Objektivom po Srbiji - Belocrkvansko Gradsko jezero, najstarija priča o najpoznatijim talasima, suncu i vodi u Banatu

Postoje neke priče koje se mogu ispričati redom, natenane, činjenicu po činjenicu, sa zarezima koji odvajaju reči, i pasusima koji odvajaju rečenice. Tačnije, sve se priče mogu ispričati tako. Redom, posloženih detalja kao da su na kakvoj smotri, i sve se mogu lako razumeti.

A, postoje i neke priče koje mogu tako, ali neće biti zabavne.

Mogu se i lako razumeti, naravno, ali ne bismo ih ponovo odslušali.

Natenane, redom, sa ispeglanim detaljima, sa gotovo uštirkanim velikim i malim slovima, salivenim između uskih i širokih linija. I opet da budu razumljive te priče, a ipak dosadne.

Bar nezanimljive. One kojih se više ne sećaš čak i pre nego što počneš da se ne sećaš zbog čega...

I sad, kada stanem na pustu plažu Gradskog jezera u Beloj crkvi, negde na odmoru između dve sezone, pred sobom imam apsolutno takvu jednu priču, u kojoj je sve pod konac. Nema nikoga da se prska, da trči, da viče i naglas se smeje, da nespretno pokušava da smesti nezgrapno preveliko telo na premali peškir, ili nekog ko pokušava da okrene dušek na plaži, a da pritom ne nagazi nečije stvari.

Nema nikog da smeta, da galami, da se nehotice, ili upravo hotimice, gura pred moj objektiv baš kada sam odabrao kadar i svetlo. Jednostavno, da nema nikoga da kvari...

No tada shvatam.

Ova priča ne može tako. Neće valjati da se ispriča redom, razumljivo, natenane.

Ako to valja za fotografije, za reči ne valja ama baš nimalo. Priča o jezeru na kome se jedri, roni, brčka, skače, prska, smeje, zaljubljuje, kampuje, pleše...to svakako nije uredna, mirna i pravolinijska priča sa jasnim početkom i krajem. Jer, bila bi iskuviše dosadna da bi iko poželeo da potegne toliki put na ovo jezero.

Priča o Gradskom jezeru mora biti zbrda-zdola ispričana, jer to je jedna od priča koje samo tako mogu biti zanimljive, privlačne, intrigantne...i to negde - iz sredine. Taman između dve sezone, u vreme kada se tiho, uz pomoć vetra i ponekog talasića, plaže međusobno domunđavaju, nekad hvale kako je na njima bilo dobro prošle sezone, a nekada tek maštaju kako će biti na nekoj od njih ove sledeće sezone.

Jer, da...plaža ima nekoliko.

Za komformiste beton, ležaljke i suncobrani, ali za decu šljunkovita plaža.

Za avanturiste poludivlja, za kampere polupitoma...

Ko bi jedrio, taj će takođe naći sebi svoj kutak, kao i onaj ko bi odigrao poneku vaterpolo utakmicu, ali i onaj ko bi tek da nauči da pliva. Jezero, najbliže od svih samoj Beloj Crkvi (mada ja lično nekako mislim da je i ono deo gradskog pejzaža, a ne samo oslonjeno na njega), zaista nudi nekoliko plaža, restorane, kamp i apartmansko naselje, te brojne sadržaje zbog kojih na trenutke zaboravite da niste na moru već na jezeru.

Da, Gradsko jezero zaista ima velike turističke ambicije koje podržava i lokalna vlast, i kao rezultat sve te podrške, nameće se činjenica da se svake godine povećava broj turista ponajpre zahvaljujući konceptu oslonca turističke ponude na Gradsko, ali Vračevgajsko jezero.

Ko se nije stigao zaljubiti od silnog skakanja i kočoperenja tokom dana na jezeru, uveče će dobiti novu šansu koja se uglavnom ne propušta. Jer, uređene, ali i osvetljene pešaćke staze pored jezera čine šetnju lakom i sigurnom, tako da se tokom nje noću može mirno skoncentrisati na brojanje zvezda na nebu, lov na mesečev odraz u vodi, ali i priliku za tobož slučajan dodir ruke, kao i uzdahe i lupanje srca čiji eho ova velika i mirna voda zaverenički krije, uglavnom za oboje...jer, teško je zamisliti da samo jedno srce izdajnički udara kada se prođe četvrta svetiljka i staza neprimetno postane onaj čuveni Put od žute cigle koji sad valja slediti...

Da, jedno srce možda snažnije bije na trenutke, a drugo, iskusnije, nekako to lakše sakrije...no uglavnom oba tuku sa svakim korakom, sa svakom svetiljkom koja ostane iza tih koraka, sa svakim pitanjem hoće li biti dovoljno svetiljki na stazi, da steknem to malo hrabrosti koja mi treba.

A jezero ume da čuva tajnu, da je zakopa negde u svoje silne dubine od preko šest metara kad je voda naročito visoka...pa dobro, Žak Kusto ne bi ovde baš mnogo toga snimio, ali akcenat je ipak na površini ove vode, kao i njenim obalama. Da budemo načisto, pored drugih, na jezeru postoji i škola ronjenja, iako je poznato da na dnu jezera nema nikakvih kovčega prepunih legendi, blaga ili boca sa duhovima, ali se, eto, može i naučiti roniti. 

Ovde se ne režiraju samo nikada snimljeni filnovi, već se ovde ponekad i trasiraju sudbine, ali ako bi se pravio film o osmehu, na ovom jezeru bi svi koji se zateknu, mogli biti statisti, ili čak glavne uloge...

I, budimo realni, ima u tom osmehu i malo jezera.

Ili puno, ne znam.

Znam da meni izmami osmeh i svako sećanje na njega, a kamoli odlazak.

I ko bi se usudio uopšte da kaže kako samo pretpostavlja koje i kakve sve priče kriju bungalovi, ili kamp prikolice i šatori, i tako redom, sve do apartmana u koje se decenijama već smeštaju raznorazni zaljubljenici u prirodu u kojoj se mogu bućnuti u vodu, ali u određenom komforu i urbanom okruženju. Kakve li su priče ostale ovde na Gradskom jezeru, a tek kakve li su otišle odavde svuda po zemli, pa i po svetu. I kakve li tek priče očekuju da budu ispričane ili prećutane, jer ponekad tek prećutana priča ima onu specifičnu gustinu u kojoj njena kalorična vrednost biva dovoljna da život promeni nabolje, onako, istinski.

Naravno, obzirom da je ovo zbrda-zdola priča, tek ću sada, pre negoli definitivno prepustim dalji obilazak Gradskog jezera fotografijama, spomenuti da se do ovog jezera stiže normalnim asfaltom, te da i pored kapacitivnosti jezera koja itekako bude testirana tokom leta, uvek ima mesta za parkiranje.

I, uvek ima šta da se radi između dva kupanja, dva sunčanja, dva zaljubljivanja...od sportskih terena, preko ponuđenih sadržaja u obliku ronjenja, veslanja, vaterpola, skakanja sa skakaonice ili jedrenja, pa sve do zabavnog parka za najmlađe. Čak i uveče je tu provod uz muziku iz restorana ili sa splava, iako je istovremeno i dovoljno mirno za šetnju po osvetljenoj stazi uz plaže, i nekako je u svoj toj zbrkanoj priči na kraju, čini mi se, leglo na svoje mesto.

Verujem da je sada moguće na praznim i pustim plažama videti veliki broj kupača pod nadzorom spasilačke službe, ili tek istuširane devojke i dečake kako stresajući kapljice sa sebe, na vrhovima tabana savladavaju vrelinu šljunka i betona na putu ka frižideru sa sladoledom, i čuti onaj zarazni smeh kome često povod ne uspemo ni da dokučimo, ali nama iscrta osmeh na licu.

I na koncu, možda neko i uspe da vidi samo puste obale jezera na slikama, i to bi onda značilo da ova priča nije uspela da oživi jezero...ili možda samo nije dovoljno zbrda-zdola ispričana...

Objektivom po Srbiji - Novi Pazar, od pazara i pazarišta do jednog sasvim novog, novog Pazara....

Priča o Novom Pazaru ima svoj tačan početak.

I, u pravilu je to onaj dan kada kročimo u Novi Pazar, jer uistinu priča koja faktografski možda i traje već skoro šest vekova, počinje uvek sa našim prvim koracima kroz grad.

Ovo je živopisan i gostoljubiv grad. Grad koji možda neće na prvi pogled da osvoji posetioca, ali će već kod prvih kročenih koraka da ga polako preuzme u sebe, uključi neprimetno u tu diskretnu, i naizgled nepostojeću vrevu. Da, upravo tako...naizgled kao da nema tog nečeg što vri od života, ali sa svakim korakom kroz grad, ta se misao kristališe u ono nešto čudno - prikrenu gradsku vrevu koja je stalno tu.

Dinamika Novog Pazara zapravo je na neki način jedinstvena. 

Čak i kada uđeš da pojedeš taj čuveni pazarski ćevap ili mantije, a u jednostavnom, ali čistom lokalu budu zauzeta svega dva stola, dok sediš i čekaš da stigne hrana, osećaš tu tihu vrevu. Ne, zaista ne mora biti pun lokal, apsolutno je dovoljno da samo nekoga ima. Ma, imam utisak da je i tišina ovde nekako dovoljno jasna i glasna, da i tih korak predstavlja onu dinamiku u koju nas Novi Pazar polako uvlači.

Izlozi prepuni sjajnog nakita po kome je između ostalog i grad poznat, impozantne haljine do članaka u buticima, kafa sa žara i kasapnice prepune osušenih specijaliteta...sve bi to možda negde kičasto izgledalo, ali ne i ovde.

Čisto. Utisak kome se ne možeš oteti nikako.

Svuda tako, čak i tamo gde je socrealistička arhitektura druge polovine prošlog veka možda i naružila grad, i tu je prvi utisak koji se nameće baš taj. Čisto.

Prazan parkovski popločani plato pored reke ogrnuo se u sjajne skute od golubova koje prolaznici hrane, nekad sedeći na zidiću ili klupi, a nekada samo u prolazu.

Jedna viđena urbana priča, ali ovde je to pazarski stil, da tako kažem...

I sva ta mešavina arhitekture u kojoj su savremena zdanja dopunila izvorne zgrade, kuće i džamije, nekako je ispala skladna. Možda, eto, da su ulice malko šire za saobraćaj, no ne mari. Bar za posetioca, jer stanovnicima sigurno ne smeta to.

Stari deo u čaršijskom maniru ne nudi samo Hamam koji je, istina, i glavna atrakcija za posetioce, već i jedan izuzetan vremeplovski izglet u fantsatičnu metamorfozu iz starog, u novo trgovačko ruho. Ne može se u nekoliko reči objasniti kako je upravo tu, gotovo kristalno jasno, zašto je od Starog Pazara, odnosno Pazarišta, nastao ipak Novi Pazar.

Nekako se baš ovde sve razjasni samo od sebe, čim stanemo pred neki od izloga u kome se nalazi tradicionalna priča u nekoj savremenijoj atmosferi.

I to je jedan od unikatnih atributa Novog Pazara, i takođe još jedan u nizu koji se ne mogu baš rečju, pa možda ni slikom pojasniti, jer neki se fenomeni zapravo mogu ipak samo doživeti...

Novi Pazar, baš kao mesto na ovom geografskom mestu sa tačnim koordinatama, nastao je upravo kao Novi Pazar. Nastao je ovde jer je njegov osnivač uvideo da je širina polja u koje ga je potom smestio, adekvatnija njegovoj želji da podigne jedno značajnije trgovačko čvorište i pazarište.

Da, pazarište, jer asortiman robe koja je dolazila na karavanima, uveliko je prevazilazio svaku definiciju pijace.

Zapravo, sve je to ovde postojalo već, ali malo pored, malo zapadnije, pa je tu čak i Stari grad Ras funkcionisao kao nemanjićka prestonica, a negde između njega, i današnjeg novog pazara, zapravo je funkcionisao nekakav stari pazar, a danas lokalitet znamo kao Pazarište.

Dalekovidost Isa Bega Isakovića, turskog proslavljenog vojskovođe zaslužnog za osnivanje grada, bila je presudna da odabere i zapravo dizajnira grad tako da ne bude samo vojna baza za dalji prodor na sever, već da mu udahne ubrzo i trgovinsku komponentu.

Ponekada se čovek zapita kako su u nekim mračnim vremenima neki uspevali da se izdignu iznad sveopšte tame sastavljene od paleža, smrti i pljački, i da tako, sa vrhova prstiju, ugledaju nad tmurnom i sumornom stvarnošću, neku adekvatniju i prihvatljiviju budućnost.

Novi Pazar je, eto, imao sreće po tom pitanju.

Tek, prvi pisani izvori govore o ovom mestu već u petnaestom veku kada je i nastajalo, a govore i o dosta toga što podseća na red koji je vladao ovde. Pre svega se spominju sudovi, i to sudije iz više baza, i hrišćanskih, i muslimanskih, najverovatnije s obzirom na karakter jednog internacionalnog trgovačkog mesta koji je Novi Pazar već na početku svog funkcionisanja, poprimao.

Istina je da je svoje najslavnije dani u prošlosti, Novi Pazar doživeo sredinom sedamnaestog veka, i to u doba trgovinske dominacije kolonije dubrovačkih trgovaca koji su vešto koristili činjenicu da se Novi Pazar nalazi na trgovačkom putu od Dubrovnika do Niša , i istina je da je u tom smislu, a pogotovu u to doba, Novi Pazar pokazao da je opravdao svoje savršeno odabrano ime.

Nažalost, u potonjim vekovima, jedna druga istina pokazaće da ni ovakva trgovačka Meka nije imuna na destruktivne sile rata, pa je uz ratne pohode na ovim prostorima, a posebno one ustaničke i osvetničke prirode, došlo i do najvećih razaranja svega uspostavljenog u gradu do tada.

Posle toga, Novi Pazar iz nekoliko ratnih vihora izlazi kao bleda senka ne samo uticaja i statusa koji je imao, već i u demografskom i urbanističkom smislu.

Još jednom će, tokom devetnaestog veka, Novi Pazar doseći neke visine i statuse, ponajpre zahvaljujući svojim trgovačkim atributima i tradiciji, ali će se politika i rat umešani kao i uvek na ovim prostorima, postarati da se značaj ovog mesta ukroti do nivoa ispod regionalnog, i krajnje lokalnog u najboljem slučaju.

Pazarski Feniks tek krajem dvadesetog veka u svojoj savremenoj epohi, ponosno podiže glavu, i preuzima za sebe presto u tekstilnom svetu, ovoga puta šireći svoj trgovački duh i u proizvodnju, te su uz nakit, ćevape i mantije, farmerke postale jedan od simbola Novog Pazara.

No, ko ga po čemu raspoznaje i na šta god ko ga asocira, to će važiti dok prvi put ne kroči ovim ulicama...i tek posle tih koraka, svako će za sebe znati šta mu znači Novi Pazar, a grad sam po sebi kao da nudi bezbroj tih značenja od kojih samo treba da se čoveku nametne neko od njih...negde u koracima po kaldrimi ili pločama, pored starih kapija i česmi, pokraj saksija sa cvećem ili podno tvrđave, svejedno je...neki od tih koraka doneće to značenje već sami od sebe.

I, oprostiće mi moji čitaoci što sam se zaljubio u ovu zgradu....kako se izraziše u jednom sjajnom filmu - neodoljiva stara ruina.

Otud i nekoliko slika posvećenih baš toj zgradi.