Objektivom po Srbiji - Šetnja od Srebrnog jezera do Velikog Gradišta, nezaboravan dan u neočekivanom ambijentu

Možda je prava geografska odrednica Veliko Gradište.

A, možda je to i Srebrno jezero....ko zna.

Jer, za put između ove dve geografske odrednice malo je ko čuo.

Pa, ako ćemo još preciznije, malo je ko čuo, a da nije prošao njime.

Prema tome...nije to neka destinacija...to je ipak put između dve destinacije.

A, ako ćemo pravo...nije ni neki put. Čak i kada kažeš da je tri hiljade metara u pitanju, opet znaš da to jedva malo duže zvuči duže od tri kilometra koliko bismo u njemu uživali.

Onda, šta je, ako nije sve to...teško je ne zapitati se.

U pitanju je jedan, usudio bih se reći, doživljaj.

Doživljaj prirode, ali i doživljaj društva u kome ga savladavaš. Neko odabere sebi društvo, a neko je sam sebi ponajbolje društvo, ili uspe da nađe sebi društvo u ponekom galebu, labudu, čaplji, ili paru naizgled drsko nezainteresovanih patki, ili čamcu koji se ljuljuška lenjo okrećući krmu ka pomalo mističnoj suprotnoj rumunskoj obali...

Oni prvi koraci su važni, svugde, pa i ovde.

Za one koji ne umeju sami, nisu navikli ili nemaju motivaciju, to su veoma teški koraci.

To važi svuda gde nameravamo da šetamo, ali ovde....ovde možda to ne važi.

Ovde je bitno krenuti...i posle sve nekako samo od sebe seda na svoje mesto.

Koraci se sami nižu, odlaze, traže, nalaze i prate svoj ritam ležerno. Taman poput misli koje se nekako same poslože, tragajući za vlastitim smislom negde u pejzažima kojima su sada okružene.

Onim pejzažima u kojima svaka misao postaje smislena ma koliko možda blesava ili neozbiljna bila.

Poneki biciklista prođe, ponegde pored sebe povije i kakav istaknuti cvet ili visoku vlat trave, kao gotovo neprimetni znak da je negde zabeležen, primećen, evidentiran kao još jedan od srećnika koji su ovakvu lepotu uspeli sebi da priušte.

I, nema tu nikakvih podataka.

Nema tu nikakvih anegdota, niti se ovde šta uzbudljivije nekada dešavalo sem nekih stidljivih dodira ruku, koji vode ka tom prvom poljupcu.

Ili možda poneki plač iz kolica koji na neki način kao da zna ponešto o baš tom poljupcu ili dodiru ruke.

Pa čak i neka sećanja na vozić koji je čas vozio ovuda, a čas nije...

Ma ne, zapravo ovde nema ničega od toga što bi se spominjalo u istorijskim knjigama, ovaj put je nastao negde paralelno, ne dotičući slavu, istoriju i bitke, i nije znamenit nipočemu drugom, sem po tome što, eto, postoji.

Tu negde, na potezu između Gradišta i čuvenog jezera, gotovo skriven.

Jer, kada se razmaše košava, nikome se nigde ne ide, a ponajmanje u šetnju, i tada na putu nema nikoga. Ipak, kada sunce obasja obale Dunava i pobudi ulenjelu vegetaciju da se razlista u svoj svojoj živopisnoj garderobi svuda kraj puta, odnekud i magija obuzme ova tri gotovo zlatna kilometra, i priča počne ispočetka.

Različita priča, za svakog šetača, džogera, biciklistu...za svakog ko zauzme svoju klupu kraj puta, ili strpljivu busiju kraj štapa pogleda zarobljenog negde između brdovite suprotne obale i plovka koji miruje...a, valjalo bi da počne da radi...

Tereni za svašta.

Ili za štošta, zavisno od toga kako posmatramo stvari.

U svakom slučaju, tu su.

Nekome su namenjeni, nekome su samo dekor u šetnji, ali deo su ovog doživljaja, bez imalo sumnje,

I, taman kada prestane arhitektura iz koje izbija tiho i umešno prikriven luksuz, i zadnje vile o čijim se dozvolama ovde itekako zna raspravljati, za razliku od izgleda o kome nema rasprave, eto i puta koji se pruža lenjo i dokono, ukrašen samo kandelabrima, ponekom klupom i prirodom.

Letača i gnjuraca, ali i pernatih hedonista ovde ima na gotovo svakom koraku.

Ponekad i Dunav kao da je zastao ovde, kao da ne teče, i kao da leškari na suncu i upija jedan od onih dana koji se ne zaboravljaju.

Da, jer na slikama je upravo jedan takav dan.

Dan koji se dogodio još 2018. ali se, eto, svake godine događa još po nekoliko puta...ili možda ipak, nekoliko desetina puta....zavisno od toga koliko puta godišnje zatvoriš oči i zamisliš ponovo te lagane korake koji hvataju svoj ritam, taj miris vode čiji mir remeti tek poneki par krila kada se spusti na njenu površinu sustižući konačno tu vlastitu senku.

Ko ume, umeće uvek. 

Ko ne ume, ne može mu se dočarati.

No slika koju proživljavaš i obnavljaš u sećanju toliko puta, tu je, pred nama, i one najrečitije od tih slika možda će i prizvati nekoga da pronađe svoj korak ovde, na putu bez imena, bez istorije i bez anegdota.

Jedan međaš u cveću.

Zanimljiv motiv.

Jedna državna granica obeležena početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

Međaš, taj kamen razgraničenja države koja ne postoji, okružen cvećem koje cveta bujno kao da želi da poništi svaku granicu, pa i ovu.

Možda deluje čudno, ali kada je državna granica reka, taj jasni znak koji odvaja državu od države postavlja se na pogodno mesto na kome je najveća verovatnoća da ga prirodne nepogode neće moći zakloniti od pogleda, i tamo gde će uvek označavati državnu granicu.

Naravno, to ne znači da je onaj labud malopre pisnuo snažno u nekoj drugoj državi, jer mu je granični kamen bio iza leđa, ne...to ponajpre znači da labuda nije briga.

Nimalo...

Kada kreneš, ideš ka nečemu.

Vidljivo je, naravno, uz ta nepuna tri kilometra koja rastavljaju početak od kraja i obrnuto, sve je vidljivo, ali nekako kako se bližiš tom nečemu što si video na početku, to je izvesnije da to nikako ne može biti cilj.

Može da bude nekakva tačka okretanja. Pa da, to bi bio bolji izraz, jer cilj ovde kao da ne postoji.

Čudno zvuči jer početak uvek postoji, pa i ovde, ali cilj...eto, u tih nepunih tri hiljade metara, nekako se cilj zagubio, i preformulisao.

Pa tako, kao što ovaj put i nije nekakav pravi baš put, nego je nekako baš pravi doživljaj, tako i nema cilja već je doživljaj sam po sebi cilj.

U kom će se smeru odvijati doživljaj, manje je bitno.

Baš kao i onom labudu koji okrene glavu čas amo, čas tamo, i time kao da jasno daje do znanja da....zaista nije važno. Baš ništa na ovom putu sa startom a bez cilja, nije važno, a ponajmanje smer.