U šetnji po Beogradu - Topčiderski park, najlepši beogradski park, jednog lepog zimskog dana

Koliko je ranije čovekova veza sa prirodom bila drugačij nego danas, nije teško zamisliti. Na mnogo načina se čovek odnosio prema prirodi onako kako je danas ponekad i nezamislivo, posebno usled urbanističkih širenja savremenih naselja. 

Ono što je ipak zajedničko i sadašnjem i nekadašnjem odnosu ljudi prema svojoj okolini, jeste potreba da sačuva tu prirodu za sebe, makar u nekoj meri, i da na institucionalnom nivou brani te oaze koje su polako okruživali stambeni kvartovi.

U neka vremena kada je daleko manje ljudi živelo, na daleko većem neurbanizovanom prostoru, prosto je i bilo logično da se određeni prostori koriste u svrhe za koje urbanizovana područja nisu pogodna.

Topčider.

Dolina tobdžijska, tako bi se mogao prevesti sa persijskog jezika ovaj naziv kraja u Beogradu.I, ma kako naizgled zvučalo, to je zapravo veoma veran opis svrhe koju su ovom prostoru, u ono doba nedaleko od Beograda, namenile okupacione turske vlasti tokom svog boravka na ovim prostorima.

Naime, upravo ovde su Osmanlije izlivali svoje topove, te su i podigli infrastrukturu za to, ali je, zanimljivo, i Paša ovde imao svoje lične objekte za odmor.

I ništa manje važno, u dolini Topčiderske reke na ovom mesto gde je ta dolina i najšira, bilo je toliko livada, da su ih turske vojne vlasti koristile za napasanje konja.

U vreme austrijske vladavine, slično tome su se ponašali i austrijski velikodostojnici koji su ovde podizali sebi majure, pa čak i prinčevsku lovačku kućicu.

Zapravo, po završetku Drugog Srpskog ustanka, počinje najvažnije razdoblje za budući Topčiderski park.

Upravo tada Knjaz Miloš Obrenović će sebi odabrati topčidersku dolinu za izgradnju svog Konaka, odnosno, rezidencijalne infrastrukture, najverovatnije inspirisan prirodom, jer kako inače drugačije tumačiti naredbu koju je po svom odabiru, uputio vlastima: Nikakva kola ne puštajte da preko Topčidera idu, da livade kvare.

I, negde tada i počinje topčiderska dolina da dobija oblik u kakvom je danas možemo videti.

Današnji najlepši beogradski park, upravo Topčiderski park, velikim delom je formiran baš u vreme kada je Knez Miloš odabrao da ovde živi, a i vlada odavde. 

Upravo ta odluka, dovela je ovde i sedište ne samo političke, već i crkvene vlasti, obzirom da se neposredno pored Miloševog konaka, nalazio i crkveni konak iz koga su delovali prvi mitropoliti Kneževine Srbije.

Uređenje ovog prostora u stilu tada najprostranjenijeg stila takozvanog Engleskog parka, donelo je i staze za šetnju, ali i razne biljne kulture od kojih su najčuveniji platani kojih i danas ima. Ispred samog Konaka, najpoznatiji beogradski platan koji se smatra i najstarijim, odavno je apsorbovao u sebe metalne podupirače postavljene da podrže teške grane, te danas one kao da izviruju iz njega. 

Ja se sećam vremena kada sam se igrao kao dete ovde, i kada sam jasno video sedla, koja su u svojstvu udlaga postavljena na vrhu podupirača, no danas se ona ne mogu videti više, drvo ih je potpuno preuzelo.

Park je podeljen u četiri celine, ali nisam siguran koliko bi to bila zanimljiva priča, te ću pokušati samo da izdvojim samo njegove najlepše karakteristike.

Potok koji se spušta preko parka, sa svojim drvenim mostićima, kaskadama, te jezercem koje gradi, a potom nastavlja do sledećeg svog jezerca skrivenog u šumici, neposredno pre nego što se ulije u Topčidersku reku.

Jezerce sa prelepim mostićem na koje je većina mladenaca obeležila svoj najsrećniji dan. Jezerce sa svojim ostrvcem. 

Spomenici i skulpture među kojima su najznačajniji Žetelica, Obelisk i spomenik Arčibaldu Rajsu.

Topčiderska crkva sa konakom, posvećena Svetom Petru i Pavlu.

Park šuma Košutnjak koja se vremenom izdvojila kao zasebna celina, ali je izvorno bila lovište i uzgajalište srna, ograđeno ogradom. Nakon uklanjanja ograde prilikom dodele zvanja Narodnog dobra ove šume, za svega nekoliko godina neumerenog lova od strane dobrog naroda kome je dodeljeno, uništen je gotovo sav fond divljači u Košutnjaku.

I, dalje se može dosta toga nabrajati, ali jedno ostaje sigurno - Topčiderski park treba posetiti. 

Udahnuti ga, osetiti. Svaki korak tim stazama kojima sam toliko puta prošao, svaki put mi je izgledao drugačije. Nisam se nikada provezao fijakerom koji ovde vikendima u sezoni prevozi turiste, ali sam sposoban da razumem kako je i to poseban ugođaj. 

I ono što pouzdano znam jeste činjenica da je vremenom ovaj park postao važan deo mene, a ne samo važan za mene. Taman poput onog platana čije su moćne grane uvukle u sebe svoje držače...

U šetnji po Beogradu - Tarzan plaža, najpoznatiji brend Progara na svetu

Rubni delovi rubne beogradske opštine....ne znam kako to zvuči, ali probao sam da se potrudim da izbegnem reč periferija. Ne zato što smatram da je to nešto pežorativno, neprikladno i slično, već prosto što kada treba da spomenem mesto Progar, jednostavno reč periferija ičega, nije adekvatna.

Progar, malo mesto u sremskom delu Beograda, naprosto jeste mesto koje se administrativno graniči sa Pećincima, ali ga ni nekim pridevima poput graničnog, ne možemo tačno opisati.

Jednostavno, Progar je tu gde je, na levoj obali Save, i ako Progarčane pitate, to je i najlepši deo Save.

Pa sad, eto, možda jedan Beograd na vodi više manje, ali tu je negde u samom vrhu njihov deo Save.

Šalu na stranu, za Progar apsolutno ne znači ništa što se do tamo iz gradskog jezgra putuje gotovo sat vremena, i što kada se produži dalje, izlazi se iz Beograda nakon samo ponekog kilometra.

Progar je i dalje tu gde je, i nekako se čini da je poprilično okrenut sam sebi.

O tome dosta govori i njihov najpoznatiji brend na svetu, Tarzan plaža.

Pa, o čemu se tačno radi?

Na samom kraju mesta, nalazi se i autobuska okretnica, a kada se samo malo produži pored nje putem ka Obedskoj bari, dolazi se do drvenih tabli koje pokazuju na skretanje levo, ka Savi, a koje su nekada bile daleko atraktivnije nego danas.

Rustična, autentična i možda nedovoljno označena tabla, nekada je pokazivala na levo sa natpisom Tarzan plaža, a ispod je stajala velika reč - Ovamo!

Danas je ta tabla ustupila mesto nekim savremenijim, ali manje duhovitim i atraktivnim.

I kada skrenemo, idemo dalje putem na samu Progarsku adu koja je nasipnim putem povezana sa kopnom, a zatim stižemo i na našu destinaciju.

Tarzan plaža.

Danas je to mesto unekoliko drugačije nego pre, recimo, desetak godina, i danas neke nove klinke zavode ovde neke današnje klince u sličnom ambijentu kupajući se, sunčajući, igranjem odbojke na pesku ili karata i jamba na peškiru ili za stolom. Samo danas nema više onog konpca koji je glumio lijanu, i koji je pod istim tim drvetom zamenila visoka betonska skakaonica.

Ostalo je, više manje nepromenjeno.

Jednom rečju - prelepo.

Dolazak na samu plažu ume da izmami uzdah još dok smo u kolima ili na motoru, zavisno čime dođemo, jer samo lokalci ovde krenu peške.

Drvoredi uz obalu, sređeni i na jednom mestu raščišćeni u prostran i kapacitetan parking u prirodnoj senci izuzetno visokih krošanja, prvi su utisak koji obuzima kada se dođe, jer ovako nešto je apsolutno neočekivano na jednom ovakvom mestu.

Sledeći utisak je kompleks u koji ulazimo na jedan od dva izgrađena ulaza iako zapravo ovde i ne postoji neka čvrsta, formalna ograda kompleksa koji delom zalazi u svojevrsnu šumu oplemenjenu održavanim travnjakom, cvećem a zatim i stilizovanim objektima, zatim stolovima i mrežama za uživanje.

Taj kompleks se svojim drugim delom širi ka samoj reci, na betonirani deo obale kojim dominira restoran sa nekoliko terasa sa stolovima, ali i ležaljkama, te već na prvi pogled postaje jasno da je upravo ovo ugostiteljski model koji svi priželjkujemo svi kada krenemo negde na kupanje, posebno na more gde je sve češće teško pronaći bilo kakav model uživanja na plaži, a da se dodatno ne naplaćuje.

Štaviše, ukoliko baš ne želite ništa da popijete, meni nije poznato da ćete biti zamoljeni da odete čak i sa ugostiteljskog mobilijara, a kamoli sa setova za sunčanje.

Ponton koji širi paletu mogućnosti za kupanje i sunčanje, ali i omogućava pristajanje čamaca zarad uživanja na ovom mestu, poseban je detalj. Možda čak i više od terena za odbojku u pesku koji je izuzetno angažovan.

Konačno, celokupno ovo mesto nastalo je iz entuzijazma jednog čoveka koji je voleo tu obalu, pecanje i talase, sunce, i svoje mesto. Žika Babuška je ime koje ovde svi znaju, ime onoga ko je izbetonirao ovaj deo obale, a pritom sačuvao prirodu, te je dodatno oplemenio u meri u kojoj se samo dubokim naklonom može odati priznanje za ovakav poduhvat.

Na obali je sačuvao i stablo koje se naginjalo nad vodu u dovoljnoj meri, da se za njega mogao vezati snažan konopac koji je poput lijane služio za skokove u vodu na tom mestu.

Da, upravo poput popularnog Tarzana u nekoj imaginarnoj džungli Afrike, samo ovde, na nepun sat od centra grada, na mestu do koga se stiže gradskom autobuskom linijom.

Danas je ovaj konopac u međuvremenu unapređen prečkom kao rukohvatom, unapređen i zidanom skakaonicom, a danas čak i zamenjen njome, ali naziv je ostao.

Brend je zaživeo, Progar je u velikoj meri prepoznat upravo po svojoj Tarzan plaži.

Plaži jedinstvenoj po mnogočemu...

A, kako je to izgledalo pre nekih desetak godina, možemo da vidimo na slikama koje slede.

Šmekeri koji su tada pokušavali da svojom atletikom i neustrašivošću šarmiraju devojke na obali, i devojke koje su gotovo podjednako zadavale svojim udvaračima nove atletske zadatke, danas verovatno dovode svoju dečicu na ovu obalu, ali retrospektiva kroz fotografije nekada i sada možda najbolje bude oslikala jedan lep, a možda i najlepši deo njihove priče o odrastanju.

A nama koji to ponekada pogledamo sa strane, možda i otvori još jednu lepu stranicu koju krije neispričiva priča o Beogradu i svim njegovim čudima...