Foto album - Pola sata po ušću Begeja, jednostavan i lep način da ostaneš nasamo sa sobom

Biti drzak.

Ili, biti drčan. A uz to drevan.

Biti moćan, a u isto vreme skroman. Ponekada centar dešavanja, bučan i užurban, a pokatkad tih i gotovo neprimetan, zagledan negde u suštinu onoga što ordinarno zovemo svojim poslom...

Dovoljno uviđavan da spoji, ali i dovoljno ohol da razdvoji.

I, sve to u isto vreme.

Begej.

Reka. Donekle. Kanal, odnekud.

Prav kao strela, reklo bi se. Kad razmislim, reku koja više sledi pravolinijske putanje nikada video nisam.

I spaja dve države, a istovremeno ih razdvaja. Kao kanal, doduše.

Protiče kroz neke od najlepših gradova tih država. Rumunijom kroz Temišvar, a Srbijom kroz Zrenjanin.

I krasi ih uveliko, štaviše, zaštitni im je znak. Kao reka, dakako.

A svoju priču priča tokom nešto više od dvestapedeset kilometara svog toga, od čega je oko sedamdeset pet kilometara prepričava na našim jezicima, a ostatak na rumunskom.

Naravno, ako izuzmemo nešto manje od dva kilometra na kojima se mešaju svi jezici, prepliću radio stanice, uzbunjuje roming po telefonima, ali i jasno signalizacijom na obe obale razgraničava mali deo državne granice koju Begej ovde gradi.

I ta priča seže daleko u prošlost, kada su neke vizionarske oči u jednom davno nestalom carstvu u vihoru do tada najvećeg rata, uvidele moć plovnog puta koji bi uspešno i nadasve ekonomično povezivao važne ekonomske i gradske centre provincija sa prestonicom.

I, tada je počelo kopanje kanala koji je zapravo reci Begej dao taj pravolinijski oblik, učinivši je vodnim autoputem onog vremena. Kanal je dobio i po dve prevodnice u svakoj od današnjih država, dakle četiri onovremenska tehnička čuda koja su omogućavala plovnost brodovima do pet stotina tona, čak i u uslovima niskog vodostaja.

Naravno, da bi ta priča postala jasnija, mora se u jednačinu uneti i Tamiš koji nedaleko odatle teče povremeno i gotovo paralelnim tokom. I upravo ta činjenica kada se uzmu u obzir poplave i suše, zahtevala je dodatno hidroinžinjering da bi Begej ostao plovan čitavom svojom dužinom u kojoj je postao Kanal Begej...ili, Bega, pre nego što drsko zakorači u srpski deo Banata.

I tako je nastao kanal koji je do pre nešto više od pola veka kao plovan i funkcionisao.

Danas nije u stanju za plovidbu, ali pokrenute su stvari sa mrtve tačke, izgleda da se našlo dovoljno dobre volje za to...pa, ostaje ipak nada u neke bolje dane u ime stare slave.

Begej u jednom momentu na svome toku počinje i da na neki način krivuda, te gradi oko sebe izuzetno lepe pejzaže, a uz njegov tok u Srbiji, pored dve prevodnice, uzdigla su se i čak dva omanja ali uspešna brodogradilišta.

Zrenjanin je zaista ukrasila ova reka, dozvoljavajući pitomo da sa mostova uživamo u odrazu fasada nekadašnje pivare, Palate Dunđerskog, bivše najpoznatije fabrike čarapa i drugih građevina.

Kada napusti jedan od naših najlepših gradova, Begej umiva Ečku, a potom odmah iza nje gradi prelepe pejzaže za izletišta sve do Etno sela Tiganjica, da bi se potom raširio dovoljno da može da napaja vodom dva moćna ribnjačka jezera kod Belog blata, dok će u svom starom koritu ugostiti jedan od najlepših naših vodnih ekosisitema, Carsku baru.

Reka koja je u svom toku uspela da promeni i takoreći pol, te umesto Bega, postala Begej, na svome putu je promenila i vodotokove više puta i na više mesta. Usput je promenila i svoju prirodu, te od reke postala kanal, a onda nadomak Perleza, stigla da dodatno oplemeni moćnu Tisu, tačno naspram Titela i Kalvarije u koju gleda direktno na mestu gde se ove dve vode počinju mešati mirno, bez kovitlanja, primedbi i dodatnih objašnjenja.

Baš tako...i, tek tako.

I poslednji metri ove reke kriju i neke brodove, ali i ustave za regulaciju nivoa vode.

A kriju i neke panjeve, neke vrbe i neke daleke i davne korake koji su samo sledili neke prethodne stope svih onih kojima su isti leptirići u stomacima titrali dok su tragali za nekim svojim mestom gde će biti sami uz nemog svedoka svoje ljubavi. 

Taj diskretni Begej, taj tajni svedok i scenografija u isti mah, kao da pred samim ušćem sazreva dovoljno da shvati šta je...kog je roda, kog imena, koje prirode.

I, baš poput čoveka koji kada doplovi do kraja spozna da sve to zapravo i nije važno...jer je sve to.

Objektivom po Srbiji - Kopaonik, čudo spoja prirode i društva

Neotkriveni Kopaonik.

Vrlo bajkovito i istovremeno realistično zvuči. Dakle, od idealnog do apsolutno mogućeg u jednoj naizgled kontroverznoj ideji, nekako se upakovala naša najveća planina. 

Upakovala, ugnjezdila i ušuškala.

U ponečemu veoma glasno, gotovo arogantno, a u ponečemu tih, gotovo stidljivo.

Sedamdesetpet sa četrdeset kilometara. Baš mnogo, posebno da bi se sakrilo, ali ovo planinsko prostranstvo se ne krije u potpunosti. To je i nemoguće, ali da i danas nakon toliko vremena krije svoje tajne kutke, zaista zvuči neverovatno. Neverovatno zvuči ne samo zbog činjenice da je poznat vekovima i vekovima, pre svega po rudarstvu, već i po činjenici da je danas najveće domaće skijalište, pomalo nesmotreno pretvoreno u svojevrstan grad čak.

Ne, nije to loše za jednu ovakvu turističku destinaciju, zimi najposećeniju, naprotiv.

Osim skijanja u takvom jednom ambijentu u kome urbani reljefi često nadjačavaju prirodu koja bi uistinu trebala da ima svoje centralno mesto ovde, ovde se vodi i bogat društveni život koji se odlikuje čak i noćnim provodima, a svega toga ne bi ni moglo biti bez jakog impulsa urbanog, motivisanog komformizmom bez koga današnje generacije posetilaca ne mogu.

Stoga je sa te strane možda otvoren jedan čitav niz pozitivnih sitnica koje danas karakterišu provod na ovoj ogromnoj planini, koja za preko dva kilometra nadvisuje nivo mora...

No, postoji i ona druga, daleko naturalnija i pitomija strana, jedan stav kako se sa svakim novim talasom urbanizacije, ali i gradnje uopšte, narušava sve što je lepo i krasi jednu planinu.

Prepustio bih svakome da ponaosob izdozira sebi koliko je čega u tom miksu, i donese nekakav uopšteni zaključak, a ja sam svoje zaključke odavno doneo, i odavno ih apdejtovao vremenom, i svakim novim dolaskom ovde.

Možda je najpoštenije reći da ima svega.

I za jedne, i za druge, pa čak i za one koji traže istoriju i tragove snage srednjevekovnih tvrđava na obroncima velike planine.

Istina, ljubitelji prirode ovde su na pomalo brutalan način skrenuti na neke obronačke i periferne geografske širine ovog planinskog masiva, no sa  upravo tom činjenicom, pred njima će se otvarati i onaj nežni, tihi i gotovo stidljivi Kopaonik.

Onaj Kopaonik kakvog će samo ljubitelji prirode umeti da prepoznaju, da pronađu, i da se pomire sa moćnom planinom oko svega što su joj do tada zamerali.

Jedno pitanje će ostati bez odgovora, kanda, zauvek...

U koje doba je Kopaonik najlepši?

Teško pitanje. Posećivao sam ga, mislim, u svakom kalendarskom mesecu makar jednom u životu. Posećivao onako kako ja umem, sa istraživačkim žarom za prirodu, i sa razumevajućom trpeljivošću prema urbanizaciji.

I jedino što nikada nisam, jeste to da pružim sebi ili nekom drugom odgovor na ono pitanje.

Najmanje ga volim zimi.

Lampica za strast na skijama odavno je pregorela negde u meni, i zimi ostaju svi oni logistički problemi sa snegom, vožnjom, proklizavanjem i slično, dok na drugom tasu u glavi, onom na kome treba da se za to dobije i neko zadovoljstvo, gotovo da nema ničega za mene sem fantastičnih snežnih pejzaža i vazduha.

Pa ipak, zima je vreme kada je najposećeniji ovaj gorostas...

Leto je doba kada najviše volim da dolazim, i kada to najčešće radim, ali su opet neki komformistički razlozi odgovorni za to, a ne sama lepota. Lakoća putovanja, mogućnost da ga pohodim i na dva točka, i slično.

A lepote ima posvuda. Planinski potoci su tu, zeleno se smenjuje sa zelenim, pa onda prelazi sve u zeleno, da bi se konačno vratilo zelenoj boji. Da, možda je ipak previše zelenog. Bar za nijansu.

Proleće je verovatno onaj najteži period za dolazak. Sve je pusto uglavnom. Ovde je proleće takvo da ga se često ne raspoznaje od zime. Sve je vlažno uglavnom, potoci su pretežno nabujali, a ona zelena nedostaje na svakom koraku. Osim zimzeleno zelene, dakako.

I konačno, možda je meni i najdraže doći u jesen.

U jesen kada još nije počela sezona, i na svakom koraku su vidljive pripreme ali gužve još nema. Gotovo ništa ne radi. Osećaj zadovoljstva pri pomisli da sam izbegao gužvu dodatno pomaže da se kao odgovor na ono pitanje s početka, nametne jesen.

A zelenilo u svom iščezavanju pruža definitivno najlepše pejzaže. 

Transformacija divostasne planine iz vedre zelene u otmenu zlatnu je fantastična.

Možda čak i jedinstvena zbog obilja šume.

Senke su izdužene uveliko, dnevnosvetlosni deo dana se značajno skratio, a izmaglica je sve češća jutarnja pojava još od sredine avgusta ovde.

I sve je to zapravo scenografija za neke od najlepših i najidiličnijih slika koje se urezuju čoveku u pamćenje.

Tada i urbano ume biti lepo, kada nas dovoljno nema prisutnih, pa se pozdravimo jedni sa drugima u kakvom mimohodu ili šetnji po nekom vidikovcu, parkingu ili gde drugde.

Potrebno je i malo samoće u životu da bi se neki momenti iskusili.

Onaj momenat ovekovečen u sećanju kada isparava zemlja u kasno jutro, ili kada se izoblači šumarak uz potok od pare koja se stvorila na tren. Za taj momenat mora čovek pokoji sat da provede i nasamo sa svojim nemirima i strahovima, žudnjama i strepnjama, da bi ga uočio onako kako moreplovac posle silne plovidbe vidi negde na horizontu kopno, pa makar mu to i nebila destinacija, ali znači. 

Što dalje pišem, sve sam uvereniji da će moj glas otići za jesen, u odgovoru na ono pitanje spočetka.

Jesen je generalno najlepše doba za putovanje, a Kopaonik je jedna od najlepših pozornica za priče koje jedno kvalitetno putovanje može da ispiše i zapečati u riznici sećanja.

I eto, možda sam ja svoj odgovor dobio...i, možda taj odgovor zaista leži u ovim fotografijama koje nisu uspele zabeležiti i dočarati utiske, ali nagoveštavaju...