Foto album - Restoran Na kraj sveta, legenda koja živi

Na kraj sela čađava mehana, iz nje viri kosa nečešljana,

nečešljana od silnoga pića, to je kuća seoskih mladića...

Tako bar kaže poznata starogradska pesma.

Pesma o mističnoj i čudnoj kući na kraj sela, na kraj šora, kako se još negde i peva ta strofa.

Dakle, naše narodno predanje je negde i apsolviralo varijantu kuće na obodu naselja, poput onih mističnih kuća kraj kojih rado prođeš, pa krišom baciš pogled, sve strepeći da se isuviše približiš.

Stoga, ako možemo reći da smo nekako i savladali to što nas kopka kada je u pitanju kraj sela, ili šora, ostaje nam samo da saznamo šta je na kraju sveta...

I baš tu, na kraju sveta, moglo bi štošta da počne.

Poneka romansa, poneki život uopšte, poneka ribarska priča o onim straaašnim ulovima, a može da počne i ova naša priča o jednoj legendarnoj kafani koju poznaju i po tri generacije u kućama.

Na obali Dunavca Arkanj, koji duboko zalazi u kopno činjeći neke od najslikovitijih pejzaža Koviljsko Petrovaradinskog rita, na zemljištu jednog od najznačajnijih pravoslavnih manastira Vojvodine, Manastira Kovilj, smestila se kafanica, i sa decenijama za sobom, polako ušla u boemske legende kao lektira. 

Skoro pa obavezno štivo na tu temu.

I to baš na samom kraju puta. Tu gde nema nigde dalje, ali...

...ali i ne treba nigde dalje.

Na mestu na kome su zadnji podsetnici urbanog bili tornjevi Manastira u daljini, negde nad poljima pšenice koja se lagano pod vetrom povija kreirajući savršenu scenografiju za dolazak na kraj urbanog sveta.

Da, urbanog zapravo, jer jedan novi svet će pohrliti da nam se otvori upravo ovde.

Teško je pronaći bolji primer u kome je savršeno dato ime nečemu.

Mada, kada bi nekakav kraj sveta zaista trebalo da izgleda ovako, onda - neka sveta...možemo i prečicom na kraj. Jer, ovde je zaista predivno. Priroda darežljiva, ali i poštovana od strane ugostitelja ove Čarde, a i posetilaca. Iznad same obale rukavca, do koje se spušta uređenom stazom, ali sada optočenu kamenom u vidu širokih stepenika, i sa obnovljenim rukohvatom od drveta, nadvila se restoranska terasa u kojoj zapravo nema lošeg pogleda. Svaki pogled je dobitan.

A za taj pogled nije važan sto. Ni visina, ili kakav drugi parametar, jednostavno, na sve strane pogled je onaj pravi. Možda ne onaj koji otvara apetit, ali zato čini da se vratiš ovde čak i ako apetita nema.

Istini za volju, i da nemaš apetita, ovde jedeš svakako. Pa, na kraju smo sveta, na koncu konca...

Priču bi, nekada davno, mogao započeti Deda Pera Varenjika.

Ukoliko se danas priča, bio bi to i pradeda, pa i čukundeda, zavisno od toga ko priču pripoveda, ili pak sluša.

A i baš tako piše po zidovima i tada, a bo'me i danas, umesto klasičnog krečenja, sve iscrtano i ispisano. A piše i otac, i deda, i pradeda, pa čukundeda...i konačno askurđel. Da ne pojašnjavamo sada tu retku pojavu koje se danas usled silnih migracija i doseljavanja, većina stidi, ili je ignoriše, pa čak i ne prepoznaje, znaće već internet da pojasni taj pojam, ko bude hteo da se potrudi i pronađe šta je to askurđel, ali svakako bismo tog Peru Vareniku mogli nazvati askurđelom ove čarde.

Generacije dolazile, reklamirale ga gotovo šapatom ali slava koja je tekla od usta do usta, prerasla je u legendu polako. Prešla i Dunav i Savu vremenom, pa se u čardu bez struje i vode dolazilo iz Beograda, skoro jednako masovno kao i iz Novog Sada.

Dakako, riblja čarda, riblji specijaliteti.

Danas je slično, ali je asortiman jela širi.

Zidovi su iscrtani sličnim i istim motivima, ali drugačije. Sve je uređenije, nakon pet godina pauze u radu, od rušenja do novog podizanja na starim temeljima, apsolutno prirodnim materijalima.

Ima nečeg i u tome, ko ume da raspozna poruku, naravno.

Istina, danas se više ne može upecati riba, pa se samostalno peći, te za trpezom u čardi poslužiti ostalim neophodnim potrepštinama, pre svega hlebom, priborom i pićem, ali je danas nekako sve to uređenije za prošetati se, nauživati se bez pribora za pecanje i roštiljanje, u nekim savremenijim detaljima kojih je današnja verzija nekadašnje čarde, prepuna.

I, zaista, pitanje je koliko bi se zaista danas održala nekadašnja tradicija po kojoj se na najbolju riblju čorbu moralo poći na kraj sveta, a u nekom periodu na početku, čak i piće trebalo poneti sa sobom, ali ono što je zaista važno jeste ovaj sadašnji ambijent, savremen, a opet prožet onim starim šmekom nekih davnih vremena, vremena u kojima su se, kažu, stanovnici obližnjeg Kovilja, odrekli pruge i voza, da im konje ne bi plašio...

Da, taj spoj je na neki način vanvremenski. Poštuje i nekadašnje i današnje vreme, uzimajući najbolje od oba i mešajući poput onih devet vrsta riba u savršenoj čorbi, za legendu.

Legendu u kojoj se dočekuju i ispraćaju glumci i pesnici, traju likovne kolonije, a odnekud iznebuha ume da se spusti čak i astronaut. Jer, u legendi je moguće sve, a posebno negde na kraju sveta...

Objektivom van Srbije - Crkva Svetog Save iznad Svetog Stefana, ili priča prva o pogledu od milion dolara

Najviše crkava posvećenih Svetom Savi, zapravo se nalazi u Crnoj Gori, odnosno Mitropoliji crnogorsko primorskoj, kako Srpska pravoslavna crkva raščlanjava administrativno teritorije na kojima deluje među svojim vernicima i poštovaocima. Interesantan podatak u svakom slučaju, ali i najzanimljiviji podaci imaju nešto što je možda posebno vredno pažnje. Takav jedan detalj nadvio se iznad najlepšeg zaliva u Crnoj Gori, te najslavnijeg poluostrva Sveti Stefan.

Crkva Svetog Save. Još jedna od više njih, ali definitivno ona sa najlepšim pogledom.

Iako strogo posmatrano pogled sa crkvenog platoa ne bi trebalo da ima nikakve veze sa duhovnom ulogom ove svetinje u životima vernika i poštovalaca, odmah je jasno da se ne može tako strogo gledati. U nešto širem smislu poimanja duhovnog, a naročito u domenu postizanja unutrašnjeg mira i sklada, upravo ovakav pogled koji zaokružuje čitav ovaj ambijent, ima itekako važnu ulogu.

Pogled na smiraj dana nad budvanskim zalivom, nad Svetim Stefanom i Miločerom, te pučinom jedva uznemirenom maestralom usled koga se namreškala od omanjih talasa, nestvaran je. 

Pogled od milion dolara, kako to urbani žargon ume da ilustruje. Pogled koji bi primirio i najuznemireniji duh, i pomogao da nađe put u središte samoga sebe, i otvori škrinju sa svojim duboko skrivenim tajnama, od sebe samog pre svega...da, ovakav pogled može da pomogne u svemu tome.

Paštrovići, bliža lokacija Đenaši, i Priča prva o pogledu od milion dolara.

Plemensko područje znano kao Paštrovići koje nadvisuje najpoznatije, ali i najekskluzivnije obale Crne Gore, ima i najlepše poglede pre svega na te obale, jer pogled na more bez kraja...zapravo i nije neki pogled. Zna to svako ko je usmerio pogled pun iščekivanja ka nepreglednoj pučini pred sobom, ali je efekat nekako izostao...

Zato pogled na ovakvu obalu itekako uspeva da pronađe sve efekte zagubljene među onim pogrešno usmerenim i odlutalim pogledima na pučine bez kraja.

U ovoj crkvi se vrše i obredi venčanja. Teško se uspeva zakazati, a logično je i zbog čega.

No kada se venčanja obavljaju, osmeh koji obavija usne zaljubljenih mladenaca, ovde je nekako veći, a stisak ruke o mladoženjinu mišku dok gledaju naniže ka obali upravo venčani, nekako je još snažniji nego što bi na kakvom drugom mestu bio. Jer ako postoji nešto što bi pojačalo osećaj euforije zbog venčanja sa voljenim bićem, to je možda baš ovako nešto. 

Taj pogled, i to baš u tom trenutku, upravo sa tom osobom...

Iako se ne zna tačno, ili se bar istoričari i crkveni autoriteti oko toga ne mogu složiti, gde je prvo sedište vladičanstva ustanovio Sveti Sava po sticanju samostalnosti svoje crkve, generalno se svi slažu da je ona bila negde u Boki, ili u njenoj najbližoj okolini. Stoga je lako zaključiti da je upravo ovde i najveći broj crkava posvećeno začetniku Srpske pravoslavne crkve, jer početak doba autokefalnosti vezuje se za tadašnju Zetu. Neko će u tome pronaći logiku, neko možda i ne, ali činjenica je da se kult Svetog Save kroz istoriju ovde veoma poštovao i održao pre svega zahvaljujući tom poštovanju. Ne znam ko je birao lokaciju za ovu crkvu, ali izbor je zaista fantastičan, posebno ako se želi održati kult utemeljitelja Srpske pravoslavne crkve, i posvetiti mu nešto više od još jedne crkve, nešto što snažno dobija na značaju upravo u ovo vreme napuštanja tradicija, prekidanja običaja i plimi nepoštovanja mnogo toga vezanog za duhovno biće jednog naroda. To nešto je nezaboravan pogled koji će privući mnoge, a možda kada dođe zbog pogleda, nekoga privuče i duh koji ovo mesto čuva...

Da, zaveštanje onoga ko je crkvu baš ovde odabrao sagraditi, danas je dobilo na težini.

Interesantno, ali Crkva posvećena Svetom knezu Lazaru Štiljanoviću je skromna građevina kraj koje se mora proći na putu do Crkve Svetog Save. Prefinjenom elegancijom izraženoj u svoj svojoj skromnosti, zapravo je nagoveštaj glavne nagrade ka kojoj smo se putem kroz Paštroviće zaputili, tražeći onaj pogled...Skromno, a neodoljivo. Uredno, odmereno, primereno...i, zadivljujuće. Upravo kao i onaj kome je crkva posvećena, utemeljitelj i osnivač Srpske pravoslavne crkve, skroman i zadivljujuć. Odmeren i primeren...

I tako danas, zvona koja su u prošlosti neretko zvonila na uzbunu kada bi sa svog uzvišenog položaja meštani ugledali jedra neprijateljskih brodova, te svojom zvonjavom upozoravala branioce Svetog Stefana da se zabarikadiraju i zauzmu položaje kraj svojih puškarnica, danas imaju lepšu rolu.

I danas ta zvona odjekuju nad zalivom kao i nekada, ali sada slave neke nove početke života i označavaju sreću i radost, jer jedra koja prilaze odavno su više nego dobrodošla...i to je možda i najlepši detalj u Prvoj priči o pogledu od milion dolara.

Objektivom po Srbiji - Brdo mira i Norveška kuća, najlepše od Gornjeg Milanovca

Iako Gornji Milanovac i nema preterano dugu istoriju u obliku gradića i administrativnog centra opštine kakav je danas, značajan deo njegove istorije pripada upravo petoj deceniji prošlog veka, onoj mračnoj deceniji u kojoj je najveći rat u čovekovoj istoriji prohujao ovim prostorima.

Danas se u ovom gradu čuvaju neka obična, ali i neuobičajena sećanja na te dane, sećanja posvećena ljudskosti, hrabrosti i brizi za drugoga, makar i neznanoga.

Moguće i najlepši aspekt ove priče koju ćemo pokušati prepričati kroz dva njena aspekta koji čine njenu celinu, jeste internacionalnost kojoj su zajedničke vrline sažete u rečima poput požrtvovanosti, empatije, saosećanja i hrabrosti.

Zašto baš internacionalnost ovde naglašavam, kada je već reč o najvećem internacionalnom ratu u istoriji?

Pa, zbog toga što su neki divovi od ljudi hiljadama kilometara udaljeni jedni od drugih, rizikovali, ali i polagali živote za neke ljude koje nisu ni znali, a možda čak ni za njihovu zemlju nisu znali, jer o varošici podno Rudnika odakle su došli, zasigurno nisu znali ništa...

Dva brda danas se gledaju međusobno. a između njih ova varošica, poznata po slatkišima i posuđu, ali i po mnogočemu drugom.

Na jednom brdu Norveška kuća, na drugom nasuprot njemu, Brdo mira.

I oba imaju zvanične, malo složenije nazive, ali ovako ih svi znaju, pa neka za ovu priču takvi i ostanu ti nazivi.

Ova priča je do mene došla malo iz usta, a malo od pisanja, ali je začeta i živela zapravo iz srca. Velikih srca nekih prostih ljudi, voljni da pomognu onima koje nisu ni znali. I baš zbog toga ova priča treba da se prepriča na prost, narodni način, sa uobičajenim narodnim nazivima.

Dakako, nijedna naracija ne može baš verno dočarati priču koju su pričali nebrojeni nemi krici, i nebrojena srca koja su ih čula, nijedna, pa ni najbolje odabrana reč ne može opisati osećaj kada usred tame zasija ono malo svetlo punim sjajem, a nisi čak znao ni da postoji, ili...onaj osećaj kada zasijaš za nekoga ko nije znao da si tu, nekoga koga ne poznaješ, ali nekim čudom čuješ svaki njegov nemi krik, vidiš svaku neisplakanu suzu i osetiš svaku strepnju i slutnju koja nikada nije smela da izađe van...I stoga ova priča ne može biti verno ispričana, onako verno kao kada sedneš u hlad neke od ovih krošnji, gledaš neke nove naraštaje kako se igraju, šetaju, zaljubljuju, dok se nesvesno poklanjaju senima onih koji su priču pričali svojim nemim jezikom.

No, nešto će se i nazreti iz te priče, nešto će se ispričati i na ovoj stranici. Nešto kroz reči, nešto i kroz slike...

Brdo mira, tako Milanovčani znaju ovaj Spomen park oslonjen na lokalno groblje, čuvar je jedne od najdirljivijih priča iz jednog od najstrašnijih doba.

Sovjetska vojska u svom progonu nemačkih formacija, položila je krajem rata nove žrtve u oslobađanju ove varoši, te je zajednička spomen-kosturnica u koju su skupa položeni i crvenoarmejski i partizanski oslobodioci pali u tom pohodu, bila zapravo osnova oko koje se razvilo spomen područje i čiji se sadržaj širi i dopunjava.

Preko tri hiljade stabala zasadili su tokom šezdesetih srednjoškolci ovog kraja, a sve godine sadnje i rasta, okončale su tri sušne sezone spočetka druge decenije ovog veka. Gotovo svo drveće je moralo biti posečeno, te su uređivanje i sadnja krenuli iznova.

Uspomene su morale biti sačuvane, dileme nije bilo. Park je dobio novo ruho od svežih krošnji koje su sada natkrilile nekoliko spomenika među kojima se, osim pomenute zajedničke kosturnice, ističu svakako spomenik postradalim internircima u Norveškoj, kao i logorašima Mathauzena, svima iz ovog kraja, dakako.

Norveška brvnara kao svojevrstan spomenik, podignuta je kako bi dočarala ambijent u koji su se sklanjali internirci koji bi uspeli da pomognu, uz nesebičnu pomoć i požrtvovanje Norvežana sa kojima je ovaj kraj tada sklopio neraskidivo prijateljstvo. Uz još neke spomenike i biste koje su u međuvremenu, nažalost, pokradene i uklonjene, ovaj prelepi park se tokom rekonstrukcije obogatio i za trim i pešačke staze, mobilijare, teretane na otvorenom i druge sadržaje koji slave i simbolizuju život, na istom mestu na kome se čuvaju sećanja na nesebičnu borbu za tuđi život, vođenu tako davno, a nikada zaboravljenu. Hiljadama kilometara udaljeni narodi, ovde su pronašli svoje mesto na kome se mogu jedni sa drugima sećati, osetiti se nezaboravljenim, ili samo išćutati u tišini i miru parka, onako kako to možeš samo sa nekim zaista posebnim...

Proći Ibarskom magistralom kroz Gornji Milanovac i ne primetiti veliki vikinški drakar sa neobičnim trupom iza prepoznatljivog pramca, moguće je, ali treba i određenog umeća za tako nešto. Jer, taj ogroman vikinški pramac broda, zajedno sa jarbolima za zastave, ali i suncobranima bašte restorana, na nakošenoj čistini, zaista je teško ne uočiti.

Krajem osamdesetih godina, osvanuo je upravo na ovom uočljivom mestu neobičan spomenik i sećanje na jedno mračno doba u kome su isplivale mnoge dobre ruke u pokušaju da spasu neke neznane strance sa kojima ih je spajala jedino avet okupatorske nemačke sile.

Aprilski rat, ili Aprilski slom kako je nazvan napad Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, iznedrio je u najtragičnijem momentu najveće greške i slabosti tadašnje armije koja je nemoćno pokušala da se suprotstavi sili koja je do tada već pokorila gotovo čitavu Evropu.

Na stranu vojna doktrina, obučenost, opremljenost...ono što je za ovu priču zanimljivo, jeste nedostatak komunikacije između jedinica i komande, u kojoj vojska nije znala da je država kapitulirala, te ju je u uniformama zatekla okupatorska vojska. Prema pravilima ratovanja koja su tada selektivno poštovana, sa punim pravom su u zarobljeništvo odveli većinu vojnika koji su se predali u uniformama (taktički postupci onog doba su zdravorazumski nalagali da se vojnici presvuku i postanu civili koji su još uvek imali šansu da izbegnu zarobljavanje). Značajan deo zarobljenih u Jugoslaviji, interniran je u radne logore u okupiranoj Norveškoj.

Upravo od tog trenutka zapravo počinje jedna lepa priča prepuna dobrote, u jedno doba prepuno tame, stradanja i suza. Upravo tada je zaplovio jedan vikinški drakar nade i saosećanja da bi nešto manje od pola veka kasnije, ponosno oslonio svoj pramac na brdo iznad Gornjeg Milanovca, i čvrsto se vezao u toj luci u večnom prijateljstvu. Umesto krme, velika brvnara koja simbolizuje srpsku tradicionalnu kuću, dovršila je sa zadnje strane priču o prijateljstvu, te pritom stvorila prostor za muzejsku postavku, ali i trpezu i zakusku. 

Od nekadašnje Kuće jugoslovensko norveškog prijateljstva, transformacijom jedinom logičnom u današnje vreme, ovo je postala Kuća srpsko norveškog prijateljstva, u narodu prepoznata i poznata kao Norveška kuća. Kuća uspomena na sve one Norvežane koji su rizikujući vlastite živote, pomagali zarobljenima u logorima, a mnogima pomagali i u samom bežanju. Kako je značajan broj njih upravo iz ovog kraja, najlogičniji odgovor na pitanje gde postaviti ovako nešto, bio je upravo Gornji Milanovac, mesto na kome je i ta veza između prijatelja u muci stasalih, bila i najveća.

Elementi gradnje stigli su iz Norveške obrađeni i spremni za ugradnju, baš kao i neki recepti za jela koja potiču odande. Sve se polako uklapalo. Kockica za kockicom, dok konačno ovaj simbol jednog od najiskrenijih prijateljstava, nije zasijao na brdu.

Teški periodi koji su zadesili ove prostore na prelomu vekova, doveli su i do lošeg ekonomisanja, a potom i dugova koji su pretili da potope ovu lađu građenu od nepotopivog prijateljstva.

I, ispostavilo se da je upravo tako i bilo, nepotopivi drakar saosećanja i nade je počivao na iskrenom prijateljstvu, te je ovaj simbol prijateljstva preživeo i tu oluju, i u njoj dospeo u najsigurniju moguću luku - u vlasništvo lokalne zajednice, a Milanovčani su ovaj put snažno pritegli konopce i oborili sidra, da nijedna oluja ne uspe da im otme ovaj simbol prijateljstva koje godine nisu uspele da okrnje ni za milimetar.