Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Divan, najsnažniji utisak o Padeju

Dvorac je najčešće preterana reč za arhitektonska dela na prostorima Srbije i jasno je da je većina domaćih dvoraca zapravo pre letnjikovac, vila ili luksuznija forma vlastelinskog doma.
Šta onda dvorac čini dvorcem, pitao sam se u nekoliko navrata.
Istorija svakako. Stil arhitekture je takođe prisutan kao element.
Značajan broj tih dvoraca se nalazi i u parkovima koji dodaju bitan ton u priči.
Pa ipak, stručniji od mene su definisali neke elemente na osnovu kojih mnoge od domaćih dvoraca smatramo takvima upravo zbog njih.
Krov na četiri vode, kažu.
Skupa gradnja. Impozantnija od ostalih tipova krovova već sama po sebi.
Krov nastavlja da diktira klasifikaciju zgrade i svojim kulama, odnosno badžama koje se završavaju ukrasnim šiljcima čime zaista dobijamo karakterističan izgled jednog dvorca.
Dodamo li tome masivnu zgradu, prizemnu ili spratnu, te park koji ga okružuje, dobijamo savršeno jasnu sliku jednog dvorca.
I, otprilike nam sada ostaje istorija.
U suštini, u ovom brzom krokiranju jednog domaćeg dvorca, izradili smo sliku dvorca Divan u samom centru Padeja.
Centar u Vojvodini znači nasuprot ili pored crkve.
Centar u Vojvodini znači i središte kulturnog života, blizina lokalnog okupljališta i slično.
U Padeju centar znači i Mesnu zajednicu.
I konačno znamo gde je i kako izgleda dvorac Divan.
Ostaje nam samo još istorija.

Mesto posle kolonizacije beše podeljeno na srpski i mađarski deo, koji su se sretali upravo na mestu gde je izvesni lokalni posednik Konstantin Divan podigao sebi raskošnu kuću.
Vilu zapravo.
Tek, na samom početku devetnaestog veka, požar proguta tu vilu, a njegov brat Georg, kažu poslednji padejski spahija, odluči da na tom mestu neće ostati zgarište kao spomen na postignuća svog brata, već na ovom mestu sagradi dvorac.
Sa jedne strane, impozantna građevina je simbolizovala i mesto susreta a ne samo razdvajanja dva mesta, dok je sa druge strane postojalo i nešto zbog čega su je meštani i mrzeli.
Naime, istoričari tog doba beleže da se kuća u prolasku morala pozdravljati skidanjem šešira.
Kazna za nepoštovanje ove lokalne obaveze behu batine od strane služinčadi iz samog dvorca.
Iz pisanih hronika onog vremena vidi se da je ovo zaista poštovano, a možemo misliti koliko je to moralo teško padati stanovništvu Padeja koje su u šali znali zvati i Hrišćanima, i koji su za svoje mesto docnije govorili da je centar sveta. Stanovništvu ponosno na svoje mesto.
Jer, svojevremeno, prema tim starim hronikama, dođe Vladika da osvešta tek sagrađenu crkvu nasuprot dvorca, i okupi se čitavo mesto. Vladika pod utiskom takvog odziva, obrati im se sa Dragi moji Hrišćani, na šta mu glas iz gomile uzvrati kako oni nisu Hrišćani, već Padejci.
Ponosni Padejci...
A dvorac sve to dostojanstveno prati, nemo pamti i samo diskretno zasija povremeno kada namernika u centru samom pozdravi svojom impozantnom pojavom.

Objektivom po Srbiji - Padej, nekadašnji biser Banata utonuo u mir i tišinu ravnice

Dve reke.
Dva dvorca.
...a jedno mesto.
Pa i to nije oduvek tako. Nekada su bila dva mesta.
Nije malo, nikako.
Svega toga ima Padej, na obalama Zlatice i Tise.
I pored toga i mali Zoo vrt. Uglavnom sa domaćim životinjama, ali je lepo i to imati.
Nekada je bio sinonim i za preradu bilja, Menta...
Na internetu se mogu naći i podaci o diskoteci po kojoj je bio poznat naširoko.
Nažalost, i podaci da je tek nedavno imao duplo više stanovnika.
Veliki istorijski trud da se privredno uzdigne kraj, vremenom se izgubio.
U novije vreme imamo paradoks da je svoje zlatne dane Padej dočekao u vreme kada se u Bačku prelazilo skelom ka Adi, a sunovrat svega toga u momentu kada je dobio na tom mestu i most preko Tise ka Adi. Dešava se, kažemo to tako već rutinski...
Padej je ime slovenskog porekla kažu etimolozi. Podvej zapravo. Mesto pod obalom.
Kao takvo spominje se još u trinaestom veku, ali bez nekog većeg značaja.
Neplodna zemlja u okolini naselja koje tadašnja carska administracija označava kao naselje sa srpskim stanovništvom. Mađari se doseljavaju kasnije. Upravo da bi se od neplodne zemlje stvorile plodne ravnice, te time i počinje privredni uspon Padeja.
Dve reke su već bile tu, sada je bio red i na naselja. Srpsko i mađarsko naselje.
Dva Padeja.
I ona dva dvorca.
Manji od njih, Divan, u samom je centru, i sagrađen je na mestu prethodno izgorele palate iz iste porodice Divan, koja je svojevremeno razdvajala mađarski od srpskog Padeja.
Danas je taj dvorac Mesna zajednica, praktično administrativna zgrada, dok je onaj veći, prema Tisi na svega koji kilometar od mesta, privatizovan kao objekat za odmor i izdavanje.

Lepo, ali za iole značajniji turistički uzlet, nažalost ipak nedovoljno.

Ko zna, doduše.
U vremenu kada internet preuzima gotovo sve sfere ekonomije, a posebno marketinga, moguće je i da neki preduzimljivi tim entuzijasta, a potom i profesionalaca učini magiju i zainteresuje širu javnost.
Možda se potom neki preduzimljivi i uporni Padejac doseti i uspe da ubere i neki dinar od tog turizma. Možda se nekako uspe sačuvati i ta preostala polovina stanovništva ovde...i možda nikad više ne bude Padej centar sveta kako su ga zvali...ali možda bude dovoljan i Padejcima i namernicima i turistima jednog dana.
Internet je toliko puta pokazao da može da iznenadi, da iznenađenje kad je internet u pitanju, nikoga više ne iznenađuje.
Ja umem ovoliko. Možda nekome bude značilo makar i da pročita šta o Padeju.
Da čuje za njega.
Dvorci će zauzeti zasebne teme jer pripadaju drugoj rubrici.
Oni koji se dovoljno zainteresuju...možda će i bolje upoznati Padej.
Preko interneta...ili čak putem koji će se zaustaviti na mestu gde bude tabla  na kojoj piše Padej.
Danas jedno mesto nastalo od dva.
I dalje na dve reke.
I dalje sa dva dvorca.

Srbijokaz nas vodi - Donji tok Dunava, sa bazom na Srebrnom jezeru i u Kladovu

Globalno zlo nazvano korona virus koje nas je prikovalo u svoja četiri zida, donelo je i nešto dobroga. Naučilo nas je da cenimo podrazumevane standarde u kojima uživamo.

Kretanje, pre svega.

Putovanja.

Obzirom da ove godine teško da će mnogi napuštati državu u svrhu putovanja na godišnji odmor, rešio sam da izađem nekim molbama iz svoje uglavnom najbliže i najdraže okoline u susret, te da na osnovu vlastitih impresija i iskustava predložim itinerere u kojima bismo se najbolje upoznali sa Srbijom koja nam, na kraju krajeva, uvek stoji na raspolaganju. 

Zanimljiva, atraktivna, odmerena za većinu i - prelepa.

Kroz rubriku Srbijokaz nas vodi, pokušaću da približim, a možda i povedem na put čitaoce sa idejom petodnevnog mini odmora (pet noćenja, pet punih dana za užitak), aktivnog i prilagođenog za većinu, bili oni parovi u najširem dijapazonu starosti, bili porodice sa decom ili samo pojedinci željni upoznavanja Srbije.

U rubrici Vikend Srbijokaz  šifra, ću ponuditi ideje o kraćim putovanjima vikendom. 

Putovanja su predložena sa idejom vlastitog prevoza jer je zaista teško izvesti većinu njih javnim prevozom. Itinereri počinju i završavaju u Beogradu iz praktičnih razloga isključivo.

Neki od korisnih linkova mogli bi biti informacije o putarinama, zatim stanje na putevima kao i pregršt drugih linkova na kojima se možemo obavestiti o vremenskoj prognozi i nekim servisnim informacijama, kod kojih bih naglasio linkove ka lokalnim atrakcijama koje nameravamo obići sledeći itinerer jer je važno znati da li nešto radi baš kada nameravamo doći, kao i cenu ulaznice, radno vreme i slično.

Stoga, srećan nam svima put kroz Srbiju, sledeći Srbijokaz kao naš domaći putokaz.

Donji tok Dunava kroz Srbiju nudi jednu od najzanimljivijih tema za istraživanje kada se govori o domaćem turizmu sa lakšim elementima avanturizma. Svakako, istim načinom razmišljanja doći ćemo i do lakših elemenata hedonizma pa bi se moglo reći da ovakav mini odmor na bazi pet noćenja nudi praktično svega dovoljno. Da li je moguće obići sve što donji tok Dunava nizvodno od Beograda, pa sve do državne granice kada moćna reka otiče dalje, nudi? Ne, nije moguće, makar ne u pet dana,a da se pritom uživa i odmara. Pa ipak, ponešto što će ostati neistraženo zaseniće utisci svega onoga što će biti viđeno prema ovom predlogu Srbijokaza. Kao i prethodni, i ovaj Srbijokaz će biti planiran sa polaznim tačkama iz Novog Sada i Beograda, isključivo iz praktičnih razloga, ali će ovo biti prvi Srbijokaz koji će obuhvatiti i dve destinacije za noćenje, odnosno doneće nam baze u dva različita mesta. Odlazak i povratak mogu se odvijati istom putanjom, ali biće predložena i malo izmenjena ruta povratka da bi se više toga uspelo videti i doživeti.

Važno je naglasiti da se ne može putovati sve vreme pored Dunava, ali oni delovi puta koji to dozvoljavaju, pružiće gotovo savršeno putovanje kroz prelepe pejzaže koje će velika reka pružiti. Ono što će nam pored toga pružiti jeste obilazak čak četiri srednjevekovne tvrđave, dva antička lokaliteta zajedno sa ostacima antičkog mosta preko Dunava, kao i kupanje na uređenim plažama na reci, u jezeru i akvaparku, uz boravke i obilaske prelepih manjih i većih mesta u istočnoj Srbiji, ali i južnom Banatu u povratku. Zaista - puna kapa, kako bi to rekao narod.

Put koji se očekuje da bude pređen sveukupno dugačak je oko 250 km, iz Beograda posmatravši. Nimalo naivna relacija za jednodnevnu vožnju a posebno ako je ta vožnja sastavni deo godišnjeg mini odmora. Stoga je ideja da je podelimo kompatibilna sa idejom da se ovaj odmor odvija na dva mesta. Tako podeljena, relacija za preći sada predstavlja laganih 130 km od Beograda do Srebrnog jezera čime se itekako dobija prostora za posetu brojnim zanimljivostima.

Upravo zbog raznovrsnosti lepota koja nas očekuju na putu, Prvi dan krećemo ujutru rano. Predlog je da za kretanje iz Beograda, satove podesimo ujutru tako da se pođe već u devet časova. Novosađani sat ranije ovaj put, naravno.

(karta se može povećati prema potrebi klikom na sliku)

Početak puta vodi autoputem za Niš što je veoma dobro da bi se ušlo u formu i održalo prolazno vreme neophodno za postizanje zadatih ciljeva za Prvi dan. Sa autoputa se odvajamo za Smederevo, pa iako se snalažljiviji mogu odvojiti i ranije, na karti je označeno odvajanje za Smederevo u momentu najkraće putanje lokalnim putevima. Dolazak u Smederevo bi trebao biti oko 10.00 časova, što ostavlja komfornih sat vremena za obilaske koliko je u principu dovoljno da se ovaj lepi grad i obiđe. Naravno, pored centra grada sa nekoliko svojih zanimljivosti, trgom i šetalištem, najveća atrakcija je Smederevska tvrđava koja se ne bi smela nikako propustiti. Naravno, vreme potrebno za obilazak svakako više nije isto ukoliko se dođe u vreme neke od brojnih smederevskih manifestacija. Tada svako za sebe odlučuje koliko će ovde ostati.

Put nas odavde dalje vodi preko sela Ralja i Vranovo ka Maloj Krsni ispred koje ćemo se uključiti na regionalni put ka Požarevcu. Dalje sledimo pravac ka Požarevcu ispred koga se odvajamo desnim izlaskom na pasarelu kojom prelazimo na levi deo puta ka

Bitno je napomenuti da je usput moguće ručati u restoranima uglavnom na glavnom magistralnom pravcu koji smo napustili, pa ko ne može dočekati ručak na odredištu, valjalo bi da na neki drugi način predupredi problem gladi.

Put dalje nas vodi putokazima za

Odavde naše odredište više nije daleko, ali je važno držati pažnju na retkim raskrsnicama, čisto da ne bismo nepotrebno kružili naokolo. Put kojim nas vodi ovaj itinerer izbija na Ostrovo, rečnu adu koja praktično gradi severnu obalu

Destinacija pronađena, ostaje nam samo da odabrani smeštaj zauzmemo i prepustimo se čarima koje nas okružuju, od šetnje do mini golfa, sa brojnim drugim sadržajima.

Prava snaga Srebrnog jezera

I, kako svemu dođe kraj,

(karta se može povećati prema potrebi klikom na sliku)

Prva stanica na tom putu je vikend naselje 

Od nakadašnje ruine koja nije donosila nikakvih prihoda od turizma, već posle prve faze postalo je jasno kako će se ova činjenica promeniti. Danas je ovaj prostor ne samo rekonstruisan, već i oplemenjen brojnim sadržajima koji drže pažnju posetilaca, a otvoreni su i brojni dodatni potencijali.

Pa ipak, posle nekih sat vremena provedenih ovde, u periodu između 11 i 11.30 časova ostavićemo obnovljene zidine za sobom u potrazi za novim izazovom. Oko podneva ovaj izazov bi se mogao u svom svom sjaju pojaviti pred nama. Muzej Lepenski Vir takođe rekonstruisan u velelepnu zgradu i postavku. Aproksimacija iz ovog predloga kaže da bismo se sat vremena kasnije mogli zaputiti do obližnjeg Donjeg Milanovca. Usput ćemo videti i nesvakidašnje prizore ogromne reke koja se širi pred nama, ali i koketira sa prelepim planinskim predelima koji nas zaslepljuju sa naše desne strane. Teško je ne uzdahnuti, zastati, okinuti poneku foto uspomenu odavde...

Sam Donji Milanovac je priča za sebe. Malo mesto, ali užitak je u njemu pojesti sladoled gledajući kako iza mamuta prolazi kruzer...oh, da...znam da zvuči kao da sam zaspao na ringišpilu i probudio se u čudu, ali nije tako. Čak par hiljada kruzera godišnje prođe iza jednog mamuta. I to baš ovde.

Oko 14.30 naš plan puta savetuje pokret dalje niz reku u susret novim horizontima. Videćemo tako i jedan impozantan most koji nije impresivan ničim posebno ali privlači pogled, potom i brojne tunele po kojima je ova deonica poznata, ali i fantastičan pogled sa Golog brda na najuži deo reke nazvan Kazan, kao i Crkvu na obali, te isklesanu Decibelovu glavu na rumunskoj obali i ostatke jedne velike kamene kugle na našoj strani...potom i impresivnu HE Đerdap, te štošta drugo. 

Konačno, kada sunce prestaje da peče svojim najvećim intenzitetom, trebalo bi da smo prepuni utisaka stigli u Kladovo. 

Ovo je naša konačna destinacija do povratka. Smeštanje, lagani odmor, tuširanje pa u noćni život koji u vreme nekog od događaja u Kladovu može biti i dug i uzbudljiv. Predlog je obavezno obilazak srednjevekovne tvrđave Fetislam. 

Četvrti dan je dan za izlet do najudaljenije tačke našeg mini odmora, ali pritom i do jedne od najvećih zanimljivosti u Srbiji. Pre samog puta bismo se mogli uputiti na svega par kilometara od Kladova do ostataka Trajanovog mosta. Stub je zaštićen i sada je već uređena pešačka staza, te nije naodmet videti kako se drži građevina stara dva milenijuma.

Zatim povratak na pravac predviđen za danas. U pitanju je solidan regionalni put na kome možemo štošta videti, a skretanje sa tog puta bi nam otvorilo neka čuda prirode u istočnoj Srbiji, no za ovaj mini odmor ćemo ipak nastaviti zacrtanim pravcem.

 Na našem putu će se prvo naći Brza Palanka i nekada hvale vredna plaža na reci, a potom ćemo stići i u Negotin. Svojevremeno poznat grad vina, muzike i drugog, danas je ipak varoš poznata po gastarbajterima, što joj ne umanjuje lepotu. Ipak, ovog dana to nam je i polazna tačka za uspon ka raritetu nazvanom Rajačke Pimnice. Put je nov ali uzan. Vremena treba dosta za uspon, pa ga treba planirati, ali kraj uspona je početak nesvakidašnjeg uživanja. Zapravo, ovde je jedino mesto u Srbiji na kome je autor ovog Srbijokaza i ostalih tekstova uspeo da u kontinuitetu jede autentičnu hranu karakterističnu za ovaj kraj i to godinama unazad. Vina nisu poznata jer ih autor ne konzumira, ali hrana je ono što privlači uvek. Princip je švedskog stola, pa ko voli...

Uspomena koja neće izbledeti tek tako, ni decenijama.

Povratak će nekome možda teško pasti, ali sledeći dan je naporan, treba krenuti na vreme i naspavati se. Povratak u smeštaj i pakovanje, da bi se izjutra krenulo odmah.

Peti dan je dan povratka, ali nije zbog toga nezanimljiv, naprotiv.

Obnoviti gradivo uz Dunav je vrlo slično kao i usvojiti ga po prvi put. Prelepo uglavnom. Predlog je da se ipak krene ranije, već oko 8 časova. Posle nekoliko kilometara sa desne strane možemo obići stari rimski logor Dijana, neposredno pored HE Đerdap, te prekoputa sportskog kampa Karataš. Svaki od ovih lokaliteta je plen za oko, ali i objektiv aparata ili telefona. 

Ispočetka se krećemo istom trasom nazad, ali sada bismo mogli u Golupcu skrenuti u brdo i obići predivan manastir Tumane. Naravno, odmah pored je i lepo mesto za ručak ili pak samo osveženje. 

Naredno odstupanje sa prvobitne trase kojom smo stigli povelo bi nas do Ergele Ljubičevo iz koje su izvorno i nastale čuvene Ljubičevske konjičke igre koje ovaj autor zauvek čuva kao uspomenu u sebi. 

(karta se može povećati prema potrebi klikom na sliku)

Sledi deonica kojom smo već prošli u dolasku, ali posle odvajanja sa puta za Vranovo, biramo put kojim nastavljamo ka Kovinu. U kretanju ka mostu koji je takođe na svoj način događaj preći zbog veličine reke pod njim, proći ćemo i pored malog sportskog aerodroma. Veći aerodrom nas čeka tek na izlasku iz Kovina, ali pre njega red je obići i ovu simpatičnu varošicu. Ukoliko smo se držali plana putovanja i satnica, taj obilazak bi se odvijao između 15 i 16 časova i ostavio bi dovoljno vremena da obiđemo i obližnje Pančevo te shvatimo kako to nije samo grad zagađenja.

Naprotiv, to je grad u kome itekako ima šta da se vidi.

Put od Pančeva do Beograda, odnosno Novog Sada, trebalo bi da je više-manje poznat. Povratak je po ovom itinereru planiran za 18, odnosno 19 časova, što je na ivici optimalnog prema putničkim iskustvima autora. Možda najviše iz tog razloga predlažem prilično disciplinovano pridržavanje ovih predloženih satnica.

Nadam se da je ovaj predlog itinerera od pomoći.

Iako je avanturista zapravo autor ovog itinerera i neznano puta ga je prošao sa većim ili manjim odstupanjima, siguran je da ga je nemoguće skratiti a da se time ne amputira neohodna doza zadovoljstva koju proizvodi ova ruta vrlo uspešno. Sa druge strane, moguće ga je produžiti, čak mislim da je za prosečnog putnika sedam do deset dana prava mera. Naravno, tada se može još ponešto i uključiti, ali ovaj predlog je pravljen sa idejom da se godišnji odmor u Srbiji razbije na dva, a možda tri različita itinerera i užitka.

Ukoliko nekome ova stranica posluži kao inspiracija, te se odluči da spakuje kofere u ovom pravcu, ja sam prezadovoljan i od srca mu želim srećan put i fantastičan provod.

Foto album - Arača, srednjevekovna crkva usred vojvođanske ravnice, u žitu...

Dvadesetprvi vek.
Desetak vekova nakon podizanja crkve usred banatske ravnice, nedaleko od današnjeg Novog Miloševa, nedaleko i od Novog Bečeja.
Sve novo...sem crkve.
Tačnije, ostataka srednjevekovne građevine.
Ne, nije reč o istoj crkvi.
Na temeljima crkve iz jedanaestog veka, podignuta je početkom trinaestog veka ona čiji ostaci i danas okupiraju maštu, plene pažnju i ispunjavaju mirom posetioce.
Vrlo brzo po podizanju, jedva nešto preko pola veka kasnije, crkva je opljačkana i uništena.
Krajem četrnaestog veka obnovljena je i tom prilikom je dobila i toranj koji odudara. Nažalost, ni to nije potrajalo, jer pod naletima Turaka stradavala je čitava srednja Evropa, te ni crkvu nije spasla odluka tamošnjih Srba da se priključe Turcima. U šesnaestom veku Turci su je srušili i ona nije više obnavljana.
Selo Arača koje je postojalo tokom sedamnaestog veka, istorija pamti kao mesto u kome su prikupljani prilozi čak iz Pećke Patrijaršije.
Danas nema ničega od toga.
Nema čak ni table koja bi nas skrenula sa puta na mesto gde prekida bankina i krajnje neugodan prelaz preko pruge usmerava na prašnjavi put dug četiri do pet kilometara.
Usred - ničega.
No, ne dajmo se obeshrabriti.
Nagrada je zaista impozantna.
Podižući silnu prašinu putem kroz žitna polja, u jednom momentu se otvara pogled na ostatke crkve.
Bagremova šuma koja je okružuje...
I beskrajna žitna polja unaokolo.
Ponekad i kukuruzna.
Ponekad i mešana...

Konačno, šta god da je krila ova Benediktanska opatija, sasvim je izvesno da je bilo važno, uzbudljivo, a možda i romantično. I danas se takav utisak može steći kada se stoji pred monumentalnim ruševinama.
Despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković su istorijska imena vlasnika koja se vezuju za ovo zdanje prema dostupnim pisanim tragovima ali se u legendama pominju i druga istorijska imena.
Ričard Lavlje srce...prema legendi ovde se sklonio po povratku iz krstaškog rata, upućen od strane monaha koje je sreo u svom lutanju po poluzaleđenim rekama koje su put presecale. Monasi su ga primili i čak lečili toplim banatskim blatom. Njegov štit sa čuvenim zlatnim lavovima i danas, veruje se, leži upravo ovde zakopan. Navodno su neki ćupovi sa lekovitim blatom umesto tog štita nastavili put za Englesku.
Pojedini elementi gradnje sugerišu da se ovde okupljalo i viteško plemstvo iz redova Krstaša ili Templara, dok skupi mermer nedvosmisleno svedoči o značaju koji je nekada morala imati ova impozantna crkva. Slično svedoče i ostaci fortifikacijskih objekata u okolini ali i opsadni elementi koji su dovlačeni samo kod teških napada. Snažno branjeno i snažno napadano.
Pa ipak, dok se ime Jelisavete Anžujske opravdano pominje kao pokrovitelja obnove posle prvog razaranja crkve, ime Atile Biča Božijeg i blaga sa kojim je pokopan negde u ovom kraju, deo je legende koja i danas inspiriše brojne tragače za blagom.
A mi ostali...namernici željni dobrog, nesvakidašnjeg ugođaja u miru i tišini sabranih vekova pred nama...mi smo svoje blago pronašli.
Usred žitnog polja....niotkud, reklo bi se.

Improvizovan ali dovoljan parking...pešački pristup sa nagoveštajima staze...pokazaće se kao dovoljni.
Nije za štikle, ali nije ni za sportski auto.
Istina, ne mora biti terenac i ne moraju biti patike, ali svakako treba sve to imati u vidu.
Toliko koliko da ne pokvari ukupan ugođaj.

Tabla sa kraćim istorijatom je tu.
Iako skromno, ipak je daleko bolje obeleženo od oznake za skretanje sa puta...koje čak i nema uopšte.

I konačno...svo to žito...