Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

четвртак, 28. април 2022.

Objektivom van Srbije - Porto Milena, zaveštanje svojoj kraljici, u jedno viteško doba

Milena je ime jedne kraljice, poslednje koja je vladala uz svog supruga u Crnoj Gori, najduže od svih iz dinastije, ali je zaveštanje koje joj je posvetio njen kralj, bilo relativno skromno.

Skromno, ali zanimljivo.

Čak, veoma jedinstveno, a ne samo zanimljivo.

Iako su živeli u starom dvoru, Biljardi, a potom u novom zdanju preko puta starog, na Cetinju, poslednjim vladarima Crne Gore, Kralju Nikoli Petroviću i kraljici Mileni, nimalo nije bio stran silazak do obale mora, uglavnom u Baru, gde je izgrađena i njihova letnja rezidencija.

Pa ipak, iako se činilo da se njihovo interesovanje za primorski deo države završava u Barskoj tvrđavi, zapravo je zaveštanje svojoj kraljici, Kralj Nikola načinio nešto južnije, odmah pri samom Ulcinju.

Nekoć je na potezu od Ulcinja prema albanskoj obali, odmah iza ulcinjeske tvrđave, bilo Zoganjsko jezero, veliko neplodno močvarno područje koje je vremenom predstavljalo zdravstveni problem za stanovništvo. Nosilac tog problema su najčešće bili komarci čije se istrebljenje činilo nemogućim sa tada raspoloživim sredstvima.

Tek, naredi Kralj da se jezero isuši, tako što će se prokopati kanal koji vodi do mora, i da će se time rešiti močvare i komaraca, a zemljište vremenom učiniti plodonosnim i korisnim.

Zamisao, veoma tipična za projekte ovog tipa u to vreme.

I, kako to ume da se desi, sudbina se poigrala sa ovim projektom na najironičniji moguć način.

Ispostavilo se da je jezero zapravo depresija koja je niža od nivoa mora.

Voda iz jezera nije istekla u more, ali komarci su iščezli.

Zemljište nije isušeno, već je nastalo jezero koje je postalo itekako upotrebljivo.

Pa kako to...nekako je logično pitanje, ali je i odgovor negde logičan - more se izlilo u novonastali kanal, i močvaru je preplavila slana voda.

Komarci ovde nisu mogli opstati, slana voda je bila previše za njih.

Umesto njih, ušla je riba, stvoren je zapravo kanal sa više namena, a jedna od njih je bio i sigurno sklonište za brodice od jakog mora. Ne baš prava luka, ali je to mogla postati vremenom.

I, tako je i dobila deo svoga imena, Porto, a drugi deo je posvetio poslednji kralj iz loze Petrovića svojoj kraljici, i tako nastade naziv, Porto Milena.



Luka kao infrastrukturalna građevina nikada ovde nije zaživela iz mnogo razloga, pre svega onih finansijskih, ali i logističkih, obzirom da je nedaleko od nje ulcinjska luka imala podno svojih zidina sasvim dovoljan kapacitet za sve brodove kojima bi barska luka bila predaleka.

Lokalnog stanovništva i privrede nije bilo u dovoljnoj meri da bi makar i kao takva bila izgrađena luka, ali ostadoše pored naziva Porto Milena, i jedno jezero, kanal, i dovoljno ribe koja je u novonastalom kanalu inicirala ribare za poseban način ribanja, kako se u ovim krajevima naziva ribolov.

Ribanje posebno projektovanim mrežama koje se podizanjem putem poluga, pune ribom i rakovima, sa specijalno napravljenih platformi koje se zovu Kalimere.

Riba se i danas na sličan tradicionalni način vadi iz Porto Milene na još ponekoj aktivnoj Kalimeri, ali je zapravo daleko interesantnija voda bez ribe koja je doticala u zoganjsku depresiju, pa se uz jezero formirala i solana, sa širokim bazenima za ubiranje morske soli nakon isušivanja.

Dakle, ideja je bila da u privrednom smislu nastane obradiva zemlja sa koje su nestali komarci, a zapravo je dobijeno mnogo više od toga. Nakon prvobitne ideje, sledeća ideja, prilagođena novoj situaciji, bila je da se napravi sigurno utočište za brodove, a dobijeno je umesto toga, daleko veća privredna korist.

I, dobijena je jedna turistička atrakcija koja još uvek čeka da zablista svojim punim sjajem, te se izdigne iznad sadašnjih nerealizovanih potencijala.

Hoće li neko biti dovoljno dalekovid, pa učiniti ovaj prostor turistički atraktivnim nalik na ušće Bojane pre negoli nestanu i poslednje Kalimere iz Porto Milene, ne znamo, ali se svakako možemo nadati tome. Porto Milena je zaista mesto koje bi bilo vredno jednog takvog hedonizma u turizmu, koji bi mogao jednom postati i zaštitni znak ovog područja.

Dotle će sa preostalih Kalimera vredni ribari podizati i spuštati svoje mreže sve dok iz njih budu vadili ribu, i dokle vredne, ali mahom već vremešne ruke, budu mogle da podižu opruge za koje su vremenom gotovo srasle...



















среда, 20. април 2022.

Objektivom po Srbiji - Čoka, mesto nastalo od dvorca, a proslavljeno od grožđa

Od detinjstva znam za Čoku.

Za paštetu u crevu, i to sa zatvaračem, da budem precizniji. I ta asocijacija je toliko snažna, da sam svaku paštetu sličnog pakovanja poistovećivao dugo sa Čoka paštetom.

Vremenom, asocijacije su se menjale, pa sam u nekom odraslijem dobu, paštetu zamenio vinom, ali dugo je prošlo vremena dok nisam lično upoznao ovo šarmantno mestašce na severu Banata.

Nešto više od dva veka je ovo mesto čekalo da se lično upoznamo, obzirom da je nastalo potkraj osamnaestog veka, kada su plemići Marcibanji, kupili na licitaciji pustaru Čoku na obali Tise.

Ako se nekome učinilo da u prethodnoj rečenici nešto izgleda čudno, to je zato jer je kompletna rečenica čudna. Naime, Čoka nije na obali Tise, iako je relativno blizu nje, ali...nekada je bila.

Današnji centar, nekadašnje je pristanište. Moćna reka je promenila tok vremenom.

Pustara Čoka..?

Da, nekada je bila pustara, jer teritorija na kojoj se čitava današnja opština nalazi, zapravo je sazdana od aluvijavne ravni i lesne terase, a tek posle naseljavanja, oplemenjena je zemlja toliko da su sorte grožđa, odnosno vina iz ove ravnice dosegle svetsku slavu.

I konačno, čudno u onoj rečenici jeste i prezime Marcibanji, obzirom da je to prezime zapravo modifikovao običan narod, a plemićka porodica ga kasnije i prihvatila.

Martin, plemićki predak potonjih Marcibanjija, u narodu je najčešće oslovljavan kao Martin ban, po uzoru do dotadašnje banatske vladare u vidu turskih spahija, te je od Martin-ban, vremenom postao Marcibanji.

I, sada kada smo razjasnili onu čudnu rečenicu, možemo se pustiti dalje niz dva veka istorije Čoke koja je započela praktično gradnjom dvorca Lederer, koji je pak dobio svoj današnji naziv prema braći koja su ga tek gotovog kupila, a nisu ga gradila.

No, istorijski izvori pripovedaju da su ga baš ova braća grofovi, nadasve oplemenili nameštajem, slikama i bistama nekim od najvećih domaćih i svetskih imena umetnosti.


Kako je rastao dvorac, tako je raslo i mesto.

Lokalna katolička crkva, koja je upravo zahvaljujući svojim ktitorima iz pomenutih vlastelinskih gospodara dvorca i nastala, danas je mali, ali jedinstven muzej u državi u kome su u jednom verskom objektu smešteni i izloženi duhovni predmeti koji predstavljaju istorijat ovog podneblja.

Posleratni period i konačno napuštanje poslednjih vlasnika dvorca, ali i vinske industrije oko njega, doneće nacionalizaciju, a zatim i širu industrijalizaciju područja.

Čoka dobija savremenu industriju vina, ali i mesnoprerađivačku industriju, te polako staje na privrednu kartu države. Ovaj privredni zamah traje sve do početka devedesetih, gde ceh raspadu države i ratovima koji su ga pratili, plaća čitav Banat, a sa njim neumitno i Čoka.

Današnja Čoka je malo mesto, sa obnovljenom proizvodnjom, ali različitog nivoa. Naime, dok je  industrija ponegde jedva malo razvijena, na drugoj strani imamo i najpoznatiji brend u vinskom biznisu, koji je uspešno preuzeo i neke kapacitete iz Makedonije, te obogatio svoj asortiman i danas čini zaštitni znak ovog mesta.

Pored privrede, Čoka dosta polaže nade i u turizam, pre svega lovni. 

Ipak, u ovoj grani se ne sme zastajati, a zastoji su bili veliki, pa je i pored određenih potencijala, danas teško računati. Ne postoje objektivni smeštajni kapaciteti, ali ni infrastrtuktura, tako da ni fond divljači nije više dovoljan za ozbiljniji uspon ove vrste turizma.

Pa, zašto onda sve ovo pišem uopšte?

Da bismo znali za jedno banatsko mesto o kome dosta piše na raznim etiketama po prodavnicama, i da se jednog dana možda i neko od čitalaca pođe upoznati sa njim lično. 

Na proputovanju, ili nekom poslovnom putu upravo ovde, ili možda samo izletu u mesto u kome se može osetiti lepo već pri samom pogledu na okrečene kuće i zgrade živih boja, dok će radoznali stanovnici, mahom na bicikl(ov)ima mahnuti u znak pozdrava neizostavno...



























субота, 16. април 2022.

Objektivom po Srbiji - Restoran Kanjon, ono čudo koje najmanje očekuješ, dok ga najviše priželjkuješ

Vodopad, brda, šume, mir i planinski vazduh.

Reklo bi se, dobar početak.

Ako ćemo biti precizni, ovo je odličan početak, momenat kada smo neminovno već na tragu jednog omanjeg čuda, negde u najlepšem krajoliku prirode jugozapadne Srbije.

Čudo je zapravo u tome da je čovek uspeo da se toliko pomiri sa prirodom, da je sebi prilagodio ono najbolje od nje, a da je nije poremetio niti uništio.

Učeni ljudi bi to nazvali održivim i ekološkim, turizmom i ugostiteljstvom, no mi ćemo ovde biti jednostavniji, ali i precizniji - restoran Kanjon, čudo u kome čovek nije uništio prirodu.

Šta bi danas jedan restoran, u kome se zakazuje poseta u udarnim danima u nedelji, a posebno u letnjim mesecima, trebalo da ima?

Veliki parking, kapacitetan restoran sa više ambijentalnih celina i obaveznom baštom, sadržaji unutar kompleksa, zabavni deo za decu, atrakcije u okolini koje se mogu obići tokom posete...i, možda sam nešto i propustio, no to će mi biti oprošteno, nadam se, jer pored zaista značajnog broja ugostiteljskih objekata koje sam video, nisam se preterano nikada udubljivao u njih, te mi možda i ponešto promakne.

U svakom slučaju, ovaj restoran ima solidan parking, posred njega protiče reka, a nad njom se nadvijaju i terase sa stolovima. Zanimljivo, ali to je ipak samo početak, naravno.

Prvenstveno riblji restoran, ali i sa širom ponudom baziranom i na telećim specijalitetima koje lično preferiram, nekako je i za očekivati da ima i vlastiti ribnjak, a mala vodenica na vrhu ribnjaka poput dekora, daje mu dodatni šmek. Posle ribnjaka, čeka nas i omanji zoo vrt u kome pored očekivanog ptičjeg fonda od pataka, pauna  i gusaka, te ostale domaće peradi, možemo pronaći i ponije i zečeve, što najmlađima zaista daje toliko interesantnog sadržaja, da je sigurno da će svi uživati u boravku ovde.

Neki zečevi kanda imaju i manire, pa su pušteni da slobodno pasu unaokolo, dok su drugi ipak u svojim kavezima pretežno.

Mini Zoo vrt je jedan odličan dodatni sadržaj, ali se njime ne završava spisak sadržaja u ovom restoranu.


Deca imaju dosta prostora za igru, a tu je i obavezni mobilijar. 

Naravno, moguće je i jahati ponija, ali i slikati se uz omanji vodopad, uživati u huku vode i njenoj svežini.

Dosta sadržaja u samom kompleksu, ali i sjajan pogled na Stari grad Mileševac i džamiju Hisardžik je svojevrsna pozivnica u avanturu da osvojimo upravo ove visine i predele.

Posle ručka, zapravo ovakva avanturica zvuči nezaobilazno.

Kome nije do avanture uskim putem do vrha, svakako će naći sebi sjajan ugođaj i u poseti fantastičnom manastiru Mileševa, ili se uputiti nešto dalje do vrhunskog doživljaja podno Slapova Sopotnice.

Poneko će uživati i u čarima Kilisure reke Mileševke, a nekome će i Prijepolje zadovoljiti znatiželju....jer, sve je to ovde nadohvat ruke, kada ustanemo od stola da protegnemo noge, prezasićenih čula koja su se nauživala u ovom malom čudu u kome je čovek očito uspeo zavoleti prirodu dovoljno da deluje kao da su partneri.

Čovek i priroda...znamo li puno takvih primera?