Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

недеља, 31. јануар 2016.

Objektivom van Srbije - Gradac, uspomena od talasa, sunca, gradela i žala...

Jugom prema Dubrovniku, starom Jadranskom magistralom i teško je promašiti skretanje za Gradac.
Malo, tipično primorsko mesto, kamene ulice oblikovane da se suprotstave buri i uglavnom raspoređene tako da okružuju manastir na koga su meštani veoma ponosni. 
Pa kako i ne bi kada je u njemu svoje najplodnije dane proveo Andrija Kačić Miošić, autor, kako kažu, najčitanijeg hrvatskog štiva. Eto, tim podatkom sam ostao zatečen i sam, ali da ga podelim...
No dobro, Gradac je možda poznat po tome, ali ga vredi bar obići jer ne postoji mogućnost da taj obilazak bude greška.
 Marineta sa nekoliko ribarica i više manjih brodica, gradska plaža i standardni folklor od sezonske ugostiteljske ponude na svakom koraku, slika je koja nas dočeka.
I ta slika je veoma prijatna.


Plaže se prostiru i van mesta u oba smera i zaista su takve da će gotovo svako na njima naći za sebe ono što smatra svojim viđenjem odmora na moru.
I tako, evo nas u mestu Gradac.





Uspon ka nekadašnjem spomeniku partizanskoj borbi u ovim krajevima ima zaista razočaravajuću i tužnu završnicu, jer vrh fizičkog uspona otkriva dno jednog unutrašnjeg sunovrata. Nažalost, nimalo retka slika na celokupnom prostoru nekadašnje države i odnosa prema vlastitoj istoriji. Naravno, uvek je moguće da postoji i neko drugo, bolje objašnjenje za spomenik srušen pored svog postolja. Pa, ako postoji drugo objašnjenje, sigurno je bolje, jer sve je bolje od ovoga...




Konačno, zaštitni znak mesta u svom punom sjaju...


































понедељак, 25. јануар 2016.

Fokus na događaju - Izložba posvećena Mihajlu Pupinu u Beogradu, najveća interaktivna izložba kod nas

Dobar dan, ja sam Mihajlo Pupin...kaže miran i topao glas kada se zakorači prvu prostoriju izložbe u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu na najveću interaktivnu izložbu potpuno multimedijalnog karaktera, uz mogućnost da se tradicionalnim čitanjem i razgledanjem zaustavite povremeno i detaljnije pogledate izložene eksponate.
Da li je reč o nečemu zbog čega treba posetiti Srbiju?
Teško...način na koji je približen jedan od najvećih izdanaka ovog naroda je sjajan, ali je u solidnoj meri standardan u Evropi i revolucionaran je uglavnom samo kod nas.
Na pitanje da li treba doći u Beograd i videti ovu izložbu odgovor je sasvim suprotan.
Da, obavezno.
Sa svojom narednom porodičnom generacijom, a istovremeno ojačan i prethodnom generacijom, zaputio sam se na Trg Nikole Pašića u kraj u kome sam odrastao i tamo smo stigli - prerano. Masivna vrata koja ulivaju svojevrsno strahopoštovanje već na prvi pogled bila su zaključana, ali tačno u vreme predviđeno za posete otvorila su se za nas. Upravo tada su me i zapitali moji mladići iz naredne generacije: A šta je Pupin izmislio?
- Uglavnom ništa osim načina da se efikasno upotrebi i koristi već izmišljeno, a to je već zaista široko polje rada. Ustvari, malo je ljudi tako sposobnih u istoriji. Čak su i njegovi pronalasci i patenti bili motivisani i usmereni na praktičnu upotrebu nečeg već pronađenog. Zato je toliko velik i značajan, a srećom, uz naporan rad da se sam snađe u Americi posle polaska iz Banata i vlastitog finansiranja celokupnog svog školovanja, na kraju postane i bogat.


Izložba je sjajna. Sve što bih dalje rekao zvučalo bi kao da ponavljam reči aktuelnog ministra kulture što ne bih voleo, ali bilo bi neizbežno ;)
Iskustvo koje treba steću u svom životu, a pritom ovaj put za jedno takvo iskustvo ne treba nositi pasoš. Ove fotografije teško mogu da dočaraju ni blizu pravu atmosferu, ali će možda nekoga zaintrigirati, a nekoga i podsetiti...
Maštovitost prikaza i korištenja postojećih multimedijalnih rešenja u postavci ove izložbe, verovatno su i najprikladniji omaž celokupnom Pupinovom radu. Znamo za neke mogućnosti, ali smo im kroz izložbu dodelili ulogu kojom nas najbolje približuju čoveku koji je Rendgenove zrake učinio korisnim samo time što je za dobijanje njihovog rezultata vreme skratio sa celog časa na svega par sekundi i time ih uveo u medicinu. Samo to...
Tako je i ova postavka učinila da samo kombinacijom zvučnih efekata, svetlosnih strobova i senzora pokreta zaista na sasvim drugačiji način doživimo pravu moć jednog od najbriljantnijih svetskih umova. Nekoga ko radio talase nije izmislio, več ih učinio upotrebljivima, baš kao i Rendgen. Telefon, eh... Da li se konačno čujemo bez smetnji?
Čujemo se, da, na ovakvoj izlođbi se čujemo. Ko ume da sluša, čuće velikog naučnika, a tehnika se na izložbi postarala za to.