Objektivom po Srbiji - Etno selo Mačvanski konak, dragulj Mačvanskog Metkovića

Vesela mašina.

Zanimljiv naziv za nešto što se na nekim drugim mestima naziva i rakijadom.

Da, svojevrstan etno festival rakije, ili u prevodu, dobro druženje a i bili smo na samom izvoru priče...nešto poput toga. I punog je naziva zapravo Metkovačka vesela mašina, i radi se, ako već pričamo preciznije, o šljivi i njenim darivatima na koje su Mačvani očigledno veoma ponosni.

I sve to se odigrava, eto, u jednom etno kompleksu, prosto nazvanom Etno selo Mačvanski konak.

Dakle, Mačva, dakle Mačvanski Metković, dakle one plodne ravnice omeđene Posavinom i Pocerinom, te na zapadu Drinom. I baš na ovom prostoru, zadesilo se toliko ljubitelja etno ugostiteljstva, ali i umetnosti, i nekako je među svima njima morao biti i jedan antikvar. Čovek koji je svoju strast prema starom, lepom i tradicionalnom, ukrštenu sa kolekcionarskim motivima, materijalizovao konačno kroz jedan neobičan prikaz i muzejsku postavku u sklopu Etno sela Mačvanski konak.

Malo zidanja, malo nabavljanja što autentičnijih materijala, dosta gostoprimstva, samodiscipline, istrajnosti i generalno truda...i, ako sam šta izostavio u receptu za ovako moćno etno selo, neka mi se oprosti pod hitno, jer se takva omaška mogla desiti samo usled ushićenja u nabrajanju.

Šalu na stranu, sve nabrojano konačno je dalo svoje rezultate i jedan san je ostvaren. Lep san koji većina nas ponekada u životu odsanja, uglavnom krišom, i u sebi, sasvim tiho, gotovo na prstima. Onaj san u kome nas ništa ne uspe sprečiti da jedan komad zemlje, naizgled potpuno običan, malo pomalo pretvorimo u svojevrsnu palatu, apsolutno neobičnu. Palatu u koju smestimo sve ono što nam je drago, rasporedimo baš onako kako nam godi, i podelimo to sa svima onima sa kojima nam to srce ište. Jedan mali komad nas samih, građen svakim proteklim danom našeg života naoko nevidljivim, a na kraju pretočen u nešto vidljivo za sve. I tako nastade jedno etno selo, jedan konak negde u Mačvi, jedna izložba tradicionalnog i suštinskog tkiva našeg sveukupnog etičkog bića, upravo kao plod posvećenosti i marljivosti jednog čoveka koji je sanjao svoj san, i podelio ga potom sa svima.

No, priča o Mačvanskom konaku svakako je veća od priče o jednom čoveku, pa ma koliki on bio. Priča o Mačvanskom konaku veća je od jednog čoveka, spremna je da nadživi i više njih. 

Sledeću epizodu ove priče napisaće jedan drugi čovek, neko ko je uvideo potencijal u kome može da ispuni svoj san. Da, novi kupac je kroz ovu kapiju prošao ponevši sa sobom svoj san, i moguće da je već pri prvim koracima po travnatom dvorištu znao da je baš ovo mesto na kome će i on, poput utemeljivača od koga je došao pazariti celo imanje, na kome će ostvariti i on svoj san.

San novog vlasnika pre svega imao je krevet. I jastuk, posteljinu, natkasnu kraj kreveta....i to u više primeraka.

Sada su na red došli i vajati za smeštaj i boravak, ponuda se pored restoranske, proširila i na pansionsku, i polako je i novom vlasniku san počeo da se ostvaruje. Restoran sa konakom, ali i novim konacima u izgradnji i planiranju, zaokružio je svu lepotu koja je nasleđena, a građena uz puno ljubavi i istrajnosti. I ko bi danas rekao da je sve počelo od jedne kuće za okupljanje lovaca u prijateljskoj atmosferi...da, zaista, ko bi danas pomislio da je sve odatle krenulo.

Pa, ipak, eto nas danas u jednom hvale vrednom etno kompleksu koji je do sada uspeo da ispuni dva nečija sna, i ko zna koliko drugih da započne ili podrži, jer na trenutke ovo izgleda baš kao mesto iz snova.

I to mesto koje se razvija i nadograđuje stalno. Bukvalno kao da sledi recept etno sela Stanišići u kome svake godine možeš nešto novo videti i doživeti...stoga i ove slike koje slede valja posmatrati samo kao jedan trenutak na toj vremenskoj liniji koja ispunjava snove onima dovoljno hrabrima da ih pokušaju pretočiti u javu. Da ih umesto snevanja, počnu živeti.

Onda počnu konji sa zapregama zaista da krstare imanjem, stari zanati se otržu od zaborava i upijaju se u radoznale oči brojnih posetilaca, a menažerija koja sebe smatra domaćinom na ovom kompleksu, u svojim oborima, torovima i štalama veselo se oglašava njakanjem, gakanjem, njištanjem i drugim zvucima zbog kojih čovek lako pomisli da je jedna vesela mašina stalno prisutna...što je, ruku na srce, na neki način i tačno.

I tu negde je tačka na tekst. Ionako ga ne može biti dovoljno da opiše ono što se samo doživeti može, a svakako je vrlo nepotreban kada znamo da će ga stalno trebati još više, jer Mačvanski konak ne namerava da se zaustavi, već samo da raste. I zato ovaj trenutak u vremenu ovekovečen objektivom, neka nastavi dalje ovu priču, jer sa tekstom je gotovo.

Objektivom po Srbiji - Manastir Poganovo

Šta je linija koja razdvaja legendu od činjenice?

To je ona zamišljena krivudava linija, koja lako manevriše, pretapa se u jedno ili drugo, nastaje i nestaje u trenu, i svi je zapravo znamo, samo je možda različito zovemo.

Početak joj je negde u najranijem detinjstvu, onda kada mozak verovatno počne da percipira nešto konkretnije, a završetak na kraju puta, kada mozak ne uspeva više da uhvati i shvati tu liniju koja mu je čitavog života vrludala, ili kod onih drugih, kada odjednom sve prestane, tek tako. Neki jedne smatraju srećnijima, drugi pak one druge, a razliku čini upravo ta linija. Nekome je to granica jave i sna, nekome neba i zemlje, nekome mašte i stvarnosti, ali svakome ona čini život bogatijim, nekom više, nekom manje. Ne valja, doduše ni preterati sa tom linijom, kao i sa svime drugim.

Ta najvažnija varijabila u životu ljudi, ona koja meandrira baš kada je najpotrebnije, kada je najteže biti sa njene jedne ili druge strane. Ona očas posla bestidno pređe na drugu stranu, onu koja je neophodna u momentu. I, bez te linije bismo možda i mogli, ali bez njene sposobnosti da tako lepršavo menja našu stvarnost svojim vrdanjem u trenutku, bez toga bismo teško izgurali život kvalitetno.

Uzmimo za primer jedno srednjevekovno podneblje, negde sakriveno u kanjonu reke Jerme, daleko posle Pirota pravcem ka Bugarskoj, gotovo nepristupačno i relativno izolovano od sveta, te u tom okruženju vlastelu kao jedinog poslodavca, i meštane kao jedinu radnu snagu. Žive simbiotički, bez emocija jednih za druge, a srž simbiotike njihovog odnosa je, dakako, profit. Do sada još uvek nemamo potrebu za onom linijom, i do sada još sve liči kao da je priča na strani činjeničnoj. Tek, naiđe neko vreme u kom vlastela zahtevaše od svojih nadničara da rade i na crveno slovo prosto sledeći ideju vlastite zarade koja je postala upitna sa nestabilnim vremenskim prilikama te godine, te se morala zemlja zasejavati onda kada je to vreme dozvoljavalo, a ne kada su crvena i crna kalendarska slova govorila da se treba raditi. I, ona linija se polako nazire, posebno kada znamo koliko je na ovim prostorima rasprostranjen kult nerada na crveno slovo, a koji najčešće maskira onaj daleko rasprostranjeniji i jednostavniji kult - nerada. 

Elem, u onoj našoj priči, nemajući kud, meštani sade kulture na crveno slovo, vlastela ih poizdalje nadzire, i na prvi pogled, monopol koji u izolovanom svetu ima poslodavac kao jedini, pobedio je crveno slovo.

No, kada se kulture ne prime, dolazimo i do onog drugog pogleda, i shvatamo da su vinogradi zasađeni tako da im je koren ostao nad zemljom, a pod nju je otišla sadnica. Ne greškom, već inatom...a, onaj isti monopol, sada se okrenuo na drugu stranu, jer jedini poslodavac je bio na gubitku zbog upravo jedine raspoložive radne snage...i, sve što je vlastela mogla, jeste da pufću naglas: pogan narod, pogana sorta...

I, sada, ona naša tanka linija treba da nam kaže da li je tako nastao naziv mesta Poganovo, a tako i manastira kraj njega, sa crkvom posvećenom Jovanu Bogoslovu....ima li tu istine i činjenica, i ima li tu legende...samo, koliko je bitno ako je zapravo priča zanimljiva...?

Činjenice su, ako ih tako možemo zvati, pričale svoju priču o manastiru dugo, ali čak su se i činjenice menjale, da bismo danas imali priču za koju smatramo da je činjenično tačna, iako možda ne u potpunosti precizna.

Ta priča počinje u periodu nakon Kosovskog boja, u vreme kada je turska okupacija bila sve izvesnija, jer više nije bilo objektivne sile koja im se mogla suprotstaviti. Bilo je samo pitanje koje će teritorije kontrolisati Vizantija na svom zalasku, a koje srpska postnemanjićka država koja je od kneževske, klizila ka despotskoj. U takvoj poltičkoj situaciji, verovatno su najbolje prošli upravo krajevi koji su nekako bili van domašaja glavnih puteva, usled prirodnog okruženja skriveni i zaštićeni od osvajača koji su se uglavnom pod zastavom sa polumesecom, smenjivali ovim krajevima u narednim vekovima.

Dakle, na samom kraju četrnaestog veka, u praskozorje početka turske dominacije koja će odneti sa sobom i vizantijsku i srpsku državu kao što je već odnela bugarsku, jedan srpski plemić, sestrić srpskog cara Dušana, sa svojom ćerkom, vizantijskom caricom, podigao je ovaj manastir u jednom gotovo nestvarno lepom prirodnom okruženju, koje ga je svojom nepristupačnošću čuvalo od pohara i pljački.

Konstantin Dragaš Dejanović, kako se zvao Dušanov sestrić, podigao je ovaj manastir u zadnji svoj čas, jer je potom poginuo na Rovinama, zajedno sa čuvenim Markom Kraljevićem, kao turski vazal, a njegova ćerka, udata za vizantijskog cara, završila je i darivala manastir nakon očeve smrti.

Teške onovremenske političke i vojne prilike zapravo su mimoišle ovaj manastir, iako je on svoj sjaj dobio tek kasnije, oslikavanjem tek čitav vek nakon podizanja.Čak se i o zografima koji su oslikali manastirsaku crkvu, ne zna ništa,  prema stilu rada pretpostavlja se da su učili zanat negde sa severu Grčke.

No ipak, negde tokom bugarske okupacije u Prvom svetskom ratu, opljačkan je od strane bugarskih okupatora, i najvažnija opljačkana dela, odnosno ikone, nalaze se i u danas u Sofiji, ali sam manastir ipak nije bio paljen i razaran.

Najveću zaslugu za to ima njegova nepristupačnost, i tek dvadesetih godina prošlog veka, probija se putanja za uskokolosečnu prugu za potrebe rudnika, umesto koje se danas nalazi put koji prolazi kroz fantastične predele doline reke Jerme.

Ne, ni danas ovaj manastir nije baš usput, ali daleko manje volje je potrebno da se pohodi, i da se čovek ispuni iznutra onim što nazivamo hranom za oko i dušu...onim u šta svakako može stati i legenda, i onim što definiše ona varljiva krivudava linija između onoga što je zaista tu za naših pet čula prisutno, i onoga što možemo zamisliti onim čulima definisanim. Taman kao i ta krivudava linija - neobjašnjiva, pomalo nerealna ali veoma neophodna.

A jedno od onih mesta gde se dve strane te krivudave linije stope u jednu, mesto na kome nešto izgleda kao iz mašte, a zapravo je stvarnost, to je upravo lepota ovog manastira i njegove okoline.

Utvrđeni Balkan - Tvrđava u Moroviću, i neke tajne koje su nadživele bedeme

Kada je negde u četrnaestom veku jedan Jovan, ban mačvanski, od loze Marotija, naložio da se sazida utvrđenje na ušću dveju reka, gotovo je sigurno da te reke nisu bile u svojim sadašnjim koritima.

Barem jedna od njih, Studva.

I, gotovo je izvesno da su joj tok promenili upravo pripremni radovi za podizanje ove tvrđave.

Teško bi se branilo utvrđenje u doba kada su topovi kao opsadno sredstvo već bili poznati, da nije svuda okolo bila vodena prepreka. Stoga je i Studva bila skrenuta i sa novonastalim ušćem, te veštačkim vodenim kanalom popreko, Morović je postao respektabilna fortifikacija. 

Vreme je potom učinilo više zaokreta u sudbini ove tvrđave koja je sa svoje dve kule, branila važne puteve, što kopnene, a što vodene, i to na dve reke.

Jedan od sudbinskih zaokreta bi svakako mogao biti obrt u kome jedan drugi Jovan, vanbračni sin ugarskog kralja Matije, zaposeda tvrđavu nakon izumiranja osnivačke loze, Marotija. Ponovo Jovan, samo, neki drugi Jovan, a ne onaj koji je zidao, obreo se na prestolu tvrđave koju su opasavali bedemi dva metra debeli.

Neko vreme je čak i Despot Đurađ Branković bio vladar ovog utvrđenja, no u prvoj polovini petnaestog veka, poput svega u ovim krajevima, i nad ovim se utvrđenjem razvila osmanlijska zastava da bi se nad njime vijorila više od dva veka.

Potom je polumesec na zastavi smenila ugarska zastava, i na njoj ostala sve do samog kraja države, ujedinjene Austrougarske. 

Pa ipak, osim kao baza posadi kojoj je svrha bila rat sa brojnim razbojnicima, ova utvrda nije imala neki veći vojni značaj više, nakon povlačenja Turaka.

Kao i većini srednjevekovnih tvrđava kod nas, neki novi sudbinski zaokret mogao bi podariti i neku novu ulogu, u današnjem smislu značajniju i lepšu od borbene. Većina tvrđava je danas postala mesto kulture, razonode, pa i sporta, a teško je zamisliti neku lepšu budućnost za jednu kategoriju stvaranu upravo za suprotno svemu tome.

Danas je ovo parkovska površina za naselje Morović koje je niklo pod zaštitom tvrđave.

Iako je nekadašnja teritorija koju je tvrđava posedala bila dosta veća, i otud i pripadajuća joj monumentalna crkva sa grobljem danas udaljenim od samih zidina, i današnja veličina tvrđave deluje sasvim dovoljno kao park. 

Kada se prođe kroz kapiju i delimično sačuvane zidine u visini od preko dva metra, dolazi se na prostor koji je zbunjujuće neiskoriščen, a čak se može reći i neuređen.

Na tom prostoru postoji čak i jedna neprirodno podignuta savremenija stambena jedinica, a kakva joj je svrha, verovatno je lokalna tajna, baš kao i plan za unutrašnje uređenje čitavog tvrđavskog platoa.

Podšišana trava zapravo je izuzetak, iako ugodan, od sveukupnog pogleda na baštinu koja deluje iznutra kao veoma neiskorišćena. No, ukoliko ne cepidlačimo, možemo i pretpostaviti da postoji ipak neki tajni plan koji bi pretvorio ovaj prostor u nešto primamljivije od ovoga što je danas.

Stoga se svaki obilazak tvrđave preporučuje sa spoljne strane.

Ovde je već sasvim druga priča u pitanju.

Staza podno zidina, delimično očuvanih, a delimično ogrnutih u bršljan i slične pokrivke vekova, ova spoljna ruta obilaska utvrđenja nudi jedan sasvim drugačiji, i daleko ugodniji osećaj. Odnedavno je i osvetljena ta staza, pa uz klupice kojih ima po toj nevelikoj šetačkoj turi, verujem da nudi sjajan ugođaj i u večernjim satima, onda kada ušće Studve u Bosut poprima neke nežne i romantične nijanse, te postaje verovatno najzgodnije zaljubivalište na svetu.

Makar za lokalne devojke i momke koji ovde potraže svoju ruku u nečijoj...

Zidine i reka, istorija i romantika ruku pod ruku, to je već viđena priča u Vojvodini, ali ova romantična utvrda se nekako ne može uporediti sa nekim drugim, naizgled sličnim.

Morovićka tvrđava nema onaj jasan imperativ tvrđave poput one u Baču, a nema ni veličinu i dominatan pogled poput onih u Petrovaradinu ili Slankamenu. Nema ni pogled sa visine kakav nudi Vršačka kula recimo, ali zato nije ni nestala u potpunosti poput onih u Zrenjaninu ili Titelu, već je nastavila da živi svoj novi život čekajući neku novu slavu u svoj mistici koja je okružuje, ali šarmirajući posetioce na svakom koraku duž staze podno zidina. Stoga, ima li podzemnih prolaza ispod tvrđave, a naročito ima li ih ispod Bosuta, ostaće verovatna tajna koja je odavno prerasla u legendu, ali jedno je sigurno - najveća tajna ove tvrđave je njena privlačnost, uprkos svemu što za nju nije učinjeno još uvek, i sposobnost da uklopi jedno savršeno ušće dveju reka, njihove mostove i neke od najlepših zalazaka sunca, u nešto neodoljivo, što samo ova utvrda ima.