Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

среда, 28. мај 2014.

Foto album - Inđija i Zoo vrt, primer kako se ustvari može...

...da, može se...može se i Zoo vrt napraviti skrommnim sredstvima, održavati, negovati, samo ako se to voli. Koze, svinje, patke i guske, da, to svakako nije ono što većina nas pomisli kad se spšomene ovakav vid zabave, ali... Lama, papagaji, zmije, medvedi?
O, da, to je već Zoo vrt onako kako ga zamišljamo, rekla bi većina nas.
Pa da zavirimo i vidimo šta sve krije Inđija u svom Zoo vrtu.


Poznajem ovu mali i prelepu oazu prirode i osmeha dugo, baš dugo, a poznajem je i u nekim drugačijim izdanjima. Recimo, kako bi zvučalo kada bih se podsetio da sam ovde proveo sjajan vikend na jednom od najboljih moto skupova na kojima sam ikada bio?
Sjajno raspoloženje, društvo još bolje, muzika, da, sve je to uticalo na ovakvu kvalifikaciju, ali je i ambijent dosta pomogao.
Pa opet, i to je jedno od raznovrsnih sećanja na Zoo vrt Koki.
Danas je unekoliko drugačiji izgled, povećan je broj i životinja i vrsta, a krug i šetnja po nevelikom placu postali su dosta značajniji dogažaj čak i za nas koji kudikamo češće svraćamo, a kamoli za one koji bi po prvi put zakoračili po stazama inđijske oaze životinja.
I, evo kako to otprilike izgleda...
















































среда, 21. мај 2014.

Objektivom po Srbiji - Vršac, jedan od najlepših gradova i naše neizmerno kulturno blago

Ne, kada naumim da skočim do Vršca zaista me ne prolazi osećaj da ću videti nešto novo. To nije taj osećaj, ne radujem se tome.
Radujem se što ću ponovo videti sve ono staro zbog čega iznova i iznova uvek dobijam želju da skočim do ovog prelepog banatskog gradića.
Nekada mi mislima protrče skoro nepregledni vinogradi, nekada aerodrom i pilotska akademija, ponekad mi se u misli na neko vreme uselu Dvor, a ponekad je i katedrala pred mojim očima. Nekad Kula, nekad sportski centar, nekad park i promenada, a ponekad mi proleti pred zatvorenim očima i paraglajder...
Šta god da se od toga useli u moje misli, to je zasigurno prvi korak ka polasku...Najčešče, nažalost, izostanu oni ostali koraci i ne krenem obodima Deliblatske peščare ka najistočnijem delu Vojvodine, ali misli su već tamo.
A opet, ponekad ipak prevalim tih stotinak kilometara srećan zbog novog susreta sa jednim od najlepših mesta u zemlji, i vratim se zadovoljan zbog još jednog randevua sa onim blagom koje mene učini bogatim za svega par sati užitka u njemu.


O da, iako bih se katkad mogao zakleti da neću videti ništa novo, izgleda da to ne važi i za detalje, jelte, jer kako inače objasniti da je nešto ovako staro, za mene toliko novo?
Stara švapska kuća sa pogledom na dva šora, mirna, tiha i pusta...sjajno, slika koja pleni, prosto sam morao da okrenem aparat ka njoj :)