Objektivom po Srbiji - Baranda, tamo gde prekookeanska lađa plovi preko njive

Mirna banatska ravnica, uglavnom zasejana standardnim vekovnim sortama, povija se pred vetrićem koji ćarlija, ni izbliza kako se to očekuje od banatskih košava.

Ona ravnica koja i ume da bude samo ravnica, ponekad tamna od tek preorane ili zasejane zemlje, ponekad i zlatna od žetvenih radova koji su u jeku, a ponekad i zelena od niklih žitarica koje žure da sazru za koji mesec.

Ponekad i žuta od suncokreta ili repice, ali uvek...ravnica. Bez iznenađenja u svojoj lepoti.

U početku leta je možda i najdosadnija u toj lepoti.

Žito se zeleni, a bulke koje su tu i tamo prošarale ta žitna polja, a uglavnom ih oivičile naspram puta, te ih dekorisale na najlepši moguć način, crvene se prkosno podsećajući nas na lepotu kontrasta u suvoparnoj i gotovo monotonoj zelenoj ravnici kakvu svake godine juni i juli dizajniraju. 

Prošlo je vreme setve, još ne očekuješ setvu, i to je nekako ono doba kada u tim poljima ne očekuješ ništa sem blago povijenog žita i prkosno istaknutih bulki, jer tada ni traktori nemaju šta da traže u polju.

Ni traktori, ni kombajni...no, ne razumem se preterano u te skalamerije, pa se ne bih preterano ni začudio da sam video nešto od toga u ovim poljima, ali...u brodove se ipak razumem, bar do neke mere, naravno.

I čak i to malo što se još razumem, nimalo ne pomaže kada usred žitnog polja ugledam obrise soha za spuštanje čamaca, komandnog mosta i palube nekog povećeg broda bez korita.

Povuklo se Panonsko more, a kapetan prespavao to, i eto broda ovde...ma neee, nije čak ni dobra šala.

No Tamiš i njegovo preplitanje sa Dunavom u kome daleko pre svog ušća u tu reku u Pančevu, Tamiš sa svojim brojnim rukavcima koketira sa moćnom rekom gotovo je dodirujući na nekim mestima...to bi možda i moglo da bude nešto poput bolje šale na temu broda usred polja.

Pa ipak, kada se osvrneš oko sebe, i shvatiš da si u blizini Barande, tog mirnog i tihog banatskog sela, odjednom i brod dobija neku svoju logiku.

Jer, kuda bi iz Barande uopšte taj broj plovio, nego za Montevideo...

Baranda je postojala i daleko pre kultnih filmova i moćnog studija koji je toliko uzdigao kriterijume domaće kinematografije, da se danas i sama Baranda prepoznaje po njemu.

Planski je to napravljeno naselje još krajem osamnaestog veka, kao deo granične teritorije u koju su nakon povlačenja Turaka sa istorijskih prodora do Beča, carski stratezi počeli naseljavati takva područja. Prvi naseljenici su morali biti oni koji su bili spremni da steknu vlastiti krov nad glavom u zoni mogućih ratnih sukoba sa osvedočenim neprijateljem.

U slučaju Barande, najmlađeg od ta tri naselja koje danas čine opštinu Opovo, Srbi su bili to stanovništvo koje je prvobitno naseljeno i koje je formiralo komunalno jezgro naselja u kome su ulice imale obaveznu širinu od deset do nešto preko dvadeset metara za sporedne, pa sve do gotovo četrdeset metara širine za glavne ulice koje su se sve morale seći pod pravim uglom.

Naravno, to je i uslovilo da naselje bude pravougaonog oblika, barem u to doba, a planska gradnja donela je i standarde o dvosobnim kućama koje su izlazile na ulicu, a pravougaoni placevi od dvadesetak ari, pružali su se u pozadini, i imali funkciju bašte, što je i danas zadržana tradicija u ovim krajevima u mnogo slučajeva.

Važan izuzetak je jedna avlija, nešto veća od ostalih, u čijoj pozadini se ne nalazi bašta, već kaldrma koja deli kafanu s početka prethodnog veka, od glavne policijske zgrade u Beogradu, takozvane Glavnjače, ali i brojni drugi sokaci koje smo viđali u Senkama nad Balkanom, Montevideu, Rodama....

No, ono što je i pored ovako zanimljive istorije, ali i značajnog kulta domaće kinematografije, takođe privlačno i zanimljivo, jeste kompleks oko ribnjaka u Barandi.

Kompleks, jer pored samog ribnjaka, odnosno spleta više ribnjaka, ništa manje nisu zanimljivi ni podsetnici da je ovde svojevremeno formirana prava mala lokalna rivijera sa sve slamnatim krovovima nad klupama i stolovima, sa pogledom na ogromnu površinu vode kojom gospodare ptice.

Labudovi, rode, čaplje...

Bar na otvorenom, klupice i stolovi, trava koja naprosto poziva da legneš u nju držeći u svojoj najdražu ruku na planeti, sve je to ta neka rivijera, kako sam je, eto, krstio.

A ribnjaci su impozantni, naročito taj glavni.

Prostranstvo je ono što pleni pri prvom pogledu.

Ono prostranstvo koje odmah usvojiš, i kada iz nekog nepoznatog razloga izostane onaj naš urođeni refleks koji tera oko da traži kraj tog horizonta. Ne, na ovom mestu samo staneš, gledaš i uživaš...

Ništa manje nisu zanimljivi ni ostali bazeni, manji, ali raznovrsniji.

Flora koja buja na sve strane preteći da proguta i poneki drveni čamac neizvučen, a tek drvene stepenice koje se spuštaju ka njemu....i neobična gnezda ptica koje na neobjašnjiv način uspevaju da ispletu samo svojim kljunovima...ma, jednom rečju, kada god dođem u Barandu, prvo, a ponekad i jedino, odem na ovo mesto.

Mesto na kome možeš udahnuti i razumeti tu Barandu, mesto sa koga je skoro cela nacija otplovila svojevremeno u Montevideo, mesto u kome je zaronila u predratni Beograd, mesto na kome smo upoznali rode...

Objektivom po Srbiji - Degurićka pećina, vrhunac lepote reke Gradac

Po ulazu u pećinu, dalo bi se zaključiti da to ne može ni biti pećina.

Bar ne neka poznata, bogata, duboka, dugačka...

A opet, nije tako.

Zapravo, kažu da se u slivu reke Gradac nalazi čak 70-ak pećina, što manjih, a što srednjih, a od svih tih pećina, upravo se Degurićka izdvaja po svemu značajnom.

I ma šta bilo to po čemu se izdvaja, njene najbitnije karakteristike ćemo naći u činjenici da se do nje relativno lako dolazi, gotovo da se kolima može stići do nje, ali i činjenica da se nalazi na mestu gde je reka Gradac možda i najzabavnija, jer ispred same pećine dešavanja su takva, da nema onoga kome ne izmame osmeh razni mladi ratnici u svom nadjačavanju pred devojkama koje ih cikom i smehom bodre da što maštovitije pohode najčistiju našu reku skokom u nju.

I, možda najvažnija činjenica je to da ova pećina zapravo još nekako nije ni otkrivena...

Da, pećina nema uređene pešačke staze kojima bi se istraživalo više od dva kilometra kanala koji kroz pećinu vijugaju, poniru i grade neobične i prekrasne pećinske ukrase, te brojne bigrene i zasigane kade koje rečne i ponorne tokove pretvaraju u mala jezera.

Pećina nema ni osvetljenje kojim bi se osvetlili stalaktiti i stalagmiti, niti mostiće kojima bi se prešlo preko povremeno i bujičnih tokova za koje kažu da imaju stabilnu temperaturu od svega sedam stepeni čitavim tokom, iako temperatura vazduha u pećini znatno varira od ulaza ka sifonima koji čine određene celine.

No možda baš sve to što Degurićka pećina nema, zapravo i objašnjava malopređašnju moju konstataciju da pećina ipak još nije otkrivena.

Ili je ipak bolje reći da je otkrivena na jedan stidljiviji i intimniji način, onako kako se samo u neotkrivenoj pećini može uživati.

Tačnije, ne u njoj, već ispred nje...

Stoga je ovo priča o okolini pećine, koja najbolje zaokružuje identitet jednog ovako lepog mesta.

Od neke bitnije istorije vezane za ovu pećinu, izdvaja se uglavnom sadašnjost.

I nazire se nekako i budućnost.

A prošlosti, kao da nema.

Navodno je ovo jedno od nekoliko mesta na kojima je, moguće, ubijen jedan od četničkih komandanata Nikola Kalabić, no kako je reč o jednoj od najkontroverznijih epozoda jedne od najkontroveznijih istorijskih epoha ovih krajeva, niko sa sigurnošću danas ne može potvrditi da se uopšte i ta istorijska egzekucija, dogodila ovde. Štaviše, danas je nemoguće potvrditi sa sigurnošću da se uopšte i dogodila, a kamoli gde, kada i na koji način. 

Pa ipak, nedostatak istorije koja bi se vezala za ovu pećinu, a prevashodno za njenu okolinu, ostavlja kudikamo dosta više prostora za jednu izuzetnu sadašnjost, a za one koji odmalena proviruju na prstima preko svojih sudbinskih horizonata, daje i brojne poglede u budućnost.

Nevelika hidrocentrala na svega par stotina metara nizvodno, te obližnji izuzetno lepo i dobro organizovani konjički klub, i nadasve jedna natprirodna atmosfera kupališta ispred same pećine, elementi su bajke koja nosi identičan naziv kao i naša pećina, jer sve to pripada istom prirodnom slivu osmeha, zadovoljstva i očaranosti skrojenim upravo na ovom mestu.

Još jedna osobenost ovog fantastičnog pejzaža je što nema nikakvih zakonitosti i pravila. 

U bilo čemu.

Jednostavno, tu je sve. Tako kako jeste. Uzmi ga, udahni, proživi i ostavi netaknutog za druge...za sebe za sledeći put...i, to je uglavnom sve.

Ono što takođe nije nikakvo pravilo, mogla bi biti nekakva preporuka, jeste put kojim se dođe i ode odavde.

Taj put bi bio savršen ukoliko bi se pravac kretanja organizovao upravo kanjonom reke Gradac, a povratak preko konjičkog kluba i hidrocentrale, jer upravo tako organizovanom posetom ovom prelepom pejzažu, moguće ga je doživeti iz što više uglova.

Naime, kretanjem kroz Klisuru, doći ćemo i do dela u kome ćemo morati okvasiti noge, kako naš narod to voli da opiše. Da, jedna obala moraće da zameni drugu na mestima gde je ona prva nepristupačna postala.

I upravo trenutak kada sa patikama u ruci i visoko podvrnutih nogavica jezdiš kroz šljunčane gazove sa jedne na drugu obalu, zapravo je trenutak duboke kohezije sa okolinom, momenat u kome se nesvesno osetiš kao da baš tu pripadaš.

Ne, voda je i dalje hladna, i dalje je važno da držiš stvari nad površinom, i dalje ispituješ sa blagim oprezom svaki svoj korak kroz jednu od najbistrijih voda u koju si mogao ugaziti, i ništa se od toga nije promenilo zaista, samo...sve je to nekako manje važno i u drugom planu...i hladna voda, i dno koje ispituješ bosom nogom, i stvari na koje paziš da se ne skvase...sve do tačke kada jednostavno nije uopšte bitno.

Tu si, usred bistre vode ukrovljene spletom krošanja kroz koje se sunce probija taman toliko da otkrije koje je doba dana, i ništa više.

Prolaziš mesta za piknik, zauzeta odavno, poneki šator podseti da može i korak dalje i dublje da se zagrize u ovaj pejzaž, a miris roštilja i dim koji se izvija uplićući se bestidno oko snopova sunca koje je probilo zeleni pokrivač od lišća i granja, možda po prvi put ne provociraju apetit, već ostaju samo deo dekora, onog dekora koji se najčešće ipak nađe samo u bajkovitim opisima nestvarnih pejzaža kojekakvih romantika sa neusahlom potrebom da svoje ushićenje podele negde diljem širokog nam interneta...ali...sada je jedan takav dekor zaista tu, ispred i iza, i na sve strane gde pogled seže, ali i gore u visini, te dole ispod površine bistre reke, i konačno negde u dubini svojih najlepših doživljaja.

I potom odnekud se stvori i ta pećina.

I graja. Smeh, vika, navijanje i usklici onih hrabrih mladih ratnika koji hvataju tarzanku poput prašumske lijane, i u najvišoj tački je ispuštaju iz ruku, upadajući u vodu, tražeći krišom pogled baš onog para treptajućih očiju koji uz širok osmeh navija možda baš za taj skok sa tarzanke, možda baš za tog ratnika nestvarnog pejzaža i onaj trenutak koji doživiš ili ne doživiš u životu, a vredi možda kao i čitav život ponekad...