Objektivom van Srbije - Ulcinj, grad poznat i po maslinama, gostoprimstvu i provodu, a ne samo po piratima

Čak pet vekova pre nego što će u jednoj pećini pokraj Vitlejema jedno dete otvoriti oči i zauvek preoblikovati istoriju čovečanstva započevši svojim rođenjem eru u kojoj živimo, plemena koja su boravila na jugu Jadrana, osnovaće svoj grad.

I baš na mestu gde će prestati stenovita obala severno i zapadno odatle, te pesak preuzeti na sebe ulogu podloge na plažama, osnovan je Ulcinj, jedan od najstarijih gradića u ovom delu sveta.

Iako svoje postojanje i slavu Ulcinj uglavnom duguje svojoj tvrđavi, pošteno je reći da ipak nije reč samo o njoj, kada pominjemo razloge zbog kojih bismo se zaputili u taj živopisni grad.

Ulcinj je više od tvrđave i svoje čuvene piratske prošlosti, te legende o piscu Servantesu koji je baš tu u zarobljeništvu, u iščekivanju da španski kralj plati za njega otkup piratima, napisao svog Don Kihota, više je i od hridi prefinjene lepote koje milenijumima oblikuju pod bedemima tvrđave moćni jadranski talasi.

Ulcinj je dom ljudima više vera, iako je preovlađujuća muslimanska, a dom je i brojnim ribarima, kao i preduzetnim ljudima koji svoj poslovni talenat bez sumnje uspešno bruse i usavršavaju u šarolikoj turističkoj ponudi grada.

U ovaj gradić je lako doći, ali letnje gužve zahtevaće i malo strpljenja, obzirom da se reke turista svakodnevno upravo tuda slivaju na fantastičnu Veliku plažu koja upravo ovde počinje, i završava sa Adom Bojanom na jedinstvenoj scenografiji koju samo ušće Bojane ume da kreira.

Koliko god da je administrativni centar gradića narastao planskom urbanizacijom u pozadini starog dela grada, te je stambene blokove mnoštvo širokih ulica sa više voznih traka, zbog pomenutih dolazaka i povrataka turista svakodnevno u sezoni, saobraćajna gužva delimično i parališe grad, već od mosta kod Porto Milene i mnogima se i ne zalazi u sam grad kada vide takve gužve.

A, to je velika šteta, jer itakako Ulcinj ima šta da ponudi...

Maslinjaci od kojih su neki stari i vekovima, odavno okružuju Ulcinj i grade mu identitet kroz slavu maslinovog ulja koje je do sada pronašlo svoj put na sve četiri strane sveta.

Palme i agave koje postaju simbol grada zadnjih decenija, najlepši su dizajn koji nagoveštava izlazak na more koje se iz stambenog i administrativnog dela grada ne vidi.

A nagoveštaj je ono pravo...

Prilazak u Stari grad gde počinju egzotični i šarmantni detalji i nestaju sve brige osim jedne - gde parkirati vozilo.

Za motor uglavnom nije problem, ali sa kolima je već druga pesma.

Kamper...bi se mogao i zaglaviti negde 😁

Sa druge strane, kolone pešaka koje se slivaju gotovo svakog trenutka niz i uz ulice, jasno govore da su mnogi odlučili da ni tu jednu brigu nemaju.

Izlazak na plato ispred koje puca pogled na Malu Plažu i šetalište u njenoj pozadini, uglavnom ume da oduzme dah posetiocima koji su prvi put ovde...ali i onima koji su napravili ozbiljniju pauzu u posetama, jer moje lično mišljenje je da su najređi oni koji su samo jednom ovde bili.

Uglavnom postoje oni koji još nisu bili, i oni koji se vraćaju...

Mala Plaža je zatvorena sa jedne strane tvrđavom, a sa druge strane poluostrvom koje je u omanji park pretvoreno, a taj park nije gradski.

Gradski park je zapravo u pozadini Male Plaže, odavno već ušuškan među brojne restorane, frižidere sa sladoledom i tezgama sa suvenirima...

No, ruku na srce, kome bi park baš bio na ovakvom mestu prvi izbor, sem možda nekom zaljubljenom paru koji se krije u gužvi, tražeći očajnički svoje skrovito mesto...

U starom delu grada, saobraćajna rešenja nisu tako prostrana i kapacitetna kao u stambenom, odnosno administrativnom delu.

Parking postoji ali se ne sme računati na to. Ulice nemaju više traka, ali zato kružno u jednosmerno rešenoj putanji, predstavljaju još jedan deo šarma ovog lepog gradića, jer upravo ta kružna trasa, nakon uspona, pokazaće nam neke od najlepših panorama, ali i lep i markantan spomenik, kao i obrise nekada jedinog hotela i nosioca turizma do kraja devedesetih.

U ovom veku, uveliko se promenila slika sa aspekta turizma ovde.

Ponajpre u mentalitetu samih meštana koji su od dobrih domaćina, postali i uspešni privrednici, fleksibilni i spremni na visoku poslovnu elastičnost i prilagođavanje.

Kao rezultat te promene poslovne svesti, usledila je i promena poslovnog ambijenta koja je danas možda standard, ali ko je uspeo da isprati metamorfozu Ulcinja kroz prethodne periode, znaće o čemu pričam.

Ulcinj je zaista gradić napretka, dom prigrabljenih šansi i značajan razvojni primer za turističku kulturu Crne Gore već neko vreme.

Ipak, tradicionalna struktura i duh starog dela grada, deluju gotovo netaknuto, i na volšeban način su se našli pod ruku sa savremenim rešenjima, naročito u javno vidljivom delu turističkog okruženja danas, a ne sumnjam da su i individualna rešenja po apartmanima, nalik tome.

Ambijent luke ali i Male Plaže kojoj je granična popunjenost odavno zaštitini znak koji svako malo preti da preraste u prenatrpanost, ostaju i dalje nosioci imidža grada, ali se šetališne zone u kojima se oseća živost i ona letnja noćna dinamika, šire na više strana.

Naprosto, postulati potrošačkog društva kao dominantne klime posetilaca, nisu zaobišli ni Ulcinj, iako se on uz primetan trud, odlično snalazi u balansiranju između tradicionalnih detalja i savremenih zahteva turista.

Poseta crnogorskom delu primorja, decenijama unazad za mene lično, teško da bi mogla proći a da ne pohodim bar jednom Ulcinj. Ponekad je to samo u prolazu ka peskovitim plažama na jugu, a najčešće sebe obradujem i sladoledom na točenje koji kupujem uvek na istom mestu, i koji je zaista daleko od najlepšeg, ali sasvim je korektan dodatak ulcinjskoj avanturi koje se u nekom od oblika, stvori oko mene.

Objektivom van Srbije - Rusko Carsko selo u Paštrovićima, ili Priča druga o pogledu od milion dolara

Nekada davno u dalekom delu Rusije, posle najpoznatije svetske revolucije, revolucionari su se odlučili na osvetu carskoj porodici, i poslednje Romanove pogubili u njihovoj letnjoj rezidenciji. Upravo tako su i na neslavan način proslavili tu letnju rezidenciju, koja je odjednom postala poznata i čitav tadašnji svet je konačno čuo za Carsko selo.

Danas se Sankt Peterburg proširio toliko da je i letnja rezidencija praktično postala deo grada, apsorbovana u ideju stvaranja turističke atrakcije grada, kao jednog ogromnog muzeja, i za čuvenim Carskim selom zapravo je ostala samo legenda.

Uglavnom, nostalgična legenda...

Legenda ne poznaje granice, a tek kada je romasirana na način kakav su je zagovornici pogubljene poslednje ruske carske porodice predstavili, onda joj ništa nije mogla biti granica, te je Carsko selo završilo i iznad Svetog Stefana u Crnoj Gori, u brdskom kraju poznatom kao Paštrovići, prema plemenskoj oblasti u kojoj je vekovima dominiralo ovo staro pleme.

Dakle, nekako se jedno Carsko selo obrelo iznad Jadranskog mora, nad Budvanskim zalivom i sa neporecivim trajnim zaveštanjem pogleda od milion dolara. I, tako, evo nama i druge priče o tom pogledu zbog koga vredi letovati kilometrima u brdu...

Opštinska administracija Budve oberučke je svojevremeno prihvatila ideju da turizam podigne na viši nivo od dotadašnjeg, makar i u geografskom smislu, a razloga za to bilo je više.

Prvenstveno je u pitanju ekonomska grupa razloga, a zatim i ravnomerniji razvoj, posebno ruralnih delova, a potom su u pitanju demografski i politički razlozi, no sve u svemu, nijedan razlog nisu našli na suprotnoj strani, te je odgovor na poslovnu ideju bio pozitivan.

Odgovor je realizovan i konkretizovan kroz ugovor o prodaji Blizikuća, nekim čudnim previdom je uključio čak i crkvu i lokalno groblje, što je privuklo svojevremeno ozbiljnu pažnju javnosti.

Preduzeće nosilac projekta ubrzo je neposrednim dogovorom sa lokalnim stanovništvom i crkvom rešilo problem vrativši te posede koji su im kupoprodajom pripali, dodatno ih još oplemenivši, te je danas i dalje moguće i do crkve i do groblja, putem kroz savremeno turističko područje, poznato kao Carsko selo.

U toku samih radova, nakon nekih naknadnih rekonstruisanja investitorskog tima, usledila je i čisto marketinška ideja da se kompleks preimenuje u Carsko selo. Ekspanzija tadašnjih ruskih investicija na crnogorskom primorju zapravo je odgovorna za tu marketinšku promenu naziva.

I, malo po malo, ptica je savila gnezdo....bar tako kaže poučna priča.

U ovom slučaju, upravo se tako i desilo.

Tokom godina koje su usledile, četrdesetak vila u kompleksu, sa pripadajućim dvorištima i bazenima, parkinzima i ostalom infrastrukturom, ugledalo je svetlost dana, spremno da polako prihvati prve goste, odnosno nove vlasnike.

Šest ari, kažu, nije previše. I nije, posebno ako se namerava nešto značajnije osloniti na te are, ali za jednu vilu na moru, to je itekako dovoljno da izazove u kupcu, jednako kao i zakupcu, osećaj luksuza i komfora.

Na tolikom placu smeštene su i vile u kvadraturama između stotinu i sedamdeset, i dve stotine četrdeset kvadrata, što je više nego dovoljno da svaka od njih osim komfora za vlasnika, omogući i ugošćavanje bliskih prijatelja, saradnika, rodbine, a još ako svemu tome dodamo i bazen, parking, roštilj, ležaljke i slično, jedino što na listi do pune perfekcije nedostaje jeste pogled. I to ne makar kakav, već pogled vredan svega ostalog. 

A upravo taj pogled je i najznačajniji kapital neobičnog naselja.

Jer, baš kao i u Prvoj priči o pogledu od milion dolara, i ovu priču teško povezujemo sa njenim krajem.

Naprotiv, kada se približi kraj dana, ova priča ne samo da oživi, već doseže svoj maksimum.

Neki pogledi, dok se čovek ne navikne, iz maksimuma skrenu i prema delirijumu, nekom blagom, unutrašnjem ushićenju koje teško objasniš sam sebi, i naprosto ne možeš da odvojiš pogled od - pogleda.

Sila koja obuzme posmatrača teško da može pronaći pandam u svakodnevnom životu običnog čoveka, pa čak i nekog pasioniranijeg putnika. Gledati u pučinu neoivičenu kakvim kopnom, ili makar sa strana izrezbarene nekakvim rtovima, stenama, ostrvcima, i nije baš nešto što posmatraču drži predugo pažnju. Nakon kraćeg vremena ti pogledi nisu privlačni oku, suvoparni su i nezanimljivi, ali ovaj pogled....kao da to nije.

Kao neko ko je toliko puta gledao u praznu pučinu jer je tako moralo, znam tačno o čemu govorim. 

I zbog toga je ovaj pogled nešto posebno.

I mogu razumeti da vrhunski turizam cveta na goloj steni daleko i visoko iznad mora, tamo gde su se do sada odmarali samo pokojni iz porodica plemena Paštrovići, i oni koji ih ispraćaju i posećuju na malenom groblju oko crkvice Svete Neđelje, uzdignutoj nad Miločerom koji se ne vidi odavde, i Svetim Stefanom koji je upravo odavde ne samo vidljiv, već verovatno i najlepši.