Možda je prava geografska odrednica Veliko Gradište.
A, možda je to i Srebrno jezero....ko zna.
Jer, za put između ove dve geografske odrednice malo je ko čuo.
Pa, ako ćemo još preciznije, malo je ko čuo, a da nije prošao njime.
Prema tome...nije to neka destinacija...to je ipak put između dve destinacije.
A, ako ćemo pravo...nije ni neki put. Čak i kada kažeš da je tri hiljade metara u pitanju, opet znaš da to jedva malo duže zvuči duže od tri kilometra koliko bismo u njemu uživali.
Onda, šta je, ako nije sve to...teško je ne zapitati se.
U pitanju je jedan, usudio bih se reći, doživljaj.
Doživljaj prirode, ali i doživljaj društva u kome ga savladavaš. Neko odabere sebi društvo, a neko je sam sebi ponajbolje društvo, ili uspe da nađe sebi društvo u ponekom galebu, labudu, čaplji, ili paru naizgled drsko nezainteresovanih patki, ili čamcu koji se ljuljuška lenjo okrećući krmu ka pomalo mističnoj suprotnoj rumunskoj obali...
Oni prvi koraci su važni, svugde, pa i ovde.
Za one koji ne umeju sami, nisu navikli ili nemaju motivaciju, to su veoma teški koraci.
To važi svuda gde nameravamo da šetamo, ali ovde....ovde možda to ne važi.
Ovde je bitno krenuti...i posle sve nekako samo od sebe seda na svoje mesto.
Koraci se sami nižu, odlaze, traže, nalaze i prate svoj ritam ležerno. Taman poput misli koje se nekako same poslože, tragajući za vlastitim smislom negde u pejzažima kojima su sada okružene.
Onim pejzažima u kojima svaka misao postaje smislena ma koliko možda blesava ili neozbiljna bila.
Poneki biciklista prođe, ponegde pored sebe povije i kakav istaknuti cvet ili visoku vlat trave, kao gotovo neprimetni znak da je negde zabeležen, primećen, evidentiran kao još jedan od srećnika koji su ovakvu lepotu uspeli sebi da priušte.
I, nema tu nikakvih podataka.
Nema tu nikakvih anegdota, niti se ovde šta uzbudljivije nekada dešavalo sem nekih stidljivih dodira ruku, koji vode ka tom prvom poljupcu.
Ili možda poneki plač iz kolica koji na neki način kao da zna ponešto o baš tom poljupcu ili dodiru ruke.
Pa čak i neka sećanja na vozić koji je čas vozio ovuda, a čas nije...
Ma ne, zapravo ovde nema ničega od toga što bi se spominjalo u istorijskim knjigama, ovaj put je nastao negde paralelno, ne dotičući slavu, istoriju i bitke, i nije znamenit nipočemu drugom, sem po tome što, eto, postoji.
Tu negde, na potezu između Gradišta i čuvenog jezera, gotovo skriven.
Jer, kada se razmaše košava, nikome se nigde ne ide, a ponajmanje u šetnju, i tada na putu nema nikoga. Ipak, kada sunce obasja obale Dunava i pobudi ulenjelu vegetaciju da se razlista u svoj svojoj živopisnoj garderobi svuda kraj puta, odnekud i magija obuzme ova tri gotovo zlatna kilometra, i priča počne ispočetka.
Različita priča, za svakog šetača, džogera, biciklistu...za svakog ko zauzme svoju klupu kraj puta, ili strpljivu busiju kraj štapa pogleda zarobljenog negde između brdovite suprotne obale i plovka koji miruje...a, valjalo bi da počne da radi...