Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Vila Ertl u Odžacima, zaveštanje vredno svačijeg sećanja

Potkraj devetnaestog veka, jednom industrijalcu, pokazaće se vremenom, izvesnom Francu Ertlu iz Odžaka, rodio se mali sin, Johan.

Reč je o porodici takozvanih Podunavskih švaba, Nemaca poreklom iz krajeva koji posle svetskih ratova danas pripadaju Francuskoj, ali su sredinom osamnaestog veka masovno naseljeni upravo u područja današnje Vojvodine.

I ne bi to ništa čudno bilo, štaviše, pre će biti ordinarna stvar da se nekom ocu rodi mali sin, dakako, ali jednom će istorija pisati da je taj mali sin po rođenju, zapravo neko ko se u Odžacima prepoznaje kao Veliki sin Odžaka, imenom takođe - Johan Ertl.

Možda bi neko rekao da se u isto vreme rodio i mali i veliki sin, no...to zaista ne bi bilo tačno.

Mali sin Johan se rodio, eto, nekog leta gospodnjeg 1882. kažu knjige, no Veliki sin će se roditi dosta kasnije.

Ponovo Johan, da, ali svoj nadimak morao je i zaslužiti. I to valjano zaslužiti, jer takav nadimak narod ne daje tako lako.

Da naruži, postidi ili obezvredi čak nadimkom, narod naš je sklon i brz, i lak je na nadimku kada treba podsmehom nekoga unakaziti.

No, da kome oda počast nadimkom, to je već ređi slučaj, i daleko više treba da se zasluži takav nadimak časni, nego što bi trebalo za onaj drugi, posprdni...

Takav smo narod, eto.

A čime je jedan Johan na smeni vekova mogao zaslužiti tako čestit nadimak?

Dobrotom i nesebičnošću, pre svega.

Dobrih i nesebičnih ljudi koji su svom narodu zaveštali i podelili je bivalo.

Dosta više nego danas, svakako. I kada ostave nešto za sobom da se prost narod služi onim što su oni stekli, imaju velike izglede da ih se narod uz koji su živeli, dugo seća posle njihove smrti.

No slučaj kada još za života nešto što stičeš, deliš sa narodom uz koji živiš, može da učini da posle smrti u narodu postaneš besmrtan.

I tako je još za života, Johana Ertla narod uz koga je živeo, ogrnuo u nadimak Velikog sina, nadimak za koji istorija nedvosmisleno tvrdi da je potpuno zaslužio.

Industrijalac koji je savetima pomogao svom ocu da podigne fabriku kudelje, te od nje na svom vrhuncu načinio najvećeg proizvođača u Evropi, nesebično je delio svoje bogatstvo ne samo sa zaposlenima, već i sa narodom, posebnom onim najsiromašnijim, kojima sudbina nije dala gotovo ništa osim tog jednog....Velikog sina Odžaka.

Početkom dvadesetog veka, taman kada je Velika kriza brutalno ponizila velike industrijske imperije po svetu, a time dovela i do siromaštva, gladi pa i gorih posledica milione ljude širom planete, od jedne fabrike kudelje koja se do trona najveće pela upornošću koja je počivala na kvalitetu i poslovnoj etici, u Odžacima je odjednom osvanula ona fabrika u kojoj se pitala cena kudelje za čitav kontinent.

Da, ogromne uspehe nanizao je industrijski kompleks Ertlovih baš u vreme finansijskog kraha berzi i gašenja industrija šitom planete, te je od užarije i proizvodnje pretežno konopaca od kudelje, počeo da proizvodi i finu tkaninu, pa čak i svilu u svojim pogonima.

Profit je rastao, baš kao i ulaganja.

Od nekih dve stotine radnika, ta se brojka vrtoglavo popela za više puta, ali ono što je karakteristično baš za Ertlovu poslovnu politiku prema zaposlenima, bili su, između ostalog, i sportski tereni, ali i bazeni u kojima se radnici nalazili svoje trenutke opuštanja van posla.

Pa ipak, tema ovog članka je sama vila koju je utemeljitelj industrije kudelje sagradio, a čiji je deo uvek bio i depadans u kome su živeli najsiromašniji.

Lepe priče poput bajke obično nakon ovakvih vrhunaca krenu nizbrdo, jer zapravo tako je i logično.

Sa vrha sve vodi nizbrdo, kako se to jednom izrazio najveći pesnik današnjice, pa nam nije ni zameriti što refleksno očekujemo i jedan poslovni ili porodični slom koji bi ovu idiličnu priču doveo u okvir realnog, i već viđenog.

Takav slom se nije desio, ne.

Sa većim ili manjim uspehom, zavisno od perioda rada, kudeljna imperija je nastavila da živi, i nadživela je svog Johana, štaviše, narasla je kasnije i do pomenutih visina, dok se sam Johan dalje nastavio baviti zastupanjem i borbom za boljitak svoga naroda koji ga je okruživao, i to kao poslanik, predstavnik manjina u predratnoj Jugoslaviji.

Nakon upokojenja, dobra praksa i poslovnog odnosa i socijalnog gledišta vaspitavanjem je uspešno preneta i na sinove koji su sve to nastavili, uključiv i poslanički angažman, uz veliku posvećenost siromašnima koji su trajno i dalje naseljavali deo Vile.

Ružan kraj cele priče neće doneti ni okupacione snage Hortijeve Mađarske i Hitlerove Nemačke, koji će oduzeti imovinu tokom okupacije, već partizanski vandalizam koji će poslednjem Ertlu, Francu, oduzeti i sam život.

Bez želje da se upuštam u neke od mračnijih stranica istorije, preći ću sa ove činjenice na ono što i danas čini oreol besmrtnosti, a to je pre svega činjenica da je Vila Ertlovih danas pronašla svoju možda i najznačajniju ulogu, a to je obuka đaka u Tehničkoj školi koja je smeštena upravo tu, unutar zidova koji bi mogli ispričati prelepe i poučne priče, ako bi ih se umelo čuti.

Izuzetno zdanje koje je imalo sreće da mu se namena i uloga smenjivahu od prelepog ka predivnom...

Objektivom po Srbiji - Jezero Zaova, jedna fantastična mirna priča, pred kojom se samo može pokloniti...

I sad, eto, sve ne znam kako bih započeo jednu od najlepših priča koju sam spoznao u zadnje vreme, i neodlučan sam kako bih podelio taj trenutak kroz nekoliko rečenica i slika.

Mislim, slike su tu.

Nema mnogo šta da se zna ili ne zna kako.

Reči su problem.

Nagrnu same od sebe, nagomilaju se tu negde pred prstima koji treba da kucnu po toj tastaturi, a onda mi pogled opet odluta na slike.

I, zaćuti nekako misao...

Neće reči.

Vratim se u trenutku nazad na to neveliko jezero, puno neke vodene vegetacije koja začudo nimalo ne smeta.

Naprotiv, daje nekakav poseban šmek ne samom jezeru, koliko čitavom ambijentu.

A ambijent...e, to je već posebna priča.

Scenografija kakva se može zamisliti onda kada čovek odluči da jedan dan u životu provede u bajci koju je osmislio za taj dan, i upravo mu takve kulise crtaju mesto radnje...

Nakon toga, zastaneš.

I veoma je važno tada da budeš nekako....fleksibilan sa radnjom...na tom mestu radnje.

Jer već prvi pogled rađa neku novu radnju koja potiskuje onu koju zamišljaš dok ne vidiš scenu na kojoj će se bajka desiti, bajka koju odlučiš da sebi i nekom dragom posvetiš.

Jer, to više nije jezero od neka tri hektara ukupno.

Ne.

To je jedna oaza u urbanom načinu života kakvim danas živimo, okružena šumom, pristupačna svojom najširom stranom, prekrivena vodenom vegetacijom šarmantnom poput one patine koja daje tu notu privlačnosti onim starim predmetima kada ih pronađeš posle mnogo vremena.

Oni predmeti i sitnice koji ne rade na struju i ne treba im internet, već kao da im samo to malo patine treba, pa da budu savršeni.

Da, danas jeste to teško za razumeti, posebno za mlađe...ali kada ruka dotakne dragu ruku, i stegne je blago u zanosu na obali ovog malog Raja, i kad dodatno prostruji krv kroz obe te ruke...to svi odlično razumeju!

Nekome je tri hektara ništa...ima tih zapuštenih ili nasleđenih njiva i livada, a da su veće, a kamoli onog što se obrađuje, i jezero te veličine ne zvuči veliko ali...

Probaš li izvući ruku iz one drage ruke, sesti u čamac i ta dva draga oka prepuna osmeha koji i dalje krajevi usana samo nagoveštavaju povesti veslajući po jezeru, pokazaće se da su ta tri hektara ipak pozamašan zalogaj, sem za one sa olimpijskim normama, dakako.

No, ideja da se skriveni osmeh iza očiju spusti i razvuče krajeve usana u zvonak sanjarski smeh, teraće ta vesla i u rukama koje nemaju kondicije. 

Kliziće po površini vode...

A čamac je zapravo tu, sa sve veslima.

Vezan uz drveni mol sa nadstrešnicom koji krije dva stola za sedenje i kafu u neobičnom ambijentu.

Kafu koja se može popiti i iz ležaljki na obali, ali i drvenih stolova sa klupama u sklopu simpatičnog restorana na obali.

Restorana do koga se može stići i kolima, iako jedna rampa treba da opomene one koji ne bi ni korak napravili ako ne moraju, dok ne sednu i naruče, gotovo i ne izlazeći iz kola.

I šteta je, jer šetnja od te rampe do restorana vodi baš kuda treba.

Sa jedne strane je jezero, i klupe koje gledaju u njega, dok je iza tih klupa šuma.

I to ona prava, kao naslikana.

Ugodna, praktična i nadasve funkcionalna.

Ljudska ruka ju je doterala, i nimalo naružila, biranim mobilijarom koji se pretežno sastoji od klupa i stolova, raspoređenim tako da obezbede mesto za piknik, ali i poneki zabavni sadržaj, jer dobar broj klupa je amfiteatarski dizajniran, da se uživa u onom što se dešava na improvizovanoj sceni.

U šumi se svakakva lepa omanja čudesa mogu pronaći, pa tako i vagonskog izgleda prikolica koja služi kao sezonski mali ugostiteljski bar, skoro savršeno ambijentalno uklopljen, ali i izvesna klupa ljubavi.

Za sve one koji su spremni da ruku u ruci zadrže sedajući na klupu od koje potajno očekuju onu skoro očajnički neophodnu dozu samopouzdanja kada treba da zažmuriš, i primakneš usne onim tako željenim usnama kraj sebe.

A na samoj obali gde se, eto, sjajno može prošetati koja desetina metara, postoji i mesto za uspomenu, za razglednicu sa svojim likom.

Nadležna turistička organizacija iz Malog Crnića, ovde je izazvala moje najdublje poštovanje za trud kakav se ne viđa često, a u odnosu na resurse...mogu slobodno da kažem, nigde ovako i ovoliko u zemlji.

I na koncu, koliko može sad više uopšte i biti važno da je među drvećem dovoljno proređenim za parkiranje u hladu, moguće pronaći lako dvadesetak parking mesta uvek, sem kada je neka manifestacija?

Pa, mislim da to može biti važno, kako tekst i slike odmiču, i taj podatak postaje važan, jednako kao i podatak da se asvaltnim lokalnim putem u odličnom stanju kroz zanimljive krajolike koji se mogu videti tokom petnaestak kilometara koliko se mora voziti od Požarevca, stiže do ove pomalo neverovatne bajkovite priče zvano Jezero Zaova.

Nasuprot tome, nekako postaje nevažno da je dubina samog jezera koje preko šezdeset godina pune samo lokalni izvori i potoci, uglavnom tri do četiri metra sem kod brane gde celih pet metara meri.

E sad, koga zanima pecanje...ima ribe, bez sumnje, ali uz sve ostalo, plus nekoliko manifestacija, teško mi je zamisliti da je nekome važan i taj podatak, da ima ribe za pecanje...no, opet, kako kome drago...

Objektivom po Srbiji - Premalo buke oko jednog Velikog buka

Čitao sam više puta razne putopise i slične oblike opisivanja veličanstvenosti nekih prirodnih lepota u kojima se apostrofira da je zapravo sva grandioznost sažeta u pogledu odozdo koji obuhvata sve elemente osećaja vlastite sićušnosti dok podižemo polako pogled ka vrhu.

I takvi opisi su efektni, da.

Ta donja pozicija, šaljivo nazivana mravljom ili žabljom perspektivom, zaista jeste značajan faktor u doživljavanju veličine nekih prirodnih lepota.

Naravno, i veštačkih tvorevina gde to posebno dolazi do izražaja, ali ovaj put ću se zadržati na prirodnoj lepoti, uz poseban osvrt na diskretne primese čovekovog uobličavanja te lepote.

A teško je zamisliti veći efekat pogleda iz donje perspektive, od stajanja podno jednog od najlepših vodopada u Srbiji, vodopada Veliki Buk.

I kada se uzme u obzir činjenica da je do otkrića nekih zaista visokih vodopada na Staroj planini, smatran najvišim vodopadom u Srbiji, Veliki buk je sa pravom nosio titulu jednog od najimpozantnijih pogleda iz mravlje perspektive kod nas u zemlji.

Istina, visina između dvadeset i dvadesetpet metara koju najčešće navode kao pravu, možda ne sugeriše tako impozantan pogled kakav bi možda mogao imati posmatrač u odnosu na recimo Gostilj ili čak i više, u odnosu na Slapove Sopotnice, ali kada se stane tačno ispred, i tačno ispod....dileme nema više.

Svojevremeno je čitav hidrokompleks Lisine i dizajniran upravo sa idejom da se podeli ova atrakcija, a priroda taman toliko preuredi da bude dostupnija prosečnom turisti koji je preuzeo obeležja potrošačkog društva, možda je to i učinilo da se negde sa tim preuređenjem zastalo kada se dosegla projektovana forma bazirana na restoranu i ribnjaku.

Kao da je onaj turista koji bi rado zavirio i u ostatak vodokompleksa koji će se sa izvesnom bukom strmoglaviti u neveliko jezerce usred koga je platforma za posmatranje, na neki način ostao prikraćen za sve što se dešava iza kulisa.

A to je jedna posebna scenografija...

Obronci Kučaja i Homolja glavne su udaljene kulise u toj scenografiji, i na neki način stavljaju u drugi plan vrh Beljanice pod kojim se stropopštava nevelika reka Vrelo praveći jedan od najlepših vodopada u zemlji.

Taj prizor predstavlja jednu drugu vrstu grandioznosti, one moćne omeđenosti koja nam stvara osećaj sigurnosti, koja ukazuje na granicu nekog prostora, jer ma kako pričali o bezgraničnosti danas...mi zapravo funkcionišemo upravo u svetu ograničenosti, i instiktivno samo to prepoznajemo.

Baš zbog toga ne možemo da pojmimo stvarnu kolosalnost svemira, i baš zbog toga se kod nekih javlja nekontrolisana potreba da planetu zamisle kao ravnu ploču...

A ograničeni delić prirode koji pod uzvesnim svetlom i dobro odabranim godišnjim dobom postaje nalik rajskom prizoru u svom zelenilu, brz nailazak oblaka može samo da ulepša.

I ovde se zaista dešava brz prolazak oblaka.

Ko pokisne, neće na ovaj način videti to, znam...ali ako ne pokisnemo, ume da bude zaista sjajan prizor.

Rečica Vrelo nije ona reka Godina sa zapadne strane zemlje koja se uliva u Drinu posle svega tristašezdesetpet metara. Ne, ovo je jedna druga rečica, neizbrojana u metrima dužine, već samo u metrima visine sa koje se baca u ponor čineći jedan od najlepših vodopada tako veličanstvenim.

Naziv Vrelo nije redak. Manji vodotokovi sa karakteristikama brdskih i brzih reka i potoka, često se tako nazivaju u narodu, aludirajući na njihov kratak tok, gotovo kao neko njeno produženo vrelo. 

A vrelo, kao deskriptivan oblik nekog izvora, valjda ne treba posebno objašnjavati...

Ono što je danas dostupnije, jeste upravo ta pozadinska scenografija negde visoko iznad ukusnog ručka za trpezom restorana podno samog vodopada, a tu scenografiju, pored pomenutih planinskih visoravni i vrhova, savršeno upotpunjuje upravo tok reke Vrelo pre samog vodopada.

I tu slika postaje multimedijalna.

Taj huk rečice koja uporno savladava brojne slapove, nešto je što krade utisak slavnom vodopadu nekih tridesetak metara niže.

I pitanje koje se nameće vrlo brzo samo po sebi - da li je Veliki buk dobio naziv baš po tom bučnom spustu na samom vodopadu, ili se i buka i huka koju stvara kovitlajuća voda baš ovde, dosta pre vodopada, nekako upisala u taj naziv diskretno i skromno...

Kakav god da je odgovor na to pitanje, sada ga možemo i sami potražiti popevši se uz uređenu stazu koju sve vreme prate drveni rukohvati, što nam omogućava da zavirimo iza zavese na glavnoj sceni, i shvatimo kako se osetila i čuvena Alisa kada je zavirila na drugu stranu ogledala.

Ko bude umeo, prepoznaće ovde svoju Zemlju čuda, bez sumnje.

Za one manje srećne, ipak će to ostati samo zelena polja, rustikalni ambijent planinskog razasutog sela, gustom šumom obrasli obronci nekih planina, i granje koje skriva vodotok jedne rečice koja se svako malo sjuri niz neki slap čineći na momente buku i većom od one dole, pred trpezom koju konobar opslužuje.

Ti manje srećni videće to...neće videti Zemlju čuda.

I možda ni sami neće biti krivi za to.

Nema ovde baš nekoga ko bi im skrenuo pažnju da ulaze u tu Zemlju, uglavnom su tu oni koji će im ljubazno ponuditi izbor između dva najčešća pečenja u Srbiji, te neka vina...ili možda ipak nešto sa roštilja, jer...vodopad je već tu, nema šta da ga se nudi, jelte...

A ta lepota iznad, taj buk koji prethodi ovom Velikom...nju će retko ko da ponudi.

Ne donosi novac, ne doprinosi ekonomiji. 

Samo trošak za održavanje stepenica, staze, gelendera koje surovo gaze vremenski uslovi...

I sve to da bi neko uživao u jednoj tihoj buci i zeleno-sivo-plavim prizorima nad njom...i to poneo u svom sećanju ili na memorijskoj kartici u najboljem slučaju?

Ne, ne...premalo je to buke u okolini Velikog buka...premalo da bi se isplatilo, nažalost.