Objektivom po Srbiji - Soko-banja, Soko-grad, dođeš star a odeš mlad...

Legenda kaže da je nekada davno, gospodar snažnog Soko grada jahao okolinom svoje nadaleko čuvene tvrđave i odjednom mu je konj izgubio tlo pod nogama. Pali su obojica i tako ležeći, čekali sasvim izvesnu smrt. Gospodar moćne i čvrste tvrđave začuje uz sebe žubor vode te požele da na Onaj svet pođe napit a ne žedan, te popi malo vode i - misli mu se odjednom izvedriše! Sav u čudu, zamoči ruke u tu vodu i snaga se vrati u njih. Osovi se nekako i na noge ponesen čudom koje ga je okruživalo, te zagazi čitav u tu vodu i svi ga bolovi i rane od pada prođoše. Shvativši da voda ima neku čudnu moć, odmah po povratku dade da se napravi za njega kuća tačno na onom izvoru....

Vremenom se rašču glas o čudesnoj vodi, te sa raznih strana, a pre svih stari i bolesni, pohitaše da vide to čudo od vode. Kako dolaziše, tako i ostajahu, te na onom mestu ubrzo nikne pravi mali grad. Danas je, kažu, taj grad Sokobanja. Da li je baš bilo tako?

Ko bi to znao, ali jedno jeste sigurno - prvo je bio Soko grad, a Sokobanja je nastala mnogo kasnije.

Soko grad su prvobitno napravili Rimljani pod Carom Konstantinom, i to na čvrstoj i visokoj steni. Kasnije, u srednjem veku, na temeljima stare tvrđave, iznikla je nova, savremena utvrda nadaleko čuvena po svojim tvrdim zidovima. Struktuirana je kroz Donji i Gornji grad, pri čemu je Donji grad bio uglavnom za zaštitu naroda ali je u njega bilo lakše prodreti nego u Gornji grad u kome je sa maksimalnim utvrđivanjem tadašnja elita i krem vladavine čuvan od napada i opsada.

Soko grad je konačno razorio Musa Kesedžija tako da je bilo neophodno još jednom ga obnavljati kasnije. Ipak, koliko god se puta razorio i iznova dizao, Soko grad je sasvim sigurno bio presudan za nastanak same Sokobanje, i danas predstavlja jedan od najvažnijih njenih spomenika. Ironijom sudbine, danas se Sokobanja ponosi ostacima nekada jednog od najutvrđenijih gradova na našim prostorima. Nadživela ga je.

Po oslobođenju od Turaka, prvo što Miloš Obrenović naređuje jeste obnavljanje turskog Hamama, a zatim i izgradnju konaka za svoje posete. Milošev konak je danas restoran na šetalištu.

U Sokobanju je nekada osim običnog puka, pod okrilje terapijskog dejstva vode ali i atmosfere uopšte, dolazio i sam cvet kulture Srbije, pa su se ovde mogli videti i velikani poput Jovana Cvijića, Meše Selimovića ili Ive Andrića. Ivo Andrić je, kažu, baš ovde dobio inspiraciju za Na Drini ćuprija, dok je Stevan Sremac u svojoj poslednjoj poseti, i umro u Sokobanji.

Danas Sokobanja živi isključivo od turizma i u potpunosti je zanemarila ostatak privrede ako ne brojimo jedan rudnik i nešto individualne proizviodnje hrane ili zanatstva, kao i slične ostatke privrede. Ruku na srce, ko zna kako bi sve to i izgledalo da se nekakva industrija uselila ovde...

Legende, pretpostavke, priče i prepričavanja. Sve se to može vezati za Sokobanju, ali ko god dođe u ovo prelepo mestašce osetiće sam šta je za njega priča, šta legenda a šta doživljaj. Dok se mi ne odlučimo da odemo tamo, Sokobanja će nas čekati. Čekati kroz svoju prastaru poruku - Sokobanja, Sokograd, dođeš star a odeš mlad.

A kada odlučimo da je ipak posetimo, Sokobanja je spremna...