Prvi put je, početkom devetnaestog veka, narod u Srbiji ustao oružjem protiv turskog zuluma u Orašcu i narodono predanje a i zvanična istorija beleže to doba kao vreme krvi.
Vreme krvi, baruta i suza.
Godine i godine nepokornosti, bitaka, teškog života, gladi...
Naravno, zastave, odlikovanja, marševi, sve je to scenografski u prvom planu, retko ko ratovanje opisuje pravim sinonimima. A i kad ga takvim opiše, uglavnom ga niko ne sluša.
Ili ne čita.
A na kraju i ne pita.
Jer niko ne voli invalide, zapuštenu zemlju, prosjake veterane u poderanim uniformama, sredovešne majke u večitoj crnini, spaljene kuće... Ne, zastave, odlikovanja i parade su lepše.
Prvi ustanak se završio porazom.
Sve što je iza njega ostalo, istorija jedva dotiče a narodno predanje i ne poznaje.
Drugi put su poraženi ustanici odlučili da sa jasnim ciljevima dovrše ono što su želeli, da steknu slobodu i samostalnost, oružjem, ali i pameću.
Drugi put su uspeli. Malo su oslobodili oružjem, malo pripretili vatrom prvog ustanka koja se Turcima nije dopala, malo se predali ali uz svoje uslove, malo stekli prvo autonomiju, a zatim, korak po korak, proširili je do nivoa slobode i samostalnosti.
Malo u mišicama, više u glavi.
A sve je počelo u Takovu, svega par godina od sloma prethodnog ustanka.
Takovski grm.
Takovski hrast.
Mesto gde su se junaštvo, iskustvo i mudrost udružili sa jasnim ciljem.
Danas je to spomen područje šireg kulturnog ali i sportskog značaja u malom mestu u srcu Šumadije, u Takovu. Jednostavna varoš i prelep kompleks. Dočekalo je da do njega stignu i najvažnija državna obeleđavanja i manifestacije, a dočekalo je da do njega stigne i auto put. Možda je sve to prema istorijskom značaju trebalo i ranije, ali dobro je i ovako.
Hrast se dugo držao, a posađeni su i novi hrastovi.
Jedna lepa šetnja, nekoliko minuta posvećivanja misli onima koji su ovde stvarali buduću državu i prelep osećaj na kraju izleta.
Pesnik ili samo neko vičniji rečima možda bi i bolje to opisao, stoga ćemo dalje kroz Takovski kompleks fotografijom.
Krajolik u okolini...
Jednom sasušenom hrastu nimalo ne smeta što se pod njim odvija turnir za najmlađe fudbalere, naprotiv. Kao da oživi iako lišća davno više nema.
Vreme krvi, baruta i suza.
Godine i godine nepokornosti, bitaka, teškog života, gladi...
Naravno, zastave, odlikovanja, marševi, sve je to scenografski u prvom planu, retko ko ratovanje opisuje pravim sinonimima. A i kad ga takvim opiše, uglavnom ga niko ne sluša.
Ili ne čita.
A na kraju i ne pita.
Jer niko ne voli invalide, zapuštenu zemlju, prosjake veterane u poderanim uniformama, sredovešne majke u večitoj crnini, spaljene kuće... Ne, zastave, odlikovanja i parade su lepše.
Prvi ustanak se završio porazom.
Sve što je iza njega ostalo, istorija jedva dotiče a narodno predanje i ne poznaje.
Drugi put su poraženi ustanici odlučili da sa jasnim ciljevima dovrše ono što su želeli, da steknu slobodu i samostalnost, oružjem, ali i pameću.
Drugi put su uspeli. Malo su oslobodili oružjem, malo pripretili vatrom prvog ustanka koja se Turcima nije dopala, malo se predali ali uz svoje uslove, malo stekli prvo autonomiju, a zatim, korak po korak, proširili je do nivoa slobode i samostalnosti.
Malo u mišicama, više u glavi.
A sve je počelo u Takovu, svega par godina od sloma prethodnog ustanka.
Takovski grm.
Takovski hrast.
Mesto gde su se junaštvo, iskustvo i mudrost udružili sa jasnim ciljem.
Danas je to spomen područje šireg kulturnog ali i sportskog značaja u malom mestu u srcu Šumadije, u Takovu. Jednostavna varoš i prelep kompleks. Dočekalo je da do njega stignu i najvažnija državna obeleđavanja i manifestacije, a dočekalo je da do njega stigne i auto put. Možda je sve to prema istorijskom značaju trebalo i ranije, ali dobro je i ovako.
Hrast se dugo držao, a posađeni su i novi hrastovi.
Jedna lepa šetnja, nekoliko minuta posvećivanja misli onima koji su ovde stvarali buduću državu i prelep osećaj na kraju izleta.
Pesnik ili samo neko vičniji rečima možda bi i bolje to opisao, stoga ćemo dalje kroz Takovski kompleks fotografijom.
Krajolik u okolini...
Jednom sasušenom hrastu nimalo ne smeta što se pod njim odvija turnir za najmlađe fudbalere, naprotiv. Kao da oživi iako lišća davno više nema.
Нема коментара:
Постави коментар