Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Čudan dvorac u Ruskom Krsturu, administrativna greška prerasla u atrakciju

Zvanično, najmlađi pisani jezik je rusinski.

Eto podatka, niotkuda...

A kada ozbiljnije sagledamo taj podatak, priča je zapravo šira, i dovešće nas tačno u jedan dvorac bez imena, ali i bez ikakve veze sa preovlađujućom arhitekturom u svom okruženju.

Može se pronaći ponegde i podatak da se taj dvorac zove i Zamak Krstur, ali ipak dominira utisak da je takav naziv izvesna novotarija i proizvoljnost, podstaknuta težnjom da se nekako osmisli naziv ovog dvorca.

Kakav god naziv imao dvorac ili ga nemao, priča o rusinskom jeziku kao najmlađem, neminovno nas i dalje vodi ovde, u dvorište neobične građevine sa početka prošlog veka u kojoj je danas smešteno više ustanova od kojih je teško reći koja je najvažnija, najzanimljivija ili najvrednija za lokalno stanovništvo.

Zato ću probati da to objasnim ovako - ako je Nacionalni savet Rusina kao stanar ove građevine vrlo brzo pronašao sebi dom, po svom formiranju, onda je i svakako veoma važna i odmerena ideja da u jednoj takvoj zgradi ugledaju svetlo dana i čuvari nacionalnih tradicija, običaja i dostignuća kao artefakti i izloženi autentični komadi odora, ali i alata za njihovo stvaranje, kao i brojni drugi svedoci istorije kojima raspolaže mala etnografska zbirka smeštena u zgradi.

No, najduže je čekala lokalna škola da se udomi upravo ovde, u neposrednoj blizini ovog dvorca..

Štaviše, u nekim svojim rudimentnim oblicima, škola za razne osnovne oblike obrazovanja postoji od sredine osamnaestog veka čak, paralelno sa dolaskom rusinske populacije u ovo mesto.

Menjala je svoje oblike ali i vlasnike, dok jednom ustoličena ideja državne škole između dva svetska rata, nije preuzela obrazovanje i opismenjavanje u svoje okrilje.

Danas ovde funkcioniše osnovna škola nazvana prema prvom školovanom rusinskom učitelju na ovom podneblju, i savremeni koncept danšnjeg školovanja podržava i višejezičnu nastavu i osnovnog, ali i gimnazijskog obrazovanja, uključiv i učenički dom, biblioteku, menzu, sportsku halu i slično, no veza sa dvorcem neobičnog izgleda, jedna je od osnova školovanja u Ruskom Krsturu i danas.

Teško je pronaći nekoga ovde ko, upravo zahvaljujući zbirci etnografske prirode kojom se čuva tradicija, ne zna kako se kitila mlada, koja su je obeležja definisala kao udatu ženu, a koja kao neudatu devojku i slično.

Nesumnjivo je da ovaj neobični dvorac zauzima svoje mesto ovde na više načina.

No, ako sledimo polaznu tačku ovog članka, stići ćemo i do biste jednog doktora nauka koji je zapravo ozvaničio taj namjlađi jezik kao pisani, i time zaokružio nacionalni entitet Rusina.

Da, jedan sveštenik i doktor filozofije, izdao je daleke 1923. godine gramatičku zbirku pojmova i pravila, čime je konačno zapečatio ne samo status rusinskog kao pisanog jezika, već mu i dodelio epitet najmlađeg.

I upravo ovde, bista sa njegovim likom, ukrasiće silu neobične arhitekture, taman kako to i priliči.

Visoki krovovi odmah padaju u oči, naravno.

I strmi, što je još upadljivije.

Nekoliko odžaka, uprkos tim kosinama, direktno paraju nebo nad dvorcem, i sva je prilika da smo ovakav stil gradnje svi više-manje negde videli.

Negde, ali...negde u kakvim planinskim krajevima, pre svega.

Razlog za ovakav stil gradnje zasigurno su snežni nanosi, te potreba da što lakše i brže skliznu sa krovova.

A, toga ovde nema...ne u Bačkoj. 

Ovde nema ni planina, ni takvih snegova.

I kome bi onda palo na pamet da ovako nešto zida...ovde?

Pa, nikome.

Na putu ka Krsturu iz nekadašnje carske administracije, neki su se planovi gradnje izmešali, i danas kao najzanimljiviji podsetnik na tu grešku, imamo jedan izuzetno lep, ali neobičan dvorac sa više vrhova koje nisu kupole, ali nisu ništa manje atraktivne od njih.

Dvorac kombinuje klasičnu fasadu sa detaljima od žute fasadne cigle, a sve je to zaokruženo i ogradom sa polulukovima, i na neki čudan način, dok malo vremena provedeš ovde, kao da sve to nimalo nije čudno 😀

I kao da se baš ovde treba nalaziti jedna ovakva građevina, prkoseći neprikosnovenom skladu arhitekture obližnjeg Sombora, i kao da ništa ovde ne odudara i kao da sav ovaj dizajn ipak savršeno pristaje tu gde je...

E, to je već nešto što se ne da objasniti ni lako, ni brzo, ni jednostavno.

Kada se malo razmisli dublje, možda se i ne može objasniti...

Postoje ti momenti u životu koji se udahnu, osete, dožive, i nikad se ne mogu objasniti.

Tako je možda ipak sve u redu da se ovaj Krstur zove Ruski, a ne Rusinski, baš kao što je možda sasvim u redu da usred pitome vojvođanske ravnice postoji i jedan dvorac ne baš epskih razmera, ali apsolutno planinskog izgleda.

I ko zna šta je sve ovde sasvim u redu, jer neko vreme kada provedemo u senci visokih zidova ovog dvorca, podariće nam neprimetno neke nove perspektive i osećaj da je ipak sve u redu, baš ovako kako jeste, i baš ovde gde jeste...

Objektivom po Srbiji - Vodopad Pruten i još jedna šarmantna tajna sa Kosmaja

Nikako ne treba brkati činjenicu da se i ovaj Pruten, i recimo Gostilj, zovu vodopadima, sa objektivnim, stvarnim stanjem...na terenu.

Moglo bi doći do razočarenja, pa i zbunjivanja.

Vodopad je u suštini mesto na kome izvesni vodeni tok gubi, kako bi se možda moglo u narodu reći, čvrsto tlo pod nogama. Ili se ne bi moglo tako reći, naravno, sem u šali, jelte...

No, razumemo svi o čemu se radi, i danas imamo onda o čemu da razgovaramo i spoznamo šta je to taj skriveni Pruten, u dubini Guberevačkih šuma, sakriven i šćućuren, gotovo idealno ušuškan da ga se ne pronađe.

A šteta bi bila ne pronaći ga.

Šteta jednog ovakvog omanjeg izletišta, naročito u sezoni izleta, i to na njenom euforičnom početku, sa prvim ozbiljnijim znacima proleća.

Na slikama ispod nećemo ga videti iz baš tog perioda, i mana toga je nedostatak sile vode koja krasi svaki vodopad, ali Pruten nije samo vodopad.

Naprotiv, Pruten je jedan gotovo savršen sklad odsustva gradskih zvuka i gužve sjedinjen sa mirom i tišinom jedne stare i izuzetno visoke šume, u maniru nekih od najlepših ambijenata koje je ljudska ruka tek umereno doticala prilagođavajući prirodu do nivoa pitome i dohvatljive za današnje uslove života, a posebno ideje izleta.

Upravo tako, ovaj ambijent nije dizajniran da bi ostao skriven bilo kilometrima, bilo nedostatku pristupnog asfalta, ne, ovaj ambijent je suprotno tome, danas je kreiran da bude gotovo savršen kratkotrajni beg u prirodu.

Jedan dan za sećanje, bez preterane cene tog užitka.

Dakako, to podrazumeva i apsolutno odsustvo struje, buke, ugostiteljskih objekata i sličnog, i moglo bi se reći da ovde imamo samo ono što sami ponesemo sa sobom.

Poneki sendvič možda, nešto za piće, puna baterija na onom tehnološkom čudu kojim ćemo poneku fotku napraviti, i bar minimalna doza optimizma i vere u jedan gotovo savršen dan u koji smo kročili.

Pojačavač te minimalne doze je već tu, pred nama, leži mirno i tih, sem ponekog crvkuta ptica i tihog žubora vode koje se sa dva do tri metra, a možda i koji metar veće visine, bacaka u neveliko jezerce pod sobom.

I taj pojačavač dobrog raspoloženja zaista radi...

Puni nečujno naše unutrašnje baterije provocirajući bez prestanka naš centar za osećaj lepote, diskretno i nenametljivo, toliko neprimetno da postaneš svestan tog konstantnog osmeha na vlastitom licu tek mnogo kasnije. Tu priča o voljnom i nevoljnom nervnom sistemu kod ljudi počinje da meandrira, da meša uticaje simpatikusa i parasimpatikusa do mere kada smo spremni da u potpunosti odbacimo medicinske definicije i prihvatimo da je naš osmeh na voljno-nevoljni način nastao jednostavno pod uticajem ovog malog vodopada i ambijenta koji ga okružuje...

Ambijent.

Velika priča, zapravo. 

Ponekad staneš negde ispred ovako nečega i shvatiš da je značajan deo onoga što nehotično vuče uglove usana naviše, ipak celina. Ambijent koji ukraja u celinu doživljaja i tu tišinu i mir, i blagi žubor i hladovinu okolnih krošanja ali...i još toga, nevidljivog na prvi pogled.

Pre svega, tu je sam Kosmaj. Veličanstvena niska planina, osvojiva za svakoga voljnog da i bez izviđačkih, a posebno alpinističkih iskustava, otkrije sve ili bar većinu lepota i tajni skrivenih na svega pedesetak kilometara od Beograda, odnosno svega petnaestak kilometara od Mladenovca ili manje od četrdesetak prijatnih kilometara od Aranđelovca.

I pre svega ta blizina i pitomost prirode čine i njenu dostupnost, a u današnje doba života u dominaciji komformizma potrošačkog društva, ta dostupnost kao dimenzija privlačnosti postaje često i presudna za odluku o osvajanju ove planine lepota.

No, nije samo blizina ono naoko nevidljivo kod ovog vodopada.

Tu je svakako i njegova istorija koja seže do jednog Rima, ne samo dalekog, već i davnašnjeg.

Definitivno nije reč o inostranim turističkim posetama, već o vremenu kada su Rimljani ovde bili domaći.

Njima je ovaj predeo služio za odmor i osvežavanje, jer obližnji rudarski centri tog doba na Kosmaju zahtevali su od Rimljana i hlađenja sveže iskopane rude, i tu je negde svoju ulogu pronašao i Pruten, te poprimio i današnji oblik.

U tom obliku nad nevelikim jezercem iz koga kasnije otiče voda, dominira i kameni zid od dvadesetak metara širine, te nešto više od pet metara visine.

Van gabarita jezerca, zid je poprilično progutala vegetacija, ali ostaci ovog rimskog graditeljstva i dalje su sposobni da u posmatraču izazovu potrebu da se zamisli, te nekim svojim vremeplovom pogonjenim maštom, zaplovi u daleku istoriju, gotovo dva milenijuma staru.

Ovde se nisu sudarale legije i kohorte u svom čuvenom borbenom poretku kojim su postali najveće carstvo svoga doba, i nisu se na suncu presijavali šlemovi, zastave i perjanice dok u koloni slede trijumfalni prolazak velikog vojskovođe posle presudnih bitaka, već se ovde u to doba vodio jedan drugačiji, mirniji život.

Život prožet rudarenjem, iskopavanjima i hlađenjem iskopane rude, te odmaranjima između njih.

Privredni život.

Onaj život običnih podanika carstva daleko od istorijskih zapisa i beseda, život koji se u tom smislu, nije ni danas mnogo promenio.

Iako Kosmaj baštini spomenike u sećanje na velike bitke, ratove i herojstva, zapravo je običan život i dalje ovde ostao, danas se ne traga za rudama, već se traga za komadom mira, tišine, spokoja, i obilja prirode koji su postali čak i deficitarniji za običnog čoveka od većine ruda koje bi se mogle kopati.

Uz sam vodopad i jezerce, utaban je deo zemljišta sa tek ponekom klupom i stolom napravljenim u izletničke svrhe, ali ćebe i trava su nekako izazovniji i primamljiviji.

I kada smo već kod primamljivosti, valja naglasiti priču koju nisam video, ali jesam čuo, da verovatno u igri svetla i okolne vegetacije, jezerce menja čitav spektar boja od tirkizne do tamnije zelene, a to je posebna čar i naročito primamljivo ne samo za one koji bi prvi put došli, već i onih koji bi se ponovo namerili, možda baš u nadi da jezerce i vodopad vide u nekoj drugoj boji.

Objektivom po Srbiji - Veliko Gradište i jedan park za primer, i jedan kej po kom svaki korak budi osećanja

Naslov je mogao glasiti i nekako u stilu...

Park pun velikana i mališana....i, ne bi ništa bilo ni netačno, ni pogrešno...ali ovaj park ne može se odvojiti od tog keja nikako....i tako je naslov ovakav kakav je, a ne drugačiji.

Morao je nekako i kej da se smesti u njega, ali zato kada započne priča o parku, tu već možemo na velikane i mališane da okrenemo odmah.

Neki od velikana su svoj trag za neke davnašnje, današnje i buduće mališane ostavili puškom, neki gudalom i rečitošću.

Neki su odavde, a neki su toliki trag ostavili, da su im se i ovde poklonili.

Najodlikovanijoj ratnici, recimo.

Milunki Savić...

Jedinoj ženi nosiocu jednog od najviših francuskih odlikovanja.

Jednoj od žena koje su donele u istoriju sve ono što se moglo očekivati od najboljih muškaraca...i, barem za bajonet više od očekivanog.

Ženi kojoj se i Gradište poklonilo u parku.

I svim drugim njenim saborcima kojima se takođe ovaj gradić poklonio, spomenici krase park, i sa njih mirno i spokojno konačno velikani gledaju mališane kako se vesele i trče po parku danas.

Ne samo njenim saborcima, već i onim potonjim, jer ovu zemlju nije mimoilazio nijedan rat od kada je postojala u ovom ili kakvom drugom obliku.

U parku je svoje mesto kojim joj se Gradište poklonilo, pronašla i još jedna žena koja se nebrojeno puta i sama poklonila publici, sa osmehom kakav je mogla imati samo jedna Gospođa Ministarka!

I jedna i jedina, Žanka Stokić.

No, jedan veliki Carevac koji je gudalom sa prstom na pražiću, i prstima pri samo vrhu vrata violine reskim vibratom ostavljao publici širom usta otvorena, ništa manje nije zaslužan za te mališane.

Dodavao je umetničku dimenziju, kulturnu i muzičku komponentu u živote, te pokazao kako se voli zemlja i narod čak i kada ne zvone zvona na mobilizaciju.

A Gradište je umelo to da prepozna i da se zahvali.

I tako danas jedan Carevac preko svoje četiri napete žice i njihovih čivija gleda u nove naraštaje baš u ovom parku, svirajući nečujno svoje najlepše note koje se savršeno uklapaju u dečiju graju parka koji se ne bi postideo ni najlepših parkova po banjama.

O da, velikani su sa mališanima ovde pronašli sklad i spokoj savršeno...

Mališani nisu svesni, jer pored spomenika, park je prepun atraktivnih sadržaja ne samo za mališane, već i za ozbiljnije sportske aktivnosti, ali ipak je mališanima najzanimljivije da se nađu u indijanskom selu, malom amfiteatru, na mobilijaru u kome je pušteno prilično mašti na volju, pa sve to pretočeno u izuzetne spravice za igru ali i razvijanje sposobnosti savladavanja raznih prepreka kroz igru.

Mališani možda nisu svesni, ali velikani jesu.

Ne samo ovi u parku, već i oni tihi, neimenovani, koji su park ovakvim osmislili i uredili, ponajpre za mališane.

A kej, to je već jedna zasebna priča.

Ako smo se nekada zapitali kako da nekome objasnimo šta znači ono....šlag na torti, ili...višnju na šlag...kad staviš...to je zato što nismo imali pri ruci upravo ovo - kej koji je zaokružio park!

Upravo tako.

Šetnjom kroz park ćemo izbiti na plato na kome se u Parku održavaju Carevčevi dani, ali pogled ka samom Dunavu presrešće nam tu negde i plato na samoj obali, uređen baš za manifestacije, koncerte i slične nastupe.

Na samoj obali.

I nije baš na pola keja, ali skoro da jeste...kada se zagledaš u veliku reku pred sobom, možeš i malo desno, ili...malo više levo.

Za šetnju postoje dve uređene betonirane staze, ukrašene po sredini perfektno održavanim travnjakom sa figurama niskog rastinja stilizovanog kao u časopisima o uređenju bašte.

Ne postoji pogrešna staza od te dve.

Obe su široke, no kada su ovde vezani brodovi, a to uopšte nije retko, nekako je zgodnija malo ova staza bliže parku.

Pa ipak, kojom god da krenemo, ići ćemo put Srebrnog jezera, a taj put je možda i najlepši završetak ovog prelepog keja.

Pre tog završetka, ostavićemo za sobom skulpture, a eto, možda i privezane brodove na svojoj međunarodnoj ruti, potom zgradu stare, a i sadašnje carinarnice sa obnovljenom stilskom fasadom u prvom planu, potom ugostiteljski objekat kojem je zbog samog položaja na reci ponekad teško odoleti, te jednu teretanu na otvorenom...

Da, ima tu raznih iznenađenja a većina njih će uspeti da u nama probudi poneko sećanje, poneku uspomenu da iščupa ispod naslaga sećanja, čisto da uporedi krik galeba nad nama sa nekim kricima i lepetima krila po nekim dalekim i davnim obalama, rivama, kejovima...

I možda, sasvim slučajno odnekud iz tih poluzaboravljenih odaja sećanja iznikne i kakvo poređenje sa jednim kejom, tako običnim na prvi pogled, a tako mističnim na drugi...možda, ko zna.

Tu ćemo se načas pronaći oči u oči sa onom nikada u potpunosti za većinu nas objašnjenom mudrosti - lepota je u oku posmatrača. 

Da, baš tako. Samo ako posmatrač ume da dovoljno otvori oči, uočiće je.

A lepota..?

Ma, ona je uvek tu, bez brige. I u parku, i na keju...i svuda oko nas.