Objektivom po Srbiji - Dunav u decembru

Iako već odavno sumnje nema, voda kojoj pripadam oduvek i zauvek jeste more, neke druge vode su počele da mi ulaze lagano pod kožu. Pre svega sam srećan kada sam u blizini stajaćih voda, ali tek veličine jezera, dok one manje nisu za mene i dalje, ali...primećujem i da lagano počinju da me neke tekuće vode privlače, što se nikada ranije nije dešavalo. Verovatno se to da primetiti na mojim fotografijama.

Konačno, mislim da je osnovni krivac za ovu pojavu u mom životu najveća tekuća voda koja kola kroz Srbiju, a to je - Dunav. Naprosto više ne mogu da prođem pored Dunava a da ne uživam u njegovoj veličini i grandioznosti, ali najviše u onoj tihoj, stihijskoj snazi koja tek ponekad izađe na videlo. U decembru Dunav sam video opet na neki poseban način, ponovo drugačiji, ne znam...

Kako se može uočiti, dok sam fotografisao ovu lepotu, nalazio sam se unutar rečnog toka. Prilika se ukazala tako što je nekoliko klizavih kamenih gromadica stidljivo virilo iz vode ukazujući mi neočekivani put ka boljoj poziciji za slikanje. Svo ovo kamenje inače leži u samoj reci i odatle crpi svoju klizavu odoru, prelep splet algica i ostalih stanovnika sa kojima čine mekan i prelep prekrivač.

I, klizav...

Epilog šetnje po klizavom kamenju u Dunavu je uglavnom u zaključku da Dunav nije toliko hladan kako sam očekivao za decembar, ali definitivno je - mokar. Ulazak u kola, izuvanje leve cipele i čarape, smeh i pitanje: Da li je bar vredelo toga?

O, da, svakako jeste vredelo za mene. Vi procenite za sebe da li je vredelo :)