u kom je mogla da procveta vojna proizvodnja, ono što danas znamo kao namenska industrija.

Topolivnica kao osnova te industrijalizacije, te zamah proizvodnje koji se počeo stvarati, doveli su do potrebe da se veliki broj radnika koji se dodatno uvećavao, smesti negde na stanovanje, zajedno sa svojim porodicama obzirom na dugoročni karakter proizvodnje.

U tu svrhu, krajem dvadesetih godina prošlog veka, na osnovu reparacionog poravnavanja ratne štete, iz Nemačke su počeli dolaziti gotovi drveni elementi koje je nemačka firma sklapala tvoreći čitavo radničko naselje Stara radnička kolonija. U sklapanje i izgradnju uključile su se kao izvođači i domaće firme, a sve to je doprinelo i sve većem značaju projekta koji je doneo i najmarkantniji i najznačajniji objekat, a čak i danas najkarakterističniji od svih - Salu za vežbanje, danas poznatiju i kao Sokolana.

Naime, sala kao jednospratna drvena građevina sa podrumom, ali i sa velikim otvorenim prostorom ispred nje, zamišljena je kao dosta više od samog vežbališta.

Iako prizemljem dominira velika gimnastička dvorana sa pratećim prostorijama, već sprat predstavlja ideju društvenog okupljanja i raznih drugih delatnosti u tom smislu. Naime, kako je prizemlje namenski bilo opredeljeno ka fizičkom razvoju, tako je biblioteka, ali i sala za kulturna dešavanja na spratu upravo ciljala na čovekov duh.

Dvorište krasi i paviljon od betonskih elemenata namenjen raznim muzičkim ili govorničkim javnim nastupima.

I, zašto onda Sokolana?

Pa, upravo je snažan pečat koji je sokolski pokret artikulisan kroz lokalno sokolsko društvo koje je u takmičarskom maniru nastupalo i van državnih granica, i bio svojevrstan inicijalni refleks za upuštanje u jedan ovakav projekat u ono doba.

Istine radi, valja napomenuti da su i sredstva bila gotovo nemoguća za pronaći, te je ideja morala biti utemeljenija i opravdanija da bi se realizovala. Uspesi u afirmaciji sokolskog pokreta činili su vidljivu osnovu da se ta ideja brani, jer je sam objekat za vežbanje od početka dat na korišćenje upravo lokalnom sokolskom društvu, dok su se ostale društvene i kulturne aktivnosti naprosto razvijale u pozadini.

Zlatno doba Sokolane odavno je za nama, ali najave i početak radova na stvarnom a ne samo nominalmom očuvanju ovog objekta možda najavljuju neka bolja vremena, ali za sada, ova lepotica arhitekture od drveta ostaje ovakva kakvom se danas može videti.

Pred njom je i nova bista Kralja Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja, koja je zamenila staru, a najlepši detalj koji se danas može videti ispred ograđenog objekta, jeste mobilijar za decu prepun dece.

Nekako volim da pomislim da stara dama od drveta ponekad zameni svoju nevidljivu suzu zbog sudbine, i ponekim osmehom na to igralište i dečiju graju...